Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
цвећа, шимшира, и то вараклисаног, те се варак цаклио и од њега је сад жуто, издужено, мало подбуло, његово мртво лице одударало још оштрије, блеђе.
Плаче. Пуна јој се рамена тресу. Лице јој сакривено у шамији и угрејано, окупано крупним, сочним сузама, јасно нежно одударало би од црнине шамијине. Очи јој влажне, тамне.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Тако исто, да јој не би прашина падала по коси, била је овлаш завила главу великом зејтинлијом шамијом, те јој је лице одударало јасније и свежије. Ветрила је и пајала собе. њене нануле звечале су по сухом доксату горњег боја.
И све то, истина од старог злата, сада орибано и очишћено, јасно је одударало својом жутином од црвенила намештаја. Поред она два прозора, са белим кратким завесама, која су гледала на цркву и