Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно. Кроз притворене капке провукао се сноп зрака и одразио на бијелом стропу слику вањског свијета: видим као на неком екрану изврнуте фигуре пролазника, умањене али у правим
у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио одраз моје сретне душе. У том ходнику, дакле, почео сам живјети. За облачних и бесунчаних дана, у њему није било игре.
Неисцрпне су, напротив, биле радости које ми је подала игра миша. Заробио бих у огледалцету зрачицу сунца, одразио је с мале површине стакалца негдје напоље, на мрку плоху самостанског зида, на збрчкана лица двију домаћица што на