Употреба речи она у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Двери се отворише, а из њих лаганим и озбиљним кораком ступи мој отац. Још му у оно доба беше црна брада, црна кâ она одежда коју је, као православни свећеник, страсне недеље облачио. У руци је држао златан крст.

И Маџарима се сажалило, те из чистог саучешћа запалише хиљаду томашевачких кућа. Ни цркву нису поштедели: нека и она светли синовима православне вере!...

То је било писмо, женском руком написано: „Поштовани господине, О мојој тузи не смем вам говорити: она је голема, неизмерна... Мој муж, а ваш пријатељ и сустрадалник, умро је!... И сад је слободан, навеки слободан!

масна земља, па што се у њу посеје, дубоко хвата корена; симо вешто у дубину зароњен ашов и најмању јој жилицу кида. Она сува лубања само, из које научничка аристокрација вино пије, то заборавља, то не зна и не осећа...

У њу се вино точи, а она се не опија; њу пипају најнежније женске руке, а њојзи не јури крв у мозак; на рубин-усницама неке одважне кокете нема

Али ће му сваки залогај загорчати. И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће

— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!...

— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!...

— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе?

— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. — То је тужно! Она је јецала од бола.

Буди ми пријатељ, о добри човече! Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.

Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор. А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

бити развје у само једном месту, селу или граду, а сприопштава|јући ти ову књижицу, свудћу с т о б о м бити и гди год она доспе и дође, ту ћу се с т о б о м другољубно разговарати, и што добро будем знао драговољно казиваћу т и, и што је

у многим баснама да се је лисица у различним опстојателствам паметно и хитро владала, но овде се је сасвим осрамотила. Она је добро знала да орао зецове и лисичиће радо једе. Ко јој рече с њим дружити се и у комшилуку стајати?

Бедни су онде људи гди зли већу силу и власт имаду, и принуђени су као она бака говорити: „Мој синко, добро је и пред сотону каткад свећицу ужећи, јер је зао, ваља га се бојати”.

| 22 Лисице Једној лисици упадне реп у шкрипац. Она за избавити осталу кожу прегризе себи реп и утече. А потом, за сакриши своју срамоту, сазове проче лисице из комшилука

А натура је у тому премудри учитељ. Оно што она није учинила да се реже не може се одрезати без љуте бољетице, а оно за што не мари ил' се резало или не, него од

Онда ућути, а како негде упази парче меса у шкрипцу, довеуе ту мајмуна и каже му да је она нашла то сокровиште, но да га не сме узети будући да по закону то владјетељу принадлежи.

” Наравоученије Добро треба гледати од кога ко помоћ иште и благодјејаније чека. Овде лепо приличествује и она басна која каже да је коњ пре био свободан, пак се завади с јеленом о једну ливаду, и за изгнати јелена зовне човека

части какви смо, или из слабости, или из незнања, или из самољубија, | или, што је најгоре, из високоумија, зашто она три прва даду се с временом поправити, а ово последње кад нами облада, неће већ да нас пусти. Да што ћемо сада?

Ко је силом хоће, она од њега бежи. И ово добро да упамтимо: што нам год у другима није мило, од онога да се всегда чувамо.

И колико више ови виче и псује, наричући је лукаву вероломницу толико му се она више смије, говорећи: „Мој јарче, да ти имаш толико мозга колико браде, ти не би нипошто сишао у бунар пре него би

мислећи у себи: „Ја се толико мучим, воду и дрва носећи, пак једва толико ми дајy јести да од глади не погинем; а она поган мала са својим улагивањем толико добпа ужива! Нек' дер се и ја почнем улагивати, не би ли што боље било.

У ноћи, петао по својим обичају запоје. Лисица чује и прштрчи ту; но видећи га на висини, каже му да је она од старине имала велико пријатељство с његовим родом, и да би пада и с њим загрлити се и поцеловати.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Шта ли то њему сна и спокоја не да Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава Чувај се вранче да те она не погледа Дошла је, с белим шеширом, кроз грање, У зори где се пуши, пун магле, црни стог Пљускали је таласи

Разноси ветар стогове сена, она сад спава, Мала бакља пшенице у ветру пуцкета Све, шýмом и дрхтањем, ватру подражава Она је празник, недеља усред

ветар стогове сена, она сад спава, Мала бакља пшенице у ветру пуцкета Све, шýмом и дрхтањем, ватру подражава Она је празник, недеља усред лета Кроз кров без црепа видим њен прозор у лози Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа,

МОЛИТВА Да намирим она дрва! Да оберем онај грашак! Да претребим онај пасуљ! Да разастрем оно биље, по оном столу, испод оног храста!

Да исечем оном секирицом оне бундеве за оне свиње! Да посолим, да испржим, оне семенке из оне тикве! Да мирише она дуња! Она дуња, и она јабука! Да се слути онај снег! Да се чују од оних кућа из оне таме они пси!

Да посолим, да испржим, оне семенке из оне тикве! Да мирише она дуња! Она дуња, и она јабука! Да се слути онај снег! Да се чују од оних кућа из оне таме они пси!

Да посолим, да испржим, оне семенке из оне тикве! Да мирише она дуња! Она дуња, и она јабука! Да се слути онај снег! Да се чују од оних кућа из оне таме они пси! А у прозору сија неопран месец!

Дечак се, у сну, окреће на другу страну. И кроз лептире гледа како она, боса из летње кујне низ степенице, силази у башту, седа на плетену столицу, спушта плетиво у крило, и на сунцу,

Колико вреди наша тврда вера? Литар уља? Кило соли? Товар дрва? Да ли ће нам ова друга вера трајати дуже него она прва? ТАМНИ ВИЛАЈЕТ У шта су нас ово утерали? У шта су нас ово затворили? У овоме је мрачно ко у рогу!

7. Видиш ли како, на измаку зиме, она сива обала Дунава на једном месту почиње да се зелени? Може ли се то сатерати у ровове?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив.

Ја ћу вам овде написати само мој живот и она ратна и нератна прикљученија која су у мој живот уплетена; не тражите у овом мом приповедању историчке свезе, ја не

И заповедимо старешинама (кућевним), да свако мора довести на исповест а старешина мора најпосле остати. Она два стара (свештеника) исповедају старе људе, а нас тројица млада учимо децу како се ваља крстити, Богу се молити, и

Сад она три кнеза поделе порезу овако: ако је 100 хиљада, то мој отац носи 50 хиљада, то јесте пола на његову од Ваљева до Саве

Мој отац дође у Ваљево баш на нашу Чисту Среду 1794. године, она четири Турчина оду и заседну сат од Ваљева у шуму крај пута којим се он мора вратити.

” опали и покрај Станоја обали Турчина, погодивши га посред котлаца. Она друга два Турчина затворе се у кућу, и кад сељаци, Зеочани, дотрче, а они из куће почну викати: „Агина је заповест,

остане док видимо шта ће на Свилеуви бити; но велим да ја уз пут испод Ваљева ово чардака, сена и сламе замунђам, нека она пасја вјера зна да хоћемо да палимо”. — „А ти дела то, кнеже!

из Раниловића Радоје Трнавац, и обрадује се кад види да смо ми нашли извор и човека који ће нам добављати џебану, и ја она два џака фишека дам Радоју, те он то однесе у њи̓ову војску, а оно барута однесем у Шабац, да тамо куршуме лијемо и

ИВ Сад око последњи̓ дана марта 1804. године дође нама од генерал-команде варадинске одговор на она моја писма која сам из Забрежја писао и молио за помоћ.

Вратимо се заједно код збега у Кљештевици и ту ноћимо. Ја те ноћи препишем она писма и дам копије да они Црном Ђорђу даду, и тако ја опет дођем у Шабац.

априла), а његове две лађе уза Саву Немачком до Брчкога, а једна му се лађа са пртљагом потопила. Сад кад она моја два Турчина из Шапца послата дођу у Лешницу, у војску, скоче на њи̓ Бошњаци и почну и̓ резилити и претити да и̓

нас све и по два пута пољубио, и својој жени (Пољакуши) казује: „Ово су моји слатки, прави и љубезни земљаци”; и она нас љубезно поздравља пришествијем, и каже, да се и она врло радује што је њен муж своје земљаке видно итд.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Ето, то вам је рога. Рога је у разним употребама добила и разна имена. Тако, она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док

Боље ће бити да видимо шта ради наш газда Рака. Прошло је већ два-три дана како је осецана она потра. Поранио газда Рака и обишао забран свој, па ударио поред Павића куће — хоће преко ливаде доле механи.

Рака се осврте за њима, па, смешећи се, упита: — А камо ти добро јутро, Марице? — Остало у потоку!... — осече се она на њ, па пође даље. Газда Рака махну главом, учини: »Хм, хм! ђаво дете!

Док ето ти Раке, наднесе се на плот, па зашкиљи очима и поче, смешећи се: — Баш ти, Маро, копаш, не шалиш се? Она ћути. — А где ти је Спасоје и Ђуро? — Не знам... Иди па их тражи! — одговори она љутито.

Она ћути. — А где ти је Спасоје и Ђуро? — Не знам... Иди па их тражи! — одговори она љутито. — Е баш си ми јутрос нешто љута... Нису ти све козе код куће. Она се чини и не чула, само копа.

— Не знам... Иди па их тражи! — одговори она љутито. — Е баш си ми јутрос нешто љута... Нису ти све козе код куће. Она се чини и не чула, само копа. Он поћута мало, искашља се, па опет поче: — Зар баш остаде у потоку, Маро? — Шта велиш?

— што, чедо моје? — Чедићеш се Ти никакав, док те одадерем овом мотиком! — осече се Марица. — О, о, богами, она се не шали! — прогунђа газда Рака, па одмаче од плота. — Е, збогом, Маро, збогом!

хм!« па замаче преко једног прелаза у воћњак. — Ђаво те носио, кљусино матора! — рече она, па настави копати. Утом дођоше Спасоје и Ђура да се мало прихвате.

— Баш сте ђаволи! — рече она и оде да послује нешто по кући. Ђура и Спасоје узеше секиру, сврдао и макљу, па замакоше, смејући се, навише у осоје.

И Сима се стаде смејати. Док наједанпут прснуше ђаци куд који — само остаде на чистини она гомила ћурака; ухватила се, па се претура.

— Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!... Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити? — Неће му, вала пасти на ум ни она врљава баба Петрија, а камоли ко други... — Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а? — Море, гледај ти само посла...

— поче учитељ уплећући опет по неку страну реч, и хоћаше забраздити далеко са Симом да не уђоше она два практиканта из среске куће. Разговор се одмах прекиде. Учитељ приђе к њима да се упита.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И ДЕО: ОДМЕТНИК 1. ЦРНА БАРА Нема веће равнице у Србији од Мачве. Она се протеже од Мишара до Дрине, и од највишег врха Цера планине, Видојевице, до Саве...

Таква је Мачва данас. Па, и поред свега тога, она је лепа, дивна!... Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода.

Таква је Мачва данас. Па, и поред свега тога, она је лепа, дивна!... Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода.

Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој. Томе она отвара своја недра и даје своју милошту...

То не беше село ни општина, то је била једна кућа. Ако је весеље, весеље је свију њиx: ако је жалост, и она је општа. Били су сви узовници. Није се питало је ли богат или сиромах, неро је ли Црнобарац.

Да упрти четири момка као четири снопа, па да их носи преко села!... А што се рада тиче, о нему се причало. Није она само радила, она је измишљала нове и нове лепоте у шарама, па су се у Севића дом стицале жене и девојке да узму пре

А што се рада тиче, о нему се причало. Није она само радила, она је измишљала нове и нове лепоте у шарама, па су се у Севића дом стицале жене и девојке да узму пре почетке од њених

Баш није право!... Морао се ту неки враг излећи!... Било у колу, било да из кола иду, Станко, и Лазар су уз Јелицу. Она их гледа обојицу. Оба из добрих домова, оба добри момци... није знала на коју ће страну!...

Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет... Стаде радије гледати Станка него Лазара... Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази. И не да се то сакрити од ока које мотри!...

Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице... Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио... Тако су пролазили дани...

Изнесе му душу и срце као на длану. Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала!... — Стид ме, јаране!... Стид, бога ми. Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!... — А ти смеш!...

И што је он њу више гушио, тим јаче је она избијала, јуришала на његово срце и борила се с њим по читаве дане и ноћи.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Упртих зеница према небу златном, Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако, Докле она плаче; а за морским платном, Изнемогло сунце залази, полако.

Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи. Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну.

Гола, она чека; а поглед, пун жуди, Вапије у небо, и страда, и моли! И док стидно око у небеса блуди, Чежњом дрхћу прса и

Сто година мирно она пређе свугде: Лепота је смрти без својих граница... А мокре су очи окренуте другде. САМОЋА Лежи река расута у

Тесне стазе беху Пуне косоваца. Весело је цветô Турчинак у њеном говору и смеху. Она је крај мене тада корачала, Страсна као лето, поред мирних вала, Поливених топлим бојама и сјајем. Вај!

Насред катедрале лежала је она, Као Илузија која је умрла. Тако плава, тужна. У белом оделу, Легла је међ руже и миртино цвеће.

А полазак када запеваше звона, И кад мирно ковчег подигоше бледи, Тада, као у сну, осмехну се она. ДАЛМАЦИЈА Из Сплита Са капеле једне, са старог врхунца, Полагано звони. Све је мирно тако.

Ја сам део ноћи. Над водом и хумом Кад јутрењи ветри својим благим шумом Погасе лагано беле звезде њене — Она шуми збогом у одласку наглом, И увија тужно, кô цвеће и стене, Моје мрачно лице сузама и маглом.

Мир је нем и леден. Сама бди мадона. Тако неутешна твоја љубав. Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља.

А моја је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече, Нико не зна шта је, ни шта она крије.

је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече, Нико не зна шта је, ни шта она крије. Докле болно шуми изнад тамних вода Тиха песма сфера у дубини свода, И под вртовима док умире плима.

С целога небосклона Блисну у једном трену, Да би по земљи она Бацила своју сену... И спази, покрај пута, Са неког пања трула: Сав космос да заћута Да би се она чула.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Дакле, тако смо ми живели — добро! А и како друкчије могу живети мати и син? Он је њој увек, увек добар. Она ме је још непрестано суботом мила, давала ми савете, пришивала дугмета на кошуљу, опирала се по којој жељи и трудила

И ако бих се ја сам за нешто учињено кајао и кињио, она ме је сама разговарала и доказивала да је баш тако добро како сам урадио.

Моја се мати мало и слабо шалила. По једанпут у години дана ја бих јој легао главом у крило. Тада би ме она чешкала по глави и говорила као малом детету: „Куждраво моје, ти слусас маму!

Моја мати се испрси на столици, уозбиљи се и свечано ме гледа: — Бог с тобом! Нека је она срећна и ваљана, па куд ћеш већег богатства?

— Бог с тобом, шта говориш којешта? Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога! Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч „богами!“.

Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч „богами!“. Ни иначе није она марила за каке свечане изјаве.

Због тога ме је нешто копкало да погдешто поведем разговор, само да је видим у таквом расположењу и да чујем да она рекне: „богами!“. После тога ја још седим и не дижем се од стола. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича.

“. После тога ја још седим и не дижем се од стола. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича.

Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Прича се увек морала свршити „моралом“ који она уосталом не интерпретише и не гура ми га под нос.

Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Прича се увек морала свршити „моралом“ који она уосталом не интерпретише и не гура ми га под нос.

— „А ко се за њих стара?“ пита Бог. — „Ти, Господе!“ одговара аранђео. — Ту се цакле очи моје матере. Она, као врстан, поштен, одушевљен адвокат, дигнутим, звонким гласом и испруженим кажипрстом понавља тежину, „морал“

Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу. У мени је било све неодређено, влажно, мекано, као она цицвара што је болничар скиде једном с образа. Ајаох! Страшне слике! Уђосмо у једну малу собу.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Била два попа, — али не она два попа што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио да би му далеко лакше било животарити

Нико га није дирао, па чак ни несташна дечурлија која су после кише онако радо и весело газила по бари, ни она га нису дирала. По свој прилици, ту је дочекао дубоку старост, и пошао трагом старијих својих.

А у колу кад свира, па кад стане пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа улево у земљу, па све везе, док се не озноји испод носа, па добије к’о неке

добро и господин попа, кога нарочито зову, и најугледније му место дају за столом, јер због сватова је ваљда и постала она реч: »Триста, без попа ништа«.

И сада бих већ могао и да кажем и како су се звала та два попа. То су она иста два попа чијим сам часним именима као насловом украсио ову приповетку; то су поп Ћира и поп Спира.

Од то доба једнако су лепо живели. За то време много се штошта променило, само је вредност њихова супружанска остала она иста, она стара.

За то време много се штошта променило, само је вредност њихова супружанска остала она иста, она стара. Као вино из подрума поп-Спирина, или ракија из подрума поп-Ћирина, што старија све боља, — тако и пажња и љубав

Не знаш ко је дебљи, поп или попадија. И једна и друга попадија изгледа мала, широка а темељна као она фигура на господин-нотарошевом столу, у којој господин нотарош држи трафику, а то је једна женска прилика шира нег

Ко ти још неће добити црвен појас!« А ако је веровати поп-Ћириници, и јесте га мало чудновато добио. Она вели да га је поп Спира добио само зато што је једанпут у једном ужем друштву певао пред Његовим Преосвештенством и

Дођите ето једне недеље пре подне, а поведите и Меланију с вама. И она је већ велика; данас сутра па ће јој се јавити каква прилика... па треба да зна, и њу ћу научити.

Моја покојна мама, бог да јој душу прости, није било тога теста или мелшпајза што га она не би знала зготовити. Кад она направи то Саће од зоље од квасца, могла је, што кажу, и самог цара послужити!!

Моја покојна мама, бог да јој душу прости, није било тога теста или мелшпајза што га она не би знала зготовити. Кад она направи то Саће од зоље од квасца, могла је, што кажу, и самог цара послужити!!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

На капију гробљанску не може да се уђе. Ма да је она велика, двокрилна, на свод, увек широм отворена, ипак, кад се уђе, не може од света: жена, деце, слугу, слушкиња које

— цвили већ изнемогла мајка. Али јој поп не даје даље. Брзо препоје, очита, да би се она дигла и, утирући сузе, брецајући још од плача, почела да раздаје просјацима, слепцима, кљастима.

А нарочито да гледа, ако које слепо, кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо, она да њега највише гости, позива. — ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи.

пазење гробова, а нарочито ноћу растеривање паса који се купе и лочу зејтина из кандила по гробовима све је то она, жена му, клисарица радила.

Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже. Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла би и извлачила из гроба тога што се био завукао.

И зато је она једва дочекала тога Манасију и толико га трпела да јој се он чак и по кући вуче, једе што нађе па и на њу саму се

ИИИ ЉУБА И НАЗА Иза гробља, до реке, живела је она. Испочетка у рупи, доцније начинила колибу. И сваким даном је све више и више покривала.

Наза их је терала. Чак се и тукла с њима. Зато су је остали просјаци и волели. А испрва она није просила, већ је служила у вароши, код неког газде.

Била је толико чиста, примамљива да чак и неки варошани почели око ње да обилазе. Али она од њих је бежала као луда. Ни новац, ништа није хтела да прими.

Ако му ко удели — добро, ако не — ништа. Лежи једнако. А откада почела она, Наза, да му од свога одваја и даје, отада још мање је просио а још лење, упорније лежао. И Наза му је заиста давала.

И Наза му је заиста давала. Али да не би пало то у очи код осталих просјака, она би га прво корела да седне негде истакнутије где може штогод да се напроси а не тако, у крај, где га нико не види.

Али кад он Нази од лењости не би ни одговорио, тад би она узела његову торбу и метнула по ред своје, ма да би просјаци — поред свега што су се ње бојали — почели онда да се

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба је госпођу Јелку још девојком познавао, а и она је сада знала за његову наклоност према Савки, премда Савка још ни појма о томе нема.

Дође сестра, умеша се у разговор и дâ му на знање да мираз неће фалити. Она већ на том настојава. Госпођа Јелка рада је да се мало провозају.

Чини се као да је не види. Она га виче. — Господар Чекмеџијић! — Изволите — А, драго ми је! — Немајте бриге, даће хиљаду форинти, — шушне му

— Врло. — Шта судите сад? — Ја ништа друго не судим нег' да узмем фрајлаСоку, само ако она хоће, и — ако се погодимо. — Што се ње тиче, то ћемо лако; нег' да видимо ону другу страну. Шта ви иштете?

— Та ово девојче је баш њена слушкиња! Ако изволите, може вас онамо одвести. Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи. — Ако хоћете, ја ћу вас онамо одвести, — рече слушкиња.

— Драго ће нам бити, — одговори чика-Гавра. — Вама ће из чувења познато бити да моја кћи није без мираза; има она за себе екстра, а и дете екстра. — Чули смо.

је тврдоглав; но, ипак се нада да ће љубављу задобити, па му старац не може на пут стати, те тако ће најбоље бити да она све Љуби у руке преда. Чика-Гавра иде на пут, па дође код Першуновића и с њим се договора.

Није дуго трајало, ето ђувегије са проводаџијом и тутором. Но нема Татијане. — Седите само, сад ће она доћи, — рекне мати. Седну, мало чекају, девојке још нема. Донесу вино, пију, већ су сат ту, а девојке нема.

пре нег’ што ће у трешње отићи, да је не чекате, неће доћи, јер је чула да јој из вароши доводе неког грка ђувегију, а она каже да нипошто за ћифту поћи неће; пре ће, вели, за мене поћи. — Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће.

— Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће. Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал’ то не иде!

— Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће. Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал’ то не иде! — рече мало разљућена мати.

— Одма’ иди по њу! — викну мати. — Молим вас, маните се тог посла. Кад је она знала да ћу ја овамо доћи, па је отишла у трешње, то је знак да нема васпитања, а треба да зна да сам ја честан човек,

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Торлак. — Грозно. Магацини у граду. Знате ли то? — Па шта? — Па лепо, ако они шчепају магацине и она места где се мобилише, шта ће бити? — Шта ће бити? Па кажите ми да вам кажем.

Биће нам много лакше кад смо заједно, скинућемо и душеке доле. — Хвала вам; и наш је тврд, од бетона је. Она група око мршаве маске, коју је привукла најновија новинарска сензација, била је највећа.

