Сремац, Стеван - ПРОЗА
Изгледао је у том тренутку као каква статуа, какав споменик јунака неког, онако од туча саливен. Јован окиде. Ја страшно ли је запраштио стари кремењак, једина заоставштина од деде по матери! — Пали, комшија!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Куда, пашо, куда ли забрава? Видиш, луди, е ти с' њија глава! Плану Бајко, па десницом ману, Десну руку окиде Лиману.
Јер већ турска над главом му плану, Па се куцну с Талом два-три пута, Ал' је Тале присојкиња љута: Вешто ману, окиде му главу, Обори је у зелену траву, То учини, дорина ободе, Па с Ајкуном унапредак оде.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Али наш задатак још није био извршен... Помоћник темпирача искочи из заклона, убаци у цев једну разорну, нишанџија окиде, блесак од топа севну у оној тами... И још једном... — У заклон!
земља лети на све стране, наш топ опали и граната сукну кроз дим и прашину... Неко јауче код трећег топа... Нишанџија окиде... још једном, и људи се сјурише у заклон. Очи су им гореле, а лице потамнело.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Видећи да онај мотри само на Љубишу, Радоња се исправи, положи око по пушци и окиде. Груну пушка, а онај се трже и окрете своју пушку на нас.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... — Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу.
Једва се сети револвера... Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде... Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...
се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде... Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...
— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... Загрокташе пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се
Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном... Окиде!... Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде...
глава се затури... затеже се конопац о коцу... Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Други Бугарин, погођен метком, паде али и онако рањен, управи пушку на мога каплара и окиде... „Ах!“ — изусти каплар и испусти пушку. Тога Бугарина дотукоше кундацима. Разлежу се повици: „Удри га!“...
Војници су се смејали. — Данас ми обори наслоњену пушку. Срећом не окиде — дирају га. Онај обори главу и смешка се постиђен. Командир га потапша по рамену и рече: — Ти остани за другу групу.