Употреба речи ока у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ох, та само једанпут из оне тавне шупљине да засветле два црна ока, да виде ужас безобразне гледалице, која се не стиди с подсмехом посматрати од пре хиљаду година из гроба избачени

Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе. Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?... Одмах до њега лежаше једна стара бака.

Па онда задовољно прошапута: — Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!... Ниједан ми неће измаћи! Жив не!...

Добар ће бити за краву!... Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... — Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока... А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Нашта нам таки живот, кад смо осуђени да пре смрти сваки час и тренуће ока од стрâ умиремо? Видите ли оно језеро?”— „Видимо”— викну сви.

А прави непријатељ, он за шалу неће да зна, него са своја два ока, или, ако је по случају ћорав, а он и с једним боље гледа и види него стоокати Аргус, пак ако ће бити оно што он види

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Милутин у првом пешадијском пуку, Урош без једног ока и без руку. Раденко носећи под пазухом певца, Младен у шуми иза Крагујевца.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

И млого бист междусобно крвопролитије помежду их. И бист скупо жито: пшеница 100 ока 18 гроша а кукуруз 10 гроша. То време бист лепа зима. Ово сопственоју рукоју подписа Хаџи-Рувим”.

И хоћу да понесеш јоште 2000 ока ракије: кад пођемо Дрину газити, да сваком Србину по оку ракије дадеш да попије.” — Мој отац морао је на то пристати,

Сутрадан, 27. фебруара, пошљем ону једну врећицу од 16 ока барута кнезу Николи Грбовићу и његову сину Миловану, да они даду половину кнезу Милићу Кедићу. Фебруара 28.

прошао испод наше војске, дошао у Шабац, ископао своје новце, натоварио и одма побегао у Босну; кажу, да је имао сто ока дуката. Однео сто ока дуката, у Шапцу на баиру одсекао 70 глава, јербо се нико није надао.

Однео сто ока дуката, у Шапцу на баиру одсекао 70 глава, јербо се нико није надао. И онда су посекли Радомира оца Павла Радомировића.

(А не као у Вољавчи: човек на леђи донесе по 40 ока брашна, и то кукурузна, јошт да га има доста). — Сад ако и јесмо у монастирским ћелијама, опет нисмо испосници, ако се

када је купио у Нишу војску, послао је уз Дунав на лађи преко педесет харара велики̓, у сваком повише од сто ока пиринча; и кад он дође с војском у Београд, да онај пиринач крене у Београд.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Сад, баш пред вама, хтела сам га мотиком међ оба ока... Ја копам, а он ти се однекуд привулао и наднео над плот, па тек стаде зановетати којешта.

Чини нам зијан — па се опет осмехну и погледа испод ока у Спасоја. — Богме, то није рога него читава руда! — рече Сима загледајући је.

Сима се узе смејати, па викну: — Механџија! Дај овде оку ракије, нек пију људи; газда Рака части! И одмах се обре ока шљивовице пред њима.

Сав је тај свет разнолик. Нигде нећеш наћи слична ни носа, ни ока, ни капе, ни хаљине, ни лица, ни одеће, ни обуће... Све је то у другога друкчије! Вала само сести па гледати сехира.

Мало-помало утиша он Милуна, те пристаде да Среју још држи за неко време, јер му Видак у четири ока каза да га може бити неће лако ни на суду добити, јер онај уговор није баш сасвим по пропису, барем он не зна да је

Ама ћир Трпко!... — рече и куцну се прстом у чело, токорсе да покаже како је он то промућуран, а испод ока погледа на ону торбу воска. Попи и ћир Трпко ракију, па онда упита: — У Београд ћеш носиш то?

— Море, батали! Нећеш ти да платиш. — Што не платим, не платим; ће ти платим сос лепи пари. Што иштеш за ока? — Па рекох ти, двадесет и пет гроша. — Хм! двадсет и пет! Не се прави будала... Ти платим шеснаест.

— Ће одеш у Београд, потрошиш пари, ћеш дангубиш. Ће ти кошта, море еј! Не ти се фати ни петнаест ока. — Оно јес', дангуба, али баш не могу по то — рече Тиосав и пође. Ћир Трпко ухвати га за торбу.

— заокупи ћир Трпко, и Тиосав опет спусти торбу. Дође једно Цинцарче с кантаром. Ћир Трпко одмах узе мерити. — Осум ока! — рече потегнувши торбу на кантар. — Осам! — узвикну Тиосав. — Не може бити! Каквих осам, бог с тобом? — Ево на!

Осум, здравла ми! — рече Трпко и поднесе кантар Тиосаву. — Ама јутрос сам мерио на мој кантар, па ак дванаест ока. — Што твој кантар? Не виде ли то, а?

— Овија кантар, море, капетан го потврди! — Е ја не знам, богами — рече Тиосав сумњајући... — Ама, брате, осам ока... Да је барем по оке јали оку мање, 'ајде де, али — четири. — Камик да едем ако те преварим! Осум, жив ми господ! На!

Онај човек приседе крај ватре. Поседе мало, а све погледа испод ока у ову кладу, па се тек диже лако, приђе оној клади и на један мах притиште је гњавити.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази. И не да се то сакрити од ока које мотри!... Човек и стеже срце, и крути се, али га само око одаје...

— Аих! — зачу се узвик. Све живо погледа у Станка с неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри - набрекнуше жиле на челу и слепим очима. – Склони се! — викну он. — Аха!...

Он докопа капу, која му беше цпала ц главе, и побеже... За тренуће ока био је у лугу... Јурио је као махнит, бесан, отрован. Докопао зубима своју десну руку па је гризе, а не осећа бола...

– Лазо!.. Лако!... Лазо!... Лазар поче долазити к себи. У страху он не познаде гласа Маринкова, па не смеде ни ока отворити. Маринко је непрестано викао... Једва се Лазар освести и познаде глас. Тада отвори очи: – Шта је?...

Нико се не маче с места. То више не беше Станко, то беше млади див, снажан као гром а оштар као сабља... Из ока му севаху муње. — Чича Јово!... Ја тога новца нисам узео, нисам га ни видео, тако ми бога! Онда се окрете Ивану.

Станко саже главу... Камен је млео зрна у паспаљ, а чекетало надало лупњаву... Дева погледа Станка испод ока. — Је ли, Станко? — Шта? — Баш си намерио у гору? — Ја немам куд на другу страну! — рече Станко и слеже раменима.

— Јеси рвач? — упита га, а из ока му се могло прочитати да му је понос увређен. — Јесам — одговори Станко. — Ходи!...

И он, онако благ, онако добар, он сад лута шумом... бије се од грма до грма!... И ја да не плачем!... Та искапаћу оба ока моја!... Алекса је ћутао. У дубини своје душе осећао је и сам те боле... — А ја знам да није лопов!... Није!

Маринко махну руком. — Махни! Кад ме стеже за гушу, ја рекох испадоше оба ока. Јаки је као црна земља!... Него, данас нам не пође за руком. Окрете се, ојађеник, народу па стаде беседити...

Притрчаше ватри — нигде никог!... — Их! — цикну Турчин и ухвати се за главу. — Оба ми ока, ту су били! — куне се Маринко. — Ама гдје су сад?... — Да нису у заседи?! — рече Маринко и чисто зину од страха.

— Много ме мрзе? — Много. — А и бог и људи виде да ме само џабе мрзе... То види сваки коме је бог дао два ока да може видјети... — Тако је. Турчин се насмеши, па рече: — Оставимо се сад тога разговора...

Они га нападоше ножевима, секући му руке и ноге. Станко се умешао међу Турке па руши... За тренут ока друм поста касапница... Главе се ваљаху по друму као бундеве кад им вреже сасуше... Јаук је проламао дубраву...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Спрам свода зрачна и дубока Јутрос се роди, с песмом жабе, У чаши прве висибабе, Април, с два крупна модра ока. БУКВА Цело је небо у њу стало, Сенке јој као провалије; И све је поље за њу мало, И поток мрава из ње лије.

И поставља боје с вечите палете На врх дојки и на усне насмешене; Тка мрежицу ока пуну зла и сете; Преде влас и гибље таласе и сене, И у душу сипа сујету; и смело Свом магијом спола озари врхунце.

НЕПРИЈАТЕЉ Мој непријатељу са два ока жарка, С ножима у отров замоченим, где си? Ти пред чијим духом падне свака варка, И о штит чији се разбију сви беси!

Нек се само један с раскршћа широка Врати са крвавом рукавицом: ходи! Мој непријатељу с два велика ока, Сви су пути празни и мрак је на води. Да те видим, страшни!

ДУБРОВНИК Сав у злату, титан, риђ и модра ока, Цар слуша реч Кнеза у Великом већу. У луци пурпурна једрила широка, Цело море плине посуто у цвећу.

Река се лагано гасила. Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука.

У шуму се кришом вратио дечко и одрешио блудницу. Она је дечку извадила оба његова плава ока да не би видео на коју ће страну она отићи.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Па.. има ли му... лека?... Шта каже, твој Јоца? — Ништа!... Каже... осушио му се нерв... каже, срж од ока... осушила се!... Ја почех готово гласно да плачем. И моја мати. — Па где је, где је? — У болници. — Знам!

Мени је нешто играло пред очима, те ми се чинило као да се Ђорђе с неким рве. Тада се из његовог као стакло мртвог ока откачи атом леденог очајања и као лавина падаше све силније и огромније наниже: прегази нас двојицу и здроби девојку.

Из Јоцина говора једва сам разабрао ове значајне речи: Да се код Ђорђа суши нерв од ока. Да је болест неизлечива, да сад још нешто јадно и назире, али да ће за кратко време вид сасвим пропасти.

да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смех па неколико пута развуче мало леву страну од уста, и око левога ока набра му се кожа.

Уђе он, а као да му се набрала кожа око левог ока. Нешто је добре воље. Како уђе, извади сахат иза појаса, као санћим да види колико је. — Зар си повратио?...

— Купио сам и њу! — Продао ти? — Продао! — А какав...? Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче. Он се узе скидати. Гледам испод јоргана.

Али ми ниједно ни ухом да макнусмо! Онда он пође поребарке на прстима чивилуку, а не скида ока с нас; скиде пажљиво онај сребрњак, тури га под џубе, натуче вес на очи, па брзо и целом ногом ступајући изиђе напоље.

Баш да знам да те никад ни узети нећу! Анока се не застиде, кô што би требало. Лукаво погледа испод ока, нави се мало на страну и, прикривајући љутину, рече: — Па добро, и немој! Ја ћу се удати за Вилипа Маричића! — Који?

Погледам је покаткад са стране и испод ока, па се мислим: дијете, дијете! Али даље, наравно, ништа. Та ја, и кад не бих био равнодушан према њој (као што је она

Ја је погледах испод ока. Она се је чинила да ништа даље не слуша и вадила је даље дарове за матер. Ја сам сео у угао до пећи и гледао је.

Није ми ништа одговорила. Погледао сам је ипод ока, није ме гледала. Мени се учини као да сам јој ставио некако питање на које није одговорила, и као да ми је врло стало

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Обе попадије подметле шнуфтикле под шоље па пију кафе, а једнако испод ока гледају на девојке и на учитеља. Госпоја Перса била је задовољна, блажена!

Ови проклети комарци уједају к’о кере... мора да су они прави ритски. Један ме отоич уј’о баш испод ока, тако да ме је из најтврђег сна пробудио, обешењак један!

— Фала, мамо! Топло ми је здраво — рече Јула, па затвори прозор, и леже у кревет, али не склопи ока и не заспа целе те ноћи. А и шта ће јој спавање и сан кад овако будна лепше сања. А и Шаца се брзо нађе код куће.

Него убила ме ова моја сиротиња, па ми није ни до чега! А да ви’ш да натучем свилен шешир преко десног ока, па чизме на боре на ноге, па стиву лулу пустим на дугачак камиш нуз трбу, да ви’ш ондак ђаволства!

А ноћом се опет вуче читава компанија; ту су ти са неким трумбетама, неким вергловима, да цео шор не може ока да склопи.

Гледа је гђа Сида испод ока и није јој право. — Ти си опет дочепала какву жалостиву ствар. Што не узмеш нешто весело и за смејање? Шта ти је то?

! Затим се вратио кући, легао, и дуго није могао ока склопити, а два дана још после тога брујале му гајде Совре гајдаша и зујало у ушима оно Јулино: »Срам те било!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Он мора Љубу још за ручком искушати да л’ је отворен. Разговара се са по ока мери Љубу. Љуба то примећује, па још већма пази да не куцне како флашом о чашу, или да чашу не препуни, или јелом

На друго не пристајем. — Кад је тако, идем да јој јавим. Чика-Гавра оде Калајићки и најпре се самој њој јави, а ока опет кћери Варвари саопшти.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

„Е, лево од њега, у оном стењаку, ено вам њихове армиске осматрачнице. Полупајте оно као цименту. Ја оценим и за трен ока нема вам онде ни мрава, све стоји „глат!

