Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Нигде мени нема среће Како прену и свет глену. Кад посади како цвеће, За дан, за два, па увену; А тичицу кад одрани, Одма јадну и сарани. 70. За мајчицом, још кâ дете, И за оцем проли сузе.
Ал' да видиш пустога старину! Он за коњем гледа низ долину, Од мила му срце се раскака, Е одрани таквог коња лака. Али Цвети на јаде се дало, Волија би даје лошиј' мало, Па се моли у себека Богу, Не би л' зеко