Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
И нехотично пођем вратима од велике собе, али се очас тргох, јер осетих како ме мајка дохвати за руку. Ја се окретох али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе до врата од куће, па ме пусти.
Ја ућутах. Кад дођосмо близу кући, ударисмо на Албрецхтѕѕтраѕѕе. Ти знаш како је ту тихо. Ја не знам зашто, окретох се њојзи: Још који корак, па ћете се ослободити мојега досадног друштва.
Кад су били неколико корачаја за нама, окрете се један и поругљиво рече: — Гранд натијонг!31 Ја се окретох да га видим. Она ме држаше испод руке и повуче напред. — Одмах си се наљутио — рече она умиљавајући се.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Оно што сам осећао било је гађење на самог себе. Кад она прође поред мене и насмеши се, окретох главу у страну. Било је нешто око једанаест и пензионери су већ заузели сва места око водоскока.
Матавуљ, Симо - УСКОК
?“ На то ја почех мрвити, а тице: кљуц, кљуц, кљуц! — у божји трен поједоше цијелу, па одлетјеше! Тада се ја окретох к вама. Ваше лице сијаше од радости! Ја вам викнух: „Ето све бјеху на броју, осим пауна!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Сав се запалих, али ипак нећу да се окренем, већ одговарам тупо: — Па шта ћу, кад ти за мене радиш? — И окретох се. Више мене она, Ленка, стоји. Чека да се ја осмехнем, па онда она.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Трже ме отегнути узвик: — Марррш, марррш! — Окретох се и видех како војници четврте батерије извлаче топове на врх брега.
На врху смо се сачекивали. А када беше извучена и последња кара, случајно се окретох и, међу погаженим и посеченим кукурузима оне њиве, угледах старца како оста сам, као неки иструлели пањ столетнога
Танасије остаде под нашим ногама. Тек. наредник застаде и окрете се љут. — Ко клати звоно? Окретох се и ја. — Ја тек онако... ухватих. — Јаој, џукело једна, знаш ли да ћу те гађати из револвера!
— Тако је! Збогом! — заврши нагло и пружи ми руку. Поздравио сам. У ставу мирно окретох се надесно и насумце, без тачно одређеног правца, пођох пут ровова.
Онда потрчах до оне ограде, прескочих је, труло прошће запуцкара, и ја се бојажљиво окретох. Нигде живога створа. А мало даље рупа од гранате и свеже избачена земља. Обиђох пажљиво... можда је ту и мртвих било..
А она неман је близу, из ње нешто накострешено штрчи и у последњем часу увидех да су то бркови команданта. У страху окретох коња и у трку побегох. Таман се зауставих, стиже ме ађутант.
Већ се чују узвици: „Живели, живели, живела српска војска!“ — Коме то вичу? — запитах ордонанса... — У недоумици се окретох да видим има ли кога иза наших леђа. Али на друму бесмо само нас двојица. Онда пођосмо.
Ту смо на врху, даље се нема куд. Сем у Дунав. Окретох коња и у галопу приђох команданту: — Господине потпуковниче, налазимо се на Милићевом брду...
Моја сестра наједном заћута и раширених очију погледа у правцу врата. Окретох се... Сва у црнини, убледела лица, и тамних колутова испод очију, као сенка, појави се сестра изгинулих Петковића.
И Александар је прескочио, те ми се иза командантових леђа смеје. Окретох коња. Онда се поново залетех. Али коњ је видео препону и још одмах скрену, хтео би у шталу, те га једва зауставих.
И он с њима. Станислав Петровић, млад потпоручник од двадесет година... Окретох се уназад, радостан што нисам у њиховој кожи.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
И ја задремах, па се прућих у комишину. Задахну ме диван мирис шаше, коју набацах на себе, окретох очи у небо, па узех да гледам и да мислим. ...
Опазих на њима људе. Окретох се још једаред, па се тргох. — Да не буде ово мамурлук и последица моје ноћашњице? запитах се сам.