У истом тренутку жена одбаци вез и, потпуно уверена у ону његову дубоку и тешку удубљеност, устаде па се за трен ока створи крај прозора.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Као што није више одлазио у Театар, није хтео да се меша ни у овај посао Гарсулија. Енгелсхофен је ћутао. Није скидао ока са Грка, али је ћутао. Имао је ледене, плаве очи, које су гледале кроз густе облаке дима из камиша.

Посматрао је, испод ока, Исаковиче, и, док су они обарали поглед, Гарсули се смешкао. Био је наредио да им се донесу камиши и рекао им је да

Знам и ја где се Славонци у Бечу састаједу! И ја знам где је „Енгел“ бирта.“ Петар није скидао ока са Ђурђа и жена, а затим остави жену и примаче се Павлу: „Слушај мене, дугоњо, немој ни жене, ни Ђурђа. Аха!

Кад су попили каву, госпожа Кумрија погледа, испод ока, свога мужа, мрачно, као кроз громове и муњу. Трифун је сад био раздрљио груди, на којима је имао ожиљак од сабље, а

“ Тај глас је био изненадио Трифуна. Али је то било пре седам година. Погледав жену испод ока, Трифун помисли да је међу њима почела да протиче несрећа, као нека река, која их раздваја.

Дан ведар, топао, у сунцу. Исакович се, тог јутра, био пробудио, рано, боље рећи, те ноћи, уочи поласка, једва је и ока склопио, па је размишљао, шта ће и како ће.

А не знају ни немецки! Исакович тек онда примети францески младеж, испод њеног левог ока, који је била прилепила на лице, ваљда да буде старија.

Та, дотле тако тиха, повучена, тужна, девојка, заигра као луда, не скидајући ока са мужа, а заче већ прве недеље, у браку. Посматрала је Павла упаљеним погледом, смртно бледа.

То је интјересно, каже, али то су већ чули! Господин Николај Черњев, премијер‑секретар, не може више ока да, због њих, склопи. Почео је да сања Мурата и цара Лазара, на Косову. То су већ чули.

Обично се церекао, кад би кога у трактиру сусрео. Рече капетану да је био тражен! Два лепа, женска, ока, каже, тражила су капетана, цео дан, по трактиру. Она је, каже, одлазила и у капетанову собу.

Поружњала је тек на седмом порођају. За све то време, Павле је, ћутке, замишљен, седео. Петар га је, испод ока, посматрао. Затим је Петар устао и почео, немирно, да хода по соби.

које се све то највише тицало, седела је, осветљена свећом, немо, и само се у њеним очима видело, све, што се, за трен ока, било одиграло. За све време, она није скидала ока са Павла и свог мужа.

Теодосије - ЖИТИЈА

свети свршаваше свете службе у цркви где беше гроб преподобнога опа његова светога Симеона, и капа сам долажаше да га ока ди, отац даваше сину својему првосветитељу награду почасти, јер миром богато точећи самога и цео народ који је ту

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

се клети да никад у животу нису видјели џак с мачком, а да су га, кажу, и видјели, они би му, богме, показали пошто је ока проса. — Ех, то вам знам и ја — рече чича. — Ока проса вриједи осам динара, али један мачак Тошо ваља три царевине.

— Ех, то вам знам и ја — рече чича. — Ока проса вриједи осам динара, али један мачак Тошо ваља три царевине. — Један крадљиви мачак три царевине?!

сам... — Мачак! — дрекнух ја из свега гласа и поскочих у џаку. Мишева нестаде за трен ока. Чух само како нешто бућну у воду. Вјероватно су оба скочила у ријеку.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СПАСОЈЕ: Знаш шта, иди ти тамо с њом у собу па се брани; вереници се увек лакше одбране у четири ока. ЉУБОМИР: Да, тако је! (Узима Вукицу за руку и одлази у њену собу.) XИ СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (звони).

ПАВЛЕ: Осетио сам потребу, пре но што приступим извесним мерама, да још једанпут проговорим са вама, и то у четири ока. СПАСОЈЕ: Не видим о чему би имали да разговарамо.

СПАСОЈЕ: Кажите ви мени, кад смо већ овако у четири ока, би ли ви пристали да ми искрено и пријатељски разговарамо; онако отворено, лицем у лице? ПАВЛЕ: Зашто не?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Полубрат, ако баш хоћете! - спазих у полуокрету једно дечачки витко тело и два зелена ока која као да су сигналисала нешто. „Какво парченце!” — рекох себи. „Шта ли је хтела ди ми каже?

Кад год бих погледао у њеном правцу, видео бих два ситна, смеђа ока упрта у мене. То је у току времена постало узнемирујуће.

То знам. Проверио сам трипут обишавши око трга, мада је то чиста глупост. Тај трг је довољно да погледате с пола ока па да знате како ствари стоје. Овога пута стајале су грозно. Стајале су обично, али Рашиде није било.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па је Шамика, кад је тај венац на сандук положио, тако плакао, тако јецао, и тако свет узбудио, да није било једног ока без сузе. После укопа почастио је младиће на даћи. Он је сам за себе даћу дао. Но, то још није све.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Погнуте главе, одупреше тешке ноге о земљу и поставише се, ћутке, један до другога. Кад, испод ока, погледаше десно или лево, видеше, као на крај света, два реда огромних ногу, све две по две, што нису могле да се

Комесар је постао скоро непомичан. Под периком, жмиркао је на оба ока. Код куће је сад вече. Спавају обе мачке. Милујући кажипрстом свој кукасти нос, очекивао је да види шта ће моћи бискуп.

није могао да поремети, врхунци планина остадоше непомични и јасно видни, тако да Исакович, цео дан, не скидаше са њих ока.

Секула, Исаковичев звонар, са унакаженим лицем и одераном главом, без једног ока, плачући. У селу се све избезуми од његових прича. Плакало је и старо и младо и лелекало од јутра до мрака.

Збуњен за трен ока заборавив све своје мисли, намере и јаде, Исакович, навикнут да се препадне пред старешинама, заузда коња тако јако,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Када се жена породи, она се одмах закити повише десног слепог ока праменом црвено обојене вуне. Затим узме вунени црвен конац, наниже на њега неколико ољуштених ченова белог лука,

Многобројни предмети који се стављају у колевку имају или улогу амајлије која штити дете од урока и злог ока, или магијски спасоносних средстава која му обезбеђују дуг и срећан живот.

(Вук, бр. 10) — Дај ми срећу, па остави ме у врећу. (У Црној Гори) (Вук, бр. 818) — Бољи је драм среће него сто ока памети (Вук, бр. 429) — Ђе су данци ту су и лијеци (док чоек још има дана да живи, ласно му је лијек наћи). (Вук, бр.

ДЕТЕ У УТРОБИ МАЈКЕ — Четири ока, четири бока и четирјест ноката. (Новаковић, С., СНЗ) — Поручује каракача ђирисилу: дођи, ђирисило, забићу ти два

и сажимају на следећи начин: „Дијете много миловано нигда добро одгојено“; „Не пуштај узде детету, па да ти је зеница ока!; „Ко није тучен није научен“; „Дијете небијено слабо одгојено“.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

довратака, док не потуче по стењу шарке и не повади змијске жалце из ногу босе чобанчади, а кога забораве за трен ока, још док гледају мртву аждају и мртву шарку и поскока.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

– Фино — рече муж. — А где сте се сместили'? Жена и не сачека одговор: – Ми смо у »Либертасу«! Целе ноћи нисмо ока склопили! Еркондишн је непрестано зујао... »О, ђубради!« — помисли. »О, ђубради! Смета вам еркондишн!

Ниси леп, ал' си драг, Бел Ами… (Стари шлагер) Стајали су са рукама у џеповима и разговарали, пратећи крајичком ока људе из оркестра који су се припремали да засвирају нову игру.

« Цркву, богами, јесу — у ствари, само крст! Са крстом су били раскрстили. А ђавољег румунског грофа нијесу — оба ми ока испала, ако јесмо! Сам је од себе полудео и шетао »по васцијели дан кроз оне двадес' и четири собетине.

показује топове у Војном музеју, а непрестано гледа једног риђег дечака; исти он, исти тај корак, то зверање испод ока — као да сам себе види кроз београдска чуда. На крају, части их све сладоледом и богзна како!

— рече тек да нешто каже, увукавши дубље браду у виндјакну. Провела је читаву ноћ у спаваћим колима не склопивши ока и цео дан у граду где никог није познавала.

тром и трапав, полуучтив покрет, као да устаје у њену част, а да се ипак не потруди исувише, док ју је жена крајичком ока испитивачки посматрала као могућу опасност. Дете је тупо зурило жваћући комад меса. Али, сада је била ту!

Дохватио је и другу боцу и искапио је на душак, погледавши, док је пио, крајичком ока своје друштво. Они заурлаше од смеха. Добио је још мало на времену, али ускоро ће нешто заиста морати да предузме.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

« ПЕДАГОГ. — Доситеј Обрадовић не тражи толико истину ради истине, у његовим очима ока не вреди сама по себи, но од практичне користи коју она пружа људима.

Навикао је да гладује кад пише; своју драму Обилић писао је за осам дана на Ловћену, и дневно пије по десет ока воде. Његове идеје мутне су, замршене, чудњачке.

је то своје основно расположење: Ја сам предан слуга матере природе; Њезина је књига, таине пунана, Ради мога ока вјечно отворена.

Он живот види само споља, и даје му оно што се код људи даје опазити на први поглед ока. Његово приповедање је примитивно, склоп слаб, украси оскудни, епизоде претрпане, развучене дигресије су честе.

Милићевић, Вук - Беспуће

А кад се појави у дну собе старачко лице пуно бора, кад се засребрени њезина сиједа коса, кад угледа два ока, пуна суза, упрта на њега, у којима има и туге што не може да помогне, и сажаљења и бола и пријекора, он се трза и

путу, други ударају гвожђе у тврду стијену и ударци бата одјекују у ували; види се четица људи како се распрши у трен ока на све стране, полијегајући по земљи; дигне се облачић дима, грмне и одјекне неколико пута потмуо пуцањ с кишом камења

Она каже да је несрећна. — А зар сам ја срећан? - запита се он и луташе очима по тами. И читаве ноћи не склопи ока. ГЛАВА ПЕТА Иза тога догађаја који је, за часак, пробудио и потресао ову мирну кућу, све се поново слегло и смирило.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

И то каквог ћурана! Не знаш шта је веће, ћуран или прасе, а кад вам кажем да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму направити) — онда рачунајте какав је био и

Утом се и Јова одмекшао и нашао да је данашњи свет тако пакостан да би, што рекли, и два ока у глави завадио. Сети се Каје и свих удобности брачнога живота, а утеши се и тиме што је, ако ћемо право, и он био

И ту су деца лепо могла сазнати: да крава има четири ноге и пети реп, два ока, и увета два, и уста; очи да види, уши да чује, уста да једе, и ноге да иде, реп пак да се брани од мува.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Српској омладини ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!

страотним: јегоже, Завргô се да ме одадере, Ао мили што ћу ли ти Боже, Така врата, таке јегожине, Таке браде, така ока стрма, Таке јоште огромне гласине, Виче пусти, сва се гора дрма: „Стан', ниткове, стани, несретниче, Стани, уло,

“ Овај бежи, онај за њим струже. Српче јадно подобно ће бити Да душману бритку сабљу сити, Неће бити соколова ока, Нити плећа кô стена широка, Нити груди као сињи камен, Кад удариш да истераш пламен, — Место раста, место оморике

“ Од по ноћи тако процвилела, Од по ноћи ока није свела. Већ је време, доста би праштања, Доста збора, доста световања, Јунаци се коњица хватају, Мајке, љубе,

Милун и пушку наслони, Наслони је на тај тврди камен, А загледа Турчина млађаног, Што му грдну рану ударио, Па од ока танку пушку ужди, Обрну му мозак у тиквини. Бојак траје — Срби чуда чине, Али ко ће сили одољети!

висо, Ка мени амо како сјајеш лепо, Мене(к)а око младо није слепо, Но везана ми стоји лака мисô; Тебика стиже ока врли пламен, А прекована мисô је о камен, О камен сињи тужна, бедна, гладна, А рана јој је земљичица ладна, О,

“ — „Немој, врежо, немој, слатка!“ Опет момак стаде. И прискочи лака скока, Већ је ето вата. „Јао, дража и од ока, Та сва си од злата.“ Загрли је, пољуби је, Обрну, преврну: Од себека не пусти је До пред ноћцу црну. (10/11.

Па га онда ка грудим' принела, Па га љубну сред чеоца бела, А из ока гронуше јој сузе: „Боже, Боже, зашто ме не узе?

Ди први пут смо видели се ми, Из твога лица зрака рујни, снеж(н)и, Ди први пут ја сладе неба пи, Ди први пут ја ока т' види бај, — Ту изникô је, мила моја, знај.“ 8.

