Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
(глас из Детињства) Чим изиђе из тих, омамљујућих успомена, из лирске омаглице која даје благост и сјај предметима, писац закорачује у туђи, одрасли свет, удаљује се од себе, почиње опрезно,
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И тако без краја и конца. Од тих замишљања хватале су омаглице и понестајао дах. Нејако тијело сво је дрхтало. Слабила је сила што држи на окупу његову цјелокупност, удови су хтјели
оптимизма, и у његовој лелујавој глави, која се још помало заносила, пуна реконвалесцентске проријетке празнине и омаглице, стварали онај полуугодни осјећај љуљашке и швипса, као цхаудеау са портом, само без одговарајуће хранљивости.