Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Збогом, збогом, моје благо мило, Тоне срце што вас задојило, Клону рука што да вас однија, Пода мноме већ земљица зија, Па и скоро заронит ме ладна, Да нарани мноме црва гладна, Па за нешто краткога
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Свијећа се угаси, те Кушмељ рече: — Запали је јопет, враг је однија! — Однија ти памет, бештијо мушка! — рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу? — Право кажеш, невисто!
Свијећа се угаси, те Кушмељ рече: — Запали је јопет, враг је однија! — Однија ти памет, бештијо мушка! — рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу? — Право кажеш, невисто!
Јер сте сви губе и погрде, какви’ нема у цилом кршћанству! Гори сте од ркаћа. — А шта радите више, враг вас однија, а? — обрну се к возарима, који живо веслаху натраг. — Нисмо могли прије, оче!
Јеси ли мањистру усуја? — Нисам још, оче — одговори Грго зловољно. — Ма враг те однија, јесам ли ти рекâ да манастирска ура изостаје! Јево већ подне! И Тетка љутито изађе.
— Добра ти је та! — повикаше сви. — А шта ти мислиш Брне? — пита га Вртиреп. — Ја мислим да ми је враг однија двиста талира, јето ти шта мислим! А шта ми помаже да се дозна ко је кривац?
“ — А је ли комишијун још овдинак? — настави Бакоња. — Однија и’ враг зарана. Прије него шта смо принили мртво тило, били су у цркви и записали све...
Брне једва дође до ријечи, те викну: — Затвори врата, ђаво те однија!... шта ви... Зар се тако улази, зар оћете да ме овако немоћна загњавите...