“ 8. Овако њојзи моја речца веља, Овако беше њезин молбен звук, Овака бија мога срца жеља. Од ока јој ми љупки паде лук, А њена рука још од снега бела Од мене узе узабрани струк, На своју красну задену га груд И

16. О лепи ви из уста њени баји, Кад седисмо ми вако обадвоје! О њеног онда ока кра(с)ни сјаји, У срце кад си падô моје!

У море слада теби срце тоне, По груди света лази ти милина, Из ока узићенога света суза Низ образ доле теби тада пуза. 34.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Хм, шта велиш, Петраче? Петрак самарџија, држећи на кољенима рашивену стељу од самара, гвирну испод ока на домаћина и мирно му предложи: — Отиди, брате, па види, што се ту скањујеш.

— Хајде, име, хајде, улази. Једном под зиму, уочи недјеље, на заједничкој молитви, дјед испод ока опази да се његов Раде не зна ни прекрстити. Сјутрадан он га узе на претрес. — Имењаче, дедер се прекрсти.

— А онда, кад вече приђе, мој Раде, кад се јави први дашак вјетра, ја ти се за трен ока премондурим у друго чељаде.

Та вижљава и тањушна цурица, бистра ока и хитра у покрету, не би га, мајци, никад у Лици стекла загледача и просиоца да надалеко није изишла на глас као

На тај оптимистички поклич, праву народну будницу, командир весело зарза, па се опет, за трен ока, смрачи и занијека главом. — Јок, јок, не иде.

Ево га најзад у сјеницу с крвавим сикирчетом у рукама. — Које добро, господине водниче? Мунижаба испод ока погледа оно сикирче и отпухну: — Зло и горе, мој Ђурашине.

Дотужили су му већ од раног јутра, ока не дају отворити, али ни он им дужан не остаје. Већ је кокнуо једног поред самог бунара у дворишту, а канда је неко и

— И ја теби двапут! — у пола окрета врати Јоваш и срце му весело заигра кад крајичком ока спази како се ониски Козарчани, омладинци, пребацују преко ниске ограде за Миканом и његовим отмичаром.

Их, што си ми нешто мршуљава ка врабац, нема у теби тридесет ока. Кад хаубица први пут загрми и потресе земљу, амиџа Хусо одједном живахну, подскочи и осокољен кликну: — Аферим ти,

— Пази је, побјегла! За трен ока командиру прошибаше кроз главу сви прописи и параграфи везани за овакав случај, али од тога му се више стијесни у

Немој нам одсад досађивати разним тамо молитвама и чантрањем, то су назадне и кажњиве ствари. За трен ока над бабом опусти милолико љетње небо. Остаде над главом само плехната плавичаста купола с истртим докрајченим мјесецом.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

СУЉО: А какве и да нађеш, него половне? Женске за војну употребу! Једна допола оћелавила, у другој има деведесет ока, најмање, трећа рамље, четврта прирамљује, пета без пола зуба, шеста длакава ко мушкарац, седмој се бело навукло

трећа рамље, четврта прирамљује, пета без пола зуба, шеста длакава ко мушкарац, седмој се бело навукло преко ока, осму бабица последњи пут окупала! Дај шта даш! После четири месеца у овој пустињи, учиниле нам се као султаније!

Гледа да га се што пре отараси! Ти седи, и не излази! Ако оће у четри ока, нек каже! (Улази бег Пинторовић) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Селам алејкум, Хасанаго! ХАСАНАГА: Алејкум селам, беже!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Само на његовом црвеном, меснатом лицу, спрам сунца, испод ока, ко зрно грашка, сијала је — прва суза. (1898) УВЕЛА РУЖА (ИЗ ДНЕВНИКА) „— — — Опет сам те сневао!

И једнако сте радиле за мене, гледале, слушале мој дах и погађале из ока ми желе. С тобом сам се разговарао врло ретко. Више пута узимам и дирам те: те за овога, те за онога.

Ћуте обоје. А овамо гледају се кришом испод ока, а око уста им игра пркосан осмех. Она, у тесном јелечету, повезана шамијом, с несташним и пркос1 Филизити — кидати

! — И пригну се да га дигне, усправи; али кад спази чак и крупне, вруће сузе како из старчева ока капљу и падају му на руке, он устукну, препаде се и побеже из собе.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

На усти' мојих лежи, на својој пећини, сунча се на сунашцу, твог ока врућини. Ој, сунце моје јарко, мој сјајни злотворе! Ој, гујо сунчанарко, мој слатки отрове!

Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ. Па и он је у боје разишао се цео, још лепши шар је разапео на листак овај бео.

Срдашце меко и меке груди мора да жешћа невоља мути, јер из ока јој сетна капља бије, уздахом склапа беле руке двије, „Зар ту? ох, ту зар?

У мени је бог и ђаво, диван ђаво кâ и бог: испод неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока твог; а владалац уђе мрака из облака увојака у заносну моју свест, замрси ми бујним прамком, улови ми гујном

многа, пуна духа црна, злога; из куће се зачу врис, — под Делилом клеца нога: врисак беше њеног бога, Самсонова оба ока.

вали те бива челик, тако се душа сужнога дива, паљена славом сјајних победа, топљена жаром жељних погледа огњеног ока Делилинога, тако се срце од плама жива у смртну студен тамнице скрива, слепилом жарки поглед окива, те — песник бива.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Идући са друштвом даље један сахат, опази опет једног чоека на путу, који бијаше закувао казан од триста ока качамака, и за доручак му не било доста, те узео куплачу, па по казану лоит стругуће, назове му помози бог, а овај му

Сад царски зет пошаље оног што је триста ока качамака појео за доручак па му не било доста, и каже му да огледа јело и пиће и види како је.

— упита га краљ. — Ја знам, — рече Грбо, па оде и купи сто товара дрва, сто товара сламе, сто ока гаса па све намјести око куће па запали, и тако изгорје ђаволски краљ.

Војници немадоше кад ни дахнути, за трен ока бише сви повезани. Он их тако повезане посла цару и поручи му да пошаље мараму или да изведе сву војску.

дома има шта видјети: његов господар прошле ноћи нагазио некако на вилино коло, па му вилинска царица ископала оба ока, те сад запјевају н он и сви његови што их је. Онда он помисли да пође тражити очи свога доброг господара.

Тадар његов брат и не тражећи другога суда извади нож пак му извади оба ока, н рече му: — Сад нека ти помаже правда кад си без очију.

волији вама и са штетом дати, но другоме за корист; ајте одерите је, измјерите и подијелите, па на аманет колико буде ока, онолико и да ми платите пошто нађете да је право; али знадите да је оно агинска а није фукарска крава.

Мујо не шћеде ни ока на њих бацити, већ једнако преда се гледа и куца празном лулом о тле, јер не имадијаше је отклен напунити кад у кеси

из дрва, док један од њих завика дружини: — Гле, гле, браћо, онога зеца те бјежи оном главицом, има у њему петнаест ока, а да је бог дао међу нама брзонога момка, па да га достигне, ето господске вечере да се угостимо вечерас у друштву.

А гошћа јој одговори: — Хвала, кумо, добар је и хајвар. На то домаћица рече: — Али је хајвар скуп: ока по то и по то! А гошћа одговори: — И вриједи! КАД СЕ ХАРЧИ НЕК СЕ ХАРЧИ!

— Не ја, — одговори — а какав казан? — Казан, брате, чудо над чудесима! У њему ће бити преко десет хиљада ока; изнутра ће га направљати седамдесет и седам највјештијих калајџија, а с двора деведесет и девет; и колико ће бити

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

) СРЕТА (радећи пева). Чујте, жене, моју песму, то вам каже Срета Да је жена брзоћудна од сто ока беда. Децу треска, слуге бије, муж сирома ћути. Док и њега у буџаку невоља не смути.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

скровишта И насељавају вртове У ирпи древне мимикрије, Кад свака боја је зелена, Јер све је пупољак; жељена Свечаност ока се прикрије У слутњу, у ишчекивање: Ружама плануће живице Кад април се преко ивице Излије; какво преливање Ветра у

Плава оптика недреманог ока Снимиће тако и како се мења Облик мог срца, дамар крвотока у сваком часу твога нерођења Што понавља се

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

одговорих, начинивши успут неколико грчевитих трзаја левим углом усана и крајичком ока. Свака два минута, рачунајући време по докторовом сату, покушала бих да с врха носа склоним невидљиву муву.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Слаповит смех се извије у крик, а Босфор-стаклом хурија се рој разлети лебдив. - Чији ли смо лик? Са божур-ока наш се колор - јој! стропошта, сурва, те се жутне газ низ смарагд-море.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Зрнце по зрнце капље из кљуна и за трен ока торба је пуна. Пресрећан Ћоса под букву сједа и богат поклон у торби гледа, кад у њој сјеме од сваке феле!

Уз прозор ћути старина сиједа, тужна ока пучину гледа, да ли се враћа Мачак. Вечери једне, у сутон меки, до куле чамац доплови неки, у њему дечак

А тик уз окно рибар се свио, угасла ока, обневидио ... Вјечно се Мачку нада ... ШУМСКЕ БАЈКЕ ЈЕЖЕВА КУЋА СЛАВНИ ЛОВАЦ По шуми,

Хитар је Тоша, нема му мане, на ватру личи живу, па за трен ока и у два скока уз врбу стругну криву. Вири одозго и злобно рече: „Попни се, Жућо, риба се пече.

Свака му бодља — бајонет прав, као да прети: „Нек дође лав!“ Базеном плива лепојка нека, глатка и жива, весела ока. То ти је фока.

по стрму крову, вечити ноћник, без топла гнезда, у сваком оку блиста му звезда, или му видиш, по неки пут, у оба ока по месец жут.

Поваздан дрема. А и кад гледа и зене шири из оба ока — чанак му вири. БОЛЕСНИК НА ТРИ СПРАТА Нашега старог доктора Јана телефон зове с Калемегдана: „Докторе

МУДРЕ ПОРУКЕ ЗА ШТЕНЕ Свакоме знанцу јави се лепо весела ока, машући репом. Лавежом громким дочекуј странце, никада, друже, не лај на знанце.

“ Шестога дана долази зима, с леденог Пола путник се прима, стигао дечак и од Ескима. „Шаљемо дете весела ока с далеког рта Медвеђег Бока. Поздраве прими племена Фока.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Заблуда ока савршена: видим истовремено једну звезду која лети изнад мене и једну која лети право на мене. Повијем се у барци, као

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

недовршене битке против Скита наилази византијско посланство сам цар са лотос—крстом у руци и његова кћи не дижући ока с књиге па војводе у белим кожусима и монаси што крију соколе под ризом византинци никада не беху млађи но

јаз што уместо мирења траже путеве изгнанства моја правда им је тешка као непрелазан бедем и светлост из ока сунчаног ослепи их као стрела крај рата је објављен из вечитог града а нико да победи не уме. 4.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Ја бих чак и волео да ми се јави. Право да вам кажем, прија-Сарка, и волео бих да проговорим с њим онако, у четири ока. САРКА: Баш, пријатељ-Мићо, да те нешто замолим.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

„Средњи, терај левака!“... „Држи одстојање!“... „Не каскај!“ — и увек су погледали испод ока да ли то чује командант. Јер он то тражи. Замерка мора да се стави и кад је све исправно.

— Фирија дракулуј! — мрмљао је Крста колутајући очима, и пође лагано као мачка, гледајући испод ока, не би ли га нашао. Војници се кришом подгуркују, али нико не смеде да погледа Крсту, бојећи се његових огромних руку.

Онако, у сивим оделима, пузали су пешаци као гуштери уз обалу. Неколицина измигољи и за трен ока ускочише у непријатељски ров.

Над другим је плакао рођени брат... Трећем је текао црвен млаз крви из ока, а четврти је био без главе... Кажу да су погинули од наших топова.

Отворише. Сестра врисну и паде. Мене прихватише. Видим воштано лице... његово чело... усахле очи... изнад десног ока рана. Уста полуотворена... Руке опружене... Џепови изврнути. Тада ми се нешто усковитла пред очима...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Види се и покривач и под њим нека нејасна маса... Он прилази и одједном јасно разликује два црна ока, која су се упила у њега, па не трепћу... Јес, то су она два ока, што их само он зна и нико други...

Он прилази и одједном јасно разликује два црна ока, која су се упила у њега, па не трепћу... Јес, то су она два ока, што их само он зна и нико други... Гле и лице се види, ено оне огреботине, још се црвене и кваре изглед лица.

жућкасти, скоро бели ; обрве танке, уздигнуте и оштро превијене на средини, испод њих оштро гледају и секу два плава ока, па се на ниже спушта, превијен И мало затубаст, нос; брада му обријана, необично развијена и истурена напред.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Дајте му ашов, он ће да уобрази да је гробар! А узмите му ашов, и пружите скиптар, па ћете за трен ока од гробара добити краља! СИМКА: Нису мени потребни ни краљ, ни гробар! ЈЕЛИСАВЕТА: Нисте разумели...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Под гором високом у вечери јасне, шаптаћеш ми речи плахе страсне, и нудити недра најежена бела. Али ће из моја оба ока невесела јурнути да грле погледи жудни планински један стрм, или бор, или јелу, или шуму расцветану, или који мрачан

Клатно звона тешко и тмурно у груди удари ме. Тад се дижем, и, у мутна ока прозора, пуна ситних гласова вечери, шапућем, несигурно, и моје име.

