Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Је ли то поклопац сандука или лонца? Није то горе поклопац, него чеп! По грмљавини коју озго чујем, неко нас је затворио у бубањ! (Да нам то над главом није неко дно?) Кажите како у ово да се сместим!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
отворе, и тако Хаџи-Муста-пашу жива у̓вате, и кажу му: „Ми знамо да твој син иде оздо с војском од Видина, а Алекса озго од Ваљева, и други кнезови с други̓ страна, но сад шаљи књиге и твоје Турке, нека се војске одма враћају, или ћемо те
Само повика: „Бежите, ето озго Турака!” а ми натраг, уђемо у скелу и на десни брег излазимо. Дотрчаше турски брзокоњици напред, повикаше: „Еј, дај
за у Шабац, у онај исти дан Хаџи-бег Сребрница изишао на планину Рожањ према ваљевској нахији, послао, и неколико села озго запалио. Кад војска димове опази, а они ноћом сви отрчаше своје фамилије уклањати с пута.
Ја му кажем: „Господару, мени ће мој момак донети хабер озго, иако буде Хаџи-бег ноћас вратио се натраг, ја ћу избацити пет топова; ако ли буде освануо у своме шанцу, ја ћу
се пламен у ведро небо, и кад високо дим као дебео столљ изађе, онда се рашири облак од дима на подобије амбреле, и озго ̓лад начини. — То је било лицем на Св. пророка Илију, 20. дне јулија 1805.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
А он једнако загрће, док се већ не утаја. Још натрпа озго дрва, да добро сагори. Кад после разгрте супрет — а оно црне као угљен!... — Ви̓ш огорела она нечастива сила!
ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!« Осврте се Радан, а оно извадило из торбе главу шећера, па одломи озго један окрајак и загризе. »Не дирај тај шећер!« издера се на њ, а помисли у себи: »Ово нису чиста посла!
Еле, Среја свира, а коло се завило велико и заплетено. Приђоше и озго од сопре неки да гледе изближе. Међ њима је газда Милун, један богаташ из села Н.
« и стаде задовољно усукивати бркове и искашљивати се. Мало постоја, ето ти Среја сиђе озго с доксата. Милун одмах поче: — Дајде, Срејо, да видимо рачун, и стаде се намештати да прими паре. — Који рачун?
Таман се утиша све по селу, док се чуше озго тешко натоварена кола, шкрипе и прикучују се механи Витомир и Тиосав већ догоне врљике, узели четвора кола.
« Таман разговор и шала у највећи јек, док ето ти момка трчи као без душе озго к механи. Смотри га ћир Трпко, па истрча на врата и још чак одовуд узвикну: — Шта је, бре! а? — Врлике! — Шта кажеш?
Путник се окуњи па пође, а прети: — Нека, нека, даћете ви то. О, како лепо! Само док ја наредим озго. — Хајде, хајде, путуј ти само! — повикаше они за њим. Утом се беше почело да облачи — спрема се киша.
Уочи Ивањадне, баш тог лета кад ће се свадити поп Вујица и учитељ Грујица — натушти се озго косом изнад села црн облак, а све кркља као кад пекмез кључа у казану. Ето, боме, града!...
Него ти је и поп зло прошао! И Живадин исприча учитељу попово »страданије«, како је већ сам видео озго с брда. — А, зато ли њега нема јутрос амо! — рече учитељ смејући се. — Море, како је осакаћен — неће ти дуго до ћи!..
Већ се ту беше искупило неколико сељака, а међу њима кмет и општински писар. Кад смотрише озго гегру, истрчаше сви напоље да виде шта је. Утом они озго стигоше пред механу. — А шта вам је то?
Кад смотрише озго гегру, истрчаше сви напоље да виде шта је. Утом они озго стигоше пред механу. — А шта вам је то? — упита кмет зачуђено. — Ето шта, видиш!
— Тако!... — одговори Страхиња, па се замисли. Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па подвикну: — А, ту ли си, лоло!... — Беж', Страхиња! — врисну Радојка, па побеже к овцама у страну.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
остави рупа за врата и баџа, која је служила место прозорића, па се оно пруће улепи блатом, да не би ветар продувао. Озго се покрије кровином или кором од дрвета. Таква кућица имала је само једно одељење, а то је: све што кров покрива.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Он је овако причао: Кад сам се вратио „озго” у Србију, добио сам место у министарству и живео сам с мајком од моје плате и њене мале уштеђевине.
