Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Друштво се раслојило, завадило, испунило мржњом и злом; оно гуши и окива размах младих бића. Због тога су сва средства отпора дозвољена, препоручљива.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
погледа огњеног ока Делилинога, тако се срце од плама жива у смртну студен тамнице скрива, слепилом жарки поглед окива, те — песник бива. Самсон је певô.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ А деда рече, мерећи кров: „Оно је, децо, путнички зов.“ Ево и буре са Мразом дедом, окива поток дебелим ледом, ексере оштре пажљиво куца, смрзнуто дрво од студи пуца.
“ А Тоша каже: „Злослутан знамен, постала вода студени камен!“ дедица вели: „Зима је, роде, већ ковач Север окива воде!
Шта ли се у њој ради?! Чује се звекет, лупа и тутањ, још ће да груне мина! Да није тамо вештац из приче, окива Брку, џина?! Не бој се, бато, слободно приђи, улази, није варка.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Ја сам можда једини који је задовољан са синовима. „Ево шта окива најчвршће тог младића за Хуенту мислио сам у себи, увиђа ли он то овога тренутка такође?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Не само због мраза што пред сутон окива пртину. Жели да га нико од селака не препозна, заустави или нешто упита. Узалудно покушава да савлада радозналост
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ја знам, ваше срце сада ватром гори, Моје хладна зима окива и мори; Ваше очи сјају к'о два неба плава, А моје су мутне као магле сиње; Младост - љубав - огањ - све у гробу спава.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Звер пред хајком!... А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... И што му је требало да се још окива овом женом?...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И док стара поноћ носи моје дане, И док ланац мука стеже и окива, Бол, падања и потреси да саране — Моја глава на твом крилу нек почива.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Сен која беше дрво траје. Буди Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива. Завршиће се путовање остаће тиха брда, Сива празнина ветар који блуди, Место које нема места у жељи ал нуди Зло да
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Нека на Морави Довека борави, Као жубор класа, Звиждитељ твог гласа, И росом окива Злато њених њива. А мене, ах, молим, Зато што те волим, Ти по ласти гласкај И душу ми ласкај: Да је све на миру И на
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ја знам: ваше срце сада ватром гори, Моје хладна зима окива и мори; Ваше очи сјају кô два неба плава, А моје су мутне као магле сиње...
Све гором и гором Грозећи муком, лед је љути пао И својом тврдом окива ме кором. Прољећа твога гдје је поздрав мио И клик орлова на свијетлој беси? Вај, ја бих топла загрљаја хтио... ...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
близу гробља оженио неком трговачком удовицом и ушао у пуну кућу; а Мане је, вели, тек нешто више: растапа злато, окива иконе, кује минђуше и белензуке, па и ово сад са Зоном, заврши Перса Јордановица, може да испадне по оном народном: