Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
брате, погледао, Све си дивно видети могао, И најмање кâно и највеће, Стену, липу и траву и цвеће, — Цвеће красно одзада и спреда, Ја те богме онда несам гледâ, Ка западу око ми се оте Па погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту
Она Талу срце је понела, Ал' га неће ево мома бела, Њено сунце остало одзада. „Пуштај, пуштај!“ виче мома млада. Али Тале жури свог дорина, А гоне га три млада Србина; Они виде мому у јунака,
Ја слуша пун умиља. — Ал' чуј Од лагани ка мени одзада. Ја се обазре — Боже мој, девојка, Никад лепшу не одоји дојка!