Сремац, Стеван - ПРОЗА
А то је овако било. Изиђе Јова тога дана на пијацу и стаде пред једнога сељака. — Оклен си, пореска главо? — запитаће Јова. — Је л’ ја? — пита сељак и мери га. — Ти, да! — Ама зар ја? — Ама ти, ја!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Цар скочи да види шта му је, док коњ рече цару: „Ако желиш сина свога жива видјети, врћи ме на мјесто оклен си ме довео.” Цар се препане те онако на коња гола узјаше, кад се коњ поља дохвати, прелеће као муња до језера.
Он их призове к себи и почне их питати, оклен је који, па свакоме рече да иде на своју постојбину, и тако редом једно по једно, док најпослије дође до једне
Док сјутрадан, девет ура зазвони, ево цара са својим министрима на брод, почне се разговарати, ко је и оклен је, и шетајући се с прове на крму упази ђевојку исписану на крми и старицу једну на прову од брода, и он позна своју
И тако се они отисну и стану пловити. Кад дома дође, отац му се зачуди, оклен тако убрзо дома се врати, и брод љепши и виши добави.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Али, јопет, ради како знаш. Оћеш да те изујем? Нећеш, велиш! Па ти, по овоме вримену, оклен доклен. Валај, ни вра-Наћвар нема срца! И шаље те ради губавог Кење! Ма шта то може бити, дите?!
Сви прснуше у смијех. Буковичанин се усекну са два прста, па опет припита: — Ја? Је ли ја? — Ма ти, оклен си? Шта си дошâ овди? — А јесте ли ви вратри? — Јесмо!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
душмана Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене, Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад смело презирућ' Душмана чекат' чете грабљиве.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ПЛАШИ 134 ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ 139 ГРБО И КРАЉ ЂАВОЛСКИ 143 ОЧИНА ЗАКЛЕТВА 156 УСУД 160 ПРАВДА И КРИВДА 167 ПРАВДА 169 ОКЛЕН ИНГЛЕСКОЈ КРАЉИЦИ ТОЛИКЕ ПАРЕ 174 ИМА ЈУНАКА НАД ЈУНАКОМ 179 ВИЛОВСКА КОЧИЈА 181 ЧУДНОВАТА ДЛАКА 183 ТАМНИ
Султанија се зачуди, па ће јој: — Бога ми, милује, ама ми је за чудо оклен ти знаш да сам ја султанија. — Како ја не бих знала, кад ја свашта знам? Та ја сам то и припомогла да ти дођеш за њ.
Он то једва дочека, те устави џелате, а цар га упита ко је и оклен је. Он цару све исприча по реду ко је и оклен је и шта је доживио — овако као ја вама па му најпослије рече: —
Он то једва дочека, те устави џелате, а цар га упита ко је и оклен је. Он цару све исприча по реду ко је и оклен је и шта је доживио — овако као ја вама па му најпослије рече: — Честити господару, мене је бог досада чувао, а твоја
— Па нека је! Платићу ти. Оставио ми је бабо, хвала богу, доста мала и пара. Имам, хвала богу, оклен платити. — Добро, добро, кад је тако.
Мајстор се стаде обзирати: чује га гђе говори, а не види га, те ће му рећи: — Ама оклен ти то говориш? Ја те не виђу.
је заповијеђено, и цар се веома зачуди трешњама усред зиме, па га добро надари и пусти кући, а да га није ни запитао оклен му трешње. Цар је хтио с овијем трешњама своје укућане изненадити, па их сакрије до вечере.
И ја још вама приповидам о правди, а туђе тикве лупам! ОКЛЕН ИНГЛЕСКОЈ КРАЉИЦИ ТОЛИКЕ ПАРЕ Један цар сједио једном са својијем садразаном на дивану, па му рече: — Има ли ико
Цар се зачуди, па га упита: — Оклен инглеској краљици толике паре? — а он му одговори да не зна. — То мораш знати и мени казати, — рекне садразану цар —
Он се на ово зачуди, тја ме упита: „Оклен инглеској краљици толике паре? на што му ја одговорих да не знам. „То мораш знати и мени казати“.
па прах њихов истресе на длан, пухне, а праха нестане; отиђи па нек ти он каже зашто то чини, па ћу ти и ја казати оклен ми паре. Садразан се одмах спреми и пође даље.
Него хајд̓мо сваки оклен је ко и дошао, те причајмо по свијету; па ко не вјерује — попасите му сву меницу прије меснијех поклада.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч!
— Помози Бог, оче прото! Он се трже и узневијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа: — ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?! — Помози Бог, оче прото! — Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене?...
Игуман ти је прикричио да добро припазиш, јер би, вели, могла оклен виданција трнапити... 'Ајдемо, Симеуне! Одоше и однијеше пун ардовић башице.
(Окреће се писарчићу.) Јеси ли ти здраво сванô, дијете? Судац: Ама, шта је теби, будало?! Оклен си? Како се зовеш? Давид: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а
Судац: Баш тако учевна? Давид: О, не питај, господине, то је чудо једно! Да ти се, којом срећом, јутрос било оклен прикрасти, па да чујеш њезине памети и науке: „Ти идеш, вели, Давиде?“ ,,Па видиш, жено да сам пошô.
Видим ја, вели да ће То доћи и до самог цара.“ — „Ама, жено, оклен ти толика памет, крст ти твој љубим?!“ — чудим се ја, главати господине. „Па како ћеш одати чест царској господи?
“ и додô: „Слуга сам препокорна!“ Таки је данас ред, и тако се царским службеницима одаје чест.“ „Ама, жено, оклен ти толика памет и наука, постове ти твоје љубим!“ — запањио се ја од чуда.
Вала им ђе чули и не чули!... Види га, господине, види како њуши: шуште ли оклен курузи. О, небо те (удара га по њушци) убило! (Врисне) Чувајте се, господини моји, измаче ми се!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Сташе Гордо на врхове снега пуне, Оклен кô вијор груне Пожар за четом која наступа И у крвавом се зноју купа. О, како јуре, стижу, Стегове дижу, Вију,
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене, — Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад смело, презирућ, Душмана чекат чете грабљиве.