Здраво, сви, редом, густих обрва, мутна ока, тужних песама, страшна браћа. Иста је наша псовка прва, нож и девојка насред села и стид домаћа.

А светковина што вино пије, славе и цркве што нас се тичу? Суза са ока још канула није, још телали место мртвих вичу. Здраво, на дому мрки погледи, мржња и свађа.

И би рат, да се, над гробљем нашим, омили смех и разврат, и скине, навек, жуд за сином, са мутна ока? Зато је зар била тама меса и сјај мисли, дуж младости, невеселост горка и дубока, да са Сербиом умру и мог имена

У исти мах се излагао опасности да ослепи на оба ока. Аустрија је и ту болест сматрала као симулирање мародера, и слала је на бојишта и инфицирана одељења.

Мала деца лежала су, на поду вагона, око наших ногу. Изнурен, нисам могао ока да склопим. Док су око мене причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да људски говор, пре, није тако

Два велика, зажарена ока Орлеанске станице гледају мирно у Сену. Да, само ја сам патетичан, ноћи је свеједно. Побеснели коњи споменика на Гран

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Народ заборави цара, као да га и нема. Цар се збуни и забрину. Од бриге није по каткад целе ноћи могао ока да склопи. „Проклети старац...

Немо сијају звезде божја ока И немо над њом палма стражу чува — Но што се буни тишина дубока И откуд вриска далека и глува?

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Дакле, не можете да се сетите?! — рече с осмехом и погледа ме испод ока, испитујући. — Извините, али никако не могу. — Е, видите, то је најновији закон који има велике вредности за земљу.

Чудна ми чуда, једно око! Шта ће ти очи кад има ко за нас гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће. — Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати!

весело, а камен удари у прозор, разбије га и погоди оно прво дете у око, тако да му око исцури и остане довека без ока!” — Какво је оно дете што је седело у соби близу прозора? — Оно је неваљало и опако дете! — Чему нас учи прича?

— Добар дан! — јави се он. — Добар дан, песниче! — одговори један гледајући га испод ока, заједљиво. — Здраво, здраво! — дода други с подсмехом. — Добар дан!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Хиљадама мисли појури у главу, а у ушима звони и ври... Све то би само за тренут ока. Како поскакаше, зликовци разгледаше узверено на све стране.

Висок, стасит човек, у црним сукненим чакширама, џемадану и фермену, трчи преко чисте пољане... За тренут ока дотрча до ограде, па, видећи да је опасно прескакати, леже за један чатал и пружи пушку...

Али мене је највише занимало и падало ми у очи оно, истина врло ретко, но чудновато севање ока његова, које је стајало у суштој противности са целом његовом спољашношћу и, ако хоћете, целим бићем његовим.

Па ипак, чим ко стане пред њега и ослови га, лице му се разведри, боре се разиђу, а из ока му завеје сама благост и топлина. Опазише сви да се чича Пера променио.

Ето, то је тај грех за који му сад следује казна, и то још каква казна: десет крстина по педесет ока најмање (а може и шесет), то су равних пет товара... И то да му пропадне! ... А зашто; зар то мора да пропадне?

Кроз густу таму светлуцаху два црвена ока као два чудовишта, а грување по шинама постајаше све јаче. Живко пусти чувара, скочи с пруге, па потрча поред насипа

Дете отвори јако очи, па их тек крете у страну... А тамо иза стола гледају је она иста два љубавна, светла ока, али сад гледају онако, као кад Коса разбије чашу, па је зову на признање кривице... Па опет ове очи гледају друкчије.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Обећа па врдне. Кад си с њим у четири ока, он оволика уста на власт, а када се са властима погледа у очи, он не уме да зине.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Одмах те стане бомбардовати овим или оним педагогом и мислиоцем о ком ти дотле ништа ниси чуо; не да ти ни ока отворити.

благодарност, што је пролетос поклонио војницима те и те чете, тога и тога баталиона кад су онуда пролазили, седам ока ракије и дао им сламе за простирку. Тако је већ неколико пута било.

— пита Срета. — Једно калиграфија, неје друкче, господинучитељ. Сваки реч тежак једна стара ока — вели ћир Ђорђе задовољно. — Ташула, гумари!

Обично се вели да кад човека потера несрећа, а она не зна шта је доста, него заокупи па не да човеку ока отворити. На срећу човек натрапа, а несрећа га сама вија.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

НАЗАДАК Цар Максимин, што од глади што од беса, Знао је да поједе шест ока меса Са салом, са кожом, цревима, костима И другим појединостима!

КРАВЉА ЉУБАВ — Шта је љубав? — питао сам краву На ливади, док је пасла траву, Ока влажна, памети пипаве, Ненавиклу да даје изјаве.

Одједном, све поре ваздуха поцрне Као упијач, који за трен ока Попије локву просутог мастила. По обичају, месец изнад брда плане. (А где је месец дању — ко може да одговори?

Кнососа и Космоса, У поподневној тишини отока, И мислим — зурећи помало искоса — Док ме плаво небо гледа испод ока: Тај свет је сплет чудесних односа, Чак и реч тугује када је без срока... Ништа се не миче.

Мој дивни кум, Ђорђевић Ђока, Кумашине, да си ми здраво и живо! — Љубим те у чело, измеђ два ока, Ти ћеш исправити све што је криво.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

клецам, докле ме привлаче, Ко провалија тамна и дубока, И док страсним преливима мраче, Твоја два црна неумитна ока... СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

И што ћу ти дуљити причање? Колико је равнога Цетиња, не утече ока ни свједока, ни да каже како им је било, те под сабљу своју не метнусмо који ни се не кће покрстити; који ли се

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

и унесе код њих велику сребрну синију са јелима, и мећући је испред њих, сагнута над њом, виде како гост не може ока да скине од ње, особито кад јој, због тога што се беше много сагла, падоше плетенице низ врат, те јој се сва снага,

И тада се поче сећати. Тек тада би јој јасно и оно његово запрепашћење кад је виде, а после онда оно нескидање ока са њега, при том вечити трепет пуних му уста и оно на махове, кад с оцем остане насамо, потврђивање: „Ја, што рекох,

Само кад сагледа кућу и већ испред куће упаљена два фењера, која су горела и трештала, као нека два црвена сташна ока, а између њих се лелујао венац од шимшира и великих белих ружа, којим је била окићена капија — њој цела кућа, нарочито

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Продирне јауке Душа је слаба да гони од себе. Из ока њина тмине гроба зјáпе; И смрт је с њима, да живот мој погребе.

Тада су један цвет на путу И миран поглед мутна ока, Сенка дрвéта, лист у куту, Уздах, ил’ осмех, ноћ дубока, Дизали често силне, веће Шумове туге, бола, среће У

Када светла суза с твог бисерног ока У немиле дане кришом тужно кане, У свету порока, мржње, зла дубока, — У моме се срцу отварају ране.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Стеван, једнако решетајући главом, врну се на свој посао; испод ока стари поглêдаше на Господара, неће ли овај опазити како је он незадовољан што духовници задоцнише.

Али ни Стана дотле не бјеше ока стисла. Она је лијепо видјела све што је дотле с оцем бивало, како је, пушећи рукама размахивао, као што је вазда

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Дао ти бог дукат од сто ока, па нити га могао носити ни трошити, већ седео крај њега па просио! Дао ти бог зимљиво срце, а лојане ноге, па нити

Тако ме не прождрла пучина морска! Тако ме не разгубао твој хљеб! Тако ме не такла љута змија усред ока! Тако ме оружје не издало кад је највећа потреба! Тако ме прије сјутра у мртве очи не љубили!

Дохватио би с неба таране. Жедна би те преко воде превео. Завадио би два ока у глави. Завезана врећа. Зна ђавола на леду поткопати. Зна шта је цар вечерао. И камен би рјечма подигао.

О СМИШЉЕНОСТИ — Ћутање је злато. — У шутњи је пола мудрости. — Два су уха да се двапут чује, а два ока да се двапут види. — Ко брзо суди, брзо се и каје. — Ко паметно ћути, мудро говори. — Бољу ћеш чути него ћеш рећи.

— Да будала зна да је будала, двије би памети имао. — Више ваља драм памети, него сто литара (ока) снаге. — Више ум замисли него море понесе. — Кад би се све памети изнеле на пазар, свак би се своје машио.

— Ко бежи од прве среће, последња га рђа бије. — Бољи је драм среће, него сто ока памети. — Дај мени срећу, а знање кому ти драго. — Дај ми срећу, пак ме баци у врећу. — Средња је срећа најбоља.

А гошћа јој одговори: „Хвала, кумо, добар је и хајвар“. На то домаћица рече: „Али је хајвар скуп: ока по то и то“, а гошћа одговори: „И вриједи“. Кисни, не мисли, стигло ме до врата!

Г) БАЈАЊА А) ЗА ЉУДЕ ОД УРОКА 1 Сан заспао, а урок не заспао; ако и заспао, у сну се разабрао. Два ока два урока; једно водено, друго огњено; узех водено па залих огњено.

(Кад ћути) 279 — Кад слепац види, а хроми ходи? (Кад слепац хрома носи) 280 — Кад човеку нису потребна оба ока? (Кад нишани, — јер тада на једно око зажмури) 281 — Ко више види: човек с једним оком или човек са два ока?

(Кад нишани, — јер тада на једно око зажмури) 281 — Ко више види: човек с једним оком или човек са два ока? (Човек с једним оком, јер у онога другога види два ока, док човек с два ока види у њега једно) 282 — Ко живи од

(Човек с једним оком, јер у онога другога види два ока, док човек с два ока види у њега једно) 282 — Ко живи од ветра?

(Човек с једним оком, јер у онога другога види два ока, док човек с два ока види у њега једно) 282 — Ко живи од ветра? (Човек који има ветрењачу) 283 — Ко има шест ногу, а иде само на четири?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад види човек, ђе се ока стровали и замкне у рупу, а он рече: „А! тако теби ваља!“ Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу.

” С отим ока отиде. Царев син оставши сам у двору, стане мислити у себи: „Шта би то било у дванаестом подруму!” Па онда стане

Тадар његов брат и не тражећи другога суда извади нож пак му извади оба ока и рече му: „Сад нека ти поможе правда кад си без очи.

Ова царица разболи се и кад види да не ће остати, него да ће умријети, зазове мужа цара, и сузе ронећи, на четири ока рече му: „Ево се приближила пошљедња ура моје чаше, и ја ћу умријети приђе но трећи кокоти запоју, и ја знам да се ти

би што догодило доклен се он с војске врати; и она му се кучка закуне и обећа да ће је љубити и чувати као своје два ока у глави.

прстен у камари, и пружи руку да га узме, а овца на њега скочи и не да му га узети, него на њега насрће да му оба ока избије.

Идући са друштвом даље један сахат, опази опет једног чоека на путу, који бијаше закувао казан од триста ока качамака, и за доручак му не било доста, те узео куплачу па по казану лоит стругуће, назове му помози Бог, а овај му

Сад царски зет пошаље оног што је триста ока качамака појео за доручак па му не било доста, и каже му да огледа јело и пиће и види како је.

Кад тамо дођу, почну припитивати ђе би је купили и по што ока. Тако се намјере на некаква мајстора хитра у руги и подсмијеху, који им рече: „Ја ћу вам продати не оку но литру, а

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МАНОЈЛО: Причекаћемо да ови оду! Са њега ока да не скидаш! ТАНАСКО: Не би ја скидо ока соне тамо! Кад год је сретнем, држи свећу и амрел!

МАНОЈЛО: Причекаћемо да ови оду! Са њега ока да не скидаш! ТАНАСКО: Не би ја скидо ока соне тамо! Кад год је сретнем, држи свећу и амрел!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Обећај прилог цркви. десет ока зејтина, воска, кандило, икону. Паре не жалим. И моли, преклињи, да наврати сутра сâм овамо, ако он... Ох, тешко нама!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Време је живота нашега један минут, једно тренуће ока и једно ништа, а по смрти чека нас вечност. Само последњи родови суде право и без пристрастија о прошастима.

Жива и дејствитељна књига, из које у свако доба, сваки час и свако тренуће ока, к очима, к ушима, к свим чувствам, а навластито к срцу нашем, бог говори: небо с[а] сунцем, месецом и звездама; земља

Он ни тренуће ока није штудирао ни мислио, него како ја изреко[х] да ми та хаљина не требује и да би[х] је за полу цене продао, нама[х],

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— вели фратар, пак се отетура до кревета и извали се, уздахнувши — као да бјеше свалио терет од стотину ока. — Таа-аа-ко! Уф! нека вас враг носи све, све, све, колико вас је!... — А проклети антикристи! лупежи! галијоти!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Дај речи горде ко мач топола За наше празне руке бола. ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ Отвори дрхтаву светиљку Два ока уплашена ко ласте Да откривам глас — ту биљку Што из белог меса расте И трепери: зачуђено ко влат Кад ветрови га

Пуст као стабло без сока Застаћеш зачуђен тако Са светом и птицом ван ока. Уједно сигурно вече И ти ћеш заћи полако Низ траве које већ клече.

