Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Онда калуђер таче штапом најприђе чоека, па коње редом. Тек што којега такну, мртви оживље а коњи се у људе провргоше; па их упита: „Који сте и што сте ви?
је отац виђе заплака се па паде над њом, и видећи је без рука посу је онијем прахом од | репова коњскијех, те она оживље у они час и друге јој руке изникоше — не од меса, него од сухога злата.
” Онда она жена поврати очи цареву сину и задуне га, и кад оживље, даде га цару а он њојзи коња. (Даклем се мисли да је коњ био син оне жене, а онај човјек што га је цар ранио његов
А ова је баба била сунчарева мајка. Кад она сирота оживље и виђе да је у гори, загрли бабу и никада се од ње одвојити не хоћаше.