Ћипико, Иво - Приповетке
Испред њега измиче чељад из куће у кућу, сигурно да се мири. Стаде пред врата ниске кућице. Часом оклијева, па, напипавши узицу, повуче. Зачу се ударац крачуна.
Ћипико, Иво - Пауци
да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају оклијева, али не могавши их загријати, — клоне ... А док се сутон спустио, показа се мјесец у ведрини.
У освит младенци помолише се из колибице; зимско јутро сачека их и заспе им образе својом сивом свјетлошћу; сунце још оклијева, премда висови планине већ се обојадисаше ружичастом бистром бојом.
Војкан, накресан, премишљајући, пред дућаном оклијева неко вријеме: нека Васо проговори господару — и најпослије уђе. Газда Јово сагнуо се над сто, пребира некакове старе
Војкан гледа часом на новац у руци, као чуди се, и оклијева спремити га; па, пошавши, једнако о нечем премишља. Плативши порез и гдјешто још у вароши, не да му се поћи кући, већ
Поп Вране, док је ушао у кућу, угледавши јунца код ватре, наљути се и тјера га из куће. Јунац код кућних врата оклијева; окренувши се нагло, погледа према ватри својим великим очима у којима као да се туга са пријекором одбљескује.
Петар оклијева и нешто прогунђа кроз зубе. —Што си забринут? Што је? —А што ћу ја вама? —Ништа! ... Кад купиш оба дијела, продаћеш
Петар га јутрос, кад му печеницу донесе, моли да му буде при руци, нека не оклијева нимало, већ нека пође на суд, да потражи честице.
Прошла су попасна доба, сунце још оклијева на бакарастоме лишћу Радине ограде, а на махове сњежани хладни саганак сјеверца затресе гранама и санесе однекле из
по цркви, но не могу да освоје таму по угловима, а на високим прозорима тек се назире јутарња свјетлост дана, као да оклијева да уђе... Раде држи цедуљу у руци и показа је једноме свештенику што хтједе да из цркве изиђе.
” Први фратри, а пред њима фра Јосо, дигоше се. Газда Јово, тежак, оклијева, а отац Дионисије погледа у младог калуђера и — диже се. — Капе доље! — загрми фра Јосо. И ви тамо!
Узе балегу у руку и, држећи је у руци, оклијева да је у врећу стрпа, као да му је жао. Газда Јово опрашта се са свечаром; с њиме ће са кочијом опћински присједник,
Али жена, спазивши гдје одлази, зовну га: — Раде! Раде се осврну, скањива се, оклијева... А она похита к њему и, страствено обгрливши га, љуби га, шапће му: — Што ме убијаш? ...