Чуј: мехур у води напет облом опном Прсну од мог ока дирнут сјајним шиљком. Где се то обретох: сред воде ил копном Ходам као увек с нејасним ожиљком?

Ћутљиве — ко од страшне бриге. Збијене — ко од тешког страха. Ја знам да свака као жива (Мада неима ока, уха!) За мене неки говор скрива У непомичној урни духа.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Она стоји с рукама на леђима, повијена и строга. — И ти ћеш да ме надживиш. Да сам млађи... — Ноћас ни ока није склопила — седе и рече не гледајући га. — Његова је жена. Ја се не мешам у те послове.

Народног крвопије. Мој Вукашин Тошићев зет! — шапуће загледан у два велика ока, туђа и пуста, мора да га гледа. — Јесте. Али ћерка није што и отац.

али сиромах мора да слуша газду, шта се њега тиче ко влада, откинуће се конопац и звоно ће му смрскати главу, сто ока је тешко, нека. и Турци владају, само њега нек оставе на миру. Шта. ли је то Симка хтела да му каже?

Откад је дошао из апсе, није се дигао из постеље. И теби ће бити лакше да с несрећом разговараш у четири ока“. Није разумела, па је питала: „А шта Ђорђе ради?“ „Наш је газда у Београду.

Она се не покреће. Гледа јој лице. Из великог црног ока поглед јој кроз прозор отиче. У чаши на прозору неколико цветова. Маслачак! Онда кад се вратио...

Ђорђе постоја пред вратима, па их отвори. Са јастука га гледају њена два мутна, закрвављена ока. — Рекла сам ти да изиђеш, Никола. После опет дођи — прошапута Симка, не скидајући очи са Ђорђа.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Целу ноћ није ока склопио. Још двапут му се учини да из ораха излазе мајушна, насмејана деца, да се хватају у коло и плешу.

Остави га и иди! Следећи дан му је споро пролазио. Никад му краја! Једва се једном јавио месец. Дечак се у трен ока попе до врха, али само је папрат блистала на месечини. »Сигурно ме је преварио, па још и тањир узео!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Јер, изненада је подигла главу и ухватила његов поглед. (Или је тај поглед ухватио њу.) Два ока су зурила у Љубицу, жута и помало разрогачена.

(Или је тај поглед ухватио њу.) Два ока су зурила у Љубицу, жута и помало разрогачена. Та два ока нису била нимало смерна и нимало љубазна: то су била два зла, вучја ока.

Та два ока нису била нимало смерна и нимало љубазна: то су била два зла, вучја ока. Слутња оштрих ивица, немилосрдна, изровала је преосталу радост: тај човек кога воли био је њен непријатељ.

а у трећи очараног добротом на лицу тог чудака у турским хаљинама, откупио је, више него повољно, три милиона ока соли.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Не дајте сузи да јој с ока лети; Врат'те се њојзи у наручја света; Живите зато да можете мр'јети На њеном пољу гдје вас слава срета!

Залуд је враћах! Гвоздено упорство Сјаше из њеног зажареног ока; Док, на по пута, јогуница лепа, Суста и клону... и даље ни корака.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

океан воздушни, ђе су сунца само капље св'јетле, а мирови једва видне искре; ђе ужасне буре господствују, ока смртну отворит не дају, већ га гоне у мрачно жилиште, Бог зна каквом судбом назначено.

Час суђени зазвони свјетлости; на велику и ужасну жертву гладне бездне отворише уста. У тренуће ока лаганога сва божества с престолах падоше, сви стрмоглав мири полећеше, сви се хуком стравичном скрушише на

и црна хаоса из мрачнијех дигоше њедарах, и са силом својом страховитом са сваке их стране стијеснише и у тренућ ока лаганога шар наш земни тамни направише.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Зеље, воће и рибе - све полете у великом луку мајци земљи у крило. За трен ока лежаху на земљи испретурани краставци, артичоке, наранџе, трешње и јагоде, јаретина и говедина, а рибе се праћакаху у

То се десило за трен ока. Одмах иза треска срученог камења, чу се врисак непријатеља. Месец који је баш тада био изашао, као што је Архимедес

Заиста особити примерак, непроцењиве вредности. Мардохај ме погледа испод ока. „Но, шта велите на то?“ „Признајем, лепа књига!“ „Нешто најбоље што постоји!

на судбини која ју је задесила постаје сасвим излишан; пријатељски стисак и пољубац руке и простосрдачан поглед ока казују више но бујица уметнички поређаних речи.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Сад напротив: малочас суморан и снужден мењам се за трен ока и ево ме веселог. Је л' те, просто невероватно? Зато и кажем: чудна и можда само за мене необјашњива нека нервна

главом или да сам у њеним очима само назрео жељицу да се увери у моју намеру, ја бих, осећао сам добро, за трен ока, лежао искрвављен, сав размрскан доле на бетону.

сумње да се он само претварао да спава, јер сам и раније био опазио како је, с времена на време, крајичком једнога ока, контролисао стоје ли његове торбе од фине жуте коже где их је оставио.

Задрхтасмо и загледасмо се тамо одакле треба да се појаве два црвена ока воза који и не зна да носи једну љубав тако одлучну, необичну и верну.

Ја сам рекао да ћу ствар извидити кад се вратим. Ноћио сам сâм у другој соби, обе ноћи. Ока нисам склопио. И сад се чудим да још живим, да идем, да радим, да једем и да говорим, и после свега и пошто је у мени

зубима, кривуља тако за пуком, пурња кљакавим ногама и подиже прашину више него и сама пуковска сака са ћоравим у оба ока Цезаром, ислуженим артиљеријским рудним.

Распоредим, дакле, где ће ко спавати, кажем јој шта има да спреми, а све је поглéдам испод ока онако нареднички — био сам онда наредник — и разговарам с њом по сељачки. — Па како, снајо, прођосте од Аустријанаца?

, командант ме, на моју несрећу, осети, па ме са отвореним крајичком једнога ока испрати до врата. Ја куражно изиђох, а врата зацврчаше. — Е сад, Стеване!

Како сам одшкринуо врата, дочека ме опет онај исти продирни и презриви поглед из крајичка оног одвратног ока командантова, које бих са ретким задовољством ноктима ископао. И тако понова легнем на своје место.

њега и замишљао како бих га раздробио, растргао, згазио као црва и растрљао да трага не остане од њега и оног пакосног ока, врата наше собице понова зацврчаше. Муњевито звирнем ка вратима и замало нисам вриснуо. — Је л' она? — Она...

после добровољац у ратовима за ослобођење пре четири деценије, кад је рањен и носи дубоки ожиљак на челу више левог ока, он је неким чудом избегао из земље.

У том тренутку, ћелија, сва крвава и опогањена по зидовима, била је слабо осветљена, а два искривљена, зла и злобна ока стражара пред вратима, са бајонетом о рамену, вребала су га крвнички кроз четвртасту решетку од гвожђа.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И нема у томе ни трага каквом разњежењу над самим собом: ми присуствујемо, с црним флором око шешира, али сасвим суха ока и спечена непца, том посљедњем акту дуговања према некоме ко нам је задао и превише главобоље. Да.

у сну, кад је ископчана полуга воље, кад је наше тијело без обране, препуштено на милост и немилост окрутности туђег ока и туђе радозналости, обезоружано као богаљ који је пред спавање ископчао протезу, кад се с наших лица сапере њихов

„Извадили смо из ње све што се дало извадити!” рекао ми је у ходнику доктор. Два црно заобручена ока лежала су као двије рупе у јастуку. Гледао сам је као шупаљ дуд, улиште клица смрти.

Мало подаље, они простодушнији и рустичнији, завијених вратова или с фластером преко ока, једноставно се играју дрвеним куглама, као што су то у недјељна поподнева чинили и у своме селу на тратини испред

То су оне љепоте које сликарима и скулпторима знаду задати стотину мука. Умијеће ока да погледа, умијеће уста да се насмијеше.

Примијешо сам да ме прате два округла, доброћудна ока: један неслућени мјештанин. Нисам га познавао: слабуњав и размажен, основну школу изгурао сам као приватиста под

Пиљио сам суха ока у те налијепљене, инертне бркове и за покој његове душе у себи бројио до стотину. Коси паралелограм поподневног сунца

Бака ми је слагала марамице и кошуље. Читаво посљедње вријеме мотрила ме испод ока. Чинило ми се да на мени тражи црте мог покојног оца. Сад је изгледала примирена.

стална, конституционална својственост или грешка нашег организма, попут шепавости, или љеваштва, или грешке у градњи ока, и оне нас прате до гроба; па зато је сваки наш корак — корак шепавца, свака наша геста — геста љевака, а сваки наш

Читајући његове књиге, подлијегао сам чудној оптичкој опсјени: крајем ока, попут неке моуцхе воланте, замјећивао сам голог Лакат браде — педаљ мужа, с припасаним пријапичним фалусом из

Један од њих, већ сасвим крезуб и готово слијеп, са застарјелом непрозирном бионом на оба ока, показао се особито упоран. Одлагали су му испуњење те жеље од данас до сутра, мислећи да ће старац заборавити. Али не!

Шарено теле укопало се према нама на раскреченим дрвенастим ногама. Бијела биљега преко једног ока подавала му је израз тупаве доброћудности. Насмијали смо му се у лице, а оно је повријеђено одскакутало.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне. За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. — Ха, ђидо, зар с леђа!

Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.

Али такве га очи не погледаше. А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.

Чудна беху та два ока. Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и

Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице. Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова,

Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички. Раста беше малена, али снаге необичне.

Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом... Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком...

се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао. Паре су то, хеј ! Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха.

За тренут ока нестаде га... — Вујо! — зачу се глас испред куће. Ђурица познаде глас Вујове жене. — Зови га јаче, не чује!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Идући са друштвом даље један сахат, опази опет једног чоека на путу, који бијаше закувао казан од триста ока качамака, и за доручак му не било доста, те узео куплачу па по казану лоит стругуће.

Сад царски зет пошаље оног што је триста ока качамака појео за доручак па му не било доста, и каже му да огледа јело и пиће и види како је.

“ помисли у себи, „повратићу ја себи и ћесу и гаће и свиралу, чини ми се, ако бог да!“ Онда набере четири-пет ока трешања, саспе их у једну крошњицу и оде до царева двора.

Тада његов брат, и не тражећи другога суда, извади нож па му извади оба ока и рече му: — Сад нека ти поможе правда кад си без очи.

ВЈЕРУЈЕ И НЕ ВЈЕРУЈЕ (ТУРЧИНУ) Враћао се некакав сељак из Дубровника пут Требиња зими, и носио на леђима неколико ока кукуруза дома, па од труда, зиме, а може бити и од глади запјева иза гласа да се разабере: Ласно ли је пјану

ВАЛАЈ, ВЛАШЕ, И ЈА — КАД МУ СУДА НЕМА Некакав раја опсује Турчину свеца кад су били у четири ока, те Турчин у кадије на суд.

“ ЦИГАНИН И СВЕТИ ДУХ Дође некакав Циганин у кочобаше сеоскога и замоли га да га увересија педесет ока жита до јесени.

А гошћа јој одговори: — Хвала, кумо, добар је и хајвар. На то домаћица рече: — Али је хајвар скуп: ока по то и по то. А гошћа одговори: — И вриједи. ПОМО3̓ БОГ, ЗЛА ЖЕНО!

— Као и свакоме, — одговори му — по тридесет пара оку. — Ма зашто, болан, по тридесет, кад у Мостару ока је по двадесет пет пара? — А ти ајде у Мостар, — одговори му дучанџија.

упропастити оварисати — достићи, домислити се, погодити одаждене — отера одаженеш — отераш ожица — жлица, кашика ока — око 1¼ кг оклепан — веома стар окуисати — позивати верне на молитву омак — једна врста јела ондрљавине — хука и

плитка и округла посуда од бакра тефтедар — главни прегледач рачуна тилисум —— мађија тињи — тили товар — 100 ока трем — трен, тренутак трс — лоза, чокот тука, тукац — ћурка, ћуран туче — ћуре тучар — онај који чува ћурке ћа —

— духовни поглавар муслимана шикутор — црквењак шилте — јастук за седење шиљеже — млада овца шиник — мера Од 10 ока (12,8 кг) шиша — таваница штрик — уже шубара — (значи и) шупљина шумке (ићи) — „наврх прста, да се не би чуло”

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Можда је и сунце ропства нам допало. Знам, тог јутра земљи није било зоре. Облици се сиви уплашено нагли Испред мога ока, и као да моле За помоћ, спасење њима, киши, магли, Од нечије руке што их тера доле. Нагло одох к њима.

