Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Опет лудо питање — рече она — Свирате ли ви у што, ако смем питати? Ђаво га знао шта ми би! Ја одговорих: — У дромбуљу, госпођице. Она се малу збуни: — Опростите, ја не знам шта је то дрр.. молим вас, како сте казали?
— Ви сте рђав човек — рече ми она у ходнику. Ја јој пружих руку коју она узе. — А ви сте добра девојка — одговорих јој. — Лаку ноћ! Ту ноћ сам писао матери, сестрама, браћи и почео ово писмо за тебе.
— Не бисте? А зашто? Молим, опростите, ја немам права поставити вам тако питање. Ја не одговорих ништа. Макса сами ђаво тераше да ме задиркује. После мале паузе ја видех како му лице дође пакосно.
— рече он наново, као с некаким правом. Ја прво духнух на нос да не прснем, онда се опет стегох и одговорих му што сам могао хладније: — Јер је на вашим дуелима и берберин излишан.
Мени се одсекоше ноге. Ана ми беше стала на ногу и притискиваше је што боље могаше. У мени се кухаше. Ја не одговорих ништа Максу, чини ми се и не бих ништа могао проговорити, јер би ме реч удавила.
Африка
— Сигурно тигрова мачка, — рече он дремљиво; — само она долази до колибе! Не бојте се. — Не, не бојим се, — одговорих му постиђен и пођох натраг по хартије. Звери више није било на вратима. Сви смо се заслужено одмарали необично дуго.
Црњански, Милош - Сеобе 2
„А она велика, онај гренадир, за жутим очима, како је она?“ Ја му одговорих да је добро! Шта сам могао? Енгелсхофен га је, каже, све до врата, пратио, љубазним махањем руку.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
коса подрастала, тако да јој је глава била шарена као главе једне врсте барских птица којима сам заборавио име. Одговорих да није. Оне рекоше да у томе, ипак, нечега мора бити. Таква једна баба! А Маркота?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Не. Шта? — Још колико имаш да учиш? Да знам. — Још мало — одговорих ти само да те обрадујем. Ти кликну: — Е па то је... — И оде.
— Што питаш? — одговорих туробно. — Па да знам, синко! — Кад будем свршио, знаћеш. — Та не љути се одмах. Ти се од неко време баш...
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— Да вам право кажем, докторе, не знам шта људи уопште налазе у тим смешним покретима? одговорих, начинивши успут неколико грчевитих трзаја левим углом усана и крајичком ока.
— Гле, мала Ана! — рече — Откуд ви овде? — Дошла сам да позајмим једну књигу из психологије…— одговорих. — А ви? Био је сравњен са земљом: — Мислим да ти дугујем објашњење... — рече одводећи ме у купатило.
“ — одговорих: „Захваљујем благородно, Величанство!“ А сад, крунисане личности служе само да би подигле тираж новина! Као и увек кад
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
На истоку зарумене и месец се помоли. Запита неко колико је часова. — Још пет минута до десет — одговорих, и онда се обазрех около не бих ли нашао шта да ставим себи под главу.
— Зар ти не знаш како се команданту излази на рапорт! — гледао ме је строго. Онда ми окрете леђа. — Разумем! — одговорих без смисла и поздравих. Али ништа разумео нисам. Стајао сам и даље не знајући где треба сада да идем.
Отаџбина је преча од твога оца. Жалим... али не може. На своје место! Већ по навици одговорих: „Разумем!“ Али сам одмах увидео колико је то грубо од моје стране. Очајан изиђох из собе.
— Његово име? Осетио сам лаку дрхтавицу пред леденим гласом команданта дивизије. Брзо се прибрах и одговорих: — Заборавио сам да запитам за име. Чини ми се да ни трепнуо нисам, кад сам изговорио ову лаж.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
На његову лицу показа се крајње чуђење. — Молим за ваше часно име. — Професор Николић, одговорих му. — Ну? — Ну, и ништа више. — Али молим вас, шта је с професором Николићем? — Та ево га, стоји пред вама.
Не знам зашто, али тог тренутка паде ми на памет она прича о једном лудом и двојици паметне браће, па и не мислећи одговорих старцу: — Да ми је штогод онако... да сви Срби постану искрени И поштени... као она чудотворна свиралица... знате.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Знања“, одговорих им ја. Они се погледаше међусобно и почеше да један другом шапућу: „Он уме да прави злато“. „У стању је да чини
Срећан сам што сам вас упознао. - Шта ради моја мила отаџбина?“ „Ужива у благодетима мира“, одговорих му, не упуштајући се, из предострожности, у појединости. „Знам.
„Стварна истина“, одговорих му, „лежи, као обично, негде у средини. Док су Језуите господариле нашим школама, био је и наш Универзитет у неким
“ упаде ми Лаплас у реч. „Потпуно сам свестан“, одговорих му, „свих тешкоћа које се испречавају потпуном решењу тога проблема, а научник, као што сте Ви, господине Лапласу,
„Тако је, господине Лагранжу!“ одговорих му. „Шта сам Вам рекао!“ добаци ми Монж, „Лагранж зна пре но што отворите уста шта ћете рећи“.