— Верујем потпуно. — Али мој муж неће ићи, ја му недам. Па се она жена још јаче и страсније приви уз снажну мишицу човека и по оном покретном утиску на њеном лицу, што је у једном

оном покретном утиску на њеном лицу, што је у једном тренутку кадар да је изрази сву, Јуришић на једанпут осети да је она, сва од страшне неке змијурине, у стању да изврши све што науми и да узбуни ум до свих срамота.

— Видећемо. и нешто као неки скривен, мрачан грех, сину у њеним очима. А за све време разговора она је са оном дрхтавом и страсном нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога мужа и пркосно тврдила да ће бити само оно

и страсном нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога мужа и пркосно тврдила да ће бити само оно и онако како она буде хтела. Кад се Јуришић растао од њих упути се право Министарству Спољних Послова.

— Фініта Иа цомедіа! — Дакле мобилизација, рат! — Нек је са срећом! Али како у том моменту наиђоше однекуд она тешка гвоздена кола за поливање, вучена огромним мекленбуршким коњима, који су тромо и гломазно газили средином улице,

И онај бле сави свет тиска се тамо око Министарства, чека неку вајну одлуку од оне куће, као да му она може нешто помоћи.

у мени није потпуно стишао и они тамни, замршени осећаји и она раздражљива, болесна осећајност никад нису престајали да ме муче. Чак сам се бојао оне радости и са зебњом је очекивао.

До мало час понизна, понижена и јадна ево је како се накострешила, горда, пркосна, неустрашива. Неспособна је она за свакидашњу, систематску борбу, ето у томе је ствар, али спремна је увек и готова за тренутну жртву.

И сав тај лом и урнебес и ужас, пун огња и крваве страсти, па оно заглушујућа, својствено гаменско звиждање прстима, она дивља дрека, гажење, гушање, гужва, трк ка вагонима, отимане о места на крововима и степеницама вагона, па пољупци,

предосећао, распростирала онај разоран бес живаца и дрхтавицу најстрашније грознице кад неизбежно наступа слом свега, она провала у коју се стропоштавају све ствари света.

Африка

Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала. Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина.

“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквом балету.

Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану. Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да ради.

“ Она је љубав главног кувара Мадоне а по крви је из племена Пел, пастирка. Сам за себе каже да је „бриљантан“ јер уме да „ко

једини мускул превучен тамном блиставом кожом: нигде опште дуге савршене линије не прекида ни угојеност ни јачи мишић. Она је изливена у једном једином маху и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима.

Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од једне ниже расе но што је она.

свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од једне ниже расе но што је она. Она је иначе врло образована, тиха фина дама, доктор је медицине и њен је муж многе своје године посветио црнима.

сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од једне ниже расе но што је она. Она је иначе врло образована, тиха фина дама, доктор је медицине и њен је муж многе своје године посветио црнима.

Земље црвено зарђала, она што боји прсте као шафран, црвена као земља архипелага Лос, или Конакрија, покривена је густим зеленилом.

Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу из књиге,

Дивим се својој жени како је она то одмах разумела и ниједан мој поступак није рђаво тумачила. Тек после двадесет година живота са црнцима, ја сам се,

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: За мене красно, за другога ружно. (Прети Јуци.) МИШИЋ: Е, наравно да је она за вас. Ништа мање, што је лепо, оно се мора свакоме допасти. ЈУЦА: Ви мени јако шмајхлујете.

Та с отим је пријатнији разговор што је веће друштво. ЈАЊА: (Проклето посла!) МИШИЋ: А гди је господична? Она се не даје видити. ЈУЦА: Она је... ЈАЊА (пресече јој): Отишла ј... (Да ти дјавол носи!). (Помркне на Јуцу.

ЈАЊА: (Проклето посла!) МИШИЋ: А гди је господична? Она се не даје видити. ЈУЦА: Она је... ЈАЊА (пресече јој): Отишла ј... (Да ти дјавол носи!). (Помркне на Јуцу.

ЈАЊА: Кир Димо, ви сте једно паметно човеку. Оћим да вам дам Катица, да го воспитавате. Она иј младо лудо. Има мати што го воспитава за шешир, за свилена аљина, за младо официр, а не за кујна и кецеља, да крпи

Свака девојка, прво и прво, мора да пази на свој штелунг. Која на то не гледи: мала, висока, сува, дебела, она није ништа. Да треба право ићи, то знаш; но најлепше ћеш право ићи ако угнеш крштине унутра. Што више, то боље.

МИШИЋ (погледи на Катицу): Ја вам за то особито благодарим. Но треба најпре и господичну запитати. ЈАЊА: Оћи она, ја знаем, она мене слуша. Ели, Катицо, ти мене слушиш? Ово је добру прилика.

Но треба најпре и господичну запитати. ЈАЊА: Оћи она, ја знаем, она мене слуша. Ели, Катицо, ти мене слушиш? Ово је добру прилика.

да вам дам и Рошилдова облигација од кир диму, од хиљаду форинта стребро. МИШИЋ: Гди је? ЈАЊА: Она што су ми украли проклети Чивути. МИШИЋ: Шта ћу с њоме? ЈАЊА: Кад си нађи.

Катицо, оди овамо. Ево, да будете стрећна. (Благосиља ú.) Катицу је моја добра девојка. Видите, она ћути, она оћи. Ево да вам дам евлогименон, да буди свадба у недеља.

Катицо, оди овамо. Ево, да будете стрећна. (Благосиља ú.) Катицу је моја добра девојка. Видите, она ћути, она оћи. Ево да вам дам евлогименон, да буди свадба у недеља.

Оћи да ми увати шлогу... Право има! Нек ми увати за око, да не видим моја нестрећа на овум светом, да не видим она куга (показује на Диму) што ми изио моје лепе новце! Ахара, кир Јања, ахара; не ахара, нега ахамна.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Дрека је, међутим, расла, и све се чешће чуло: „Нећемо да будемо павори!“ Ту реч, „павори“, били су отегли и она је почела да се, све више, пролама, из гомиле.

Свакоме је било јасно да је опасност прошла и да она гомила на утрини стоји, где је и јутрос стајала. Гарсули је и сам увидео да није било никакве потребе за дозивањем

Њихова судбина била је, после тога, запечаћена. Али, ако их је погодила иста судбина, она ипак није била, за сву четворицу, једнака.

„Петре! Ајде! Ајде! Вриме је! Триба устати. Знаш да ће Павла да воде!“ Она је говорила, као што размажена деца говоре.

“ Она је говорила, као што размажена деца говоре. Њен муж је, међутим, чкиљио, зевао, тако да га она поче, за кошуљу, да вуче. Она устаде прва и указа се висока и витка, врло лепих, дугих, ногу, а врло танка у пасу.

Њен муж је, међутим, чкиљио, зевао, тако да га она поче, за кошуљу, да вуче. Она устаде прва и указа се висока и витка, врло лепих, дугих, ногу, а врло танка у пасу.

Кад је видела да ће јој муж понова да заспи, она поче да га удара, јастуком, и да се кикоће. Груди су јој се тресле.

Док се његова жена брисала и облачила, она је, слободно, могла да стане поред тих анђела и да се мери са тим сликама голишавости и женске лепоте.

Тако је и тог јутра пробудио жену, а затим је успављивао децу, посматрајући жену, која се умивала. Она је била вриснула, пробудивши се, без детета, јер га је Ђурђе био узео у наручје.

Била је потпуно заборављена. А сад се, ето, јавља, у његовој мисли. Она је била мртва већ више од годину дана, умрла на порођају, као и њено дете, што је требала, у седмом месецу, да роди.

Он није имао ништа против ње, али тај брак није био из љубави и она му се чинила, као доживљај, безначајна. При свом доласку у Славонски хусарски пук, он је добио наређење од свог

Али се сећао, како је виде, кад су се први пут видели. Она је била у засенку, крај своје рођаке, Варваре, богате лепотице, али су официри и њу, лепушкасту, били приметили.

Теодосије - ЖИТИЈА

времена откако је престала да пађа поменута благочастива Ана, јеп је Бог закључа као у старини Лију Јаковљеву, да она која је ппе пађала не роди више на време, због чега ју је вређао и корео муж.

И тако цар уђе у тајну клет. Шта је, дакле, могла чинити она смерномудра и праведна душа, која је хвале и почасти као хуле бешчашћа мрзела, видећи цара како се не покорава молби

Дозва га опет и царица, хотећи да је он благослови, па му и она указа поштовање многим споменутим почастима, и тако свети изиђе из цареве палате радујући се.

И када је он упита: „Хоћеш ли да се удаш, сестро моја?“ она, чистоту љубећи, и пошто јој ова реч тешко паде, одговори му: „Ако ти сам избегаваш брак, зашто друге на њега

А она рече: „Како хоћеш, господару! И устадоше, те отидоше у други крај, који се зове Алтин, и тамо, опет близу једне цркве с

И ушав у пустињу, скри се од ње. А она, пробудивши се и не видевши га покрај себе, по имену га иштући призиваше, и како га ни после дугог тражења не нађе,

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

разних цивилизација, на миграције, на етничку поделу, положај и тип насеља, већ исто тако непосредно или посредно она утиче и на психичке особине становништва.

Задатак, дакле, олакшава мање сложена природа предмета. Врло је пространа област коју насељавају Јужни Словени. Она се простире од Целовца и Љубљане до Солуна и од Јадранског мора до Црног.

У овом смислу не треба, дакле, пренебрегавати јужнословенску историју, само што она не пружа довољно средстава за одређивање и процењивање колективних особина, а још мање за одређивање особина

Класификација Јужних Словена, коју покушавамо дати, није лингвистичка класификација. Она треба да се оснива на свима психичким особинама.

Ова су осећања живља него код Руса, нарочито великоруса. Она често прелазе у страсти и могу се у унутрашњим борбама изродити у нетрпељивост.

су Словенци и Хрвати имали већ у ХВІ веку заједничку књижевност верског карактера, услед протестантског покрета. Она је била делимице писана ћирилицом, вероватно да би протестантству привукла досељене Србе.

Сем тога су и многи католички писци из Славоније и Босне писали ћирилицом. Велика књижевна епоха била је она у Дубровнику XВИ и XВИИ века.

Нова српска држава није се, као средњовековна Рашка, створила у средишту Балканског полуострва. Она се консолидовала далеко од овог средишта, на десној обали Саве и Дунава око Мораве, на северу полуострва, у

обали Саве и Дунава око Мораве, на северу полуострва, у непосредној близини некад аустријских јужнословенских земаља. Она се још више приближавала овим земљама својим етничким саставом, јер је обухватала српске групе које су у току турске

Тако је Србија давала доказа о својој животној снази; она је показала да може издржати економски рат који јој је Аустро-Угарска објавила.

— динарско становништво живи поглавито у селима разбијеног типа са растуреним кућама. Пре 40 и 50 година она су само по изузетку чинила групе од простих, инокосних, породица, а много чешће од задруга.

подићи до највишег степена осећања солидарности, симпатије и саучешћа и да су се нарочито у њима могли манифестовати она топлина у обичајима и нежност душе, који више карактеришу динарске људе него остале Јужне Словене.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме. До поноћи се крчмар и чича Тришо толико напише да су заборавили ко је од њих крчмар, а

А кад би нека од њих задријемала, она би се омакла и разрогачених очију клизнула низ глатко небо. Тек мало послије видјели бисмо је како се поново опрезно

— Погледај, она су двојица већ појела мјесец, сад је ред на мене! Морам да се сакријем у ону велику пећину, тамо ме, ваљда, неће наћи.

пећини усред планине, Мачак, Миш и Шаров узеше се толико смијати да су заголицали и развеселили чак и стару крушку. Она се грохотом тресе од силнога смијеха тако да с њезиних грана суну читава киша крушака и попут града сручи са на леђа

— Аха, овдје су се сакрила она двојица! — злурадо прогунђа он и полако, на прстима, стаде да се шуња све дубље у мрачну пећину.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

БЕЛУТКА Загледао се у лепу У облу плавооку У лакомислену бескрајност У беоњачу се њену Сав прометнуо Једино га она разуме Загрљај њен једини има Облик његове жеље Мутаве и бездане Сенке је њене све У себи заробио Слепо је

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Али упркос мојој галами Баба Рога се крије у тами. Нудим јој лимун, носим јој крушку. Ал’ она ни да покаже њушку. Да ли постоји, ил’ не постоји? Углавном она се мене боји.

Нудим јој лимун, носим јој крушку. Ал’ она ни да покаже њушку. Да ли постоји, ил’ не постоји? Углавном она се мене боји. АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА Наказице моја лепа!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

(Спази Рину на вратима.) Уосталом, ево моје жене, она ће вам објаснити. ИИИ РИНА, ПАВЛЕ и АГЕНТ РИНА (у елегантној јутарњој хаљини): Господин је од полиције?

Пробудио сам одмах жену и она је телефонирала за полицију. И АГЕНТ (разгледа сточић): Фиока је, очигледно, насилно отворена.

Знате ли ми рећи шта је украдено? ПАВЛЕ: То је сточић моје жене, она ће то знати. РИНА: Ја овде држим мој мали накит и ситнице, обичне тоалетне ситнице.

ПАВЛЕ: Да, чуо сам! РИНА (оде у своју собу). В ПАВЛЕ, МАРИЈА ПАВЛЕ (дигне главу и погледа за њом; кад види да је она затворила врата, одлази телефону, узима телефонску књигу и тражи известан број). МАРИЈА (долази): Надзорник грађевине.

Колико се сећам, лепа и пријатна женица. АЉОША: Она мене оставила. ПАВЛЕ: Напустила вас? АЉОША: Да. Био је ту један певач, оперски певач, Пијерковски. ПАВЛЕ: Рус?

ПАВЛЕ: Рус? АЉОША: Не Рус, Пољак. Он је гостовао овде... ПАВЛЕ: Он вам је одвео жену? АЉОША: Она мени казала: много воли њега, не може без њега. Казала ми збогом, ја плакао, она отишла. ПАВЛЕ: То је скоро било?

АЉОША: Она мени казала: много воли њега, не може без њега. Казала ми збогом, ја плакао, она отишла. ПАВЛЕ: То је скоро било? АЉОША: Пре три месеца! ПАВЛЕ: Још пре три месеца?

АЉОША: Не, господин инжењер, ја љубим Лидочку, ја много љубим Лидочку. ПАВЛЕ: Али кад она вас не воли? АЉОША (уздише). ПАВЛЕ: Не разумем зашто тога ради отказујете; хоћете ли да отпутујете за њом?

АЉОША: Не то. Ја не хоћу да јој кварим срећу; она тако срећна тамо са њим. Зашто да јој кварим срећу? ПАВЛЕ: А мислите да је срећна?

Зашто да јој кварим срећу? ПАВЛЕ: А мислите да је срећна? АЉОША: Да, она мени пише, пише да је срећна, ал' опет ја морам да помогнем. ПАВЛЕ: Новчано? АЉОША: А, не; има, има она.

АЉОША: Да, она мени пише, пише да је срећна, ал' опет ја морам да помогнем. ПАВЛЕ: Новчано? АЉОША: А, не; има, има она. Али, је л' дозволите да вам прочитам писмо које сам јуче од ње добио? ПАВЛЕ: А одакле пише? АЉОША: Из Берлина.

(Говори.) Чува је као икону. (Чита.) „Ја счастљива, ја счастљивејшаја женшћина на светје”. (Говори.) Она најсрећнија жена на свету. (Чита.) „Мојо счастије одно обстојатељство тревожит”. ПАВЛЕ: То не могу да разумем.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Моја мајка тврди да је и она, једном раније желела да оде, али није отишла, јер сви ми са шеснаест година желимо тако нешто, па после заборавимо и

Друга слева, она висока с црвенкастом косом и пегицама, моја је сестра Весна, ако вас то занима. Она има шашаво име, кад га викнете у

Друга слева, она висока с црвенкастом косом и пегицама, моја је сестра Весна, ако вас то занима. Она има шашаво име, кад га викнете у неком разреду, бар десетак девојчица одговори „ту сам”, има и дугачке ноге преко

- Неће. Измислићемо нешто, Весна. Ти и ја, знаш? - додао сам. Она само климну главом и ја сам могао да будем сигуран да ће она довече поделити шамаре са мном.

Измислићемо нешто, Весна. Ти и ја, знаш? - додао сам. Она само климну главом и ја сам могао да будем сигуран да ће она довече поделити шамаре са мном.

Реч је обично о ту или тамо дигнутом цвећу или јабукама. - На! - Хтедох да јој пружим цигарету, али се сетих да она сем шортса на себи нема ништа у шта би могла да је стави и пођох ка излазу. - Ко је то, Весна?

- Да, да, навикнути! - понављала је смешећи се, иако читаво Караново тврди да се она на известан раскид веридбе на пола сата пред венчање никада није успела да навикне.

Затим сам је видео како нестаје иза угла, одлазећи према Тиси, док су се мангупи питали вуче ли она сетерку или сетерка њу.

На скели, коју су пре десетак година кад је изграђен нови мост привезали уз обалу, чучала је она Веснина другарица с лицем и покретима као у мачке.

- Ви знате шта мислим? - додао сам, а она је одмахнувши главом прснула у смех. - Боже мој, ви? - У реду, ти! - сео сам на прамац скеле а Атаман је узео крму,

- Шта мислите, децо, где спава врана? - упитао је, а оштри дечји гласови почели су да сецкају тишину на резанце. Она мала још је млатарала ногом по води, иако је Тиса била хладна и муљевита испод светле, дрхтаве коже, налик на живу.

- Нисам чуо како се зовеш? - рекао сам, а она се засмејала тако да је читава хаљина почела да јој се тресе. - Ниси ни могао да чујеш. Нисам ти ни рекла.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?

— Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку. Је л’ тако, Софија? Она одговори: „Јесте“, ал’ врло тихим гласом.

— На здравље! Седите. Соко, иди мало оног бољег вина пошаљи, па и кафе. Госпођа Сока изиђе; она је њега разумела. Кад је господар Софра какав договор имао са странима, онда је госпођа Сока морала напоље ићи, а

Још мало па ће се дићи Катица и Шамика, и, пољубивши свима руку, удаље се на спавање. Сад отац ослови Ленку да и она седне, и дâ донети „ауспруха”. Донесу га. „Ауспрух” од десет година, мирис, сласт, снага особита. Домаћин сипа.

Осташе њих тројица и госпођа Сока. Он је волео када она до њега седи, па макар колико И каквих гостију било; и кад послушкује, и онда је њена столица до господара Софре, а

И каквих гостију било; и кад послушкује, и онда је њена столица до господара Софре, а празна, па кад добије времена а она тек онда седне.

Тако прође пô године, па још нема писма. Кречарка и госпођа Сока да се живе поједу. Чамчиница их теши и, премда и она би већ волела свог Чамчу код куће имати, није веровала да их је могло што зло постићи, јер то је обично код Чамче да

Већ се малко и Чамчиница побринула, ако се и није још заплашила, јер зна она да је велики враг Чамча, особито кад на пут оде, брзо се не враћа.

Гдекоји има пушку, гдекоји пиштољ, али наџак сваки. Сад ће бити по њих шићара, што икада. Она прва тројица, голаћи, нису се хтели за онај пар боље обући и оборужати, да их не познају, али ноге их Чамчином оку

— То је село једног богатог грофа. Ту ћемо „ауспрух” продати. — Када? — Сутра. — Али овде није опасно место, као она чарда? — запита Кречар. — Није, ’де си видео да гроф спахија седи ’де је опасно? — А познајеш ли ти грофа?

Чамча под „френтом” дâ знак за краћи пут, наведе кочијаша Саву на странпутицу. Када се она двојица пробуде, извирују испод арњева, чини им се да то није тај исти пут. Дођу до једног села.

— Чините што год мислите да је најбоље; само, молим вас, немојте девојку на силу давати за ког она неће да пође. — Ко каже на силу? Зар си ти за мене на силу пошла?

Црњански, Милош - Сеобе 1

КОРАКОМ ПОГИНУ, ЗАКОРАЧИВШИ У ПРАЗНИНУ, ПО ТУЂОЈ ВОЉИ И ЗА ТУЂ РАЧУН 80 ВИИИ СНУЖДИВШИ СЕ, НАД ПРАЗНИНОМ ПОРОЂАЈА, ОНА УВИДЕ, ДА ЈОЈ ДУШИ, НИ У ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА

у мраку, ослободи неких чаршава у које се био заплео, и да се извуче испод кожа, ознојен и го, јер го је увек спавао, она се пробуди и скоро безумна од страха напипа огњиште, духну у пепео и нађе жар.

од маркиза Асканија Гвадањи, заповедника града Осека, да опреми триста бираних војника за полазак у рат на Француску, она није престајала лелекати.

Подбулих очију од плача, сва оронула од ужаса, у трећем месецу бременитости, она се није дала одвојити од њега. Лепотица на гласу, пролепшала се још више, у првој години брака.

Тешка и пуна, лудо весела у тим месецима, она је после порођаја слабила и ружњала, постајала тиха, а окрутна према слугама и слушкињама.

Лежећи сатима на његовим грудима, она му је, шапућући нешто неразумно и неразумљиво, љубила ребра, грло, очи, уста, уши.

би га боље могла обухватити, јер се он набусито бранио, газећи по јастуцима, кожама и ћилимовима простртим по земљи, она је била нагазила голом ногом на жабу и страховито вриснула.

Облачећи га брзо, она му је љубила чохе, каишеве и сребра, а кад се умио, она му својом косом убриса лице, љубећи га у образе.

Облачећи га брзо, она му је љубила чохе, каишеве и сребра, а кад се умио, она му својом косом убриса лице, љубећи га у образе.

Жалећи је, помилова је по леђима, гунђајући, кад она бризну још јаче у плач. А кад се појави на вратима, обучен, па му слуге приведоше коња, настаде такво ђипање, кукњава

Штајерску и Баварску, о кратком рату, у коме ће једва и бити бојева и, најпосле, о својој верности и о свом повратку. Она је међутим дрхћући сва, као луда, кидала са себе сребрне плетенице, дугмад, свилене пришивене цветове и чипке, вичући

У страху који је личио на лудило, она му је висила о врату, шкропећи га, већ богзна који пут, освећеном водицом и молећи га да се тамо не жени, као што то

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

како на Божић с јутрења иде, треба управо да иде на дрвљаник, па да понесе у кућу дрва, ако унесе цепанице с паром она ће се ти’ месојеђа удати, ако не унесе, онда неће.