И спавале. Ноћ кад плава мине, Отвараху своје црне кање, И два ока као две врлине, Што још нису знала за плакање. И два ока к'о два црна мора, Обасјана снагом и животом, К'о тишином

Ноћ кад плава мине, Отвараху своје црне кање, И два ока као две врлине, Што још нису знала за плакање. И два ока к'о два црна мора, Обасјана снагом и животом, К'о тишином говор древних гора, Као цвеће бојом и лепотом.

ниси, знам ја; знам да ниси могла, Ти, рако добра, црна и дубока, Отићи икад до меке постеље, Узети собом два заспала ока, Два њена ока, од туге јој беље, Мраморно лице, главу што се погла У сну сањиво.

знам да ниси могла, Ти, рако добра, црна и дубока, Отићи икад до меке постеље, Узети собом два заспала ока, Два њена ока, од туге јој беље, Мраморно лице, главу што се погла У сну сањиво.

волети твоју усну меку, Црвену и лепу к'о пламен пожара; И све што је с тобом, и тугу далеку, И још твоје очи, та два ока стара, Узета из ноћи, водâ, из дубинâ, Непознатог мрака што живот одмара.

Црвеног трага по лицу ено! Шта то учини с тобом свет, О моје драго, о моја жено? Брзо приђох ближе: без погледа ока оба, У два ока леже деца к'о два гроба. ИИ Не јавља ми се. А има кад. А можда не сме! Ко ли јој пречи?

Шта то учини с тобом свет, О моје драго, о моја жено? Брзо приђох ближе: без погледа ока оба, У два ока леже деца к'о два гроба. ИИ Не јавља ми се. А има кад. А можда не сме! Ко ли јој пречи?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

" Чим сам изговорио ове речи, осетио сам се као пратилац Тимотеја (Тхимотеус) из Шилерове (Сцхиллер) песме. За трен ока избио је прави метеж и из десетину грла се заорило: ”То је Броди.

нашег организма нису биле познате и филозофи су тапкали у мраку нарочито у погледу природе светла, грађе и рада ока.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

физичких феномена, говорио нам је да је по мишљењу једног старог грчког мудраца Аристотела, светлост извирала из ока и слала наоколо зраке - пипке на околне предмете и да преко зрака-пипака видимо околне предмете на исти начин као што

Спасло ме је моје рвачко искуство са идворских пашњака. У трен ока силеџија је био на земљи, а његови другари су прснули у грохотан смех.

Исти снежни праменови косе, румено лице и блажен поглед који је зрачио из два сјајна плава ока. Питеру Куперу је тада било осамдесет и пет година, али се тако добро држао као да је намеравао да живи још толико.

колеџу; обојица су имали исти љубазан израз, лице које је одавало велику интелигенцију и нежно светлуцање два умна ока. Док сам гледао у његове очи, осећао сам да видим одсјај једног света пуног лепих ствари због којих вреди живети.

Утисак је био незабораван и није било ока које није засузило. Диван је то био призор, пун надахнућа, посматрати разједињен народ уједињен сузама.

колеџу; обојица су имали исти љубазан израз, лице које је одавало велику интелигенцију и нежно светлуцање два умна ока. Док сам гледао у његове очи, осећао сам да видим одсјај једног света пуног лепих ствари због којих вреди живети.

Утисак је био незабораван и није било ока које није засузило. Диван је то био призор, пун надахнућа, посматрати разједињен народ уједињен сузама.

Ћипико, Иво - Приповетке

Полегоше. Марко је уз ватру слатко заспао, а Цвета није могла ока да стисне: далеко је још до куће... Мори је брига...

у непознатом су свијету; иду по ноћи по оним мрачним и тијесним улицама: може да их негдје из бусије нападне и у трену ока смлати или убије.

—Тражиће разлога, — замишљен одговара старији. Уто к њима однекуда прилази Митар; погледа их испод ока и поред њих прође; збуни се, па кашљуца, и као мимогред пита их: „Еле, момци, како сте?

једак, рече као у вјетар, не гледајући никога у лице: —Дошао је одговор од Спасоја; пише за њу, — погледа испод ока на слушкињу. Дјевојка се постиди тога погледа, јер се махом сјети о чему господар натуца, па изиђе из собе у кухињу.

— Лазо, ти се брзо повратио! — пожури к њима Спасоје и испод ока, збуњен, погледа на дјевојку. Па се с обојицом рукује и здрави и пита како је онамо, преко мора.

Лазо их посматра и чуди се што се не развеселе, а сва је прилика за то. Спасоје испод ока гледа девојку и никако да му око на њену лицу опочине. Гледа је боље, и лијепо му се чини да је увела и блиједа у лицу.

Послије тога дана, у сунцу, на вјетру, на киши, врзао се око ње. Непрестано је тражи, не пушта је с ока ни када је с другим у друштву.

Жижица испод ока гледа на окићене прозоре, гази по очишћену путу гдје литија ступа, па му срце расте, весели се што га је мали пук

Неко најпошље зовне. Он полако вуче ногу натраг и вели мирно: „Стани, моје је!” и онај час подигне капу с лијевог ока; оно зажмири као невикло свјетлости, а друго разрогачи.

Али не будали, знамо како ствар стоји!” А неки, чисто завидећи му, у четири ока вељаху: „Добро му је успјео цолпо ди мано!

Окретан, гибак, усрнуо би у њену чобанску кабаницу, повалио је у трен ока и силом покрио кабаницом себе и њу, и тако лежећ, нагло дахћућ прама њеним образима, дуго би стајао и јарио се,

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Наиме, обичан поглед нашег ока иде под правим углом у односу на усправни положај тела, а у „Хелиотерапији афазије“ оно је, напротив, леђимице

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Истина је згодна за оговарање, онако у четири ока, у породици, а куд си ти па видео и чуо да се истина јавно каже? ЧЕДА: Је ли то све из ваше памети?

Али, Чедо, упамти: носићемо се док је света и века, нећеш га мајци више мирно ни ока склопити. (Чеда оде.) – А ти (Дари) пакуј се, 'ајде, пакуј се кад не можеш да одлепиш ту крљу са себе.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

„Само кад сагледа кућу и већ испред куће упаљена два фењера, која су горела и трештала као нека два црвена страшна ока, а између њих се лелујао венац од шишмира и великих белих ружа, којим је била окићена капија, - њој цела кућа,

што Вук Исакович види језичким се средствима васпоставља као сам процес перципирања, као постепено кретање његовога ока од оног што је ближе ка оном што је све даље и даље у празноме простору.

Чини се да није изговорила више од једног узвика: „Умрећу, умрећу”. Али се свеједно њени доживљаји и виђење њеног ока преносе у опис, и то на исти начин, истим путем којим је у горњем примеру пренесена динамика њене перцепције.

би, рецимо, госпожа Дафина прозборила, она би свакако морала - ако се жели сачувати чисто песничка перцепција њеног ока, једнако као и утанчаност неких њених примисли, слутњи - позајмити ауторов говор.

Довођење у везу кружење кобаца са подножјем брда усмерава, прво, кретање нашег ока одозго наниже и, друго, подстиче нас да у уобразиљи представимо голем висински распон.

И преокреће се тако да се поглед његовог ока - први пут у роману - поклапа с небом. На почетку четврте главе Аранђелу се на Дунаву, недалеко од његове плаво-жуте

При томе, иако гледа или изнутра из Вука или просто из Вуковог угла, он свеједно тако рећи крајичком ока баца поглед и са стране. Зато је нама читаоцима омогућено да на Исаковича гледамо и споља кад и изнутра.

383 Књижевна судбина јунакова, могло би се с добрим разлозима закључити, тече паралелно с понашањем његовога ока: оно оживљује, постаје осетљиво, трепери заједно са променама у природи, да би после тога изгубило осетљивост и готово

Управо зато што у лирској песми догађање представља већ само кретање песниковог ока, а садржаји опажања дају градиво за израду песничких (симболичких) слика.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Дуже косе, у бради, са огромном дервишком капом, испод које сјајаху два крупна зелена ока. Пуши на дугом чибуку, а белокори јатаган извукао из ножница и метнуо поред десна колена.

од човека у најбољим годинама, Витак и висан као најпробранији за чету барјактар, црномањаст, малих бркова а крупна ока. И да застраши мужевношћу злоковарника, и да преласти лепотом женско чељаде.

Одатле веома благо побрђе неосетно прелази у равницу, у познато Равно Косово, које се испред ока, кад га дуже гледаш, стане од те равности тајанствено окретати као да је тепсија а не поље.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Он је човек срећан, Увек слатко спава, — Али мени данас Нешто бучи глава. Све ми је у глави Крчмарица Лела, Ока ватренога, Чела невесела. Све ми се по глави Врзе и крстари Крчмарица млада И њен војно стари. »Јавор« 1886.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Неуспела љубави ока и варке уздрхтале У један крај много приснији ме смести Где реч има вредност судбине и подсвести Где су величанствене

О тужни северу тела небо од четири ветра претвори у пару над широм отвореном водом која је разнела таму ока по целоме телу. Жару невесели када песме у мени пронађу мрачно обиље што ме мори глађу.

О страшни преображај мој у срцу сна где васиона почиње ми птицама, с два ока варница да л ће да зна да пут ми нађе летом или клицама. ИИИ Сам у сну своме — ко ће да ме спаси!

Нисам први који се плашим да не ослепим забринут за дубину свога ока кад гледам у језеро или у простор. А ништа није теже него гледати читаву вечност са неког зида.

Јао, време, где те Пламен пресеца. Оспорени свете! Није ли страшан лет који је доказ Празнине у стварима. Цвет уместо ока Исто сунце виде. Слепо слепим само Видети можеш. Залеђени плам Огледало поста ономе што сања.

И пакао је љубав кад дозревање ока Ружу у слику претвори, дубока Расањаност да јој луди мирис кроти И одузме срце ведрини и лепоти, Јер ако крајности

Сунце је грешка Плаћена виђеним ужасима слепим. Ноћ уместо ока лукава ватра нуди, Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху И следе видљивост различито људи, Биљке и звезде подмићене у

Само је будност песма, и тескоба, Бешчулно место преварено маштом. Измишљање слепог у ковитлац ока, О саплитање кроз измишљен врт!

Чикају свет за потиљком. Чуј Шта закаснела фрула каже свету. Из пепела ока излеће славуј. Крилатост клисуре одмени сујету.

врту: трице и кучину своје чаробне месечине, псећу ружу и своју гадљивост, да ослепљује предео извађен из туђег ока, да врати ноћ у име нежности.

Везо фина између пепела ока и камена чаролије не препирем се са сличностима, али један је вај, и нема друге смрти осим смрти.

НИЗВОДНО Док лутам пределима свога склопљеног ока где ни један цвет није узалудан нити измишљен она ми испере глас и смири га, песма без речи пошао сам негде а удаљавам

Краков, Станислав - КРИЛА

Потом је подигао увис, и безгласно неком наздравио. Из мрака су сијала задовољно два ужарена ока грудоболног бунтовника. На пољу је била најлепша ноћ рата, а из шатора је ударало на просуто вино и пијане душе.

Дугме је кврцнуло и светлост се упалила. Душко се издигао у кревету, и видео два страшна укочена ока, и бароницу Ивон која се нагла над мртвацем. Рус је био нздахнуо.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

о трговини са упљачканим свињским месом обистинила: пре ове дозволе у Алексинцу се продавало свињско месо 10 гроша ока, а често се није могло ни добити, што уосталом на летњој жези није било на штету.

Држали смо се тако скоро пô сата, ма да нам турски картеч није давао ока отворити... Наједанпут с нашега левога бока, с оне стране где је граф Кановњицин био заметнуо борбу, запишташе турске

мој се образ: очеша о један увео, хладан обрашчић; поглед ми сусрете два велика, црна, необично сјајна ока, где се зорно упиру у ме, а са јадних блеђаних и усанулих детињих усна опет слабачко прозвучаше речи: — Је ли да ћеш

И ја угледах кроз мрак како спрам несигурне и бледе светлости једнога логорског огња блистају два сјајна, црна ока. — Па ко је оно дете? Откуда овде у логору? — Е мој, господине, ово је убита жалост!

пан и пишем дневник, а кадгод упрем поглед у тиху ноћ, чини ми се као да ми отуд из мрака светле она два сјајна ока малога Стојана, а у глави ми се понављају ови лепи стихови из Драгашевићевога »ХајдукВељка«: Сви спавају, и Срби и

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Витлају се гори, доли, Од муке и жара, То су моји стари боли, Јадовања стара. Побегли су од твог ока, Па с’ обзиру на те... Један часак... једна речца...

Навикла се суза оку, Издахнути ту је рада; Ал’ се с мртва ока враћа, Па на мртво срце пада. Мртво срце суза буди, Падајући на њ са виса, Из њег’ ничу ове песме, Мртво цвеће

П’онда оде, п’онда оде Путем вала, струјом воде, Изгуби се тако брзо, Однесе га вода мутна; Из твог ока суза кану, Као нека тужна слутња.

