Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Приликом једног застанка зачусмо подземну тутњаву топова и то баш у правцу куда ми маршујемо. Уколико одмичемо више, све је јаснија топовска паљба. А некоме се жури, јер је већ давно прошло време кад је требало дати застанак.
Јер се гине, и никад више живота, сунца. А они мртви као да нас вуку, и ми као да не одмичемо, већ стојимо... а непријатељ .нас гађа, сада нишани, само што није опалио, ах, боже... још неколико корака...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Уста су у њега испуцана од силне ватре, а поглед безизразно зури у даљину из утонулих очних дупља. Одмичемо лагано широким друмом. Ни помена о неком маршовању. Како који може, и колико може.
Прошлост њихова остала је са оним лешинама, садашњост је очајна, а будућност неизвесна... Осећамо већ топли дах. Одмичемо све више југу и ваздух је топлији. Видимо и зелене ливаде, иако је још јануар месец.