“⁷ Слично се гата и у Срему. Да би девојка из Скопске Црне Горе сазнала за којег ће се „бећара“ удати, она, уочи Ђурђевдана, узме три чешња белог лука, па два од њих назове којим драго познатим именима, а трећи назове

¹¹ Једна од најлепших басми које се користе у љубавном гатању јесте она забележена у Херцеговини: „Кад је млад мјесец, ухвати дјевојка паука па га затвори у какву шупљу цијев од трске.

Као последица ових промена она магијски постаје атрактивнија за супротни пол. Девојка из Плашког, на пример, да би била лепа и за момка неодољива,

би девојку приволели на удају: „Неки просци крадом однесу слепог миша око куће оној девојци коју просе, држећи да ће она од тога као слепа поћи за кога је просе.

„Уочи Ђурђева дне расече девојка дотле сачувану слатку јабуку попола, и говори: ’Не сечем јабуку, већ срце (нпр. кога она воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као

Потом ту главицу обеси у димњак, да се, тако намењује, суши срце онога кога она воли.“²³ Слично, нимало нежније, поступа се и на Тимоку.

Касније, „ако ли се њом такне девојка, она ће се страствено заљубити у оног младића који ју је дотакао.“) ЈЕЗИК И ЛОГИКА ЉУБАВНЕ МАГИЈЕ Љубавна магија није

на пример, када момак хоће да га заволи девојка, он своју изабраницу, док су у колу, додирне главом закланог петла, и она мора поћи за њим „као што кокошка иде за петлом“.

Да би се за њу „лепили“ момци, она се опасује травом која се зове „леповац“, а да је момци „милују“ (воле), веша око врата траву „милоглече“³¹.

магија, односно сматра се да је довољно извести промену на предмету који је био у вези са вољеном особом, па ће се и она сама изменити. Чинилица у ову сврху користи нокте, длаке, име момка или земљу на којој је стајао десном ногом.

) мора постићи свој тако снажно жељени циљ — пробудити његову љубав. Тачним изговарањем бираних речи она верује да ће отерати равнодушност и пробудити љубав код изабраника свог срца.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА ЗЕМЉУ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ Саре душане, тражим помиловање за земљу убогу куда војска прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да је буди мукање

земљу убогу куда војска прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да је буди мукање крава, да је успављује јагањаца блека.

прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да је буди мукање крава, да је успављује јагањаца блека.

Земља је таква, она се гуши од барута и метана, она воли да се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен, земља друштво човека

Земља је таква, она се гуши од барута и метана, она воли да се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен, земља друштво човека иште, земља као родна грана воли

Земља је таква, она тражи да је човекове руке гнету, она воли да се семе у њу баца, да је запахне мирис зоби и ражи, воли да с пролећа

Земља је таква, она тражи да је човекове руке гнету, она воли да се семе у њу баца, да је запахне мирис зоби и ражи, воли да с пролећа осване у цвету трешања и јабука, земља

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

ИВ Тражи се нада. У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изневери, ако се та нада не врати, њене дугове не

Молим госпођу Циганку да ми врати бар изгубљене мирисе. Џемпер може да задржи. ВИ Тражи се једна реч. Тражи се она реч што ми је већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем.

Речи, речи, речи... Како наћи ону праву коју толико дуго тражим? ВИИ Тражи се сваштара; она дивна, дебела свеска купусара, коју смо некада давно звали сваштаром. Сваштара! Чудесна реч.

Подморницу је, вероватно, оставио испред врата: само му је она недостајала па да буде комплетан. Заборавио сам да вам кажем — једна стара госпођа била је комуниста, друга — реакција.

« оној дивној старој дами која је била реакција, она се једноставно срушила у несвест, па смо јој два и по сата гурали миришљаву со под нос.

на седамдесет и пет обртаја стиже из зрелих поморанџи, оле-бикова и Гранаде у којој цветају гранате; чини им се да она има глас баш за оне ствари у капији, а тај глас је умањен и далек, смештен на површину титраве мембране, па им Империо

Империо Аргентина постаје потпуно бестелесна, она није чак ни глас, већ само знак којим се тај раскошни звук обележава — неко случајно сачувано време што попут острва

) У то време живела је испод нашег стана једна девојка. Звала се Јелена. Ни она није отишла на дочек нове 1951. године у своју школу, јер су петнаестогодишње девојке у то време имале само по две

И Јелена је била веома лепа, само мало од плача подбула девојчица, када ми је казала: »Изволи, уђите...« Она и њена бака Софија имале су само кујну у приземљу.

Дали смо слушалице најпре Јелениној баки, као најстаријој, али она није ништа чула. Само је покварила фризуру. Јелена је чула Хари Џејмса. Јеленина бака је правила одличну вишњевачу.

Само је покварила фризуру. Јелена је чула Хари Џејмса. Јеленина бака је правила одличну вишњевачу. Она је у јулу купила пет кила вишања и ставила их у стаклену теглу.

Док су са вама, оне чују и без слушалица најдивнију музику. После једно сат и по дао сам Јелени слушалице да и она мало слуша Радио Београд, који је пуштао новогодишњу музику, али некако ми се више није играло!

Матавуљ, Симо - УСКОК

двију дјевојака, стасита, прсата, огрнута црном струком, с једном руком за појасом, с другом спуштеном низ стегно. Она се бјеше њешто замислила, те гледаше ка врховима бедема, непомична као какав кип.

Она се бјеше њешто замислила, те гледаше ка врховима бедема, непомична као какав кип. И она друга до ње бјеше прикладна, али се губила према њој.

Кнез назва бога и пружи жени џевердар, струку и јатаган из појаса. Она прими то и пољуби га у руку, па хтједе и госта, али он не даде. Удовица и Шуто такође приђоше му руци.

Удовица и Шуто такође приђоше му руци. Кнез рече Крстињи: — Ево ни, бабо, једнога госта из свијета! Она прихвати: — Добар ни дошао и с анђелом дошао! — Уђи, господине — рече кнез. — Дом је божји и твој.

Да је била само оштра, ма колико оштра, не бих ни помишљао да је избјегнем, али ми је она убијала душу и понос, зато сам ставио главу у торбу и затворио за собом за навијек врата своје отаџбине.

Опака је, па ће га бити! Неће то ђавоље јабуке он појести, но ће му све она грабити!... Јанко је мамио дијете, а оно час гледаше њега неповјерљиво, час се погледом обраћаше тетки, па ваљда на

обичаја и нашљеђене храбрости, њека финоћа у понашању, њека прирођена учтивост, па оно осјећање свога достојанства, она присебност и духовитост, оно складно држање и склад у сваком покрету, од чега обично ни трага нема у осталијех

Највише га занимаше Милица. Та она не бјеше сељачка љепота, толика грациозност, толика умност која сијаше из ватрених очију, припадаше вишем створу.

Старица, оборенијех очију, поиздиже прсте и залепета њима, као заплашена јаребица. Она два млађа пјевача запјеваше други стих бржим нагласцима: „У Ро-ви-не, у То-ма-но-ви-ће!

Тако наизмјенце поиграше њеколико пута на једноме мјесту, он све јаче кликћући и размахујући рукама, она једнако смјерно и као плашљиво, само што ће каткад и она затрептати рукама и подвикнути: ха.

на једноме мјесту, он све јаче кликћући и размахујући рукама, она једнако смјерно и као плашљиво, само што ће каткад и она затрептати рукама и подвикнути: ха.

Мргуд и Крстиња измијенише мјеста четири-пет пута, па потекоше једно другом и пољубише се она њега још пољуби у руку. Замијенише их кнез и снаха му, удовица Јоке.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи. Зар оћеш да плете седе косе? Већ ми је срамота и у цркву да идем; а она се, сирота, искида од плача. Не видиш како се чисто губи у лицу? Није шала, срамота од света.

Не видиш како се чисто губи у лицу? Није шала, срамота од света. Њене другарице удале се вајкада, а она сирота... ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет.

ПРОВОДАЏИЈА (младожењи): Како вам се допада девојка? МЛАДОЖЕЊА: Она се мени врло допада. ПРОВОДАЦИЈА: Е, пак шта ћемо ту млого, то јест, распитивати. Срећу нико не нађе са свећом.

(Младожењи, ког девојка послужује.) Дед, младожења, овакве девојке нема у нас, то јест. (Младожења дарује девојку; она опет пољуби проводаџију у руку и одлази.) ПРОВОДАЏИЈА: Е, фала богу, срећно свршисмо! МАТИ: Само срећу од Бога!

Кад ће бити весеље? (Матери.) Јесте ли ви испитали девојку, то јест? МАТИ: Она вели, како старији уреде. ПРОВОДАЏИЈА: То је знак да јој је по вољи, то јест. (Младожењи.) Пак шта велите, кад ћемо?

(Пољуби је у руку.) ДЕВОЈКА: Како видите. Изволте сести. МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку. (Узме столицу и седне до ње; она се мало одмакне.) Па шта сте снивали? ДЕВОЈКА: Ја обично не снивам ништа. МЛАДОЖЕЊА: То је добро.

ПРОВОДАЏИЈА: И треба, то јест, да вас обилазим. (Девојки.) А како сте ми ви задовољни? (Она га пољуби у руку.) Хе, хе! Нема без мене ништа, а? Па како сте, то јест? ДЕВОЈКА: Благодарим на питању.

(Глади је ао образу.) Хе, хе, ал’ ћеш да се шириш. (Она га пољуби у руку.) Сад морам да идем зашто имам, то јест, јошт један посао. Збогом, снао, то јест!

ТЕТКА: Да је поклопим. (Скупи карте и мешајући шапуће.) МАТИ: И ова је прилика добра, али кад би она била... ТЕТКА (почем је карте промешала, хукне, пак и да матери, да дигне). МАТИ (диже): Да Бог да, да буде истина!

ПРОВОДАЏИЈА (слеже раменима): Стара песма, то јест. ЖЕНА: Гди су каруце, а гди су оне воденице, виногради, она силна рâна? Лажљива траго! МУЖ (проводаџију): Напоље из куће! ЖЕНА: Чекај да му кажем како ће свет варати.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

) Дечју књижевност, дакле, ваља оделити од побројаних граничних могућности и подручја; она није ово, не сме бити оно: отргнута, на крају, од свега што је засењује и угрожава, постаје скоро неухва- тљива: тешко

То значи да се при процењивању дечје књижевности ваља увек држати високих и највиших естетских мерила. Кад се она запоставе, долази до неспоразума и до тешке збрке.

Народне умотворине блиске су деци можда и због тога што су она подмладак племена, посебно пријемчив за његова најранија и најдубља духовна искуства: без предавања млађима те би

По том схватању Литература не подноси споредне, мање важне и мање самосвесне облике; она увек мора поштовати највише идеале, уколико хоће да је узимамо озбиљно.

Оним придевом „дечја” почињено је светогрђе према узвишеној самосвести Литературе. Тим ограничењем она као да је признала да не држи много до себе, и да драговољно пристаје на ниже место у редоследу духовних активности.

”5 Пресуда се чини добро заснована. Она одбацује могућност постојања једне уметности која се на силу, из себи туђих разлога, ограничава и поједностављује, у

Што се тиче оних вреднијих остварења, њих радо читају и одрасли: она се, дакле, поново укључују у Књижевност, из чије су главне матице за часак била скренула.

чини ми се, неке забуне и обмане: у примедби о прилагођавању дечјој чита- лачкој публици, деци се приписује улога коју она немају нити је могу имати.

Попут одраслих, и деца уживају у лошим песмама и безвредним романима; разлика је једино у томе што се она могу навести и на читање вреднијих текстова, и што притом не дају онај скоро начелни отпор који многи одрасли показују

Деца су, и иначе, вођена и усмеравана при сваком кораку у животу, она сама ни о чему не одлучују, па је и разговор о њиховим жељама и потребама, могућностима и тежњама, увек усмераван од

О дечјој моћи примања, о њиховим интересовањима у уметности, могло би се говорити у случају кад би она имала слободу избора и кад би знала да своје склоности образлажу и бране.

Јер, ако се ваљане дечје књиге не пишу искључиво због деце, она их, што милом, што силом, ипак читају. Њихова стална и стварна присутност не може се сметнути с ума, без обзира на то

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

5. ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ ШЕРБУЛИЋ: А, ево госпође Зеленићке, и она ће знати што казати. ЗЕЛЕНИЋКА: Јесте ли чули, господо, да је Диштрикт сав у пламену? ГАВРИЛОВИЋ: Шта, изгорео?

МИЛЧИКА: Да вас је Зеленићка чула говорити! НАНЧИКА: И она ми оће да је нека родољубица, као да људи не знају њене трагове. МИЛЧИКА: Али је баш фад.

ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! А плачу ли кад им иначе ко погине или умре? Видите: жена... она ће добити другог мужа, или ће се дичити што је удовица за народност погинувшег јунака; мати...

Видите: жена... она ће добити другог мужа, или ће се дичити што је удовица за народност погинувшег јунака; мати... она би, као Српкиња, морала плакати кад би јој син на постељи умро.

Процеси се уништавају. У младој војводини треба све изнова почети. НАНЧИКА: Добро би било кад би поцепао она писмена по којима смо дужни за аренду. ЖУТИЛОВ: Сва ће се архива поцепати.

НАНЧИКА: Нисам јој јошт спомињала, јер нешто важно стоји на путу. Кажу да је Маџар. ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица. НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи? ЖУТИЛОВ: Болондшаг!

И овај јој сад пише како она врло добро чини што мрзи на Маџаре. ШЕРБУЛИЋ: С Маџарима корешпондирати, то баш није лепо!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Пуштајући ову књигу у свет, ја не мислим ни да је она дефинитивна ни без својих недостатака. Оно што се материјално данас зна о српским писцима, углавном, налази се у њој;

Нека ова књига задовољи потребу овога времена, и ја ћу бити задовољан. Ако доживи друго издање, она ће бити још потпунија и тачнија.

Уска по својој садржини, неприступачна обликом и језиком, она се још више ограничавала и одвајала од живота што се јављала само у ретким и скупим рукописима, и тако улазила само у

Али она је поготову исто тако подражавалачка, одвојена од народнога живота и сталешка као и стара књижевност. Оно што јој је

да утиче на стварање и развој нове књижевности, то је њено локално обележје, верски обзири и азбука којом је писана. Она је била ограничена на уско приморје Јадранског мора, на земље под владавином Млетачке Републике и под непосредним

По простору на коме се развила и та књижевност је била локална; по духу који је у почетку у њој преовлађивао и она је била религиозна и сталешка.

Без традиција, новога постанка, она се поступно прожимала новим духом, проширивала видик својих идеја, док се на крају века, са Доситејем Обрадовићем,

Таква подела, као и све поделе, које су увек вештачке и непотпуне, има својих недостатака, али она је у стању да дâ представу развоја књижевности као једне природне целине.

Још у почетку XВИИИ века она има своју црквену организацију, своје школе, своје еснафе и руфете, своје сталеже. у световњачком реду прво место

његова дела нису била штампана, то нису могла бити од непосредног утицаја на дали развитак српске књижевности, али она добро показују »како би се према староме српскословенском књижевном језику (да није било прекида) српски народни

За више од сто година она је била главни извор српске историографије. И РАЦИОНАЛИЗАМ РУСКОСЛОВЕНСКИ ПИСЦИ 1) РУСКИ УТИЦАЈИ КОД СРБА У XВИИИ

* Тек у последње време, после критичких проучавања, видело се колико је она несигурна и слаба. Василије Петровић је постао историчар из истих личних побуда из којих је пре њега постао Ђорђе

Милићевић, Вук - Беспуће

О чему год почимаше да мисли, увијек се утискивала у ту мисао она саката и наказна изрека, штампана једним неспретним и здепастим словима.

то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено, самртничко; она стајаше ту усамљена, непомична, укочена; изнад ње се издизао јаблан, висок и црн, и бацао преко куће своју тешку,

То је била материна жеља да њезин мезимац буде официр; она је у својој простодушности, сјећајући се неких породичних традиција, поштовала и обожавала униформу као знак правог

Напосљетку се Милан одобровољи, нађе своје старо расположење, увесељавајући матер својом шалом и разговором, и она га је гутала својим добрим и милим погледом.

У ћошку, поред хладне пећи, на малој троногој столичици, сједила његова мати заогрнута и сва у црнини. Кад је ушао, она се није ни макла, није отворила уста, већ дигла само очи и погледала га једним чудним погледом.

лицу у које се боре дубље и гушће урезале; очи изгориле од ватре и изгубиле сјај; ко зна колико времена сједи она тако непомична и нијема, не осјећајући свој живот, већ само несрећу у себи, запрепашћена и сатрта једна мати.

се кад је видио ту жену која је препатила сву грозоту смрти синовљеве; Милан је умро једном, мучио се само једном, а она ће да се непрестано мучи, то умирање њу ће вјечно да боли, њезина рана вјечно да крвави, страшније него њему. — Убио!

— Убио! — тупо и из дубине, с невјероватном тешкоћом у изговарању, каза она. Он осјети сву страхоту те, тако казане ријечи; он је у њој чуо и кратак, убилачки пуцањ са зрном које пробија чело;

његове књиге, школске успомене, слике, писма, по свима њезиним џеповима, свака та ствар била је за њу један јецај. Она прелажаше кућом као сјенка, сломљена и клонула, с ногама које клецају, с мишљу која застаје, с ријечи која се гуши.

нерасположен и нервозан, не могући издржати лелекање и писку закрвављене матере, Гавре Ђаковић се спреми за Загреб. Она га није задржавала и опростила се од њега једним хладним пољупцем. До године је није више нашао.

То је био погреб његовог оца. И сад, кад дозива себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком, неједнаком,

Његова сила не малаксаваше, изгледајући још дуговјечна. Па и она се сломи једног дана. Једног јесенског јутра, пред свитање, док напољу непрестано пљушташе густа и бујна киша, тргао

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Али она ће, говорила је она, свим силама радити да га изведе на пут. И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што

Али она ће, говорила је она, свим силама радити да га изведе на пут. И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама

Али она ће, говорила је она, свим силама радити да га изведе на пут. И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се притисне, а мали Јова га одмах други

»Прико, рекао би му Јова, ’оћемо л’ да задиманимо по једну?«, па му пружи табакеру на чијем је заклопцу била она добро позната глава са: »Ја пушим; и ја пушим«.

Него, у шта ћемо да играмо? Ако ти добијеш, да узмеш моју Кају. — О, за мене добра моја Кати; она мене прави кнедле, мени не треба тве жене. Доста једна! — Не треба ваша жена. — Али мени треба твоја, Швабо.

Да л’ ниси ти откуд дознала? — ’Ајде, ћути ту па спавај! — обрецну се Каја, и Јова ућута. ГЛАВА ТРЕЋА Она је управо најинтересантнији и најглавнији део целе приповетке, тако главан да су оне раније две главе управо излишне,

А нарочито су је дражесном чинила и лепо јој стајала она три младежа, и то два на десном образу и један на левој страни, или обратно, сад ћу вас слагати, јер баш не знам како

— запита домаћица полаженика. — Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик. — Вид’ла сам... — вели она — хладне вам руке... — Хладне руке... ама врела љубав — уграби полаженик док се домаћин устумарао тражећи папуче.

»Кајо, виче Јова па све крешти, ако си ми вјерна и ако ме волиш, дај ми чашу!«, а она му отима и цичи: »Јово, ако ме волиш, не лупај фине чаше; то је презент од кума!

пева домаћин и загрлио своју Пенелопу. »Деде, овде, овде пољуби твога ђиду, твога Јована! Ех, да ми је сад она моја поднаредничка »јегерска« персона, не би’ те ни молио; не би ти ни дошла на ред.

— Е, дед’ ми сад отпевај једну, ал’ онако штогод. Да ви’ш, прико, како пева! Ти ваљда ниси то ни знао! Уме она жестоко да пева! Отпевај ми баш ону, знаш, због које сам те и завол’о.

»Чим се видесмо, заволесмо се. Ја одмах рекох: »Ил’ њу, ил’ ни једну!« а она: »Ј-ал’ Јову, а ја ли црну земљу!« Толико му беше. »Сакаш ли ме, Петко? Сакам те, Петкано!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Па се млађан за њом стисну, Довати је саде; „Јао мене!“ она врисну Па под липу паде. О да чудна ваљушкања По зеленој трави, О да чудна љуљушкања, Да т' подиђу мрави!

“ Кад ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану.

Бог га даде, ал' зашто га узе? — Красна мома ка менека дође, Дође красна па ме и мимође, Она дође — ја зборити тедо, Али чуда де баш не умедо, Она прође — ја тедо за њоме, Ал' с' не маче нога пода мноме,

— Красна мома ка менека дође, Дође красна па ме и мимође, Она дође — ја зборити тедо, Али чуда де баш не умедо, Она прође — ја тедо за њоме, Ал' с' не маче нога пода мноме, Срце врело би тад под облаке — Ао ноге, де бијасте лаке!

трагом сукну, Брзо стиго липе поносите, Али онде до две стазе вите, На тој ништа, онде нешто бело — Брже тамо, она је зацело! За њом, за њом, па ма на крај света, О помози само, сило света!

напред, па све злату ближе — Сад сам близу — сад је веће стиго, Ала дркћем, ал' ми срце бије — Страшни Боже, та то она није.

Тако даље сјајном стазом пођо, И до златни врата веће дођо, Ал' на врати ко је оно? ко је? Она — она — злато сунце моје — Уједанпут — реко: помоз', Боже! Чу Бог ово, али не поможе.

Тако даље сјајном стазом пођо, И до златни врата веће дођо, Ал' на врати ко је оно? ко је? Она — она — злато сунце моје — Уједанпут — реко: помоз', Боже! Чу Бог ово, али не поможе.

