Употреба речи одумио у књижевним делима


Црњански, Милош - Сеобе 2

Дању успављује зујање чела. А ноћу мирис багрења! Одумио је, каже, што је био наумио – да се тужи. Добиће, за секундмајора, сасвим сигурно.

Ћипико, Иво - Приповетке

А да није тога, нека ђаво носи њу и њену погану крв!... — Говори ти што хоћеш, кад си одумио! Ја не знам ништа, — опет се јави жена. —Мучи!...

Ћипико, Иво - Пауци

барута, да пуцњавом прослави Божић, и здравих јабука, да њима дарује коју лепу дјевојку на којој му у колу око запне. Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће.

И све то није доста ... Одумио да одсјече главу мени и мојима! Али то би било прерано! — рече за се, уставивши се у ходу. — Прерано, да!..

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности