Матавуљ, Симо - УСКОК
Теже ће ми бити видјети стрину Стану, него све што видјех! У дворишту затекоше десетак Озринића, који бјеху спремили двоја носила.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Но сам ти грдан сан уснио, мој Перо, дома, прије но што кренусмо!“ „А шта брате да чујем!“ „Снијевах е нас четир Озринића идемо из дуге, а за нама носе носила. Ја иђах најпрви, без оружја, у црвеној кошуљи...
“ запита Јанко, кад Турци посједаше у коло и почеше да клањају. „Моле се Богу људи!...“ одговори неки од Озринића, па као да и њега тај призор наведе на побожне мисли, скиде капу и крстећи се рече гласно: „Помози Боже и свети
Јер, сердар Пејо, чим дознаде што се догодило у Дузи, даде пренијети рањенога Јанка из Озринића у своју кућу и дозва надањ чувенога видара из Црмнице, Иличковића.
Е, богами, носити оваквог момка од Озринића довле, готово без предушка, богами није лак посао!“ „А ни мени, занаго, газити од Црмнице па од Црмнице амо!
Сад, занешена и она својим причањем, гледаше га, и немислећи о томе, око у око. Кад шће да му помене Озринића, присјети се слике. „Гле! а ја и заборавих да ти предам!“ рече вадећи је иза паса. „Шта то?