данка јоште не пустила, Гледну тамо, заборави санка, Но сети се јучерања данка, Сети с' чуда, а сети се моме, Цела она беше преда мноме: Ведро чело, и ти лице бело, Чарно око, и ти, вито тело, Злато, сунце, да л' ћеш бити моје?

Звезда јасна свака ту је сека, Ал' шта ј' звезда, кад се сунце чека!? Ох путањо, земљо мени света, Којом она синоћке прошета, Зар си ми се баш узалуд, мила, Тако лепо данас окитила, Зар ти неси то просула цвеће Да по њему

Стојим, чекам, ето већ сутона, Боже благи, де остаде она? Стојим, чекам, гле и нојце вође, Боже, Боже, заш она не дође?

Стојим, чекам, ето већ сутона, Боже благи, де остаде она? Стојим, чекам, гле и нојце вође, Боже, Боже, заш она не дође? Збогом, ноћи, збогом, стазо света, Збогом и ти срећо моја клета!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту... о туру би тебе требало овим штапом, па да се једном научиш памети.

Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук. — Па кад ме је она питала. — Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.

Џабе се ти отимаш напасти кад млин без престанка бруји и зузуће, па све изазива и буди ону скривену бубу у теби, тер и она почиње да зуји, проклетница једна, лоповска Зука Зукић: — Зу-зу-зу-зу, Миља сама код говеда ...

Предомишљао се драги бог би л начинио говече ил чељаде, па тако испао брат Сава. Из тих дана потиче и она сличица, цртеж нашег млина, коју је начинио брадати сликар скитница и поклонио дједу.

Зашто плаче? Све да и хоће, она вам то, можда, не би ни знала да одговори. Биће, ваљда, највише због тога што усамљени пјевач зове у заједничко

Куда ли то тежи срце узнемиреног пјевача? Виде ли то у кући, не виде ли, како тугује Ниџина млада, ко ће то знати. Она се највише стиди старог домаћина, мог дједа Раде, а и не слути да је баш он први открио њезину тајну тугу.

— одмахне дјед сјећајући се своје Милице, жестоке ракијашице. — Дешавало се, богами, кад коју више потегне, она ме напопасти корити како је у своје вријеме могла да се уда за лугара и да данас буде госпоја лугаруша па да је види

А Маријана расте и џилита се, мажена од читаве куће, нарочито од моје стрине Саве. Она јој исплела и око врата везала кићену огрлицу од црвене и жуте вунице да јој ждребенце љепше изгледа и да га заштити

— Мог веселог Ниџу само вода зауставити може — жалостиво се вајка дјед. — А све се бојим, има неко доба, да му ни она у крај стати неће. Зна се, циља то дјед на стричеву намјеру да сели из Босне у Банат, на добровољачку земљу.

— неповјерљиво зарза самарџија, а и брадоња изненађено погледа у чупоглавог старца као да се чуди откуд ли му излети она црквена ријеч „благочестив“. — Шта ја то чујем, Саватије, а?

А право да ти кажем, гадна она бихаћка „Кула“, градио је, кажу, некакав Матија курвин (Корвин). Можеш онда мислити каква је.

Шта је за сеоско момче био камарат у она лека вучја времена, то се из чиста мира, тријезно, не да исказати. Ваљало би ту намакнути пред очи какво млако јесење

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХУСО: Хасанага? СУЉО: Исти Хасанага! Поцрвенио, запенио, па му од беса и она гласина дошла некако пискава. Ево овако се устобочио, луд, кад ти кажем, па просто вришти: „Женско!

доба, није важно, има да пробудиш Хасанагиницу и да истој саопштиш да се ја кући враћам прекосутра, ал да ме она код куће не чека! ЈУСУФ: Него да изађе преда те?

Рекао си, и с правом, да жене уносе неред... ХАСАНАГА: Рекао сам да не долазе одсад, али су досад долазиле. Само она није нашла за сходно...

Ту може и да се повраћа! Где ће ту она своје беговске ноздрве! Да је због неког, па и да покуша, ал где ће беговица, па још Пинторовићка, замисли, старо

— која устукне пред обичајем и законом! ЈУСУФ: То ти говориш овде у шуми, а она седи доле у касаби. Питаћу те кад сиђеш. Лако је седети у шуми и смејати се законима!

Шта је три сата јахања! ХАСАНАГА: Сад си рекао! То! Три сата јахања! Ето видиш! Није ми кадуна ни толико могла! Она мене константно презире! Још од самог почетка, нисам ја слеп! Е, па, сад је и томе крај!

да не гледам које је доба, да пробудим Хасанагиницу, и да јој кажем да се ти кући враћаш прекосутра, и да те она код куће не чека? Тим речима? ХАСАНАГА: Да више нећу да је видим, да ми се губи, ето тако да каш!

у почетку, аскери су одвојени у две групе.) СУЉО (у разговору са Ахмедом): Изнесе она купус са овчетином. Ја појдем. Изнесе баклаву. Појдем. Донесе она бадеме, појдем и бадеме.

) СУЉО (у разговору са Ахмедом): Изнесе она купус са овчетином. Ја појдем. Изнесе баклаву. Појдем. Донесе она бадеме, појдем и бадеме. Пита оћеш ли кафу, кажем оћу. Донесе она кафу. Попијем.

Ја појдем. Изнесе баклаву. Појдем. Донесе она бадеме, појдем и бадеме. Пита оћеш ли кафу, кажем оћу. Донесе она кафу. Попијем. О оном још ни речи, само је гледам. Погледам је овако, скрозирам је, видим, врућина јој.

О оном још ни речи, само је гледам. Погледам је овако, скрозирам је, видим, врућина јој. Погледам је овако, она цепти од зиме. АХМЕД: И онда? СУЉО: Дише, ко да је трчала узбрдо. Ништа ја, ћутим. Не брзам, идем на сигурно.

С њима ти треба до краја изокола. Али да видиш даље. Тако ти ја, ручо, па седим и пушим. Док ће ти она мени — да ти покажем сабљу. Каку сабљу, питам ја, каже: ону у соби. Ајде да видим. А осећам колко је сати.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Био је син неке просјакиње Назе. Она је умрла одмах чим га је родила. Махала га очува а и сама не знајући како. до шеснајесте године није се знало којима

А он сиромах муца и крије поглед од ње. — Кажи, или сад ћу да се наљутим? — вели му она мргодећи се и окрећући се тобож љутито од њега.

Онда би набрао цвећа за Тоду, донео јој воде и сео би на праг од њене собе, чекајући да га она позове, те да је полије, помогне при облачењу и чешљању. Она се није њега стидела.

јој воде и сео би на праг од њене собе, чекајући да га она позове, те да је полије, помогне при облачењу и чешљању. Она се није њега стидела. За њу он не беше мушко, човек, већ обичан свакидашњи створ. А беше лепа Тода!

Густу плаву косу никад не могаше добро очешљати већ се увек она дизаше испод марамице и у нереду покриваше јој цео врат и мале, ситне, припијене уши.

Уста јој беху мала и танка, к’о парицом прорезана, очи светле, тихе и чисте... А још кад се боље загледа она нежност и финоћа беле и провидне јој коже; оне фине, нежне маље испод косе, око врата и при крају образа; и оно

— Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно. Тода га погледа, па кад га види онако блесаста а озбиљна, она прсне у смех. Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу. — Их, Димитријо! — вели она — кога ћу!...

Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу. — Их, Димитријо! — вели она — кога ћу!... Ето, кога ми ти изабереш! Хоћеш ли? — ’Оћу, ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш?

И Димитрија, који до тада никад није пио, тад се опи, јер је вечерао заједно с Тодом и она му је налевала чаше. Па онда као луд, бесан од неке среће и радости трчао је, играо махнито, витлао се и сваког је

Ујутру, у недељу, било је венчање. Кад дође младожења са сватовима, Тоду изведоше онако лепу, милу и уздрхтану. Она иђаше полако, смерно и тужно. Одмах иза ње беше Димитрија и исправљаше јој боре на венчаној, белој хаљини.

Димитрија уђе и стаде пред Тодом. — Шта ћеш, Димитријо? — упита га она кроз плач. Он диже главу, па кад је виде онако уплакану и врелу, поглед му се смрачи и засврбе га нешто око слепих

У чистом, сувом ваздуху осећаше се она свежина и драж што влада у летње дане пре жеге. Кола су ишла полако, Димитрија је за њима трчао да их стигне.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Прилетеше зефири, целиваше је сви, зефири и лепири — ал' она мирно спи. Прилетели су зраци да гроб целивају, а сиђоше облаци да сузе ливају.

Зефири и лепири целиваше је сви, и зраци и облаци ал' она мирно спи. Још приђе један зефир, још један божји зрак, још један ломан лепир и исплакан облак.

Ал' тек она светла бива што с облака падне сива па је сунчев плам целива, да се засја и прелива на дивоту света жива.

Срце моје, срце лудо, шта ти мислиш с плетивом? кô плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и мед сном. Срце моје, срце кивно, убио те живи гром!

Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни! — и она је, ко ноћни сан, из жарких никла дни. МОЈА ДАНГУБА (Одломак) ИИИ И сада Ми привиђења разбуђују поноћ сновну, бледи

На столу нове српске просвете у прочељу је чело било то, ал' још то чело, још то није Вук. Ил' уста она можда медена што толики испричаше нам плам?

и ми смо се сакупили сад у позоришту глума сунчаног да благу једну споменемо сен рад задужбине храму звезданом; а она ће помолити се, знам, оном што сунцу круг показује, што звездицама свет опасује, да милостив благослови наш храм.

испод развалина негдашњих снова, негдашњих милина, упали се искра првога жара, успламти љубав жестока, стара; ал' она гуја, она подмукла, гуја немилости, што се ту увукла, излети испод буктива гаришта, опаљена пламом љуто

развалина негдашњих снова, негдашњих милина, упали се искра првога жара, успламти љубав жестока, стара; ал' она гуја, она подмукла, гуја немилости, што се ту увукла, излети испод буктива гаришта, опаљена пламом љуто пропишта, побеснила

Дању, ноћу походи га, с њим долази Валадила, да и она види де ће вечни санак да одснива. Гледао је вајаоче пуну чари, пуну мила, све му рука лакше куца, све му лице блеђе

Ништ му санка не будука, ни скоковца бесна хука, испод окна Делилина што се стрми са висина, а камоли она јека, она дрека издалека, преко гора, преко река, да ће доћи сад до њега!

Ништ му санка не будука, ни скоковца бесна хука, испод окна Делилина што се стрми са висина, а камоли она јека, она дрека издалека, преко гора, преко река, да ће доћи сад до њега!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

С народном приповетком стоји сасвим друкчије. Она је делила судбину свог честог јунака пасторка и трећег брата, али и његову издржљивост у немилости и искушењима.

И зато прва књига српских народних приповедака, она од 1821, и носи с пуним правом име свога аутора: „написао В. С.

Истина, тражена је и читана, али не и разглашавана. Интелигенција, она анти-вуковска, примала ју је намрштено; та приповетка је њој означавала св ојом формом посељачавање уметничке прозе, а

Ако је до неке оправдане, углавном техничке промене морало доћи, она је назначена у белешкама. Веће редакторске интервенције, сем оних које захтева данас уобичајени правопис и прелом

сл. Као што је за уметнички прозни рад сасвим неважна категорија Теорије књижевности, тим пре она не може бити од значаја за народну приповетку стварану редовно у импровизацији, при чему је њен стваралац испредао и

сл., није имало разлога позајмљивати фабулу са стране; она се налазила на дохвату руке. Такве приповетке носе све карактеристике одређене, наше средине, и историски јасног нам

Како сване, они одмах стану гледати да л' има какога год трага куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа.

— па узме сестру за руку и дајући је рече: — На, нека вам је сретна и честита! И она сила с ђевојком отиде. Сјутрадан како сване браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може куд је

Сјутрадан како сване браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати Као да није ни долазила.

— па ђевојку за руку, говорећи: — На, води је, па нека ти је сретна и весела! А она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутра дан сване, браћа се врло забринуше шта се учини с њиховијем сестрама.

Онда најмлађи брат рече: — Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати. Те тако она двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше.

Кад изићу на чардак онда царевић стане питати сестру своју ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: — Ја сам се — вели — удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ја сам баш несрећан човек, куд се год окренем, ту видим штету. Ах, сирота Персо, нисам те знао уважавати. Она ме је кукавна слушала као цара. ЈЕВРЕМ: Пак си и њу кињио, док није умрла. МАКСИМ: Ти се у моје послове не мешај.

МАКСИМ: Зато ми тако и пева срећа. Од кад је она у кући, слуга мора да добије вина кад руча. СОФИЈА: Ја мислим, боље је тако, него да краде гди што дочепа.

Не можеш, ето, на сваку страну. Опет онај мој љут, па куд ћу пре. Да ми је ко, да ми помогне, него она једна, ето, девојка, не зна ни она сирота шта ће. Ју, да идем, плаче ми дете! (Устане.) Па велиш, ето, да бацим?

Опет онај мој љут, па куд ћу пре. Да ми је ко, да ми помогне, него она једна, ето, девојка, не зна ни она сирота шта ће. Ју, да идем, плаче ми дете! (Устане.) Па велиш, ето, да бацим? СОФИЈА: А да шта знаш.

СОФИЈА: Седи. (Седну.) Шта ради мама? СВЕТО3АР: Фала богу, здрава је. Поздравила вас и она и Ката. СОФИЈА: Благодарим. Зашт не дођу, забога?

СВЕТОЗАР: Зашто? МАКСИМ: Послова, не знамо гди нам је глава. СВЕТОЗАР: Бар за љубов Лепосавину. МАКСИМ: Има она доста забаве код куће. СВЕТОЗАР: Али опет у друштву. МАКСИМ: Друштво није највећа срећа.

СОФИЈА: Њојзи је ово сад најмилије. А, Светозаре? СВЕТОЗАР: Тако је. МАКСИМ: Није она крива, него они што допуштају. СВЕТОЗАР: Да шта ће. Треба и они нама да учине што по вољи.

Мислиш и мене као ону прву? О, вараш се, драги, пре ћемо се раставити. (Одлази с Лепосавом.) МАКСИМ (сам): Сад, она мене јошт псује, и она је честита, само ја не ваљам.

О, вараш се, драги, пре ћемо се раставити. (Одлази с Лепосавом.) МАКСИМ (сам): Сад, она мене јошт псује, и она је честита, само ја не ваљам. Тако је, кад јој се попушта; али како се била разрогачила, јошт би она мене тукла. Хм!

Тако је, кад јој се попушта; али како се била разрогачила, јошт би она мене тукла. Хм! Хм! Да сама иде на бал, смем ли је пустити, а каква је, она би то и учинила.

Хм! Хм! Да сама иде на бал, смем ли је пустити, а каква је, она би то и учинила. Еј, проклета ти душа била, до чега ме под старост доведе! 11.

За асталом ако рекнеш коју, три стотине вила и што ти ја знам; ако ћутим, а она: „Шта ћутиш, шта не говориш; зашто си ме узео, кад мрзиш на мене“.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Мужу је сунце она, дома звезда, а дечици Мајка, С њоме рајска срећа, с њом задовољство цвета. ПРЕДГОВОР Оном који је с немачком

ПЕЛА: Ја се радујем, милостива госпођо, да сам срећна на вас налкковати. СУЛТАНА: Видиш ти параснице како се она радује! Само се гдигод пофали зато, пак ћу ти ја показати каква је разлика између нас... Знаш ли зашто сам те звала?

ПЕРСИДА: Ах! Сами сте се морали трудити обући се; али ја молим, милостива госпоја, ви сте могли звонити. ПЕЛА: (Она ме управо за њену госпођу држи). Ништа је то, срце моје. ПЕРСИДА: (Срце моје, шта је то?

ПЕЛА: Но, ваљда ћу да ти трчим у косу? ПЕРСИДА: (Ово није она, ово није могуће!) Милостива госпођа... ПЕЛА: Но?... ПЕРСИДА: Заповедате ли штогод? ПЕЛА: А шта знам заповедати?

ПЕРСИДА: Заповедате да вам донесем кафу? ПЕЛА: Богме, девојко, гладна сам ти. ПЕРСИДА: Сместа ћете бити служени. Она је већ скувана, јер сам мислила да ћете је у постељи попити. (Брзо простре чаршав преко стала и изиђе.

Али, забога, гди ми је милостива госпоја, ево већ дан увелико. Што му драго, ја ћу да се возам, а она кад дође, нека обуче друге аљине; знам да није спала само на ове. Ево опет некога. (Навуче вал.) ПОЗОРИЈЕ 3.

) ПЕРСИДА: Ово не може бити да је она. Од онакове аспиде да се таково јагње претвори, то није ни помислити. (Чује се лупа од каруца.

Нађем је на Глишином кревету гди спава, те је одвучем кући да је не лупа Срета; али како је овај био наквашен, а она убрађена, знам да су се лепо гледали.

Видиш ли кога у друштву, који оће увек да има право, подај му злу жену, пак ће она имати право. Оћеш гордог да покориш, подај му злу жену.

ПЕРСИДА: Док сам ја дошла, већ је била обучена. Ја је молим за опроштење што сам на дужност моју заборавила, а она ми каже: Нека, Персо душо, ја могу и сама. ТРИФИЋ: Пређе јој нису могли троје угодити. СТЕВАН: Ни сви служитељи.

Тако и ваша госпођа, док је била у јарости, није ни могла управо лице своје показати, она се више фурији него жени уподобљавала.

СРЕТА: Море жено, а видиш ли ти тко сам ја? Оћеш и ти да побесниш као она аспида. СУЛТАНА: Побеснио ти, кад нико не бесни. Не видиш да сам ја графица Трифичка?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

можда дух залутао у собу Кроз закључана врата празног стана, Ил давно лето макну се у гробу — А можда је то била она Ана; И звук и слика, мало асинхроно На позадини августовског злата; Глас из даљине, као ситно звоно, Зуј бумбара у

тек уобличен, а већ плине Ко кварна светлост, ко фатаморгана, Видљива пена на рубу празнине — Да, можда је то била она Ана; Ана из књиге коју ветар листа у трави, поред заспалог читача; Ана из раја што накнадно блиста Удаљен иза

(20. В 1989) 4 ЈЕДНОРОГ П устош у мени твоје је имање; Твоја је она ограда без куће, На тебе гласи тапија, а кључ је Од капије у твоје непостање.

Неоштар снимак. Има ли решења Сем љубави за стварна чудовишта? Гле, она ми се нагињу над раме, Изразе шапу додиром што вређа; А љубав их је зазвала из таме Што дуби сенку испод ових веђа

Је ли то оно што мотри Она жена крунисана и крилата, урезана у помни неред, на бакарну плочу, у Нирнбергу далеке да ли хиљаду петсто четрнаесте?

С верношћу истом, као да иста је тежина. А љубав? да ли и она обнавља се изнутра, Увек недовршена, јер тако хоће мајстор?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

А, теби у њеним годинама није било рано, а? Оде! Замаче иза ћошка... Требало је да понесе џемпер! Наћи ће она већ неког да је загреје... Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете...

—Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем! —Па, уштини је, видећеш да дише! —Гле, стварно дише, сунце мамино!

ЈНА, само је тебе сниматељ са телевизије хватао у крупном плану четири и по пута док си радила слетске вежбе, а она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само

она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири и по пута: и тетка Гина, и теча Дача, и кева, и матори, и још месар казао кеви:

Сећам се, у августу 1969. спуштали смо се низводно од Макиша до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један једини минут, чак ни онда кад јој је савска вода улазила у уста.

Што јест, јест, дуго смо се растајали... И таман кад одлучисмо да се она уда, а ја да најзад постанем озбиљан писац, неко се врати и каже, на пример: „Хеј, нисам ти још ово причала!

И где је онда ту она тако потребна доза тајанствености из књиге „Како жена доживљава мушкарца? „ шта нам друго остаје осим да изигравамо

Не слажемо се сексуално. Оставио бих је истог часа да деца нису у питању, али јадна деца, шта су она крива, зар не? Не можеш замислити како ми је? С тобом се осећам тако младо и тако шашаво ...

О чему је реч? Ја своју жену волим на један сасвим посебан начин, а тебе на други. Она ми је као сестра, на часну реч! Са вама двема — ја сам потпун човек!“ Како вам то звучи! А?

Вежите се и престаните са пушењем — узлећемо! Пазите, овако: знате ли уопште која је то врста фолиранткиња? Дакле, она вам припада фамилији риба које по клубовима непрестано цвркућу да су потпуне незналице што се тиче кухиње: „Верујте,

“ Као, она има неке важније задатке у животу од кувања! Као, управо измишља серум против беснила или завршава „Уликса“, па нема

Моје руке пружају се ка травама чекања...“ Траве чекања! Опа, бато! Глаголске именице и ти системи! Па уме ли она уопште да пише и о чем другом, сем о себи? Знате ли на шта ме то подсећа?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Ко то рида, ко ли пева? Чије лице светли јутром из самице? Кише точе. Није лако преко Фоче. Је ли она боса, гола стигла јутрос до Стамбола? (Гола, боса, са венчићем од откоса.) Бол у болу. Шта је опет на помолу?

Ни прам магле ни тринина тринка. С вертикале - земљом до Солуна! бруј пчелињи, племенита буна, расцвета је - она неродиљка... А кад жизне погледом са града, што прожизне - то се раскомада. Ни прам магле ни тринина тринка.

Затвори се у слик месечина, па он сјаји - чује му се боја. Изнуђено рекнем детелина, а коленом већ процвета она и оспе се, игром тајног чина, пурпур-стидом са насловног трона.

Лутај, роде, по каљузи. (Римовање не смирује но нецпећy раскриљује.) Јовановић је ли Паја она звезда изнад гаја? ІІ Полијелеј. Сухо уље. Стргнут печат с хрисовуље. Изнад леле тужи јао.

У мочвари мрак заспао. А сећањем, валовито, уз брегове крене жито. А Љевишка, а Љевишка... Модри ли се она жишка? (Постојиш ли, постојбино, или маглом вејеш, трино?) Златаст вео с Богомајке разапне се о заранке.

Још котрљ чујем, мученице жута, а здела наша негде труне, хлапи, док јесен капље. - Бескућница зјапи и горко пече она прљут љута низ коју бурић дао се у Дрину... А тек је сјао шљивик у рубину. Још котрљ чујем, мученице жута.