Али тај поглед био је нешто сасвим друкчији од Ђорђева. И тај је поглед долазио, истина, озго, али је се спуштао кроза ме и слазио још за читав хват у земљу.
Она измахну руком да удари по мојој руци, па је полако спусти на мој длан и још озго притиште мало. — Пристајем! Ја не знам зашто сам се томе толико радовао.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
У вечном сам тражењу и узбуђењу и питам се: треба ли, ето да ли треба сићи озго с оних планина у овај ужас и мрак паклени, у ову хучну вреву и животну игру доле; треба ли живо пустити оним
Теодосије - ЖИТИЈА
где стојаше обитељ светога, у великој ширини унаоколо, свесилни Бог прослављајући и чинећи чудесним раба својега, озго с небеса превеликим градом одажди, тако да је множина покрила земљу.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Над огледалом лик светог Николе, патрона господара Софре, а пред њим озго виси на сребрном ланцу велико сребрно кандило. Даље на десној страни на дувару две велике слике.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Што се већма пењаху, небо бјеше све већма натуштено и као да се спушташе. Озго, са Крсца, из дубодолинâ и склопова, који се спуштају међу обронцима Ловћена, звиждаху млазови студена вјетра и крупне
Због тога је пламен високо струјао, а озго је пиркао чист ваздух. У томе димњаку сушило се доста бравијех и говеђих бутина и ребара (чувена његушка
Између кревета бјеше голем ковчег, озго углачан, сприједа ишаран резовима; на ближем рогљу лежаху његове хаљине, на другом њека гука покривена струком.
Ћелија бјеше дугачка око шест корака, широка четири, озго сведена, са два прозора на ходнику; прозори су имали гвоздене решетке.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Напредак долази озго, а не оздо, и он држи да се остварио Платонов сан, да је дошло доба када владари филозофишу, а филозофи са владарима
Његове идеје о црквеној реформи имале су непосредног практичног значаја за време владе Јосифа ИИ, када су се озго подржавале и изводиле; за доба реакције после цара реформатора оне су изгубиле од своје актуалности, али су ипак
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ити путник, нуто среће! Већ да прође поред двора, Кад ал' озго красно цвеће Сави с' на њ'га са прозора. Диже главу он високо Па девојче спази тамо, Дивно чедо милооко
Већ је подне, већ и превалило, Под кулом се све већ искупило, Већ и Гојко озго је сишао, Те по друсту разгледати стао; Тражи јунак Богом побратима, Ал' у чети јунака не има, Гледну даље, и
Отимала — помогло јој није, И јоште би да још јадна може, Али ето сва већ изнеможе, Па на муци к небу погледала, Озго Алу у помоћ позвала, Ала чуо па јој помогао, У душу јој чудну мисâ дао.
“ Сунце зађе — вељи мрак на земљи, Ал' је већи у срдашцу њеном, Звијезде су небо окитиле, Па сјевкају озго са висине, Али Фати, Мустафиној ћерци Нигдје, брате, звјездице једине.
“ Ово рече, па слушати преста, И озго је са чардака неста. Милун с четом из горе ишета, Гора тужи за њима и стрепи, Кано мајка за дјечицом својом Кад их
злато, А оклизну нога моме, Па на леђа, па у блато Паде јадна, а он с њоме; Покри старац злато своје, А Срб озго на обоје. 57. Стење старац, стење цура, „Јао, јао!“, виче млада. Псује старца, па га тура; Али старац као клада.
Гора њима жубором се диви, Тице поју: „Да сте нама живи!“ Сунце стало од веље милине, Па се смеје озго са висине, Јера така момка одабрана Не видело од Косова дана.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Млада их и младожења служе. Само је један фењер, окачен о грану кајсијину, осветљавао озго. На среди дворишта бунар, а око њега се сјаји разливена вода.
Спроћу се сјаји иконостас, по њему жмиркају запаљена кандила, а више свега, као звезде трепћу и продиру озго упаљене свеће око Распећа.
Запишти зурла, па мислим да се чује чак у Турско. Бубањ бије, стакло игра у ћерчивима, кандило прска и с греда, озго, пада црвоточина. Напољу мрак с влагом.
Чим се уђе на капију калдрмисаном путањом, испод свода винових лоза, улазило се у кућу са чистим, каменим степеницама. Озго, из кујне светлела се полица са увек калајисаним, орибаним тепсијама, саханима.
— И окрете се, загледа опет у ноћ, у месец који сад беше насред неба и исто онако весело поигравајући осветљаваше озго све, јасно треперећи. У даљини, на друму, чуло се крцкање тешких рабаџијских кола и јако отегнуто свирјукање.