„Далеко је, високо је, — Сто година дугих прође, Докле њена светла зрака До нашега ока дође.“ „Ми видимо звезду ову, Видимо је како трепти, А ње можда давно није, — Верујеш ли? — Верујем ти!

ЛXВИИ Пале сузе, — не из ока Већ из срца ојађена, На увелу ружу пале, — То је сада роса њена. Ноћ је била. Зором рано Зраци сунца засинуше;

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Пали! — командовао сам. Поизврташе се за трен ока. Двојица су покушали да умакну, али падоше после десет корака.

Једва су увидели где је тачно наша линија. Али онај бугарски митраљез није нам дао ока отворити. Ако останемо у овом положају, изгинућемо сви. То исто увиђа и поднаредник.

Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи! Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока. — Наравно... Немам змиче у срцу, не ловим „зајци“, на свако пиле „викам“ добро јутро. Кипислцауф!... Анђелска душица.

Ништа нисам видео. Једва сам стигао до Лерина. Био сам страшно измучен. А те ноћи, у хотелу, нападоше ме стенице, и ока нисам склопио. Верујте ми, зажалио сам за земуницом и својим посилним, и свим друговима... Ратујемо већ толико времена.

Док сам ја овде, немаш ничега да се плашиш... — Молим, молим — насмеја се Драгиша и погледа Луку испод ока. Лука стеже Драгишу за врат. — Шалим се. Ми одавно нисмо имали кога да „завитлавамо“ па смо и тога жељни.

Онда готово нечујно проговори: — Не свиђам вам се... Не допадам вам се — а из оног здравог ока потекоше сузе... — Госпођице, није реч о томе... — Како да није?... — викну и лупи ногом.

— хистерично врисну и затресе главом. Дисала је брзо. Гледала ме је избезумљено, уцакљеног ока. Уста јој се почеше развлачити, више, све више, као да јој је лице преполовљено, глава јој клону, и она се сруши,

И ма колико се старао да у њој пронађем нечег доброг и нежног, био сам увек под утицајем онога исколаченог ока и искежених зуба, као у неке животиње... Плашио сам се као да ће ми се они зуби свакога часа зарити у кожу.

— А ваше госпође сестре? — Пауле... Паулетте. Заћутали смо. Посматрао сам је испод ока. Она као да је приметила мој поглед, саже главу и пола лица заклони пелцом од капута.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Смјех на лицу и пријазан свега струка твога Нетљена је, до дна серца, пажит ока мога; Гледећи те, ја утапам у пламено море, К'о што трепте када сунце оолистава боре.

Кол јего лучи сут превиспрени И досизајут ока в магновениј' Нашују земљу, јуже творјат плодну теплотом својом. 1811.

Око мамно, чародејно, Јесте вабјашч полнасмејно, Преварљиво. Чувајте се ви таквога Дакле ока лукавога, Јер које се увек смије Простосрдно цело није, Већ лажљиво. Јован Пачић СНУ Сне!

Крст рукама загрлило, Главу на те наслонило, Нити јеца нит’ запева, Већ уздише из свег срца, Крадом сузе с ока таре. Кад спазило Цвет-девојче, Момче главу подигнуло И на њу се осмехнуло.

Којем је од вас двојице неправда: Теби што уста немаш да с’ насмејеш, Ни ока, сузом образ да опереш, Ил’ старцу који мучи се и страда, Међу тим пева, весео зановета, И тако за сто, мање, више,

Није баш свагда добро ни добра сувише имат; Сваки не подноси сат више од четир’ ока. Кад се ударе сунце и месец, једно помрча: Стане л’ земља међ њих, једно с’ увија у мрак; Два девојчета млада

Ал’ тек што замириши прекрасно носу пиленце, Тек што прва ока отвори к пиву вољу, И тек што преко жице превуче цичуће Штраус Гудало шимширово: удари, ето, киша.

Трава мека к’о свила, а лузи тамни к’о поноћ: Која не трпи ока, тајна долеће тамо. Дрва ко гора, девојче к’о јагње, а ја ти баш ноћ пре Снивах о слатком чеду да ми с’ пољубит даде.

Појав’ се, блед месече, Са пратњом звездица, У сузи ока мога Огледајте лица. Певати млађан нећу Пријатну лозе сласт, Варљиво злато нека Сујетнима на част, Пријатељ свагда

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Све што у срцу беше светиње: Жену и децу — браћу, другове... А зар ту жртву не заслужује? Та поглед један ока њезиног Сву крв да плати срца рањеног — И моју, и моје браће крв!... ТРЕЋА ПОЈАВА У двору кнежевоме.

ЂУРАШКО: То јесам! Али ми душа једно жељкује Да те увери делом, госпођо, Да има срца што ће погинут На миг ти ока.... ЈЕЛИСАВЕТА: То ти верујем... Али Венецији треба помоћи.

Да од нас прави својим ћудима По обичају том венецијанскоме — Прстима меким шарен-луткове, Што ће се на миг ока њезиног Вешто окретат — и кô пајацо — Љубимче лудо земље њезине — Служит за шалу подлој госпођи?...

(Катуновић долази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Војводо, шта је? Твог ока тама шта ми доноси? КАТУНОВИЋ: Ноћ. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Какву? Је л’ благу, лаку — ону вечну ноћ? КАТУНОВИЋ: Ужасну....

ПРВИ СЕРДАР: Сад ћемо сви. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ти, Вујо, остај, Чувај госпођу — Чувај ми небо, сунце, Даницу, Мог ока, Вујо, чувај зеницу... Светлости! Душо! Јелисавето! Збогом!... ЈЕЛИСАВЕТА: Још живи он — На уснама се леди пољубац.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашајем.

“ Ја укабули', па што Бог и срећа јуначка дадне... Те цијеле боговетне ноћи нијесам могô ока на око склопити. Мријети, људи, ваља, а душа излази на тијесна врата: мало сам се и бојô.

Наредио сам био да се и ручак спреми, ама кесеџијски ручак: погача на копрен, печен крмак и десет ока вина. Кад се врати' — а оно све стоји готово на 'ној равни пред џамијом.

Ули-де му Мићане, једну чашу. — О, људи, ово укрстило са обадвије стране, па не да ока отворити! — прошапута зловољно Мићан и поче точити. — Јадан ли сам и кукаван, како ћу шјутра старјешини изићи на очи!

Онда мене исповједи и причести, а осталу војску само благослови и пошкропи водицом. Опреми' се ја за трен ока. Даде ми Партенија своју панцијеру-кошуљу, гереналску кабаницу и ону шкрљачину што је неке године, кад је ишô у

на два царска кантара, на турском кантару и на кантару овог вашег цара, па ни драм мање ни драм више од двадесет и пет ока! А кад се Срб у мени напири и надме, нема тог царског кантара на 'вом свијету који би ме могô измјерити!!!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Моја душа плаче И пламене сузе теку ми из ока. Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче Да собом сагорим. Даље прошли дани! Снаге! Смрт у моме срцу гробља заче!

спржила ме цела, Испила сву младост и дрхтање сока, Док би твоја дојка ледена и бела Голицала гробље мог спрженог ока.

Чује се рзај коња који стижу. Царе, да ли ће војска испивена, Којој из ока кикоће се жена, Разбити ветре што за влашћу сижу? Сав народ клечи у стравичној пошти.

Но гле! Последњи херој срамног чина Замахну мач, јер кроз ноћ кô да спази Два плава ока тек рођена сина. (1913) МУЧЕ МЕ ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ ЈЕЗЕРА Греју ме твоје очи пуне магле, Кô језера су где

Само твој да сам, и сав да се свијем И да ме очи твоје воде рају, У кут где боли и уздаси стају: Из твога ока да утеху пијем. Мој бол је велик, од свег бола већи, И само теби, теби ћу га рећи: О, буди сведок мога искушења!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Испарана гневом, једом, Заљуљана муком, бедом!... Смрт ми грозна, немилосна, Са песницом коштуњавом, Злокобницом ока свога, Умирућа часом прети... Чекај, селе! Још не желим ја умрети!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

поред све усрдности и дочека код трговаца, ипак нека потајна зебња, устручавање у давању му кредита, новаца у четири ока, јер: још је млад, дете. Ко зна? Истина да добро иде.

Јованку и, чисто пред њом оптужујући га и издајући, тужећи се на њ, плачући, рече јој да она сама, насамо, у четири ока, каже му, тражи, да допусти, управо он и испроси њену заову за свога брата. И Младен је то знао.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Љубичице — да ме свагда љуби, Каранфила — да се не карамо, Чубра цвећа — да ме добро чува, Босиока — да м̓ не смеће с ока, А невена — да му срце вене, Самдокаса и околочепа«.

Ћипико, Иво - Пауци

—Још је она као цура, стиди се, болан. .. Ја карах што неће да својој мајци каже ... и питам је насами у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме, мајко!

— и никако да са Раде ока скине. Кад приђоше крају, Раде се диже са бране; сувезник се забави око волова. —Маша приђе Ради. —Гдје си ми ти?

Њој то личи, па се гости весело насмијаше, а поп Вране не може ока да с ње скине; и, гледајући је, часом заборави на госте, и његове строге црте лица попуштају мекшим цртама, чисто

Маша гологлава распрема сто; сунце у прошарици просипље јој се по плавој коси, а поп Вране никако да с ње ока скине.

Те вечери ни Раде ни жене ничега не окусише: само два соколића сити до своје баке полегаше. Раде сву ноћ није ока стискао: треба да се постара на сваки начин да газду измири; све ће продати из куће, и оно што му је најнужније, само

за родним крајем. Кроз сузе сину му мисао: „Дома ћу!” Чињаше му се да је у томе још једини спас. У трен ока обуче се. На брзу руку спртља своје ствари у ковчег, јави се господарици и вечерњим влаком отпутова кући.

— Пођимо на бал! — вели јој, само да кући не пође, да је с ока не изгуби. — Не смијем од брата, — одговори дјевојка. — Слушаћемо музику изванка! — Ружна је ноћ. Видиће нас ко.

— Зна он да се новцем добијају и пријатељи и част. У четири ока многи ће ти га осуђивати, а послије ће поћи у њега на ручак и — хвалиће га. Гледај само свијета у пристаништу!

На махове долазила је она преда њ, у мраку; осјећа је у кретњама живота, у звуку гласа, у незаситној чежњи ока. И чежња за њом трга га и баца у очај.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

пршуту, натенане одсецају главе својим бившим противницима, без ризика, лагано, одуговлачећи оно главно, мотрећи испод ока на утисак који приповедање оставља на лицу каквог балавца што их слуша ужагрених очију.

Ноћ без месеца, лепа и мекана. Погрбљена Лаушева сенка на прозору. Ни он те ноћи изгледа није ока склопио. Цео дан га нисмо видели.

Дерали су се и псовали, трабуњали којешта и претили, али се видело да подозриво испод ока мотре на празне зупчасте бедеме, да се ишчуђавају што се нико на њима не појављује.

Зашто нисам отишао? Забога, волим ли ја ово понижење?! Шта се то збива са мном? Целе ноћи нисам ока склопио. Превртао сам се по тврдом лежају и до крви угризао усне.

А нас двојица ћемо, све време жваћући суво месо и муљајући по непцима жежену ракију, овлаш, испод ока посматрати како из мрке основе израста слика. Пустили бисмо човека да ради.

Али неће ни они дуго. Лауш неће трпети да се бесплатно шире по његовој земљи. Тако каже Василије гледајући ме испод ока. Хоће, лукавац, да ме проникне. Није он тако ни глуп. Овако: Лауш ћути и чека.

Игра му јабучица, зажагрио очима. Лауш се није мицао. Дотаче крајичком ока Дадару окренутог леђима и само што не пљуну. Неочекивано рече: „Они остају тамо где јесу. Мени не сметају“.

Матија Из мога ока ниједна суза неће канути за Доротејем и Јеленом. Дато им је да умру попут какве звезде која мине небеским сводом и

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ја знам шта будна сневаш у тихе, звездане ноћи, Кад с ока твога бежи детињски, ведри сан, И чије име с плашњом спомињеш у самоћи, И зашто с тугом чекаш празнично светли дан.

Гле, вечна тама покрива њихове груди, И светла ока гаси се и трне зрак. Ликује Карло. И гробни мир и поноћ, Увија плаштом поражен смрћу свет Тишина мртва.

“ Затим се нализа тако да пијан тихо се скљока, Кад за сто, где и он беше, четврта пристиже ока. А ћата, сматрајућ бога кô звер ил' слично нешто, Отпоче истрагу своју с важношћу И врло вешто.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

онако како је изгледала под крај седамнаестога века, јер је светлост која је тада са Земље пошла таман стигла до мог ока. На тај волшебни начин пратим турске ратове цара Леополда и видим како велики везир Мустафа Ћуприлић заузима Београд.

Зраци залазећег сунца поигравају по Мрамору, алабастру и злату. Ви не можете ока да одвојите, догод се не угаси и последњи сунчев зрак.

