Ћипико, Иво - Приповетке
Престало је кишити, али свеједно небо је застрто оловастим непомичним застором, спремно да наново започне. У дну дворишта грбави постолар млати чекићем по растегнутој кожи;
Ћипико, Иво - Пауци
преодјенуо и покрио бијелим чистим покривачем куће и главице, и над селом планину ојајио, и све је уоколо притиснуто оловастим небом, крцатим снијега, а обасјано блиједом сњежаном свјетлошћу, — али није могао да угуши вјечити шум ријеке, ни
Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи. И неко вријеме гледају се... У снијегу под натуштеним оловастим небом, изгледају им образи блиједи, прљави, али кад се једно другоме насмија, забијелише се јаки зуби јаче од снијега,