Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Би сад назад, ал' је доцне, јао, Већ им ђаур пута пресекао, Та јад спреда, а јад је одзаде, А највећи: срца им нестаде.
Рајко стоји, па гледа одзаде, Па и види српске веље јаде. Ох Солиман, проклета му рука, Својом сабљом допануо мука, Јера њоме посекао Гојка!...
Пет стотина било је одзаде Несморене Србадије младе, Једно момче од другога боље, Ако буде Србу до невоље. „Амо за мном“, повика Милета,