У сваком џану дах је грешног Петка. Красоти света исмејан је пурпур те она служи да се узме ушур за речцу какву, сумњив ред до ретка, а друго слово казати се кани: О „Или, Или, лима

Језера сува - небо измакнуто. Нутрину крпим - гушим се од људи: у мутљаг-телу она дршће, луди, а прашник њен се жути изасуто. Да савест смирим, гукнуло би вече а радост била и мртвòрођенче.

крститељке а грабеж-време огрезло у фази кад чедност беру црних руку берке, што кољу јагње пастирки у кланцу, Док она слути Јагње у незнанцу. Кроз ћубе горја Бели пастир слази.

да крпим цаће, Творче пчелињака? Тек привид то је да це варком чара, а гора није она гора чарна. Док израз тражи сила несазнајна, Пастирак тужни шта ли би да ствара? Са жалбен-ткања не диже се звоник.

ИМА НЕКА ВАСИОНА Јер, ипак, „има нека васиона“. што каза сељак, осушен и спечен. У ритму бића окреће се она, по кршу врља; тек у час ће речен, кад тела зађу, кад се смори туча, да пукне зрном, да се разобруча.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Само узмите на ум кад се која разговара, одма ћете приметити чита ли или не; јер она која чита говори хохтајч. МАРКО: Зато ти српски тако говориш.

3. БАТИЋ, ПРЕЂАШЊИ МАРКО; Баш како ваља! Јес чуо, Батићу, ја сам теби Јелицу обећао, и она је твоја. Али ако желиш да добро живите, не дај јој нипошто да ове врашке књиге чита.

ЈЕЛИЦА: Ах, татице, ви не разумете... МАРКО: Доста!... Гледај ти ње, јошт би изрекла да ја стар не разумем, него она, јучерашње дете! Синко, ја сам ти дао совета; ако се по њему не узвладаш, сам ћеш бити крив.

Он оће своје, те оће. Је л тако, Батићу? БАТИЋ: Ви истину говорите. МАРКО: Јест, ал питај њу, да видиш како она мудрује! Него ништа, неће ми се ни она дуго овуда кострешити. Знаш ли зашто сам те звао? БАТИЋ: Ја не знам.

БАТИЋ: Ви истину говорите. МАРКО: Јест, ал питај њу, да видиш како она мудрује! Него ништа, неће ми се ни она дуго овуда кострешити. Знаш ли зашто сам те звао? БАТИЋ: Ја не знам. МАРКО: Да буде весеље сад у недељу.

ЈЕЛИЦА: Ах, татице, кад би се удала у Бечу! МАРКО: Опет она. А не мислиш ли ти колико треба имати новаца за Беч? ЈЕЛИЦА: Ах, тамо живити три дана више вреди него овде три године!

ЈЕЛИЦА: Је ли млада? АЛЕКСА: Она је жена од своји двадесет и пет година, но иначе врло лепа, и добре нарави. Тја! Мислила је нешто, али није могло бити.

Унд курз унд гут: ја сам предузео себи само девојку узети, а она је удовица. ЈЕЛИЦА: То је лепо, но ја опет не би пропустила такву партију.

ЈЕЛИЦА: То је лепо, но ја опет не би пропустила такву партију. АЛЕКСА: Она је морала то соопштити и својим великашима; јер кад сам пошао, те почести што су ми чинили!

АЛЕКСА (поклони се): То ја за велико шчастије примам. Она ће се обрадовати кад писмо од своје воспитанице прими, наипаче из моје руке, који сам у њиовој кући као у својој.

МАРКО: Добро, кад ме у чему изменути може, да не жалим што сам на њу трошио. АЛЕКСА: О, заиста, она није била у Бечу всује. МАРКО: Нека псује,... знам да га неће више видити. АЛЕКСА: Зашто, љубезни господине?

МАРКО: Ништа, ништа; фала вам. Једна девојка јавила ми се. АЛЕКСА: О, молим, немојте јој веровати. МАРКО: Она ми се заклињала да је преварена. АЛЕКСА: Немојте јој веровати. МАРКО: Познајете ли ви њу? АЛЕКСА: Нешто мало.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

ИИ Цурица нека једнога дана купећи дрва у шуму зађе и тако најзад, с бременом грана, пред малом кућом она се нађе. Олуја иде, дрвеће пуца, облак се вуче црњи од гуња, а мала Рада на врата куца.

Одједном, ево, из ватре саме, изиђе пред њих Огњена вила. „Жућо и Тошо — тихо ће она — умем да бајем и знам да чарам. Замислиш само чудесну земљу такву и такву и — ја је стварам.

“ Базеном плива лепојка нека, глатка и жива, весела ока. То ти је фока. Она је кћерка далеких страна, скривених маглом, ледом и тајном, тамо јој друштво на санти прави господин пингвин у

“ „Зар то вам кућа? Превара гола! Па то су кола.“ „Ово је кућа, права, без грешке, она се вози, ја идем пешке.“ „Онда вам спремам оптужбу врућу: ви сте пребрзо возили кућу.

“ Слободан храбро одвраћа вуку: „Страдаћеш попут чворка, видећеш како делије туку, када те звекне Борка! Она је, брајко, понела на пут челик ципеле и дрвен капут. „ „Побогу, људи!“ — вучина зину — „Ко би се с таквим рвȏ?

Кад коња видиш, чувај се врага, њему не треба наићи страга. Овцу већ можеш и за реп вући, она се не зна ваљано тући. Прогони мачке. Морам ти рећи: то ти је стари обичај псећи. На мјесец лајеш?

ПРИЧА О КУПУСУ „Дедер, измисли нешто!“ — замолим своју машту, а она спремно гукну: „Купићеш, каже, башту, садићеш најбољи купус читаве ове године.

Ласта нам пише уз тугу лаку, жицу јој лирску осећам јаку, она је песник у црном фраку. Крава, ко крава, сушта је проза, слова јој личе на стадо коза, од њених речи хвата ме

Тришиног џукца, скитнице Жуће: Већ ми се на врат попео пост, продајем чичу за добру кост, само нек буде повећа она, може од вола, кита ил слона. И још да додам примедбу ову: примам и саму мамутску кљову.

сваштари, у мојој шаренки, од првога реда одозгора, сједила је, као на пријестољу, моја красна, јединствена Зора. Она, она . . . свуда к'о у бајци, а тек при дну: „Нисам пис'о мајци.

Она, она . . . свуда к'о у бајци, а тек при дну: „Нисам пис'о мајци.“ А касније, облак за облаком, писао сам с нескривеним

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ја сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи

Кудикамо комплекснија, кудикамо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику. Београд 28-И-1931.

— Могу ли вечерас прећи тамо? — Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете са њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите.

Острво према томе не бих ни видео. — Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? — Пет. — Биће тачно кроз један сат овде.

Кажем човеку с ким сам још малочас говорио на обали: — Поштанска лађица мора да је у задоцњењу? — Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута али смо после мислили да сте се предомислили. — Непријатно.

— Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео. — Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу. Можда су вам је куће заклониле. — Разуме се. Могу ли наћи коју барку да ме превезе на острво?

— Стара маркиза је већ тамо. — Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље? — О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне.

Несрећа је била што зими нема никога у замку. — Жена вам изврсно весела. — Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Коса јој је савим светла.

Иначе све је тако добро у овој хаза де хуеспедес. — Држите је одавна? — Она је мога рођака. Има је већ осам година.

Мислим да су задовољни. — Изгледа ми с љубављу вођена. — О, моја снаја је силна жена, права матрона. Када она реши, ствари иду увек добро и с љубављу. Ако желите да читате попните се горе где постављају сто за вечеру.

— Сигурно да не. Срамота је да сам вас ја на то признање натерао, а сам вам нисам рекао, шта ја нисам никада видео. Она ме погледа и одмах разумеде рђаву игру речи. — Шта ви нисте никад видели? Или боље, знам.

— Ваша ујна је из Сарагосе? — Да, то је јединствена ујна. Откако код нас не иде сасвим добро, после смрти мога оца, она је сасвим усвојила моје две сестрице. Пошто сама нема деце, мале су сасвим кћери за њу. — Зар...

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Отаџбино, мајко тужна, Има л' кога у мом роду, Да распали роба сужна, На бој свети за слободу, К'о у доба она стара, Против Хуна и Авара?

Кад је студен ветар такне, Стресајући снежни прâ, Она тужно зашумори, Повија се тихо сва. А кад сијне премалеће И отопи хладни снег, Кад украси росним цвећем Равно поље,

Пухором посут грозд у једној подигла руци, И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди, Припрема она сад спокојне вечери и дане, И жетву богату нуди. Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам.

Изгледа, као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће.

Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела. Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко, Вртећи вретено танко.

Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко, Вртећи вретено танко. Она је молила Бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада, Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, нити бежи од сељана.

Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада, Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, нити бежи од сељана.

ПРАВЕДНИК Умре једна бедна жена, И за њоме оста син, Сва утеха слатка њена, Нежан као бели крин. И завапи горко она Пред светињом Божјег трона: „О Господе, који храниш Сваку живу земску твар, Који слабе од зла браниш Као вечни,

Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад. Она грли сина свога, И обоје славе Бога.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Земљи сам близак, она боље памти речи но крв; у недра ћу јој казати, загрљен са зовама, све што о љубави знам.

ПОЧЕТАК ПЕСМЕ Једна је жена прешла са мном реку по магли и месечини, прешла је уз мене реку а ја не знам ко је она. У брда смо пошли. Коса јој дуга и жута, блиска у ходу њена су бедра.

Напустили смо законе и рођаке, заборавили мирис родитељске трпезе, грлимо се изненадно, а ја не знам ко је она. Нећемо се вратити крововима града, на висоравни живимо међ звездама, војске нас неће наћи, ни орлови, исполин

говор звони ко у руднику групмен Госпа прилази столу прво о вечном дану онда о ноћи снева и приклања се земљи Она у наручје старца диже и слови: васиљена није страшна ни огромна кад је цела Инок Исаија недостижно и

Зато је смањивање самог себе велика духовна вежба. Она улива наду да ћемо опет бити неком потребни. Смањиваћемо се да бисмо били као зрно или семе, да из нас нешто исклија.

Древна реч ил нова света реч ил хулна која је ближа људској пути да ли она што се огласи изнутра као водоскок или друга што споља обилази око стуба Нађу се речи са разних страна једна према

Стварањем она себе остварује и удаљује од створеног. Нестворено ствара, створено уништава, уништено се диви постојању.

овај свет не вреди језик то је трула храна на овој земљи за њих нема стана не знају да земља није женског рода она је све за сваког полазно место даха земља је најлуђа прерађевина има нежно лице за сваког лудака и мртваца што

даха земља је најлуђа прерађевина има нежно лице за сваког лудака и мртваца што труне ког нико да погледа неће она нежно узима у недра земља је највећа покровитељка увек пристаје да буде одоздо ал њен пол је тајна иначе би свако

земља је највећа покровитељка увек пристаје да буде одоздо ал њен пол је тајна иначе би свако могао да је има она се чуди нашим саборима и нашем незнању да лије језик у мисли или мисао у језицима време се продужује каже она

има она се чуди нашим саборима и нашем незнању да лије језик у мисли или мисао у језицима време се продужује каже она време је ту да траје кажи ти њима ко чека да се наслади умреће од глади.

чека у простору не баш јавном нек те не плаши дубока тама ту почиње препород и светлуцање зоре тек на обалама. Она ми приказује јутро иако није прошло ни вече улази земља као јато лађа у луку без гнева народ једе само лаку храну

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ВИДА: Ама, реци ти мени, пријатељ-Агатоне, каква је то тетка? АГАТОН: А зар ја знам? Знам да овде у дворишту има она мала кућа, две собе и кујна, што је покојни Мата зидао пре осам година.

Знам да у тој кући још од почетка седи та тетка. И ето, то је све што знам. САРКА: А коме је она, бога ти, тетка? АГАТОН: Овој девојци што нас је сад служила. Њој је тетка, па је због тога сви тако зову.

ето, то је све што знам! САРКА: Ако још учи школу, добро, него да није она већ нешто свршила школу? ПРОКА: Чини ми се, прија-Сарка, ти на ружно навијаш?

АДВОКАТ: Верујте не, чак кад бих ту девојку и волео, јер сам уверен да би она увек сумњала у чистоту мојих побуда. ДАНИЦА (у разговору завукла је случајно руку у џеп и напипала тамо цедуљицу коју

ДАНИЦА: Тако, пало ми на памет. Малопре је један од наследника говорио са мном о нашем стану, па мени пала на памет она кућица. ТЕТКА: Остави, дете, ту бригу; имамо доста других на врату. Него, узми тај служавник па 'ајде.

МИЋА: Па где ћу ја? САРКА: Једино још није заузета покојникова соба, она где је умро. МИЋА: Па мени, уосталом, та соба и припада. САРКА: Можеш тамо, само ако се не бојиш.

(Оде.) ПОЈАВА ИИ САРКА, ГИНА ГИНА (долази споља врло опрезно, окрећући се лево и десно и не видећи Сарку. Она на прсте прелази преко сцене, носећи под мишком велику црну кутију у којој је сребрн сервис).

(Оде носећи кутију.) ПОЈАВА ИИИ САРКА, АГАТОН, СИМКА САРКА (обзире се лево и десно, па кад види да нема никога, а она пажљиво одлази у Агатонову собу). АГАТОН (наилази са стране, за њим Симка.

(У том тренутку будилник под Саркиним шлафроком зазврји страховито гласно. Она пребледи, престрави се, збуни се, узврда се и цикне.) Ију, ију, ију! СИМКА: Шта ти би, жено?

Утом будилник престаде зврјати; она се умири и гледа очајно час Симку час Агатона.) Ама, шта то би, побогу, људи? АГАТОН: Звонила си, Сарка; ето то је

АГАТОН: Па сви, дабоме! Ето ту, у тој соби је Сарка. По цео дан седи на балкону, а ако и изиђе из собе, она звони. Тамо су Танасије и Вида, по цео дан седе у соби и израчунавају свакоме од нас степен сродства са покојником.

МИЋА: Како освојио? ГИНА: Не знате ви како је нас дочекала она тетка, јер ми смо први стигли. СИМКА: А шта има она ту да се меша?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Али моја мајка као да то није ни слушала. Она је сва била обузета једном мишљу: — Ето, родиш га, чуваш га, да га напослетку пратиш у рат...

На јесен има све да се реши — говорио је отац. — Сироте мајке! — плакала је моја мати, бришуће очи кецељом. Она је уопштавала свој бол, плакала је због себе, а и за друге.

— Онда застаде, као да се загрцну: Нека ти је Бог на помоћи! Ја узех ствари. Приђох наново мајци и пољубих јој руку, она мене у један па у други образ. — Сине, молићу се Богу за тебе, да ми те чува — и покри лице рукама.

Моје су ципеле тупо одјекивале према лупи поткованих војничких чизама. Гледајући онај правилно „упаркирани“ челик, она строга лица, слушајући одсечне команде, имао сам утисак као да тонем у неку дубину, безнадежно, неповратно.

Гледајући она послушна лица, у мени су се стварала сасвим супротна осећања... Ја сам се прсио и чинило ми се да сам виши од свих, па

— Ви одсад припадате отаџбини... Она неће злоупотребити вашу добру вољу, али исто тако и сваки онај који се огреши о правила и прописе, искусиће најстрожу

А на другој кари поклопац није чврсто затворен и, наравно, када се нареди галоп, испадаће гранате као краставци... Она опет смрдљива буба Станоје, пунилац на трећем топу, накривио шајкачу, као да је сада дошао из кафане.

У даљини негде крекетале су жабе, а зричак је и дале безбрижно зрикао и подсећао на она времена када се лешкарило на трави, сањарило у топле летње ноћи...

А једра да прсне, сва је набубрела. Стоји код бунара, знаш, и гледа ме право у очи. Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао... А отклен си?“ — пита она мене.

А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао... А отклен си?“ — пита она мене. — из далека — велим јој ја и прилазим све ближе. — А, овај... је л ти се свиђамо, онако на око?

— А, овај... је л ти се свиђамо, онако на око? — „Јашта, рано, не фали ви ништа“ — каже она и намигну. Гле... помислих, чекај да „профитирам“ нешто, док није наишао командант. — Па овај...

А около су стајали, као каква почасна стража, наши војници са пушкама. Необично нам изгледа она униформа, коју сада први пут видимо. Из потаје се дивимо угојеним и снажним коњима.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Трава се осушила, па из ње бије и трепери она врела измаглица, што се виђа обично усред лета. Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши

Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши својом врелом невидљивом прашином. Једва чекаш да у гледаш на ливади какав моћни грм

— Да ли је школа далеко одавде? Дете се обрте к селу, пружи руку на једну од ближих зграда и рече: — Ено је, ви’ш она... с високим оџаком.

учитељица већ приспела, да су одборници са кметом данас код школе, да одређују учитељици квартирину, пошто она нема стана у школској згради. Чувши то, путник се диже и пожури к школи, да би застао школски одбор на окупу.

Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам. Само да не буде она ту, док се мало свикнем на људе, па после ћемо лако ...« »Рекоше да је много лепа и млада...

Стас јој беше лепо развијен, али је она сама кварила његов изглед својим вечито погуреним леђима. Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори

Председник прекиде ћутање: — Па ето, господине, ми почели да се погађамо са учитељицом за квартирину. Она је погодила собу код овог Јанка за четири динара месечно, а ми јој дајемо још по два динара, те свега шест.

— Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито. Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља. Како нам је досад могао један отаљавати !...

Пређашњи је учитељ, рече му она, примао накнаду у десет динара месечно за стан и башту. Гојко оде те разгледа свој нови стан, па се врати са одлучним

недоумици: ваљало је прозборити још коју реч са новим другом, али се он сувише ревносно занео око својих ствари, те и она оде.

све се то пред њом угибало, све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне, све се то радовало, што их је она усрећила својим доласком.... А оно, гле: умало је не одјурише.

све се то пред њом угибало, све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне, све се то радовало, што их је она усрећила својим доласком.... А оно, гле: умало је не одјурише. »Нисмо те, веле, ни звали«...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Пуштићу те твојој мајци.“ Она му је Вјеру дала, Да ће му се повратити; Пушти змаје ђевојчицу, Да у мајке своје пође.

жењаше, Из кола му вила кликоваше; У тај данак, у који с’ жењаше, Танка га књига допаде, Да иде дужду на војску, Она му млада говори: “Буди ли идеш на војску, Коме ме младу остављаш?“ А Јово њојзи говори: “Како, коме те остављам?

Ето ти свекра свекрвом, Ето ти осам ђевера, Ето ти осам јетрва, Ето ти једна за’вица.“ А она Јову говори: “Што ми је свекар свекрвом, То ми је старо нејако; Што су ми осам ђевера, То су ми вјетри по гори;

Ко ли би ми водице донео — Дала би му моје чарне очи. Ако би ми ладак начинио — Ја би њему верна љуба била.“ Она мисли нико је не слуша; Слушао је овчар од оваца: Рогозом јој снопље повезао, Од леске јој ладак начинио, И донео

је ноћца ноћашња, Сву ноћ ја заспат’ не мого Слушајућ’ лепе лепоте Где лепо поју девојке, Мед њима моја девојка, Она им песме изводи, У свакој мене припева: “Не дође драги, не дође!

јаворина труне; Млад је војно ружа напупила, Вјетар Дува, ружа се развија, А од кише бива веселија, Сунце сија она руменија“. 127. У Милице дуге трепавице, Прекриле јој румен’ јагодице, Јагодице и бијело лице.

“ Два су друма, једна је планина: Кудје пође гиздава дјевојка, Она гора зелена вехњаше; Којом пође они туђин јунак, Она гора суха зелењаше. 129. Славуј чедо, не пој рано!

Два су друма, једна је планина: Кудје пође гиздава дјевојка, Она гора зелена вехњаше; Којом пође они туђин јунак, Она гора суха зелењаше. 129. Славуј чедо, не пој рано! Не буди ми господара.

За главом јој од бисера лале. Ја јој дадох коња провађати, Она коњу тихо говораше: “Ој дорате гриве позлаћене, Је ли ти се господар женио?

“ Она мени одговара тужно и жалосно: “Макни ми се, младо момче, ја сам жалосна, Драги ми је на далеко, у туђу земљу, Он ми

зелена, И у гори бунар вода студена, У бунару једна груда снежана; Узми груду, те ју метни у недра, Како копне она груда у недра, Онако копне моје срде за тобом.“ 179.

“ Она кучка милостива И на срцу жалостива, Пак му даде и обадва. 208. Дика каже: “Љуби ме, умрећу!“ Нисам камен да му

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Једном речју, остали смо без динара! Овде вам заиста не бисмо сметали... ГИНА: То се ви договорите са Симком, она вам је издала собе, а не ја! ВАСИЛИЈЕ: Она је рекла да нема ништа против, под условом да вама не смета...

ГИНА: То се ви договорите са Симком, она вам је издала собе, а не ја! ВАСИЛИЈЕ: Она је рекла да нема ништа против, под условом да вама не смета... (Без речи, улази Дробац.

А нисам стигла ни нокте да маникирам, ни косу да увијем, ни да обавим масажу, ни да се нашминкам, ништа! (И она се, заједно са Василијем, враћа у кућу) ГИНА: Као да нису у рату, него на излету!

СИМКА: Да ти кажем, не би ми веровала! ГИНА: А ја од ујтру не вадим руке из корита! СИМКА: Она карминише и брадавице на грудима!

То није само зато да се грли... СИМКА: Једино што на њој вреди то јој је коса! ГИНА: Да ја обучем њено, а она моје, не би се видела крај мене ко ни пачавра! БЛАГОЈЕ: Могу да замислим!

Лети скуваш крушку, испечеш паприку... Умочиш у сланик главицу лука... Али кад дође она црна зима... одеш на пијацу, а по тезгама снег! СОФИЈА: Свето је лето! СИМКА: Ја више волим јесен.

То је права реч! Ко милијарде пупољака одједном! Драга мајко, пригрли ову жену, онако како је она пригрлила мене на своје расцветале груди! ГИНА: Кад си пре и њега стигла да пригрлиш? СИМКА: Њега?