„То и ја мислим“. „А то“, додаде Лагранж, „није ситна ствар“. „Па видећемо“, одговорих му, „шта ће из тога испасти. Не хвали дан пре његове вечери!“ „А када мислите да ћете довршити тај свој посао?
Сигурно да волите то воће?“ Пре но што јој одговорих, она се сети моје прве посете и поче да се слатко смеје. „И преврелог сока тога воћа! И њиме ћете бити послужени!
Ове последње речи изговорих на немачком: „дер унд дер“. „Разумем: л’ консеје емпериал м’сје, де Рундер“. „Тачно!“, одговорих и насмејах се слатко у себи.
“ „Грофица Меланија Зичи-Ферарис“. „Познајете ли је, Екселенцијо, лично?“ „Дабоме!“, одговорих без размишљања, па тек онда увидех своју смелост.
„Да“, рече он, „то беше огроман посао!“ „То вам верујем“, одговорих. „Разделити животињско царство целе Земљине кугле у краљевине, кнежевине, покрајине, округе, срезове и општине и дати
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— О, господине посланиче, — одговорих устајући — то сте, дакле ви? Надам се: да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како бих наставио своје снове
Био је блед и нерасположен. — Где Вам је редов Обрад Достанић? Збуњено слегох раменима и одговорих да га од јуче нисам видео.
и разочаран њеним питањем, које ме доведе у још мучније стање због тога што је у себи садржавало и онога сажаљења, одговорих са немало презирања: — О не, Ви се варате да ми је жао!
овога мога напора осећао сам како ме њен поглед милује, и кад ми она полако рече „хвала“, ја се, руменећи, насмеших и одговорих: — Хвала Вама. — А зашто — упита ме она — зашто мени хвала? — Тако!
Светлана примети: — Гле, па Ви пишете лепше од мене! — Не, није тако — одговорих ја — Ваш је рукопис отменији! И доиста, оно што је она била написала учини ми се лепше од свега што је људском руком
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Он се на ово зачуди, тја ме упита: „Оклен инглеској краљици толике паре? на што му ја одговорих да не знам. „То мораш знати и мени казати“. рече ми цар, „или на теби није главе!
Путујући једном сретнем једног дервиша, који ме упита: „Крамару, би ли ми нешто натоварио?“ Ја му одговорих да бих, и пођем за њим. Дођосмо пред једну пећину на којој бијаху врата.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
- упитао је. - Она је то засигурно, али је нешто незгодна и неприродна, одговорих ја. Ово сам рекао иако ме то није питао јер сам из његовог инквизиторског понашања схватио да добро зна шта сам дотле
- упитао је. - Она је то засигурно, али је нешто незгодна и неприродна, одговорих ја. Ово сам рекао иако ме то није питао јер сам из његовог инквизиторског понашања схватио да добро зна шта сам дотле
Петровић, Растко - АФРИКА
— Сигурно тигрова мачка, — рече он дремљиво; — само она долази до колибе! Не бојте се. — Не, не бојим се, — одговорих му постиђен и пођох натраг по хартије. Звери више није било на вратима. Сви смо се заслужено одмарали необично дуго.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гопе цела, ја, тако је то«. Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту. — А како ви мислите о томе? — упита ме он с осмејком и стаде трљати руке.
— А како ви мислите о томе? — упита ме он с осмејком и стаде трљати руке. Ја му опет ништа не одговорих. Пошто је мало поћутао отац прота, опет поче: — А је л' те, молим вас, јесте ли ви где год читали о томе, како се
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Рече да се упутио онамо по заповести епископа моравичког Евсавија. Упита ме и за нашег игумана Макарија. Одговорих да је игуман тешко болестан. Макарије Само ја знам да је Доротеј стигао овамо да ме излечи.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Али кад поче да се распитује и о другим својим рођацима и познаницима у Дубровнику, ја му смело одговорих: „Сви су живо и здраво, и сви Вас најсрдачније поздрављају!“ Бунић је разнежен. Ја му саопштих моје жеље.
„Умеју ли,“ тако нас ослови, „дубровачки властелини добро да пију?“ - „То је,“ одговорих му ја, ,,наша призната одлика, господине грофе.
„Да ли је одговор егзактних наука дефинитиван?“, питаше ме Вегенер. — „Није!“ одговорих му ја. „Наука стално напредује и зато она није никада казала своју последњу реч.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Један морнар изнесе Мићу. На обали ухватих дете за руку. — А зашто они спавају? — пита дете. — Уморни су — одговорих расејано. — А је л’ им зима? И они су били некад деца као мали Мића, насмејани, весели...
Један отресит младић, сигурно болничар или медицинар, приђе ми. — Ви тражите, господине потпоручниче, некога? Одговорих му нешто, затим га полако запитах, од чега болују ови војници. — Од свачега... Општа исцрпеност и изнемоглост. Знате..