Измеримо ли у том тренутку угао што га чине праве уперене из нашег ока према Сунцу односно Месецу, онда нам тај угао даје и однос страница оног троугла.

то је онај угао што га затвара ова вертикална права која иде кроз моје теме и удара у зенит, и права која иде из мога ока ка Сунцу.

Тим начином допрла је и до главне сале, где су били скупљени учесници конгреса. За трен ока били су сви ти црквени кнезови потиснути у један угао сале, а остали њен део заузела је фукара, која се босим прљавим

Изложени без заштите овој прегрејаној атмосфери, претворили бисмо се, за трен ока, у нежан облачић који би се затим расплинуо. Из Ваше златне гривне кануле би тужно у дубину неколико златних суза.

Но има метеора који не улазе у ту категорију. Такав један засветлео је баш синоћ на небу, остављајући, само за трен ока, светао траг иза себе. Бог зна одакле је дошао.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

КАФЕЏИЈА Има, има. РЕШИД БЕГ Доћи ће моји момци и даћеш им двадесет-тридесет ока. КАФЕЏИЈА Хоћу, хоћу. САРОШ (Нази узбуђено и досећајући се): Шта је? Шта је? Да ниси нешто?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Људи се спуштали с таванских степеница у соби до њих, а човек пред прозором у по речи окрете да бежи. За трен ока је све било јасно, и све било ту. Три човека под маскама, двојица са секирама у руци.

дао тумачење: — Ова наша госпа Нола, као шкотски душ: врело-хладно, врело-хладно, и себи и другима, па не да мирно ока отворити... Шта ти она све не зна. Па зна и шта је у суштини скандал.

Само јој глава вири, козја глава оштре косе, са два мутнотамна ока, с великим носом, њушкавим и треперавим, с мазним лењим гласом који ниједну реченицу не доврши гласно и чујно.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

знак Новог обећаног сазвежђа Види свој процветали штап И своју срећно оплођену земљу У зајапуреним пупољцима Два ока затвара Трећим оком у камену гледа (1958—1971) КОСОВО ПОЉЕ КОСОВО ПОЉЕ Поље као свако Длан и по зеленила Млад

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Мислиш да су се распрштали... Боже сачувај!... Само колико да се склоне од ока, па се наједном сакупише, ама као да им неко засвира збор. Сабише се као овце у гомилу.

Мангал је зрачио, и одблесак се одбијао из ока старога Арнаутина, као да из душе његове сикће пламени бес. Али на колену Ђурином светлуцао је бајонет са пушке.

А победоносна и одрпана војска ишла је ћутећи и гледала, испод ока, улицкане стражаре. Она урођена инаџијска црта народа српског почела се одмах испољавати.

Пригрлио је помодрелим ручицама хлеб и, онако уплакан, набурено гледа испод ока онога дечака. — Не волим! — вели љутито Мића и одречно махну руком према дечаку.

— Не мрзим ве, очију ми — теши га Исајло и скида му чизме. Лука опустио главу и гледа испод ока Исајла. — Лажеш! — онда штуцне. — А ш’о сам те изударо? — Па заслужио сам... — Е... баш!

Али идуће ноћи остали смо на истом месту. Комарци нам нису дали ока склопити. Читаво тело је било у пликовима. У неко доба ноћи Лука се диже, обуче се, и главу уви марамом.

Призор необичан и смешан. Батерија је била постављена у борни положај за трен ока. Возари су се склонили. Командиру приђе један пешадијски потпуковник.

— командант диже руке. — Страшно је и помислити. 9. август Целе ноћи нико ока није склопио. Командант је по мраку изводио батерије на положај и одређивао им према карти рејоне дејства.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Бранко, мој Бранко, да ли девојка, да ли крин, да ли мач, Чистотом својом претходивши зору, Заспаше у куту ока ти? Клокоће извор у Тами.

И ноћ. Ноћ настаде савршени мрак, А кроз варнице што из димњака бију, - Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јак Кроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћ Да л' лети мој воз?

, коју већ не знамо у сунчаном спектру. Неискуство ока би га при том потпуно паралисало. Живот духовни дакле неиздвојим од живота нашег физиолошког, и наша вечност ваљда

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Дрвосеча обори главу, а из ока му склизне суза. Али, присутни су се, ипак, смејали, терали га да се кловновски преврће преко главе, вукли за косу.

Сав у грозници врати се Белко свом дому, али читаву ноћ није успео ока да склопи. Можда му се летење само приснило? Само као чудо у грозници приказало? Како је споро свитала зора!

Да је Варалица у стању реку од извора да одвоји, из ока, а да око не примети, зеницу извуче? Брига Варалицу за приче!

Зар је подвиг поштеног преварити? Поче Варалица све око себе да части, а испод ока мотри трговца. Трговац већ ликује у себи. Будала је и пијаница млади богаташки син! Седне трговац до Варалице. Пију.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

слова Од бисера, алемова: Овај дарак онај даде, Што пред твојим сјајем паде, И што снива без покоја До два мила ока твоја! Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!

златне мрси јој по челу, Њезин поглед блуди преко мртвих страна, Далеко по кршу, по родноме крају; И два плава ока сузом заблистају — Кô два плава неба, кô два ведра дана.

Не дајте сузи да јој с ока лети, Врат'те се њојзи у наручја света; Живите зато да можете мријети На њеном пољу гдје вас слава срета!

Некада један витез је био Ћутљив и сетна ока. Вечно је сневô и све се крио, И лутô трома крока. Он беше сметен, дрвењак прави, Спотицô би се, и где се јави

Но не, таке усне, таки Сјај чаробни ока твога, Тако слатко дете није Дело жара песничкога. Василиске и вампире, И аждаје, чуда стара, Те зле звери

Око усана твојих подсмех видим худи; Видим где охолост надима ти груди и видим где пркос из ока ти сија, Но ипак си бедна, бедна као и ја.

Јер с усна ти дршће и скривен бол љути, Притајена суза сјај ти ока мути, Тајни уздах цепа горде груди твоје; Моја драга, ми смо бедни обадвоје.

О драга, ока сјајна и мила, О цвете зао и мио, Твоја је клетва у реду била, Ујед је сувишан био. 53 Ја стојим на врху брега

Опомиње ли ме, или се срди на ме? Ипак из њеног ока жар слатки греје, Што ми сву памет и целе трза груди, И док ме она гледаше строго и чудно, Но ипак тако љупко, ја

'' Ја не могу устат, драга, Слеп сам јоште свако доба; Од плача се угасише Посве моја ока оба. ''Ја ћу, драги, пољупцима Збрисат с веђа ноћ ти слепу, Па анђеле гледај златне И небесну светлост лепу.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Јело и пиће су извор његове огромне снаге. То је сасвим природно. Он је у стању да љуљне топузину од шездесет и шест ока, у стању је да омахује око себе коње држећи их за реп, и тако даље.

Вук Анђелић је — како га песма приказује — „мрка брка, а крвава ока; куд погледа оком расијече — као муња из мутна облака“.

Ако ли ми не достигнеш виле, оба ћу ти ока извадити, све четири ноге подломити, па ћу т' овде тако оставити, те се туци од јеле до јеле, кô ја, Марко, без мог

са ункаша и врже је у зелену траву, па он сједе пити мрко вино; не пије га чим се вино пије, већ лађеном од дванаест ока, пола пије, пола Шарцу даје.

ударио, за копље је коња привезао, а пред њиме стоји тулум вина; не пије га чим се пије вино, већ леђеном од дванаест ока, пола пије, пола коњу даје; коњ му није каквино су коњи, веће шарен како и говече; јунак није какви су јунаци: на

у хану: Марко сједи насред Новог хана, те он пије црвенику вино; не пије га чим се вино пије, већ леђеном од дванаест ока, пола пије, пола Шарцу даје.

Отидоше два чауша млада. Кад дођеше Краљевићу Марку, али Марко под шатором пије, пред њим кула од дванаест ока; беседе му два чауша млада: „Да чујеш ли, Краљевићу Марко! Тебе царе на диван зазива, да ти идеш цару на дивана“.

Краљ закука кано кукавица: „Јô Кајица, мој соколе сиви! Ал' ти баби крила одломише и обадва ока извадише! Како ће те преболети баба? На Бељацу оставити сама, да ми чуваш без промене стражу?

нама снаху испросио; а по ћуди Латинка ђевојка: што је земље на четири стране, љепоте јој у сву земљу нема, онакога ока у ђевојке, нит’ онаког стаса ни образа; ко ј’ видио вилу на планини, ни вила јој, белћи, друга није!

под њима коњи алатасти, а напријед јунак на алату, риђих, Мујо, до рамена брка, панули му до малих пушака, необична ока и погледа. Па да видиш, мој брате Мујага!

му по малим пушкама, сјају му се токе кроз бркове кано мјесец од петнаест дана кад обасја кроз јелове гране; необична ока и погледа, необичне слике и прилике. Па да видиш, мој брате Мујага!

њима коњи алатасти, оно ти је девет Томковића; што је напр’јед јунак на алату, што му риђи по рамену брци, необична ока и погледа, оно ти је Томковић Илија; оно су ти све браћа рођена, оно су ти под каменом гује.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Луњу некако вратише натраг. Брисала је малу, малецну сузицу у углу ока и, још увијек кришом, гледала Стрица који се правио да је не види.

Одједном се зачу прасак сува грања, Стриц изненађено викну и за трен ока нестаде га под земљом. Луња скочи. — Оде Стриц, упаде Стриц! Дечаци се стрчаше око јаме.

— Богами је мене отац јутрос некако чудно гледао — забринуто рече Ђоко Потрк. — Све ме мјери испод ока, па некако укриво, па нахеро, па се смјешка, па брк чупка. — Шуљају се они са свих страна — шапатом рече Луња.

Сутра ћемо сви у варош да тражимо Лану. Тутањ босих ногу, прашина на друму, сијевање табана и — дружина се за трен ока изгуби с очију својих удобровољених старатеља, малопређашњих гонилаца.

Те се ноге мало гицнуше, мало ритнуше, мало загребоше по земљи и за трен ока из пласта се извуче читав читавцат дјечак — Вањка Широки. — У-ух, што је врућина! Види ли се какав дим на Лисини?

Разоружаше их за трен ока и све их нагураше у велику, „школску“колибу. — Сједите ту и да се нико макао није. У логору открише читаво брдо

Мачак повика: — Рушите малу колибу! За трен ока запаљена колибица била је растурена и угарци погашени. У логору је бомбардовање причинило приличну пустош.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПОХОТА ОЧИЈУ Речи божија, пошто ти, речи, плот би, Сачувај нас од похоте плотске, Сачувај нас као зеницу ока Од похоте очију. Реке, научите се од мене Како кротак јесам И смеран срдцем!

Или ти мниш да се је то утајало од страшнога божијега ока, којено свашто изгледа и мотри!« И кад он то зачу, таки бахну под собом коња, и одскочи скоро од њега да когод то не

К земљи главом, к небу умљем! Змија ти под главом лежи. Ош, паасо! нејма ти стојишта! Намигљива ока и пожељива бока. У превратна времена непревраћен. Памет је сваком човеку господар и она царује.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Па као што је био добар мајстор, тако је био и леп момак. Црномањаст, лепа, велика ока, састављених танких обрва и танких брчића.

Млађе загледају кришом испод ока, па тек само уситне кад прођу испред њега. А чине се као да га и не гледају, него гледају право преда се и иду ситно,

Чак је, пролазећи Лесковачком улицом, намигнуо на три младе Чивутке, које су се шетале испод руке, али с оба ока и тако невешто да су Чивутке прснуле у смех јер им се учинило да је Манулаћ хтео да кине...

! Кад се деца милују, — што ги требају паре?! Знајеш што се збори у онуја песну: Ако паре немаме, ока и пол севдах имаме. Младиња су бре, лепотиња су, и он и она, — сто оке севдах ће имају!... Е, што искате више?!...

такав досетљивац сутрадан ишао с отеченим образом, и на питање: шта му је, тужио се да од кутњака сву ноћ није могао ока склопити. За Мана је то стање врло несносно било.

Дуго није могао склопити ока ни заспати иако је то желео и одагнавао мисли. Неки полусан и полујава беше то, па се једно и друго наизменце

и бруку, а некој сас здравје“, рече, „и сас севдах; па такој је“, рече, „и сас Зону и Ману“: Ако паре, рече, немаме, ока и пол севдах имаме. Сас стихови збори!... Лудо, што да гу прајиш?... А ја што да зборим и да се карам с будалу?

Тада се све разиђоше задовољне, само Зона остаде тужна и не могаше задуго ока склопити. Оплакала је дан, лила сузе, клела свет, али и себе, јер је у души осећала да је сама дала повода оним својим

Често ноћу мисли Ташана, и дуго не може ока да склопи мислећи о Зони, па ваљда под утиском тих црних мисли и заспи, па често снева немиле снове.

И досад од дерта није спавала, а данас задуго није склопила ока од силне радости и задовољства. А Мане седи са кардашима и весели се.