Матавуљ, Симо - УСКОК
Караћеш ме! — Молим те, Стане, не дјетињи! — рече драго љубазно и стави јој руке на рамена. Он је њу одувијек пазио, а послије несреће која је задеси, учинио би за њу што не би за своје најближе.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Међутим, једино је према сату одувијек имао неко посебно страхопоштовање гледајући у њему тајанствено биће које живи својим загонетним животом, чистим и
Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Страшно је бдјети уз бок некога који спава. То је одувијек рађало у мени неки панични провалијски несразмјер. Присуство нијемих дубина подсвијести, у којима се биће спаја са
Облаци духанског дима скупљали су се и лебдјели под стропом, с плавичастим опалским преливима. Одувијек ми је било драго то шимерично опалско прелијевање, и одувијек сам подлијегао његовој моћи да нас превезе у сфере
Одувијек ми је било драго то шимерично опалско прелијевање, и одувијек сам подлијегао његовој моћи да нас превезе у сфере иреалнога.
и ваљда рођен с укусом за болећиву осјећајност (несентименталне људе, ма како они умни, способни, па и надарени били, одувијек сам нагонски осјећао као мање вриједне, заправо дефектне), у том оштром запажању чисто бих заборавио на чуствовање.
Зато су, најзад, ти таленти властите љепоте одувијек примани, на равну ногу и без трунка какве примисли о међусобној разлици у рангу или степену, у круг осталих великих
— Не знам. Знам само да је то одувијек била алфа и омега мог живота. Кад год је овако лијеп и ведар дан, он као да ме узме за руку и поведе на изворе мог
Снагу за све велике подвиге и чудесна дјела давале су одувијек људима и народима баш те Мама-Јумбе, те шимере и те лудости, више него „објективне истине ”.
И, као и у свим несретним љубавима, та упорност и црпе своју снагу из оне зле среће. Доиста, одувијек је била у мени тежња, страсна тежња, да моје маштање, моје ирационалности, моје чувствовање заодјенем у вид логике.
— Како било, отада сам баталио те таблице и рекао себи: пловимо даље без стјегова и девиза!) Надаље, ја одувијек зазирем, панички зазирем од тога да ми не добаце: „То је контрадикција, чиста контрадикција!
Види! А ја сам стратио пола вијека стрепећи над мојом досљедношћу!) И још нешто. Чини ми се да сам одувијек осјећао (а касније и сасвим свјесно мислио) да се двије супротне истине нипошто не искључују.
Ма колико да сам у својим ситним личним стварима (и поред нереда у оним крупнијим и важнијим) одувијек био крајње, управо неурастеничарски брижљив и педантан, у том нереду зачудо сам се добро и удобно осјећао.
Непрестано их тако сплећем и расплећем, па сплећем нове — све напамет, дакако, у зраку: ви знате, одувијек сам био лијен на писању. Старац промрси само: — Хм!
Ћипико, Иво - Приповетке
Осјетише се сигурни између кланаца и кршева, у земљи гдје одувијек суди њихов сој. А и сутон већ се хвата по потоцима и доцима; постепенце неосетљиво диже се навише, док не посурише
У путу убрзо се прилагоди новоме животу устрпљем жене која је одувијек вична подвргавати се и слушати. Пред њом се отвара нови свијет, о којем није нигда ни сањала, но свеједно је била
пучину, а испод њих море је тамније боје; избочите стијене свијетле се у мјесечини, а гудуре су у тами; врх му је сур, одувијек го, само што између процијепа са оштрога стијења расте гдјекоји жбун, погнут од удара вјетра, а закржљао од морске
А уоколо њега у мору осуле се мрке шкрапе, око којих одувијек кркоће море. Мало ниже, поред њега лежи Медвјед, а испод њих, кроз уски тјеснац, назиру се Близанци, једнаке величине,
Ћипико, Иво - Пауци
Он јој помогне, прихвати га с једног краја и подиже. Згледаше се тренимице и лица им засјате, као да су одувијек заједно. Она попође преко ограде и искрене кол пута у овећу кошару.
„Ну која корист?” мисли. „Зар човјек зна што га чека?” Одувијек његово нагнуће пригибало се природи и чезнуо је за најпримитивнијим слободним животом, па га засве сила туђе воље
Гдјекад хода по пољу да гледа рад у виноградима и да се разговара са веселом младошћу. Одувијек пољски рад чини му се највреднијим и најдостојнијим човјека.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Прокин гај, запуштена, густа и прилично велика шума, на сат хода удаљен од подножја планине, био је одувијек, чак и за старије људе, помало страшно и тајанствено мјесто.
Тако вам је то одувијек: у хајдучкој чети, у дружини смјелих пустињских коњаника, па чак и на лађи морских разбојника, гусара, увијек се нађе
Ни највеће јуначине не могу без тих обичних услуга. Широки Вањка и Ник Ћулибрк долазе увијек заједно. Они су одувијек пријатељи, темељити, сигурни другари, и баш их је брига да ли се тамо негдје Русија и Америка мире или свађају, то не