Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Донео сам онда и оно велико оковано евангелије у нашу бранковичку цркву, у врељанску мало помање. Тај дан 14. декембра пођемо из Петербурга (а на три
Црњански, Милош - Сеобе 1
Са ужасом у укоченом погледу, заиска да јој се принесе огледало, оно исто огледало, оковано у оквир од гвозденог цвећа, које су јој бабе, малопре, гурале под нос, да виде да ли још дише.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
парк овај тежак мирис кади, Видим, све више, да је све то гробље, Хумка до хумке, које време гради, Под којим лежи оковано робље Вечитим ланцем самотнога мира. Снага, и полет, ведрина и лира — Ништа!...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Приповиједа се да је некакав калуђер у невољи донио трговцу од некаква свеца ребро оковано у сребро, и искао да му на њ позајми новаца (тј. да му га да у залогу), а трговац му (то) рекао. Мируцају!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
се ноге до кољена, побратиме, као у сокола, а на главу калпак н челенке, један калпак, девет челенака, и десето крило оковано, а из њега до три пера златна, што куцају Груја по плећима, — ваља крило хиљаду дуката; донесе му свилена појаса, и за
деси на вратима кад се шета војвода Милошу: красан јунак на овоме свету, сабља му се по калдрми вуче, свилен калпак, оковано перје, на јунаку коласта аздија, око врата свилена марама; обазре се и погледа на ме, с себе скиде коласту аздију, с
За њим иде Косанчић Иване: красан јунак на овоме свету, сабља му се по калдрми вуче, свилен калпак, оковано перје, на јунаку коласта аздија, око врата свилена марама, на руци му бурма позлаћена; обазре се и погледа на ме, с
ручни девер бити“ За њим иде Топлица Милане: красан јунак на овоме свету, сабља му се по калдрми вуче, свилен калпак, оковано перје, на јунаку коласта аздија, око врата свилена марама, на руци му копрена од злата; обазре се и погледа на ме, с
свога жени сина, брата Митра зове у сватове, Митар иште коња н оружје, а и наше турско одијело, и он иште седло оковано: хоћу л' дати, моја душо драга?“ Љуба њему тихо одговара: „Подај, душо, Јакшићу Богдане!
Подај брату коња и оружје, и подај му турско одијело, још к отому седло оковано; ја ћу дати твоју абајлију, што сам теби код бабајка везла, пак ти нисам за њу казивала, јер је нисам била испунила, а
свога жени сина, пак Богдана зове у сватове, Богдан иште коња и оружје, а и наше турско одијело, и он иште седло оковано; хоћу л’ дати, моја душо драга?“ Ал’ бесједи Милица госпођа: „Кам’ му коњи? поклали их вуци! Кам’ оружје?
се ноге до кољена, побратиме, као у сокола; а на главу калпак и челенке, један калпак, девет челенака, и десето крило оковано, а из њега до три пера златна, што куцају Груја по плећима, — ваља крило хиљаду дуката; донесе му свилена појаса, и за
скерлет златом извезени, златне ките бију по копитим’; бојно седло од шимшир-дрвета, шимшир-седло сребром оковано, на облучју камен сија драги, о облучју господско оружје: с једне стране сабља окована, с друге стране шестопер
спава сав у срми и у чисту злату: на глави му калпак и челенке, један калпак, девет челенака; покрај њих је крило оковано, ваља крило хиљаду дуката; на плећима зелена долама, на долами тридесет путаца, — свако пуце по од литру злата, под
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Сви се дјечаци напречац уозбиљише. Сјенка давног хајдука промину сјеновитим Гајем. Бљесну његово сребром оковано оружје. Нешто зашкрипа дубоко у шуми. Зар то не вуку гломазан турски топ да гађају хајдукову колибу?! — Јованче!