Не знам шта сам тада мислио, али се и сад сећам како се послушно и услужно окретох, као да ме та наредба чини срећним. — Како, молићу... то јест чијег коња желите? — стадох да муцам.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја утрнух па се окретох њему са погледом који је питао. А он видећи ме забринутог показа руком: — Само држи леву стазу и не брини, гађају
У том сам ја залазио... На самом завијутку где настаје мала зараван окретох се и угледах Николу на истом оном месту где смо се раставили. Махао је капом и поздрављао ме.
Ужас! Сав сам био исечен као да сам главом пробио најтврђе окно прозора. Ја се опет окретох, тврдо решен да поново појурим за човеком који је, знам сигурно, упропастио моју срећу, променио моју судбину, порушио
Нису нас ни саслушали, а пресудише. Ја протестујем и жалићу се. Има ваљда већег суда од овог. Не брините — окретох се клијенту. — Жалићемо се Апелацији и Касацији. — Управи Водовода — добаци ми један адвокат-буџаклија.
Наједанпут нешто зашушта кроз грање, и силно удари у земљу. Ја се окретох, да видим, да ли је још ко чуо, па да га питам, шта је то? — Склоните се, г. капетане — викну неко. — Али шта је то?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
пусти и мене да се ту мало огрејем! Мене прође језа... да ли ја ово сањам?... нагло се окретох... мој се образ: очеша о један увео, хладан обрашчић; поглед ми сусрете два велика, црна, необично сјајна ока, где се
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Као хтео бих да идем, и то напред. Али ме нека сила прикива за земљу и као да ми вуче ноге наниже. Окретох се уназад... Наступао је други стрељачки строј. Бугари пренеше ватру на њих, преко моје главе.
Гледали су ме зачуђено. Неко упита: — Остадосте ли живи? — Са вама беше још један. Освестио сам се мало, и онда се окретох да видим где је Груја. Што ли је застао? Испрекиданог даха замолио сам оне војнике да виде зашто је застао.
Увукао сам главу у рамена и сагао се... Осетио сам наједном њене зубе на своме врату. Издигао сам рамена, па се нагло окретох и снажно је одгурнем. Сав сам дрхтао. У немоћном очају окретао сам се да видим нема ли каквог излаза.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Господине капет... Пред нас искочи нека прилика. Реч ми застаде у грлу. У месту, окретох коња, готов да полетим као без главе у ноћ. — Станите, станите! — чујем где непознати говори. Окретох се.
У месту, окретох коња, готов да полетим као без главе у ноћ. — Станите, станите! — чујем где непознати говори. Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац. — Где, где?
Рекох му да одмах потрчи низ линију и види где је прекид. Таман он пође, а ја се случајно окретох у правцу батерије... Згранем се... Коса ми се диже од ужаса. Очима не могу да верујем...
Као хтео бих да стане... — Јаој, не дајте ме! — викну неко иза мојих леђа. Ја се упола окретох и видех само једну тамну масу, коју вода ваља. И нехотице зауставих коња. — Терајте, што стојите!
Није сада време да ми он прави „корзо“ овде. Окретох се и видех једнога гардијскога официра, који је шетао поред мора са једном дамом.
Срећом, ускоро и коњи живље кретоше и нагло истрчаше на обалу. Ноге су ми мокре и језа ме подузима. Окретох се. Река се црнела. Војници су у масама прелазили, јахали су преко товара, а на јачим коњима било их је и по двојица.
Куда ће он! Али како би и да остане?... Већ је на ивици живота. Чини се ако легне само, више се дићи неће. Окретох се. Ишао је лагано, погнуте главе, вукући ноге. Очни капци му отекли, трбух се прилепио за леђа, те иде погурен.
Опет талас преко брода. Лађа брекће. А острво Видо нарасте и деца се наједном укочише од неког страха. Окретох се. Лешеви, голи људски лешеви, преко стотину мртвих људи набацано на обалу, на гомилу, разјапљених вилица, стакластог
Рука ми задрхта. Обузела ме стрепња и грозничава слутња. Окретох даљи лист. Хартија је била глатка и исписана нечијим другим, непознатим рукопиСОМ.