Њу су, чујеш ти, убили после! Спремала се да иде код шћери, на бабине. А они ти упали. Чуло се споља како она изнутра запомаже! А стража је после привела овога њиовог! (Филип је живнуо, као да је примио поруку.

ГИНА: Не могу ја од тебе направити оно што ниси! БЛАГОЈЕ: А ова георгина — за њу ме не питаш? Она значи да више нећу да будем крпа! ГИНА: Него вазна? БЛАГОЈЕ: Ослободићу се и ове флаше и тебе!

БЛАГОЈЕ: Само ти лај! Твој лавеж до ње не допире! ГИНА: Знам да не допире, много је она високо! Не може да је повали само ко неће! БЛАГОЈЕ: Научио је Благоје да разликује свилу од саргије!

ЈЕЛИСАВЕТА: Колко може да има сати? ВАСИЛИЈЕ: Не знам. Сатом сам платио преноћиште у Пожеги. ЈЕЛИСАВЕТА: Она ме тиква данас тако простругала, да сам сад гладнија него да нисам јела!

СОФИЈА: Баш гадно пече, проклетиња! ДРОБАЦ: Што вређаш травку? Није она крива што те ожарила. Треба да знадеш да је и коприва лек. Лечи од запаљења дебелога црева. И лечи од јектике.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос. ГРОТЕСКА Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.

И док звезде гаси ветар липа ја се смрти дивим. Она ми се чини једина чиста и поносна судбина мушка. А икона се блиста.

Нисам знао да ми, трешњом и бистрим потоком и страсном виткошћу девојке, њином притоком, Она то већ, из далека, колена пребија! Први пут изговорих: Сербиа.

О, та крпа, страшило у житу, испод Месечевог српа, бедница што вреба пут и стада, из заседа. То је сад Она, одмор вранама и врапцима, што ни сахранити мирно у небеса не да, сјај, што ми још оста, под болним очним капцима!

Да ли је то иста моћ, која све расипа и разлије? Месец, што котрља, вечером, празни свет свој жут? Она магла, и дим, што стреса, луком сребрним, кад раздире ноћ, на светли, незнан, Млечни Пут, што се губи у звезданим

Путници, породица моје бабе Јуле, кажу, према својим читуљама, да воде порекло од Јелице, сестре Тодора од Сталаћа. Она је била удата за Јована Путника, чији је син, Гаврило, био генерал у војсци Марије Терезије, а Мојсије, владика Бачке.

Пошто је њен отац био и нека врста цензора Панчева, она је, у младости, имала своју столицу првог реда, приликом гостовања новосадског позоришта, у Панчеву, код Трубача.

Да она не дозна. Вели, неће да је узнемирава. Треба умети умрети. Извињавао се и мени што ми бриге ствара, сад, кад сам почео

Био је у свечаном, црном оделу. Мени је, са својим брцима, личио на жандарма. КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈАДРАНУ“ У она времена, буржујска деца, после испита такозване зрелости, бирала су занимања.

Тај огромни дебељко, са главом Бибулуса, имао је стару мајку, у Новом. Одлазио је да проведе недељу код ње, а она га је терала у цркву, да присуствује миси, па га је терала и да узме свету причест.

Поред ње, упознао сам Фијумане, као талијанске романе. Зубранић је имао лепу сестру и она ми је читала Кардучија, и Леопардија, у оригиналу.

Имала је кућу поред кафане „Москва“ (Балканска ул. бр. 6). Она није ни сањала зашто сам дошао. Моја мати имала је у Београду и млађег брата, Николу.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

О ГЛУВОНЕМОЈ 39 МАРИЈИН ВЕО 42 СИРОЧЕ 44 ХРИСТОС НА ПУТУ БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ Лепа је и велика била она башта у коју је Бог увео прве људе кад их је створио.

А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не нађе Исуса тамо. Она виде само бео покров, у који беше умотано тело његово, и венац од црвених ружа, што му обвијаше главу.

Ту, у једној мрачној пећини где се Магдалена склонила са својим ружама, остаде она до смрти. Ту се она молила Богу, кајала и испаштала грехе своје много година.

Ту, у једној мрачној пећини где се Магдалена склонила са својим ружама, остаде она до смрти. Ту се она молила Богу, кајала и испаштала грехе своје много година. Хранила се дивљим плодовима, воћем и корењем.

Хранила се дивљим плодовима, воћем и корењем. Држећи у рукама црвене руже, плакала је она над њима и топила их покајничким сузама, живећи од успомена на драгог Учитеља.

Само јој је на глави било мало коже и косе на оном месту где је Исус положио своју руку кад јој је опростио грехе. Она је лежала са скрштеним рукама, а међу коштаним, чврсто стиснутим прстима беху јој руже.

Жена се правдала и пребацивала му да нема срца. — Кајаћеш се ти за то!... — рече му напослетку, па брзо оде, те се и она помеша међу жене које су пратиле Исуса до изласка из града.

Жена познаде мужа по оним његовим зеленим, пакосним очима. — А шта је то с тобом, куку мене-е! — повика она из гласа, пљеснувши се рукама. — Ку-ку!... Ку-ку!... — одговори жалостиво пекар.

Новаца није имао нити га је примао, него га се чувао као живе ватре. У она тешка и зла времена он је сиромашном и очајном народу био једина утеха и радост.

Стоји кладенац из древних времена Са разваљеним каменим осеком, Рочиште лепих назаретских жена. Вода његова још је она иста, Бистра, чувана у земљи дубоко... Она оданде гледа, живо блиста Као велико, тајанствено око.

Вода његова још је она иста, Бистра, чувана у земљи дубоко... Она оданде гледа, живо блиста Као велико, тајанствено око.

Свет се разиђе... Никог не беше: Онесвешћену Матер однеше— Крај Распетога оста сама Од Њему верних људи и жена— Она, грешница, Магдалена. Крај његових је ногу клекла— Румена крв је из њих текла...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

самрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити.

Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано. ,,То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и сјајном прошлошћу“ — помислим, али ме рибар чудним одговорима на моја питања

— Стрâдија! — додаде и стукну преда мном мало назад. „Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!

Такви и слични случајеви нису ретки. Једној госпођи Скупштина је уважила молбу такве исте природе. Она је, опет, молила да је Скупштина огласи за десет година млађу него што је.

И Скупштина, разуме се, како је она имала јаких и добрих пријатеља, усвоји њену наивну и племениту молбу, и огласи је мајком двоје деце. — А где су деца?

— А просвета? — Просвета? Е она, већ, разуме се, долази у непредвиђене издатке. — Па чиме онда покривате тако велики дефицит? — Ничим.

Ја немам деце, али ће држава послати моју свастику да учи сликарство. — Госпођица свастика има дара? — Та она досад није сликала ништа; али, ко зна, може се очекивати успеха.

више напакостио, нареди да се чак ни у зоологији у школама не сме предавати о коњу, а место те одвратне животиње, кад она дође на ред у предавању, да се предаје о пливању у хладној води.

просвете, који је и иначе мрзео и књиге и школе, те је дужност његову као министар просвете вршила његова жена; а она је, као што сви знају, врло радо читала криминалне романе и врло радо јела сладолед с чоколадом.

Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је тај осми!” Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну: — А, па овај овде је добио улогу

Док се председник и влада објаснише с осмим опозиционаром, те га једва приволеше, она седморица седоше. — Е, сад устаните сви опозиционари! — рече председник задовољно и отре зној са чела.

— Та шта то значи, где су сад остали? — викну председник, ван себе од љутине. — Ми смо уз владу! — гунђају она седморица. — Е, баш је оскудица у овој опозицији! — узвикну очајно министар полиције.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Био сам млад а била је јесен у мојој Јасеници и она је зарезала дубоке и светле успомене у мојој души. Стојим на брежуљку и посматрам ту јесен чаробну, посматрам њене

Трогодац Ширга окупио младу јуницу, хоће бећар да ашикује, а она се стиди од Сивоње у јарму, па гледа само да сакрије главу у остругу.

— Та оне баш и нису с раскида, но, знаш, не можемо да се погодимо. Ова неће овога, она онога, па мука.... Још Анђа у речи, а Јово Перов допузи побауљке до мене, па ме ћушка.

— Мене, вала, све'дно. — Знам, знам како ти је све'дно. А не би се љутио на Станицу? — Па, ако она вели.... — Немој Анђо, моја лепа Анђо, молим те, отпоче је сад ова молити, ал' је заглуши песма: »Љубили се два

« — Ама 'ајте да припевамо Анђу, кад она нас 'волико дира, вели Милица. — Давно сам ја, Мило, припевана и опевана. — Е, ал' ми нећемо за Гаја.

— Па, да буду лепше. — Ха, ха, ха, брате мој, јадно ти га љепше. Па што ће им она брука, не смем ни да поменем пред ђецом?... Ја му објасних како знадох. — Аа! — Ха, ха, ха...

напије се, брате мој, тако, па муцни првој до себе: хм! ондај она узме те истресе, па другој — хм! Тако ти оне, брате мој, у помрчини истресале и муцале све у наоколо, док неки ђаволан

ти оне, брате мој, у помрчини истресале и муцале све у наоколо, док неки ђаволан приш'о уз ону, што нагиње, па чек'о. Она истресе, пружи бардак, па муцне: хм! а овај шчепа за грлић, па се полако измакне у помрчину.

Она истресе, пружи бардак, па муцне: хм! а овај шчепа за грлић, па се полако измакне у помрчину. Она до ње чула муцање, па пружа руку, а бардака нема. Онда она њој: хм! а ова ти њој: хм!

а овај шчепа за грлић, па се полако измакне у помрчину. Она до ње чула муцање, па пружа руку, а бардака нема. Онда она њој: хм! а ова ти њој: хм!

Једни се гађају, други вичу, трећи засмејавају, а она, јадница, мора да ћушка главу или за рпу или у комишину... Отпочну, тако, по неколико њих да пробају, па кад виде да

Сирота шаша, како би се шалила, да је могла осе ћати и говорити. Бог би га знао, шта је она скривила цурама вечерас. Па 'ајде, што је гњече и ломе, но је после бацају на чисту, окомишану гомилу.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Јест, дигао сам руку, није да нисам! Ал' онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал' није, да кажеш, душмански. Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље. Него тако, женска памет!

'Оди, показаћу ти. ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата. СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'? ДАНИЦА: Јесте!

ИВ ЈЕВРЕМ, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ (улази забринут, пуни му џепови новина. Чим уђе, даје знак Павки да уклони Даницу, а она да остане). ПАВКА (разумела га је, па се окреће Даници): 'Ајде, оцу кафу!

ЈЕВРЕМ: Па нека дође. ПАВКА: Ама, хтела сам баш да ти кажем: не знам да ли си ти намирисао зашто она у последње време долази тако често к нама? ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! Шта ја имам ту да намиришем?

ЈЕВРЕМ: Откуд је госпа Марина моје дете? (Извадио новине и разгледа.) ПАВКА: Ама, не она, човече, него... Чу ли ти, бога ти, што ти рекох, шта ми је жена прекјуче говорила?

Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар... Виси овако, ево овако, на прозору, а онај ћосави потпоручник под прозором. Она, знате, њему све овако, овако, овако. (Показује гестове рукама.) А он њој све овако... Као у позоришту.

ЈЕВРЕМ (расејано): Зар ја знам... ето... на пример... на пример... ако је она бацила краља, онда ти баци кеца... (Збуни се.) Није то... већ сваку ствар постави на своје месТо, па ето ти!

ЈЕВРЕМ: А јест, госпа Марина изашла с фарбом на среду. СПИРИНИЦА: Ју, с каквом фарбом? ЈЕВРЕМ: Па, знаш, она је род господину Ивковићу! СПИРИНИЦА: Па да није за Даницу? ЈЕВРЕМ: Јес'?

Марина одмах журно одлази на задња врата. Она је отишла да извести Ивковића о срећно свршеним преговорима): Јевреме, кажи драгичка! ЈЕВРЕМ: Пст! Чекај!

СПИРИНИЦА: А што не би' казала Павки? ПАВКА: Па јесте! СПИРИНИЦА: Па нека му она кљуца сваки дан. Знаш како је кад жена за нешто запне! СПИРА: Знам! ПАВКА: Ама 'ајде овамо у собу, да седнемо.

брате мој, свађао се са женом пред ђацима, па се жена пред децом пљескала где је стигла, а он јој јавно казао да је она полицијско подсвојче, а та се увреда има односити на мене. ЈЕВРЕМ: Е, тај је, боме, много загустио!

ЈЕВРЕМ: Не разумеш ти то, него 'ајде, благо мени, ти тамо, па поучи ћерку да је она у мојој партији све док се не венча. После како хоће. ПАВКА (одлазећи): То ти да јој кажеш, не слуша она више мене!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

креветске хаљине у ћебе, а даске и ногаре уједно, и креће се и одлази на нова места са старом својом памећу, и као оно она врана из оне басне, оставља он старо укаљано гњездо и иде у ново да и њега укаља, а одатле ће опет тако даље.

Нешто га стегло, па само стоји и гледа по школи. Доиста, сам јад! Ни оне скамије, ни они прозори, ни она висина и ширина — једном речи, ништа по пропису! Па му се учини да учионица није довољно ни акустична.

Погледате шта вам може то писати! Пише вам преко новина и пита вас кад ћете платити за она пенџета три динара раденику-шустеру, а уз то вам очита једну папрену буквицу: како тај исти раденик живи од својих

Нећу вам много описивати, јер знам да је знате, иако нисте у њој били. Она је по плану као и све друмске механе. Ћир Ђорђе се постарао па има и лично и месно право.

На келнерају беху поређане многе ствари. Ту беху чаше неког старог фазона, па изгледаху као она кандила у џамији, даље: чашице, флашице, »пиштољи«, чоканчићи за ракију, кожа на шталу за убијање безобразних и

По дуварима кафане пуно свакојаких слика. Ту су она свакоме већ добро позната четири годишња времена у четири слике и пет делова света у пет слика; а то је свега девет

Него ето, омакло ми се испод пера у овој епској опширности и брбљивости мојој. ГЛАВА ЧЕТВРТА Она је управо наставак главе треће, јер у њој су описане неке споредне али ништа мање интересантне личности кафане

« — »Газда-Ташулина«, биће одговор. — »А чија је она кућа, они амбари и онај домазлук и богатство?« »Ћир-Ташулино«, биће опет одговор.

Родио се тако бог те пита где, а бог зна где ће и кости оставити! Тако и ова Гизела има своју занимљиву историју. Она је однекуд »испрека«. Шта је она некад била, а шта је сад то је вилика разлика, спомињала би она често.

Тако и ова Гизела има своју занимљиву историју. Она је однекуд »испрека«. Шта је она некад била, а шта је сад то је вилика разлика, спомињала би она често.

Она је однекуд »испрека«. Шта је она некад била, а шта је сад то је вилика разлика, спомињала би она често. Како је она сама причала газда-Ђорђу, а он другима, она је била из неке баш онако велике фамилије.

Она је однекуд »испрека«. Шта је она некад била, а шта је сад то је вилика разлика, спомињала би она често. Како је она сама причала газда-Ђорђу, а он другима, она је била из неке баш онако велике фамилије.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Цица трепће, у чуду се чуди, Трепће и њена хаљиница, плава па бела; Што су ти чудне маме, и људи: — Овај прекор она није предвидела. Четири сата? Каква четири сата!

” Старом и добром кондуктеру. У ОПЕРИ У оперу, у оперу, довели су судоперу. Гледа она: са плафона виси лустер од шест тона. Блиста сребро, сева злато, све крцато, све богато.

): Куда год крену, несрећа их пресреће, Где год стигну, она је пре њих стигла! У Немачкој им смета хладноћа. Дани су на југу врели, У родној кући у зиму топло је ко у штали ...

Видиш нешто што дотле ниси видео. У ствари Тога дана све се било изопачило. Миш зачикава мачку, а она Или неће, или не сме: Седи на прагу, сва преподобна, И слуша народне песме. Мачка слуша песме? Гле, гле!

Поглавица и у сну у руци држи стрелу, А она буба још му мирно шета по челу. КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ На Дорћолу, На Дунавском

За ноћно превртање и напорно бдење Једину кривицу, знај, сноси глава ти: Она тражи неналазиво решење И због тога теби не да спавати!

А сад збогом, ћао, и уздравље! Кад се мало замислиш — заиста Крава јесте чист идеалиста: Она даје, и лети и зими, Више нег што теле зна да прими, Од сувишка љубави те луде Буде млека за децу и људе — То што

Јер шта би говеда среде, или суботе једне, Кад сунце у подне упече, а она ожедне? Бару си нацртао, ал прсти још те сврбе: Знак да ту фале једна или две жалосне врбе.

Чим је приближиш до зуба, усне — ниси је ни начео, она пљусне. Зато је не гризи без потребе. Не знаш: пијеш ли је, ил она тебе.

Зато је не гризи без потребе. Не знаш: пијеш ли је, ил она тебе. ГРОЗДОВИ Пчеле се на грожђе окомиле.

У дане претпролећне, ничије, благе, Који чекају годину да моћно гране, Она и мртва нађе снаге Да цвећем окити своје ране, Цвећем које неће донети род... Лежи, у трави, као насукан брод.

А могао је Од руке до руке Стићи до Добоја Ил до Бањалуке. У срећна, лепа Времена она Могла се купити Једна бомбона. У каквој малој Невољи, муци, Знао је да се Нађе при руци. А овде, авај!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Мистерија је толико узбуњавала свет да се, кад се видело да о њој не може нико ништа да каже, створило мишљење да је она недокучива, људском разуму за вечита, времена неприступна и да залази у област мистерија религије.

Најраспрострањеније мишљење било је то да се она ствара од блата на дну језера, бара и река, и то непосредно онаква каква је, не водећи ни најмање рачуна о процесу

Блато је и елеменат из кога је она постала, пошто нигде нема никаква ни најслабијег трага о томе како је она у њега запала и шта је томе претходило.

Блато је и елеменат из кога је она постала, пошто нигде нема никаква ни најслабијег трага о томе како је она у њега запала и шта је томе претходило.

које су нарочито упорно заступали професионални рибари, и то баш они што су живели од лова јегуље, било је то да она рађа живе младунце, ситне као црвићи, И то у блату у које они одмах по рођењу улазе и у коме остају заривени док не

је дошао до ових закључака: 1˚ да је јегуљи апсолутно потребна морска вода за расплођавање; кад дође за то време, она напушта реке и језера у циљу расплођавања, а органи за ту функцију, дотле сасвим неразвијени, развијају се тек у мору

брзо са обзиром на полну незрелост са којом се јегуља креће на пут из слатких вода: у току 5—6 недеља по уласку у море она постаје полно потпуно зрела; 3˚ да морају у океану постојати нарочите области за расплођавање јегуље; за тим се ту

постаје полно потпуно зрела; 3˚ да морају у океану постојати нарочите области за расплођавање јегуље; за тим се ту она развија и на 8—10 недеља по рођењу, почетком пролећа, растури се у мору, па онај део што допре до ушћа река улази у

Колевка јегуље, њено рађање и прва миграција Свака јегуља, у ма којој европској слаткој води она живела, води своје порекло са светског плодишта јегуља у Атлантском океану.

Из њега се излеже мала, као стакло провидна ларва, нешто мало лакша од воде, што чини да се она одмах почиње лагано дизати ка површини воде.

као стакло провидна ларва, нешто мало лакша од воде, што чини да се она одмах почиње лагано дизати ка површини воде. Она се убрзо почне хранити сићушним микроскопским биљкама које срета на путу, и на њој се појаве две црне тачкице које

Као почетак најзнатније међу њима, Голфске Струје, сматра се њен излаз из Флоридског Мореуза. Она се јавља као огранак северне екваторијалне струје, чији један део тече поред Малих Антила (америчка струја), а други

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Да, песма моја биће моћна тада. Песма младости, бурна као она, Отмена, свежа, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају победника смела!

О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више. Но нашу љубав нема ко да збрише: Она се мења, али увек траје. Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета.

Поворке беле дижу се из гроба, И са мном, љубе, чезну, стрепе, жуде! Шуми, о ноћи прохујалог доба, Страсно и жудно! Она мене чека Ко некад плава Изолда Тристана.

спас, и утеха, и нада, Ми ћемо, слаби, преврнути вером, Идолу другом, без суза и јада, Предаћемо се и речју и пером; А она биће иста, увек млада Природа, тај спас, и утеха, и нада. Сад знаш.

на месечини плави кукољ цвета, Узвикнућу громко кроз пределе неме, Да обузме сваког неверника страва: ''Јест, само је она лепотица права, А ја њезин пророк за вечито време!'' КИНЕСКИ МАДРИГАЛ Целле qуе ј̓аіме еѕт à прéѕент ен Цхіне.

'' КИНЕСКИ МАДРИГАЛ Целле qуе ј̓аіме еѕт à прéѕент ен Цхіне. Гаутіер Она коју волим сада је сред Кине, У хладној тишини вечно снежних гора, Сама.

Каткад, као зрак месечев, мине Пустим одајама усамљеног двора. Ту тугује она чекајући мене, И са својих гора од снега и леда Уздишући за мном болећиво гледа, И у слаткој чежњи неосетно вене...

ЈЕДНА ЖЕЉА Ја бих у ноћима страшног искушења Кад дамари бију ко чекићи прави, Кад се она што се никада не мења, Вечна стара рана, опет закрвави; Ја бих да ми време дâ све моје дане, Што би редом дошли с

Као звер ме зграби И понесе собом у пределе суза, Гуши ме, а моји напори су слаби Да се сатре ова похлепна медуза! Она господари!

Тако влада она! Њен загрљај ране Ствара, кости ломи ко да су од стакла... Смрвљеног ме пусти када зора гране Из црних дубина

Покрај ње се крве народи и гуше, Пропадају царства, свет васколик цвили, Она, вечно сама, на злату и свили Везе страшне боле отмене јој душе.

