Матавуљ, Симо - УСКОК
Све је одијело било ново, од домаћег бијелог сукна, опточено црним гајтаном. Пружајући му докољенице и показујући му како се закопчава
Милићевић, Вук - Беспуће
Или иде дуж обале, дерући ципеле о оштро камење, запињући и цијепајући одијело о дрско, црно трње, крвавећи руке кад се прихваташе за њега да не стане у воду и да прескочи на суво; гледа Уну
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— А то ли је. Старетинарница, тако кажи. Залазио сам ја у старетинарнице по Земуну, тражио за се одијело. Нађе се тамо половна ствар боља нег нова. Често се продаје и крадено.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
куће нема, Цуру проси која среће нема, Свате купи који посла нема — Све пандуре и воденичаре; На њима је дивно одијело: Све у чоси а голи трбуси, Два пешака, трећи коња нема; Кад одоше свати по девојку, За готову совру заседоше: Што
Обучен је што смјешније, понајвише у какво старо одијело, и припаше какву стару кустуру (сабљу), и мјесто ките, на сабљу објеси малу чутурицу медене ракије.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
како би се човјек желио извући одавде, оставити све ово за леђима, па добро искупан и избријан навући свјеже фланелско одијело (не одвећ свијетло ипак), завезати лагани фоулард око врата, и упутити се, путник без пртљага, у једно ново прољеће!
) То су они који ће прогоњеном присташи друге странке пружити заклон, скривати га у својој кући, дати му своје одијело да се преруши, омогућити му бијег преко мора кријумчарским ноћним бродом, под мутном мјесечином.
грдно љубавничких аспирација, подобан је да, за један чудотворни крем против приштића, за једно добро скројено одијело — или чак униформу!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ево ти просјачко одијело, обуци га, и покажи се дјевојци, и она ће бити твоја. То рече лија и нестаде је. А он обуче просјачко одијело, и ето
То рече лија и нестаде је. А он обуче просјачко одијело, и ето га кући. Сви му удијелише понешто, а кад дјевојка угледа свој прстен на његову прсту, цикну: — Ово је мој
Цар није знао шта ће чинити: не смије да разгласа, а не море се лијечити. Да виш сад мога везировића! Обуче шехско одијело и пође царскоме двору. Ту замоли слуге да га пусте пред цара. Кад хоћеш!
Ћипико, Иво - Приповетке
Не прође дуго, па се зажели свијета, и жеља му се испуни. Узме путницу за иностранство, купи ново одијело, преобуче се и с дружином, задовољан, отпутује у Америку. ...
Уто се дјеца почну помијешати по кревету, а оно из зипке заплаче. Жена устаде из кревета, прекрсти се, дохвати одијело и лијено се облачи. Дијете из зипке боље плаче. Пође да га смири. Марко поврати се к прозорчићу.
Диже се и пожури кући, да часом навуче на се црно одијело, па пожури у цркву да замијени друга гробара што стражи гроб укопана Исуса пред изложеним светим отајством.
Ћипико, Иво - Пауци
Пошто би их обрала, пушташе их у један мах у висину. Лагано оточко одијело, по вољи кројено, окупило јој се око знојна тијела, па се са сваким дохватајем и пригибом истицаху јаки мишићи и
Молим вас, гдје сте га купили? Ви сте сретан у избору. И ци јело вам одијело лијепо пристаје — говори управитељ. — Окрените се да видим! — Опростите, али ја се одијевам сасма просто!
њу, осјети задах њена простога живота, помијешан воњем земље и мирисом суве траве што је прионуо уз чисто јој лагано одијело. — Говори штогод! — понови Иво. — Али ти је жао што си дошла? — Да ми је жао, не би' долазила.
Он се трже и погледа пред себе. Није познавао владинога достојанственика, а сви су одјевени у просто грађанско одијело, па се скањива, обазирући се на друштво, да му га неко покаже.
— Што ме гледаш? Знаш да је мени увијек било мило лијепо се носити. А ужасно се на одијело троши, немаш појма! Срећа, де ће ме, зафаљујућ' пресвијетломе, ова комисија окрпити. Ма пожуримо!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
приказује Грујичино одело и оружје (у песми Новак и Радивоје продају Грујицу): Уранила Џафербеговица, те износи дивно одијело, и облачи дијете Грујицу: на плећи му удара кошуљу до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле свиле; по кошуљи
На јунаку рана седамнаест; на јунаку чудно одијело; о бедри му сабља окована, на сабљи су три балчака златна, у балчацим' три камена драга, — ваља сабља три царева града.
на воду Марицу, а кад виђе рањена јунака, узе гледат сабљу оковану: ману њоме, одсјече му главу, скиде с њега дивно одијело, па он оде двору бијеломе.
Он опреми натраг татарина, нит' му рече доћи, ни не доћи, а он оде на танаку кулу, те облачи на се одијело: а на плећи ћурак од курјака, а на главу калу од курјака; па припаса сабљу оковану, јоште узе копље убојито; и он сиђе
моја вјерна љубо, краљ будимски свога жени сина, брата Митра зове у сватове, Митар иште коња н оружје, а и наше турско одијело, и он иште седло оковано: хоћу л' дати, моја душо драга?“ Љуба њему тихо одговара: „Подај, душо, Јакшићу Богдане!
“ Љуба њему тихо одговара: „Подај, душо, Јакшићу Богдане! Подај брату коња и оружје, и подај му турско одијело, још к отому седло оковано; ја ћу дати твоју абајлију, што сам теби код бабајка везла, пак ти нисам за њу
љубо моја, краљ будимски свога жени сина, пак Богдана зове у сватове, Богдан иште коња и оружје, а и наше турско одијело, и он иште седло оковано; хоћу л’ дати, моја душо драга?“ Ал’ бесједи Милица госпођа: „Кам’ му коњи? поклали их вуци!
води роба драгокупа, води њега двору бијеломе, пак донесе воде и сапуна, те окупа дијете Грујицу, пак удари на њга одијело, и донесе господску вечеру. Сједе Грујо вечер̓ вечерати, ал̓ не може була да вечера, већ све гледа дијете Грујицу.
Кад ујутру јутро освануло, уранила Џафербеговица, те износи дивно одијело, и облачи дијете Грујицу: на плећи му удара кошуљу до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле свиле; по кошуљи
Изгуби ме Грче на мејдану!“ Но ето ти Старога Новака, на њему је страшно одијело: на њему је кожух од међеда, на глави му кала вучетина, и за калом крило од лабуда; очи су му двије купе
разумјела, она њему другу проговара: „Господару, кад се бојиш тако да проведеш свате кроз планину, дај ти мени мушко одијело, и дај мени свијетло оружје, ја ћу поћи прва у планину, и уздам се у бога вишњега да ћу проћи у кршне Котаре“.
Кад Илија Мару разумио, не знаде јој друго говорити, већ он скида с себе одијело, па га даје лијепој ђевојци, и даје јој свијетло оружје.