Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Сад је боље, зар не? — Боље, боље, много боље. Већ готово сасвим добро. Хвала вам, докторе. — Но, видите! А кад оздравите, нешто ћете нам свирати. — Xоћy, докторе, врло радо. Хвала вам... — одговорио сам, неочекивано ганут.
Схватио сам: оно о свирању речено је само зато да се, као успут, каже оно „кад оздравите”. А оно „кад оздравите” укључује у себи прећутну тврдњу, љубазну а савршено безобвезну: „Оздравит ћете.
Схватио сам: оно о свирању речено је само зато да се, као успут, каже оно „кад оздравите”. А оно „кад оздравите” укључује у себи прећутну тврдњу, љубазну а савршено безобвезну: „Оздравит ћете.” Хвала му и за то.
И сва та причања закључује фразом: „Све ћете то видјети кад оздравите и изиђете.” А ја сам успио затајити и пред њом да сам ту провео дјечачке године, имао прве другове и пријатељства,
Дигнути руке од сама себе и пустити да „природа учини своје”. Па што буде! XВ Хм! „Морате хтјети да оздравите, морате имати вољу да оздравите! За све је потребна воља.
Па што буде! XВ Хм! „Морате хтјети да оздравите, морате имати вољу да оздравите! За све је потребна воља.” А ја, ето, као за несрећу, увијек сам имао много жеља, веома много жеља — а баш ни једне