Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Седи сама — не знам, вила, рода ма вишега —, Млада, взрачна, к'о Даница, накрај злачног брега; Одежд' б'јела распуштена немарно по т'јелу, Горе каже врат и груди, доле — голен б'јелу; Појас јој се црвен види, раздрежен