телом, духом људи прави, Као небесна нека привиђења Нестала с овог нашег тужног света, За која смо се клели да су она Живота нашег смисао и мета И да је без њих празна васиона...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Већ је у крв она прекупата стопут твоју, а стотину нашу! Виђи посла цара опакога, кога ђаво о свачему учи: „Црну Гору покорит не

ВОЈВОДА МИЛИЈА Чујете ли коло како пјева? Кâ је она пјесна изведена, из главе је цијела народа. И имају разлог Црногорци на нас дићи проклету гомилу.

Куку њојзи ако не вјерова! КНЕЗ БАЈКО Сад ми паде на ум она прича кад онога из јаме вадише: пô му лица црно, пô бијело.

Мене никад још притисла није. СЕРДАР ЈАНКО А мени је она додијала. Свагда носим рена уза себе, и трнову драчу у оптоку; али од ње ништа боље није но пâс пружит одзгор сврх

Па сам стога на крај и утекâ, е близу њих не бих освануо. Ево видиш како смо далеко, и опета она тешка воња од некрсти овде заудара. МРТВО ДОБА НОЋИ, СВЕ СПАВА. НЕКО ЗБОРИ КРОЗА САН.

Кад пред зору, и ноћ је мјесечна, ватра гори насред сјенокоса, а она ти однекуда дође; украј ватре сједе да се грије. Чује да свак спава у колибе.

Чује да свак спава у колибе. Тада она вијенац расплете, паде коса до ниже појаса; поче косу низ прса чешљати, а танкијем гласом нарицати, како славља са

ВОЈВОДА ДРАШКО Ко м' у зли час дочекивâ, Вуче? Ја нијесам ни познâ никога, а камоли да ме ко дочекâ, н и она ружна мјешавина не ваше из куће изаћи.

Суд онај час она два ухвати, па на муке с њима у галију. Од тога ти бјеху погинули, међу собом вјеру изгубили. Колике су с краја у

ИСТИ ЦУЦА Ево смо је довели са собом да пред вама ово посвједочи. Она збори да ће све казати; и кажује, Бог је посјекао, кâ да човјек све очима гледа. ИЗЛАЗИ ПРОРОЧИЦА И ВЈЕШТИЦА.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— Дођох, — кратко, са досадом, чуло би се како он одговара. А већ кад би коју нарочито по имену позвао горе к себи, она би премирала. Знало се да он никоју, кад по имену зове, не зове за какво добро. Сигурно муж њен нешто скривио.

Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на

Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед противи, не изврши што би јој наредио,

тада, са сином, није смела да му се на очиглед противи, не изврши што би јој наредио, али, осећао је он, како је ипак она некако друкчија.

тај вечити страх, трепет од њега, манула га и оставила, да и даље наређује, заповеда и грди слуге и чивчије, а она се сва окренула сину и једнако њега само пази.

— Чу ли за онога? Она, ма да је чула за то, ипак би се чинила невешта — Шта? — Како шта? плануо би старац и већ би почео изувати ципеле

Које доба беше јутрос када он дође? А? — Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно. — Дете рано дође, леже, и ено га још спава. Он већ не би могао да издржи.

љубав према њему, те зато, што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и оволико га упорно брани, као да га само она воли, као да је само њен син, и само му она добро жели. А зна када је ноћас дошао. Чуо га је.

толико воли, једнако лаже за њ и оволико га упорно брани, као да га само она воли, као да је само њен син, и само му она добро жели. А зна када је ноћас дошао. Чуо га је.

А зна када је ноћас дошао. Чуо га је. Само је један пут лупнуо алком, а она, мати, одмах из куће истрчала, сигурно није никако ни спавала, чекајући га.

Нигде их није било. Ма да им је магаза била горе, у главној чаршији, и у њој се увелико држала со и конопља, она је више служила за обрачунавање са чивчијама и давање под закуп земље, него за трговину.

причало би се како је к њима једне ноћи била дошла чувена Савета, која није била обична, свакидашња, за новац женска. Она је била богата, са грдним имањем, што јој је муж оставио.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ИВ Она, без сумње, лежи овде смерно У уском гробу, иструлела лица; Она и не зна да долазим верно Драгани својој, уз певање

ИВ Она, без сумње, лежи овде смерно У уском гробу, иструлела лица; Она и не зна да долазим верно Драгани својој, уз певање тица, Свежином ноћи, под лепотом звезда, Кад инстинкт снóва

звезда, Кад инстинкт снóва мртвој драги креће, Кад спава зора и спавају гнезда, И бледим миром уљуљано цвеће. Она и не зна да долазим тада С љубављу, истом к’о што негда беше, И да је душа драгом гробу рада Кад бледе звезде с

тада С љубављу, истом к’о што негда беше, И да је душа драгом гробу рада Кад бледе звезде с висина се смеше. Она, без сумње, лежи овде смерно С надама мојим обојеним смрћу, И не зна да је походим још верно; А жути црви око ње се

је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шушти и тужна саучешћа има. Она и ја смо, обоје са једним Крином у срцу и звездом у оку, Ту, миловани поветарцем чедним, Снивали дуго сваку ноћ

А није знало пролеће љубавно За сне без ноћи и ноћи без снова, За сне у којим сијала је она, Вечерња звезда несрећних духова; И није знала мирна васиона За сне без ноћи и ноћи без снова.

О, то је тајна, та истина људи, Истина бића, због које не стоји Мисао наша што за њоме блуди, Којој је носе, јер она постоји, Мирисни ветри, ћудљиви и луди.

За мишљу к’о вечност дубоком? За жељним циљем својих младих дана? Свеједно. Она иде, занесена, Лепа к’о младост љубави и наде, К’о сањив рефлекс пред склопљеним оком Венчане среће у девојке младе.

Њени су драги изумрли давно, Спуштени испод смрчинога грања, Обзор где скрива повечерје тавно. С љубављу својом она сама ходи; Ветар кроз поља оголела дере; Дебео снег се свуда широм стере, Ал’ њој нит’ студен нит’ самоћа шкоди.

Мени се чини да је вечна она, К’о љубав њена, божја васиона, К’о звезде мирне на своду широком. Али одједном, крај напукла леда, Мирно, к’о

Али одједном, крај напукла леда, Мирно, к’о звезда са небеска свода, Она се сиђе у таласе неме... Ја гледам жудно, зачуђеним оком, Неслућен рефрен земаљске поеме; Ја мислим на њу, тамо

Слутимо л’ кад ће тако бити? — Ко ће Још и то знати сред мистичне мреже Судбе, чији конци свуд око нас леже! Она чини тачно све оно што хоће: За нас можда рано, на време, ил’ касно, У људској вреви ил’ часу самоће; Али увек

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Да“, настави постарији Приморац, „она дјевојка му је кћи; момци су му братанићи; невјеста не знам чија је“. „Еј! богами зорна дјевојка!

Није крочио сто пута а мећава завија. Како напријед она све то јача. Сердар довикну неколико пута, својима да хитају е ће их он стићи.

Дијете ухватило се рукама за њезина бујна њедра, а главу прислонило на њено гр’оце, те је она морала одићи своју главу гледајући у оца. А какво бјеше то гр’оце и та женска глава!

Ходи, сједи да пијеш!“ рече Ивана љубазно, повукавши га за кабаницу. „Та то је солдат!“ рекоше у глас она четворица, пошто се Јан примаче и поздрави. „Е па солдат, ускок, наш брат Црногорац посад, ускок Јанко!

Разумије се да је Данилова грађевина много скромнија но што је била пређашња, али је она наставила повјесно значење оне прве; у њој сјеђаху господари Црне Горе; у њој биваху велике народне скупштине; многе

Господар се устави под иконама. „Нека уљегну Приморци!“ рече он. Она гомила уђе. Сваки му приступи руци а Ивановић сам прозбори неколико ријечи.

Како га лијепа дјевојка угледа, она цикни од радости и запљеска рукама. И њему срце закуца те као да бјеше окрилатио полети уз неке широке степенице, у

књига; за овијем момче неко, сухоњаво, жута лица штапљући се крстом од дрвета, а најпотоња ступаше нека госпођа, и она гојазна, шарено одјевена. Дјевојка прва угледа ту гомилу, јер им се кораци не чујаху.

И он уђе погружен. У истом оном углу гдје се он првом смјестио био, стајаше она цура, блиједа у мркој аљини одјевена.

И он уђе погружен. У истом оном углу гдје се он првом смјестио био, стајаше она цура, блиједа у мркој аљини одјевена. Она господа и госпође руковаше се с њим исто преко воље, дјевојка га само погледну, али једнијем погледом исказа му толико

Затијем наклонише се мало, као да му кажу нека полази. Он се упути к вратима, па се обазрје пут дјевојке. Она цикну, те потрча к њему, и он нагло потече к њој... Грозота!

Сва она војска тисну се за њим, псујући га и гађајући га из пушака. Он је, јадник, бјежао што га икад ноге носаху, бијеле и крв

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Практична примена говорних израза у говору увек је у вези са датим случајем и одређеном пригодом, кад се она користи као пример и потврда, зачин и украс.

). Поређења за боје наш је народ узео из своје непосредне околине, и то путем асоцијације. Она могу бити статичка, као: бео као овца, млеко, сир, јаје, дан и снег; црн као катран, угаљ, зифт, ноћ гавран, ђаво

Такви су: ако је скупо, оно и не ваља; и го и бос и опет му хладно; ова и она кућа само што нису моје, а остале све су туђе; из његове руке и шећер је сладак, можеш ми вјеровати: ријетко истину

У ствари она и јесте неразвијена и неиспричана анегдота, управо њена срж, али без њеног наративног оквира. Питалице су, према

приказе), б) религиозна (бог, свеци, анђели и ђаво), и в) историјска (владари, легендарни јунаци и трагичне личности). Она скоро увек имају и какву реалну подлогу, и то: а) географску (о постанку појединих места (насеља), извора, река,

Слична врачању и гатању су и чарања, нарочито она девојачка: да би се остварила каква жеља, у првом реду љубавна (да би се у сну видео суђени и др.).

корист, нарочито у случајевима „кад их задавач не открије, него наводи погађаче да сами нађу, казујући им место где се она у загонеци сакривена ствар налази, или корист или штету од оне ствари, или друго што се у загонеци наговешћује, само

— Ова клетва има два значења: кад је каже унука баби коју воли, — она изражава жељу да јој баба живи до крајњих могућности; а кад је каже снаха свекрви коју мрзи, онда изражава жељу да се

Да падне с дрвета, однео би кући грања. Да разапне мрежу за сокола, ухватио би врану. Да се ослони на планину, и она би се срушила. Дебља је његова длака, него нечија ћускија.

Ова и она кућа само што нису моје, а остале еве су туђе. Показује докле је снијег лани био (рече се у шали кад женско, идући по

— Ко паметно ћути, мудро говори. — Бољу ћеш чути него ћеш рећи. — Од ћутања глава не боли. — Која се не рекне, она се не чује. — Кам из руке а ријеч из уста. — Испуштену реч не стиже.

О ЖИВОТИЊАМА Бјеше ми га давати докле могах жватати. — Казао во жени кад је од глади пао, а она му онда стала давати кукољ да једе. Болан здрава носа.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

стрижено! стрижено!“ Идући она тако поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од

мозак из моје главе, те једе; а ја полагано ајде, ајде, те се привучем близу, па потегнем лисицу ногом у стражњицу, а она се уллаши, па од страа пре..е, а испр..е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г....

Онда му премудри одговори: „Ако | узмеш ђевојку, ти знаш; ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!

није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј.

ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј. она је већ једном била жена, па сад мисли све да зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти

ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј. она је већ једном била жена, па сад мисли све да зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли

Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: „Камо, човече! шта уради?“ — Вели: „Тамо њој матер!

се уплаши, па рукне и скочи, те нада у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку; а међед помисли, да је она већ свињу удавила, па иде сад на њега, па од страа падне с крушке на земљу, те се разбије и цркне; а лисици остане све

Стефановић још прије неколико година скупио подоста нашијех народнијех приповиједака и послао их Матици Српској да их она наштампа, а она их предала некоме да их поправи, пак тако остало и до данас, само је од њих наштампана једна у ІИИ. ч.

прије неколико година скупио подоста нашијех народнијех приповиједака и послао их Матици Српској да их она наштампа, а она их предала некоме да их поправи, пак тако остало и до данас, само је од њих наштампана једна у ІИИ. ч.

Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: „„Шта да се мучите тако далеко?

”” И тако онђе погодивши се с њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с кόњâ своје вреће, па пуни и мјери, док напунимо вреће за све тридесет коња.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ово је тако када се читају оглашења, а ако се она не читају, тада да се изостави Трисвето, а ову молитву додати ка првој молитви и изговорити је.

Блажени да сте у тој жалости и као ревнитељи! Јер добра је молитва, и веома добра: са Богом да беседимо она нас оспособљава, са земље на небо нас узносећи.

Али боља и још виша је љубав, јер она је део врлине и од свега у телу савршеног најсавршеније као неки део или уд, а љубав је глава и савршенство и са њом

И она зла реч да се не унесе јавно: „моје“ и „твоје“, и „веће“ и „мање“, и не молити се више за онога ко је донео од онога ко

У исти дан и богодана му супруга, госпођа бивша све Српске земље, Ана, и она прими овај свети лик, и наречено би име јој госпођа Анастасија.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Купио ми и овај ручни сат, Хелветија. Тај мој профисор, вереник, има стрину чак у Канади, замислите! А она у тој Канади има фабрику, знате!

Теби ћу ја да наспем! МИЛЕ: Чу ли је, леба ти? Комплет вечера за шаку глиста и мува! Је л она блесава? СТАВРА: Није жена блесава, него варује!

Тако се и упознамо. ЦМИЉА: Оћете мало да се помакнете, извинте, добришем... СКИТНИЦА: Радила она ту ко куварица. А нека родна година, родило КО пред неку несрећу! јесен, брање шљива, кување пекмеза!

Пита сирњача, гужвара, савијача, бундевара, кромпируша! А кад она умеси гибаницу! Није било такве гибанице од Ваљева па до Ивањице!

СТАВРА: Бога? СКИТНИЦА: Извините, ја то... Све то наравно утиче... Дан по дан, и тако ти она остане... И то догурала све до четвртог месеца! ЦМИЉА: То је Бога ми прилично касно!

Принципијелно неслагање, таква су била времена. Добио седамнес месеци, одлежо петнес. ЦМИЉА: А она, та ваша? Је л се породила, или је абортирала? СКИТНИЦА: Немам појма!

СТАВРА (и он је већ пришао вратима): Отишли и они који су га попели горе! ИКОНИЈА (пришла је и она, гледа, крсти се): Бог и душа, њега је страх да престане! (Сви излазе.

ЈАГОДА: Одринглавај! Помагај! Ако Бога знаш! ЦМИЉА: Ма ко је то? ЈАГОДА: Ја сам! Она! Од вечерас! Она што се удаје! За профисора! ЦМИЉА: Што одма не кажете! (Отвара врата.

ЈАГОДА: Одринглавај! Помагај! Ако Бога знаш! ЦМИЉА: Ма ко је то? ЈАГОДА: Ја сам! Она! Од вечерас! Она што се удаје! За профисора! ЦМИЉА: Што одма не кажете! (Отвара врата.

ИКОНИЈА (улази): Коме си то отварала? ЦМИЉА: Лупала она профисорка! ИКОНИЈА: Која профисорка? ЦМИЉА: Она, што је узима онај профисор! ИКОНИЈА: Шта је хтела?

ИКОНИЈА (улази): Коме си то отварала? ЦМИЉА: Лупала она профисорка! ИКОНИЈА: Која профисорка? ЦМИЉА: Она, што је узима онај профисор! ИКОНИЈА: Шта је хтела? ЦМИЉА: Напо је неки манијак, замисли!

ИКОНИЈА: Њу онолику да нападне? ЦМИЉА: Једва је милицајци спасли! ИКОНИЈА: Манијак! Ко да ми је она нешто па боља! (Храмљући, улази Анђелко.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Не знам. (Прихвата пешкир који јој Јовча враћа.) ЈОВЧА Е, е... СОФИЈА (износи појас и одело горње; она и Вела држе појас којим се Јовча опасује). ЈОВЧА (спушта се на миндерлук, пружа ноге).

МАРИЈА Па као што знаш, тако је. ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави. ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава? Није боловала? Да ти не кријеш?... МАРИЈА Није, није. Видећеш је већ каква је.

Нисам хтела да је будим. ЈОВЧА Ако, ако... Добро, што је ниси будила. Нека спава, нека се одмара. Ама, да није она боловала, била болесна, а ти ме сад лажеш, кријеш? Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао...

Али, ако су моји, ако сам их родио, ја сам се сваком и одужио. Сваки има да једе и да живи. А Васка, она је моја и хоћу да је моја.

(Љутито): Хајд, сада иди! МАРИЈА (одлази; силази у кујну у којој настане потмуо жагор кад она уђе). Пауза. МИТА и АНЂА (излазе из кујне.

А и она (показује на Анђу) и она му је помагала. Али, она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе,

А и она (показује на Анђу) и она му је помагала. Али, она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не

А и она (показује на Анђу) и она му је помагала. Али, она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не обрука пред тобом, и она,

она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не обрука пред тобом, и она, дан и ноћ је са њим радила, помагала му је. И одужише се, вратише, помогоше се и подигоше се. Али покојник умре.

И говорим овој: Зашто, море, зашто толики трошак? А она, као да сам јој крвник а не брат, као да јој зло мислим, чак се и обрецне на мене: И моја кућа нека је весела!

своје дете да изгрдим, избијем, јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер зна да ће она, тетка, да их крије, и они тамо код ње, с њим, да се веселе.

Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе. Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао... А сад, ето она, и сад сама нека, како зна, говори, брани се... (Повлаче се у кујну.) ЈОВЧА (Анђи, после паузе): Па?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ова материја, будући најпотребнија и најполезнија чловеческом роду, она ће бити и најособитије намереније овога мојега писања.

Знајући несумњено да сва наша говорења и дела, а навластито она која се на штампу издају и последњим родовом предају, вечна следовања имаду, нећу нимало себе заборавити; чуваћу се

друге свлачи, и да и[х] наге, такове какви су, показује, видећи да је зато људи добровољно не трпе, но да на њу мрзе, она је побегла и сакрила се у један бунар.

И нарече бог првој жени име живот, јер је она мати свију који на земљи живу. Ево ваша слава и високо достојинство, која чини да сви народи краснонаравни и

Дође и она једанпут. Ника узме моју торбу с нашим кошуљама, мојим катихисисом и часловцем и с| хлебом који смо јоште с вечера

Моја мајсторица била уранила, да у цркву пође. Слажем њојзи да ћу с Ником цели дан на удицама рибу ловити. Она заповеди слушкињи да ми дâ комад хлеба, говорећи: „Кад сте луди, ја вам памети не дадо[х]; идете по сунцу и гладујете,

Иди за науком; с њом ћеш свуд престати и твоје живљење поштено заслужити. Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена кад се је међу нами говорило: „Боље је шест вранаца у каруца него шест школа у глави.

У она времена, то је некаква мода била, да народи један другог проклињу. Сад су људи много паметнији, не даду се проклињати.

ни по имену, ништа мање они су нами мили и драги баш како да смо ми у њи[х]ово време живили и као да су нами сва она добра учинили која су они, сам бог зна коме и коме, сотворили и показали.

и за учинити да оној прекрасној девици читање тога буде пријатније, расположим то на главе, почињући сваку по азбуки. Она је то тако радо читала и томе се толико радовала, колико да је сву мудрост Соломонову у она два-три табака имала.

Она је то тако радо читала и томе се толико радовала, колико да је сву мудрост Соломонову у она два-три табака имала.

Како би му ко казао да је та и та икона чудотворна, он би питао: „Стоји ли она сама собом на воздуху или је приковата, прилепљена за зид или о ексер привешена?

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Само се по себи разумије да је међу Јерковићима најодабранија она грана од које је живи фратар. Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста

Пошто би се Кушмељ исплакао, узела би она Шкемба преда се, па му почне овако тепати: — Ево, ко ће бити наш редовник, наш бискуп, наша круна!...

— рече духовник, па дода с прага: — Ваљен Исус! — Вазда Исус и Марија! — прихватише Кушмељ и Осињача. Она збуњена стаде се мувати по кући, не знајући шта ће. — Па како, како? — пита дујо.

— Еј, да није кров поплочан, или бар да је шира баџа! — одговори онај уздахнувши. Пошто она тројица поједоше рибу, домаћин дохвати с полице један земљани врч, духну у њ и нагло одмахну главом, јер милиони

била пала прид тргање, те ти га ја смишај с новим; а новога сам наша тринаест барила, те ти ја све успи у ону бачву; а она бачва бере мало више од 18 барила, те ти ја... — А је ли чему? — прекиде Осињача, питајући фратра.

Брат му тад започе: У здравље ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас

миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, кâ свића кроза

А ти ме, мали, изуј! Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу. За њом приступи Кушмељ. Обоје заводњело очима. Она се обрне ка слузи, па хтједе и њега у руку цјеливати. — Таа-ко! Доста, доста! — рече Брне. — Вриме је лећи!

Кљако отури Шунду и стане на његово мјесто: — Ми ти не заповидамо, нити можемо, али крви ми Исусове (а она је прискупа!) кајаћеш се, ако га поведеш, јер ће те ово дите осрамотити и нас свију! — Таа-ко!

У тај мах ушета у башту фра-Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугим ногама, а

— Шта ћеш, дите? — Како се зове она тица златна репа? Ено је у вртлу. — Оно је пајун. Ајде, сад. — А оне друге кусасте? — Оно су вараунке. Ајде, сад.

Бакоња се примаче вратима и видје она два ђакона пред налоњом: један чати, други прати очима. Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа,

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН Као да смо сишли под земљу, у трап, Немо смо стајали тако: дуб и дуб. О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб.

Па онда: опет ил заувек — пасти. НА ТЛЕ САД ЈАБУКА ПАДЕ На тле сад јабука паде. Залуд је тражиш по трави. Она је у твојој глави: Уз друге ствари већ стаде. Нико је видео није.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ледене мотике пргаво ми налећу на главу и руке, а она ме за ноге вуче у свој оковани трбух. Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на

је ишапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја чујем: има да ради оно што он жели а да једе оно што ми газде једемо. Она ми очима измери снагу и виде да сам крупан и здрав, па јој не беше право.