А та велика свећа, онако високо, озго, осветљавала га мртвог, а нарочито лице му, главу, око које беше поређано цвећа, шимшира, и то вараклисаног, те се
А и до капије, више бунара, био је велики, стари орах. И он, онако разгранат, пола сув, озго ширећи гране изгледао је као да целу кућу, башту, све под собом покрива, држи. То је све било, друго ништа.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сва се крушка затресе, а силно грање поломи се и падне доле на земљу. Сељак опали из пушке, а орлушина се скотрља озго и паде под крушку. Сељак окрене кундак, па је домлати.
— Канун ти пише да онога кмета поставиш на оно мјесто пред џамију ђе си ти био, а ти да изађеш на мунару па озго да скочиш на њ, — рече кадија. Тужитељ кад то чу пође из суднице, но га кадија ухвати за руку говорећи: — Чекај!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Овако уморан, обучен у неке прљаве, затворене боје, панталоне и капут, са црним широким пругама озго на ниже, стајаше он посматрајући село, које се, окићено воћњацима, пружило по другој коси, а својом ширином допире до
превија око његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па сад тапка рукама озго и гледа неће ли се наћи какав трн или дебља стабљика, да не жуљи ноћу господина.
Море, шта ту !... Знаш ли да чак осећам неко задовољство кад потрпам у канате своје прње, па озго уседнем са женом и дететом, а за душему привежемо козу, па терај!... А вама се, видим, не допада такво уживање?
запита Љубица, гледајући га некако чудно и тужно. — Разуме се, у моју уписницу. — Ево вам списка, па узмите озго или оздо редом... Тако је најбоље. — С краја ћемо, оздо.
Ноге му упадаху у нешто меко, ситно, он погледа око себе, по поду беше само сточно ђубре. Озго са крова зјапи широка баџа, кроз коју продире светлост, ну осим ње има и једно окно, исечено у брвну, а ни брвна не
Дај, вељу, да видим нашу »млâду« како изгледа као муж, говори Влајко, здравећи се са Гојком и гледајући га озго са висине, са сенком подсмеха на уснама.
Све се испретурало, ускомешало у њеној помућеној врелој глави, читав хаос!... Скоро је подне ; сунце бије озго, у теме.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Свилу пушили, а пурењаке пекли. А од тикава смо ти правили и вењере! СОФИЈА: Од тикава? ДРОБАЦ: Осјечеш на тикви озго поклопац. Изнутра извадиш сјеме, све очистиш. Па на тикви исјечеш разне рупе. Ко очи и уста. Или ко разне шаре.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Кроз маглу се виде црвена, пијана лица, закрвављене очи: сељаци пију и свађају се. Са црне греде озго виси чађава лампа и чкиљи жутим, нечистим пламеном као умрљана звезда.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ето где стоји, а потегне озго ћерамида, ћок у главу, па уби на место!” Пошле ме у нашу сеоску бакалницу, која је била одмах пред кућом, да купим што
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Млеко се стаде збрчкавати, ухвати се озго танка корица, која се, мало помало, поче дизати. Планинка спремила крпу и кутљачу, па само чека.
»Јест, то је била комисија«, мислио је; »али како су се попели?« Стаде да загледа по крову, док озго с насипа затутњаше путничка кола, зазвонише звонца и пројурише испод његова прозора. Он се трже.
Једва пред вече, кад се већ ништа није могло ни читати ни писати, појави се озго низ чаршију господин капетан. Закуцаше нам срца јаче, и ми бесмо готови да му потрчимо у сусрет, ма не знадосмо, шта
— Христос се роди, Јуло, честити свети! — Ваистину се роди! Седи, нано. Откуд се ти сад укани чак озго из Палилуле ? — Е па шта ћу, дијете, треба да обиђем добре пријатељице, да изађем и ја малко међу свет.
Таман оне селе мало, кад се зачу озго с брда певане и ларма. Провирише и угледаше петора кола и неколико коњаника где улазе у варош, видеше затим како
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ (престрављен): Ко, брате? Говори ко? МЛАДЕН: Ено их озго, тек што нису дошли! ЈЕВРЕМ: Ама што урлаш, побогу брате! Ко иде? (Шчепа га и дрмуса.) Говори, ко иде?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ни дугова наплатио, ни се амо повратио, већ га срела вода и незгода: оздо Сана а озго Страна, капа му лојава, глава му ћелава!
