Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Са Миланом је баште тако било, Он није могô сили тој одолет, Потонуо је у том мору слади. На верну своју он је стиска груд, Небеском слађу веће опијену — Но је ли и њој као
Ама, брате, војске је премало, А и њима срца је нестало. Ој Турчине, папке у ледину, Де ћеш силном одолет Србину! Бежи, бежи, ком је мила глава, Није глава кâ зелена трава; Траву косиш, трава опет расте, Ал' кад падне,
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
) Кô најлепши руменцветак Најлепшега перивоја. Један поглед богомоћан Ком’ одолет’ није могâ — Он разбуди жар у груди Учењака, филолога. Кâ наново да се роди, Да му с’ нова душа дала...