(Змија) 154 — Ни ранар, ни видар, а свакоме крв пусти? (Комарац) 155 — Озго јаре, оздо јање, спријед шило, остраг виле? (Ластавица) 156 — Оре као орач, црно као ковач?
(Броћ) 193 — Ногама у блату, а главом у злату? (Клас) 194 — Оздо перјаница, озго брада, а у сриједи турска чалма? (Јагода) 195 — Отац у колијевци, а син у сватовима?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
тако поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне. Кад види човек, ђе се ока стровали и замкне у рупу, а он рече: „А!
70. Оздол гвоздено, озгор дрвено, а у сриједи месано. 71. Озго трава, оздо брада, а у сриједи кметска част. 72. Одлети пата и долети пата, и донесе два ивера златна. 73.
она тако поред пута, а не гледајући преда се него чоеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву јаму, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне. Кад види чоек ђе се она стровали и замкне у јаму, а он рече: „А!
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Зато и мрак греховни одагнав, свети, озго измоли ми благодат Духа, јер имаш слободу ка Христу, Христа Бога моли непрестано за све нас!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Пауза. Доле у кујни и на прозорима гаси се светлост. Позорницу осветљује само млаз светлости озго из собе, испреламан решеткама на доксату.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И на ме, усред ових њива, К'о раздробљене звијезде, све стиже И пада сјеме из жуљавих рука; А озго Отац силази све ближе. Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни Он полаже виш'њих...
И ја сам покуш'о једном Да пазим на песнички уѕуѕ: Да се својски растужим, Па да процвилим у ритму. Ал' озго ведро небо, А у мени насмејана душа, Исмејаше ми тугу, Те ни крај најбоље воље Не могох открити смрт У природи.
А озго неко гуди Шта раде ови људи? Поноћ је давно прошла, зора руди, Сањива и бледа лица уокруг још се крећу; Свак стисн'о ж
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Па се широко и снажно протеже риђи потпуковник. АВЕТИ У ЛОВУ (доживљај) Са љешкога града, озго, сву ноћ је слазило злослуто урлање остарелог неког арнаутског пса, и курјачко, мукло и дубоко завијање његово с брда
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? — Ко то каже? — Грујица... мало пре дође озго. — Море лаже. А јесам га ’нако резилио и друго којешта... — Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу?
Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо... XИ Станка не могаше више да мисли. Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и
гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта. Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.
И они обоје поустајаше и погледаше уплашено из свога заклона. Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока — Да се бежи са косе: ово је нешто
Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци. Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: — Ено их! Пуцај! Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.
Варошица беше заспала. Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким механама, који светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући
преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго. — Ко је то ?
Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се... А терет озго све тежи, све мучнији... Почиње губити свест... — Готово! — Викну Митар и устаде.
Узе га у обе руке, па стаде да побија. — Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Сва се крушка затресе а силно грање поломи се и падне доле на земљу. Сељак опали из пушке, а орлушина се скотрља озго и паде под крушку. Сељак окрене кундак па је домлати.
Он опет учини руком оздо, кô кад кврца пилав, и вели: имам добар пилав, а ја покажем руком озго, велећи: замасти, добро замасти!
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
А ти стихови гласе: “Тамо у праскозорју хладан и блед Лежи он безживотан, али леп, А озго из неба ведрог и високог, Чу се глас, паде као звезда: ”Ексцелзиор”!
А ти стихови гласе: “Тамо у праскозорју хладан и блед Лежи он безживотан, али леп, А озго из неба ведрог и високог, Чу се глас, паде као звезда: ”Ексцелзиор”!
Ћипико, Иво - Приповетке
Осјећа да се нечега боји и жељела би да је он од тога одбрани. — Озго, иза оних брдина, и показа лаким кретом руке прама Црној Гори, — одавно ме доведоше доље...
собом види кућицу откуд су је понијели, и инстинктивно осјети да то мјесто лијепо познаје; гледа чељад што тамо живе и озго у град силази. И као да јој брдо снаге даје, гледа у њ.
Престаде велико звоно да звони. Озго зачује Морачин ход босих ногу и шуштање одијела. И, као да му је капља хладне воде на ћелаву главу пала, стресе се.
Али за час дође к себи: како да се на то усуди он, који је тек јутрос сишао у град, сишао озго из Црне Горе, весео, хитар, жељан хлеба и зараде?
Није му помогло, јер преко реда нико се од радника не нађе да га у води замени. Тако га и тога дана жегло сунце озго, а ,ноге до повише колена мрзле му у живој хладној води.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
„Докле, Боже, стари крвниче, и Свети Петре, јадна узданице рајина из Корише?“ Али се баш у том часу зададе путањом озго са планине стари колашински особењак и делија Рујо Луковић, вечити чобанин и ваздашњи планински колибар, иако из
“ Иде он озго још младалачки и раширио се као орлушина. Хоће право у цркву, крај чијих ће врата, по свом обичају, оставити оружје
А озго, низ благо побрђе зададоше се Касаловићи. Женско и мушко, старо и младо. У чем се ко затекао устајући из постеље на стр
И тек кад се то страшно запомагање претвори у једно јединствено брујање сељачке тужбе, озго се појави Јабланова мајка, стара Вујана.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
По вас дан дуги из топова туче, ноћу бомбардира, Не дај царе (помагај), пропаде ти сиротиња! По Шуматовцу озго дим се поклопио, За по сата хиљаду топова пукне! — Недај царе, пропадосмо ти ми — народ твој.
шаначке страже, са пушкама у руци, са бајонетима окренутим у вис оним сјајним звездама, што онако нежно трепере и шалу озго неку меку, благу тишину и покој овој јадној земљи, чији се становници овако крвнички тамане.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Осветићу се! КАП. ЂУРАШКО (озго на стени): Ох, скупа пољупца! Скупље га нико није платио: Децу сам презрô — браћу издао, И сад рубином крви његове
КАП. ЂУРАШКО (озго са стене): Нећеш, неверо! (Пушка пукне, Станиша посрне.) Прости, Станиша! А доста ти је, мислим, занавек...
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
(Даје јој (писмо.) АНЂА (чита писмо): „Ђока”. ЈЕРОТИЈЕ: Њега знамо већ. Остави њега, па почни озго. АНЂА (чита озго): „Марице, душо моја!” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, је л' ти сад мирише на проминцле?
(Даје јој (писмо.) АНЂА (чита писмо): „Ђока”. ЈЕРОТИЈЕ: Њега знамо већ. Остави њега, па почни озго. АНЂА (чита озго): „Марице, душо моја!” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, је л' ти сад мирише на проминцле?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
, 4660. У молитви против вештице каже се: »Бог јој озго драчу, а оздо плочу«, ЗНЖОЈС, 22, 1917, 311), исти начин сахрањивања као и у германској преисторији (упор. нпр.
Ћипико, Иво - Пауци
Хтјели би једно другоме још што рећи, и тешко им је растати се. Стоје, као да нешто ишчекују. , Уто, озго из села, чује се чељадетско дозивање, и живо зарже. — 'Ај демо! — јави се дјевојка. — Није друге, ваља ићи!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Окретао сам ја ово питање и са полеђине. Загледао сам ја њега стотине пута, и слева и здесна, и спреда и позади, и озго и оздо, али свеједно — никуд нисам стизао. Црни Стеван је долазио неумољив и диваљ.
Отворим очи и прво што угледам: Ђавољи клик, шепури се горе као ћуран, пљуцка озго на мене. Ишчикује ме. Мами. Осетим тупи бол у дну трбуха, лаку шугаву грозницу по дамарима.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И јуриш отпоче зором. Споља страшне се боре, Да снажним рукама својим прикаче лествице горе. А озго јуначка момчад, и жене, и храбри људи, Сипају кључало уље и пале њихове груди.
Покадшто заструји ветрић у тами поноћи мирне, И лаки пролети шушањ кад грана гранчицу дирне, И брзо потоне у ноћ. А озго у самоћи Безбројне трепере звезде кô бледа кандила ноћи.
А дотле олуја стаде, И један светао зрачак кроз тавне слојеве паде И поља обасја собом. А озго, с висина тавни', Равни удари звона тоњаху у мирне равни. 1893.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Но док се они лију, Падају и дижу, Уза њих, озго с високих скела, стижу И бију, Кô звона друга, Удари чекића многих.
Лагано на мурве, смокве и гранате Испе се у валу, сва сјајна и драга; Смијући се, озго, с једне гране на те Рујни гримиз изли из свога крчага.
И на ме, усред ових њива, Кô раздробљене звијезде, све стиже И пада сјеме из жуљавих рука; А озго отац силази све ближе: Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни он полаже виш' њих...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Бан удари, воду пребродио, и прими се на коњу ђогину, прими с' бане уз Голеч планину; он је оздо, а сунашце озго, те огрија све поле Косово, и обасја сву цареву војску. Ал' да видиш силна Влах-Алије!