Па му је једном махнула руком и он јој пришао, махнула сигурно, одсечно, као да она заповеда том војском што из црних и сувих гусака искаче на обалу реке. „Ја знам шта СИ ти.

Више никада није смео да сврати на конак у ту механу. Шта ли је имала да му каже? Она је нешто знала, мислио је често док је ломио зелене симите што су се пушили белим, љутим димом.

А одавде, кад је кућа близу, док се уз каву одмара у овој соби, све је сладуњави мирис Симкине ланене кошуље, коју она увек чисту облачи чекајући га да се врати с пута. Чврсте, крупне и топле дојке. Моје, увек би помислио.

И она, Симка, једва чека да га мртвог нагази дна метра у смоницу, па после да се вуцара са слугама, да газдује, живи као кнег

чека да га мртвог нагази дна метра у смоницу, па после да се вуцара са слугама, да газдује, живи као кнегиња, јер је и она ради дуката пошла за њега: кад су се први пут срели, гледала га је одозго и жмираво, стајали су уз манастирски зид по

Седео је он на гомили зрелих тикава, с мајком их разбијао свињама, а она је, држећи пуне шаке слузавих семенки, рекла: „Мушко си, богат си, жен има колико хоћеш и каквих хоћеш. Немој Симку.

Сутра пре зоре да си дошао! — мазним гласом довикну Симка уводећи волове у двориште. Ђорђе дуже постаја сам на путу, она је увек весела, извади из џепа ниску ђинђува и с гађењем је баци у снег. ...

Некада, док би облачила кошуљу, називала је она њега, само у мислима, „мој чворак“. Вечерас се сетила тога заборављеног и никад неизговореног тепања, с уживањем и

А она, одједном уморна, свила би руке под главу и мрак собе испунила дубоким уздасима. У зору, кад би се Ђорђе преокренуо на

У зору, кад би се Ђорђе преокренуо на последњи сан, она би се из ината и љутње, врела и опуштена, прострла по њему.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Брзина којом је девојчица учила збуни старицу. Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала. »Од кога ли је све то научила?« Старица се запрепасти кад у везу виде птице и цвеће каквих нигде није било.

Жене богаташа и моћника отимале су се о чудесни вез и чипке. Свака је желела да баш она буде та која ће носити одећу проткану златастим сјајем.

више од растанка, болела ју је мисао да ју је он одбацио и заборавио, све док нису почеле стизати његове слике које је она требала да пренесе на свилу.

Нити је он могао унутра, нити она напоље. Дан и ноћ, као бледа бисерна шкољка, сјало је иза решетака девојчино лице.

Од те ноћи лице јој је постало још прозрачније, још нежније, као што је прозрачан и нежан био њен вез. Тим везом она је ишчезлом младићу говорила све што речима није могла да каже.

С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље. Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала

Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору. Била је небеска река. Назвали су је дуга.

Шта траже?« — питала се, али одговора није било. Изнад свега узбуђивала су је разиграна дечја стопала, нарочито она најмања. Посматрајући их, чинило јој се да трчи заједно с њима. Брзо, брже, још брже!

Од врапчевога кљуна? Њеног длана? Чега ли. Зачуђена, она је стави у лонац земље и зали. Јесу ли дани, или је као пена у брзој реци, летело време?

Свакога дана бивао је све крупнији, а кад се почео отварати, девојчица осети како и она постаје јача. Мајка, чудећи се, подиже обрве: — Откуда овај цвет овде?

Па, ипак, излете из плода, једнога јутра, коштица као златна пчелица и слете девојчици на длан. Дрхтећи, она је прогута и истога трена поскочи на кревету. — Ја ходам! Ја трчим!

махну главом, а девојчица, напокон, схвати да то он говори, приђе и извуче га из пукотине, запрепашћена како то да она разуме језик птица и буба. — Како да и не разумеш? — цврчак се тихо насмеја, као да чита њене мисли.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Некада, у старо време, тако се називала она четврт Београда испод данашње Улице цара Душана која је, крајем XВІІІ и почетком XИX века, била насељена претежно

После Другог рата она се ширила и преплитала са крошњама израслих липа тако да над Француском улицом, сада, чак и у затамњеним данима,

(Изгледа, само, да је доброте увек мало, или се једино она скрива.) Ни псовка се није изменила. Не, неће да уђе. Господар Јован убрзава корак дуж тихих, сивих зграда (његова

Јован би да пита свог имењака, млађег готово читаво столеће, да ли је и њему ишла она језа уз кичму кад су га нападали као бесног пса? Језа, не од страха, од згранутости.

гледа у високу зграду, са куполом, укосо од Дома ЈНА: зидана тридесетих година овог века, сачувана у бомбардовањима, она означава почетак Улице 29. новембра.

се огромна ноћ одједном, сва, нечујно искосила у својим безданима, занемели су дахови свих понора, као да се зачула она песма, Васа је полетео а његов узвик „За мномте, браћо!“ пробио је тескобу таме.

У одбрани, Мирко је пуцао а пуцањ је привукао и друге стражаре. Почео је бој. У међувремену, она су петорица успела да отворе Сава-капију и пусте устанике, а онда су похитали у помоћ Конди и Мирку.

У тај га је час заболела рана у куку, она рана коју је задобио у години великог пораза, 1813, и коју је, изгледа узалудно, лечио у Бечу.

Увек је морао натраг, у борбу, а сад је, по прилици, морао напред, из борбе. Између њега и живота почињала је она танка а опасна пукотина. Ослоњен коњу о врат још је, у себи, осећао младост а тело га је већ издавало.

је врло стара, ова је друга кућа и врло уска и врло избледела: у својој опустошености могла би да делује аветињски али она делује само нестварно и, у тој нестварности, љупко.

Не подсећа толико на зграду која памти она страхотна турска доба колико на нахерене зградурке које је, у својим стриповима о мишевима и француској провинцији,

А свитање је волео као што је волео да се јури, на коњу, низ стрмине, са ветром, као што је волео и она несносна летња поднева када је сунце зло а земља замире.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Бр. Радичевић ИИИ ОНАМО, 'НАМО... Онамо, 'намо, за брда она, Говоре да је разорен двор Мојега дара; онамо, веле, Био је негда јуначки збор. Онамо, 'намо! да виђу Призрен!

“ Онамо, 'намо, за брда она, Казују да је зелени гај Под ким се дижу дечани свети; Молитва у њих присваја рај. Онамо, 'намо!

Онамо, 'намо! за брда она, Гдје небо плави савија свод, На српска поља, на поља бојна, Онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо, за брда она, Погажен коњ'ма кликује Југ: „У помоћ, дјецо! у помоћ, синци! Светит' ме старца свет ви је дуг!“ Онамо, 'намо!

Онамо, 'намо, за брда она, Милошев, кажу, пребива гроб!... Онамо!... Покој добићу души Кад Србин више не буде роб. Никола И Петровић Његош ИВ

Ја се шетам, дружина са мноме. Ми идемо Стражилову томе. Под ногама она росна трава, А са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио, Па нам пута младим препречио; Преко њега скачемо

“ Па се млађан за њом стисну, Дохвати је саде; „Јао мене!“ она врисну, Па под липу паде. О да чудна ваљушкања По зеленој трави! О да чудна љуљушкања, Да т' подиђу мрави!

Наша нада - сен празнога сена! Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. - Она моли: - „Причај ми што лепо!“ Гладећ' косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела.

“ „Оживеће у лугу славуји, Сва ће ропа песмом да забруји!“ Она шапну: - „Ох, мили славуји!“ „Дић' ћемо се фрушкогорском рају, Ићи ћемо све у загрљају, Пландовати по оном

“ „Дић' ћемо се фрушкогорском рају, Ићи ћемо све у загрљају, Пландовати по оном буквику“ Она рече: - „Ти ћеш носит' Смиљку!

“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада! Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те!

“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада! Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те! Ни откуда нема ми одјека...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Наврх горе трон се горди виси и палата превјечнога цара; вјечности је овде колијевка: овде се је она окрунила светом руком великога творца, одавде је хитро полећела на опширно царство и господство, одавде је прва

поведе ме унапријед мало код једнога источника малоп „Ту ти сједи и воде се напиј са бистрога тога источника; она ће ти управо открити страшну судбу твога паденија!

Страшна судба првијех небесах, о којој је помислит ужасно, она даде смјелом грабитељу случај згодан те простор завлада, и присвоји име свемогуће својом вољом, својим согласијем.

Мир ћу груби овај Земља назват. Биће она водом изобилна, цијела ће бити засјејана разног рода произрастјенијем; на њу ће се животне породе, у воздуху, води

Ова њина пишта пријеварна биће сумњом отрована љуто; лаковјерни земаљски сужњеви бич ће страшни сумње испитати: она ће их свуда спроводати, она ће их свуда претјецати и погледе њине к будућности.

биће сумњом отрована љуто; лаковјерни земаљски сужњеви бич ће страшни сумње испитати: она ће их свуда спроводати, она ће их свуда претјецати и погледе њине к будућности.

теке једну искру малу вдохнут ћу му небесне љубави у његову земноме плођењу, да му тужну и кукавну судбу коликогод она ублажаје; јер он опет, ако и забуњен, свеђер умно остаје творење и цар земље, иако у ропству.

Ова борба правде и неправде, што је небо три дни колебала, биће она са свијем ужасом печатана на душу човјеку, да му ропство горчи и колебље.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Кад стигох пред своју кућу, разведрих се. Она је, истина, страдала, кров јој био растрешен, а прозорска окна поразбијана.

Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара. Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици.

Дела светске литературе заступљена су њеним првокласним писцима. Истина, сва та дела прочитао сам у току година, али она се могу читати и више пута.

“ запита ме штампар. „Отштампајте те последње табаке на жућкастој хартији. То неће умањити научну вредност књиге, а она ће носити жиг своје бурне историје!“ Тако је и учињено.

у онај тренутак када се млади Аристотелес нашао пред Партеноном и Ерехтејом; имао сам само да опишем своје утиске пред она два храма, па да видим Аристотела жива пред собом.

Све три велике свеске тога дела проучих са великим уживањем. Тако сам заволео историју наука. Она се разликовала од светске историје тиме што су у њој, место наследних владара, главну улогу играли они људи који су

Радо се одазвах томе позиву и споразумесмо се да у тој књизи објавим она три споменута необјављена поглавља о Лавоазијеу и његовим савременицима, а као увод томе и објављено поглавље о

„Тако је!“ узвикнуше Питагорини ученици. „Сфера!“ настави Питагора. „Она је најсавршенији геометриски облик што га може бити.

Равномерно обртање такве сфере око њене осе, којим остаје она стварно у самој себи, савршена је слика непролазности, док нам праволинијско кретање, које мора да се угаси кад тад,

„И наша земља има тај најсавршенији облик. Она лебди у средишту небеске сфере. Између ње и те сфере обрћу се, повлачени од ове, седам даљих концентричних сфера које

Из мора се уздиже још једна јасна звезда. „Погледајте онамо!“ рече Питагора. „Она звезда која се сад баш појавила над површином мора, то је Сириус, најсветлија звезда спољне небеске кристалне сфере.

Њу видимо данас први пут у години пред сам излазак Сунца. Она је још јуче била толико близу Сунца, да ју је одблесак Сунца чинио невидљивом за наше очи.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Кад сам тога јутра погледао на полицу с књигама она се била погла као скрушена, у очајно погурен мали глобус, украс на писаћем столу, нисам смео ни да гледам, а шеталица

Па онда грунем у таштину собу и ужасно је препаднем. Она се, неисказано удубљена у подлистак Томе Милиновића „Анка Обреновић и смрт Кнеза Михаила“, специјално у Врло

Дочекао ме је пред вече на станици, са својом малом сестром, па смо отишли његовој кући, где је владала она предсвадбена свечана тишина. Све је било чисто, побожно, очекујуће.

Прозор је био отворен и задах влажне земље и мокрог лишћа, она влажна свежина пуна мириса, са месечином иза кише, испуњавала је собу неодређеним али милим успоменама рâне наше

„Је л' од правих?“ „Па јест од правих, правцатих.“ „Ето, да кажем право, трећа.“ „И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам заборавио и која се није најбоље свршила?

“ „Она је силнија од свих ранијих, веруј ми. „И то може бити и не чудим се, најзад, јер те познајем. „А зар је мене тешко

Стајао сам на трећем спрату наслоњен на ограду и гледао доле у дубину бетонски под кад је она изашла. И одједном дође ми да је уверим колико је волим па јој рекох: Хоћеш ли да скочим доле?

Али молим те реци, климни само главом. (Говорио сам брзо.) И да је она климнула главом или да сам у њеним очима само назрео жељицу да се увери у моју намеру, ја бих, осећао сам добро, за

што њезин отац не пристаје на брак и што ћеш се прексутра венчати на мало незгодан начин, јер, као што ми рече, она треба да одбегне?“ „Не, шта ме се тиче њен отац?

— Не признајемо небиране посланике, нити привремени парламенат — прекиде га, у исто време, она прва прилика што нас је пронашла.

Међутим, мој друг, свакако постиђен и увређен, дуну у свећу тако јак о да је обори, али одмах затим она прилика што нас је пронашла кресну палидрвце па упали другу.

— Па забаци руку и извади из преграде пљоскаву бочицу с коњаком коју понуди студенткињи. Она наже неколико гутљаја па је пружи другом студенту, али он одби.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

На свим вратима била су дебела млијечна стакла; она на десној, сунчаној страни сјала су у жару, оживљена жутилом сунца које је надирало и чисто превирало преко оквира, а

и чисто превирало преко оквира, а у брушеним рубовима ломиле су се зраке расипљући се у јарким дугиним бојама; она на лијевој страни била су нијема, застрта непрозирном опалском замагљеношћу, и, пред вече, лагано подливена плавкастим

У том и јест невоља, у том лежи опасна снага слабости: што она нагриза, растаче, и најзад неминовно савлада снагу. Позната прича!

А трећа, надодатна али нипошто незначајна, лежала је у томе што је она прва корист била успјешно маскирана овом другом; то су у неку руку биле као камате на моралним, нематеријалним

Али и тај часак био је довољан да ми измакне једна карика у слиједу метаморфоза, и баш она најбитнија; преда мном је већ стајао, готов и промитарен, ноћни човјек. Очекивао сам: неће ли почети да клања?

— Мама! — ускликнуо бих трзајући је за рукав. — Ја те не познам! Ја те не познам!... Она би се осмјехнула, али је и тај осмијех остајао ограничен на сама уста и трептао око њих, тек блиједо и мутно уочљив на

А она ме питала, с малим изразом забринутости и несхватања: — Што ти је? Реци, што ти је? Ја не бих одговорио ништа.

стриц је просједио свој вијек у тој просторији а да никад није осјетио ни журбе ни дуга времена, једнако као ни она стабљика филодендрона која у углу већ годинама безгласно живи, у устајалом зраку и духанском диму, пружајући

Звао сам га ујком Бертом. Он је, рекох, наслиједио старог господина у фабрикацији мастике. Али мастика није више била она иста: промијенио се мађионичар, па се промијенила и мастика.

А читава потреба за доживљавањем, читава потражња мисаоне и осјећајне машине за догађајном материјом коју ће она прерадити и испрести, намиривала се увозом из далеких крајева.

Знао сам да му жена болује од рака у утроби и да ће ускоро умријети. Замишљао сам како у ноћи лежи поред ње — она спава а он бдије — и у њој незауставиво нешто расте, расте. (А докле ће, мили боже, тако то да расте?

са својим ниским, подозривим челом, а ја сам трпио од тог претјераног приближавања, стрепећи да ми је не запахне. Она се оправдавала, заклињала, увјеравала га, уздрхтала и ублиједјела дајући у то сву душу и хватајући својим влажним

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.

Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... Мислио је о оној увреди. Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.

Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају. Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама. И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега. Али попа му разгали срце...

Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој. Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на

Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази. Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много

Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон. Са њима беше и Станка. Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама,

Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи. После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.

Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...

да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу

— Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. — Ене де!

— Мак' се отале, бабо, Док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље.

»Шта ли ће она рећи кад чује?... Презреће ме, грдиће као и сви други. Рећи ће: тако му и треба!... Назваће ме лопужом и свакојаким

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Старац му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова што јој земљу чувају.

Онда и деца пусте смрт, а ова сад из све снаге појури за Петром. Кад је Петар већ дошао био близу оне земље, опази га она девојка и изиђе пред њега, да га одбрани од смрти и пребаци преко воде у своју земљу.

на стражи стајао, ал̓ ето ти смрти гдје иде да пита бога шта ће радити, а кад дође до њега, рече јој он да стане и она стане. Он ју пита куда ће, а она му рече: — Идем питати бога шта бих сад радила.

Он ју пита куда ће, а она му рече: — Идем питати бога шта бих сад радила. А солдат јој рече: — Ти не мореш тамо, него остани овдје, а ја идем

Кад је све раскопала, иде опет богу питати шта ће сад радити. Она дође горе, а солдат је опет устави, па је упита куда ће.

Она дође горе, а солдат је опет устави, па је упита куда ће. Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао?

— Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала снесеш на једну хрпу на равницу. Кад то она чује, отиде, па вуци камен, те опет девет година ради она у камену, а нигдје нитко не умире, већ има стараца и

Кад то она чује, отиде, па вуци камен, те опет девет година ради она у камену, а нигдје нитко не умире, већ има стараца и болесника који моле бога дан и ноћ да умру, али да: гдје је смрт?

у камену, а нигдје нитко не умире, већ има стараца и болесника који моле бога дан и ноћ да умру, али да: гдје је смрт? Она копа камен.

Она копа камен. Кад је прошло девет година и она сав камен санијела на једну хрпу, закала па опет дође к богу питати што ће сад, а кад дође горе, види је солдат, а она

она сав камен санијела на једну хрпу, закала па опет дође к богу питати што ће сад, а кад дође горе, види је солдат, а она кома путем плете од велике мршавости.

Кад смрт дође до њега, пита је он је ли готова, а она рече да јест, па да иде опет питати што ће сад, „и то — рече му — ја ћу сад сама ићи“.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Владислав Петковић ДИС ПЕСМЕ Садржај УТОПЉЕНЕ ДУШЕ 2 ПРОЛОГ 3 ТАМНИЦА 4 КУЋА МРАКА 7 ПИЈАНСТВО 8 ОНА, И ЊОЈ 10 СТАРА ПЕСМА 12 ПЕСМА 14 НА ОНОМЕ БРЕГУ 16 ВИОЛИНА 17 ХИМНА 19 РАЗУМЉИВА ПЕСМА 20 НА ОЧЕВОМ

и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, Тад не видим ни стид што сам и ја човек. ОНА, И ЊОЈ Тамо где зима и лето, пролеће и јесен влада, Где човек живи у борби са људима и самим собом, Где безазлена

Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави! Како ти је, оче, тамо? Твоју цуру што остави? А она те тако воли; Али много, много страда. Ни Богу се сад не моли. Нема чему да се нада. Ах, вечно бих била с тобом!

Све ми се чини да пре него вео На мисли, снове и идеје сиђе, У свести она јавиће се тада. Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада.

Глед'о си у прошлост за тобом што спава. Под дахом живота она некад беше: Сад је мирна, нема к'о пучина плава, Као уста драге која се не смеше.

Пред тобом у тами будућност се вила, Нејасна и мутна као нада људи, Али смрт у себи и она је крила, Смрт која се јавља, тек на гробљу буди.

И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди. А већ у тој земљи где је било цвеће, Живела је она, и младост, и дуга: А већ у тој земљи овладала туга, И уместо маја свуд се јесен креће.

После јесен дошла на сарану маја. На сарани маја била је и она; Саранила дане цвећа и младости И са њима венце, и своје радости, И све што је била њена васиона.

И у тој гробиници младости и цвећа Дисала је она још лепотом својом У јесењој ноћи, у ноћи са којом Грлила је живот свих мртвих пролећа.

Заспале су потом. Она, без живота И младости, спава на крилима туге; Место цеви — мртво цвеће, мртве дуге По њој: она спава, с њом њена

Заспале су потом. Она, без живота И младости, спава на крилима туге; Место цеви — мртво цвеће, мртве дуге По њој: она спава, с њом њена лепота.

Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране, Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане. Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала је кроз тај живот прости, Лепа, мила, као башта крина.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Имао сам две старе тетке избораних лица, једна од њих је имала два зуба, која су стрчала као слоновске кљове, које је она забадала у моје образе кад год би ме пољубила.

сам простудирао пажљиво њихова лица, одговорио сам замишљено показујући на једну од њих: “ Ова није тако ружна као она друга.” Мене су још од самог рођења одредили за свештенички позив и та мисао ме је непрестано тиштала.

Њени отац и деда су изумели многобројна оруђа за домаћинство, ратарство и друге сврхе. Она је заиста била велика жена, ретке умешности, храбрости и моралне снаге, која се храбро супротстављала животним

Њеног оца су били позвали да обави последњу причест болесника на умору, а за време његовог одсуства она је сама отишла да помогне једној породици у суседству, коју је такође напала та страховита болест.

Сви чланови породице, њих петоро, брзо су подлегли једно за другим. Она их је сама окупала и обукла. Пошто их је према обичајима својих предака украсила цвећем, положила их је на одар.

Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти. Мењам конструкцију направе, усавршавам је и она ради у мојим мислима. Сасвим ми је неважно да ли моја турбина ради у мислима или је тестирам у својој радионици.

Сећам се, једно поподне, кад сам изгубио сав новац и страсно жудео за игром, она је дошла к мени са свежњем новчаница и рекла ми: ”Иди и забављај се! Што брже изгубиш све што имамо, то боље.

ИИ. Моји први изумитељски напори Задржаћу се кратко на овим необичним искуствима, јер би она могла да буду интересантна студентима психологије и физиологије, као и због тога што је овај период агоније оставио

готово исто толико мало знао сам о ваздушном притиску али инстинктивно сам се сетио усисне цеви у води и схватио да је она запушена. Када сам угазио у реку и ослободио цев, вода је појурила из ње и поквасила многа недељна одела.

тога једино је требало да бацим комадић картона да бих привукао њену пажњу, скочим на ноге и шчепам је пре него што она успе да се ишчупа из грмља. На тај начин бих ухватио онолико врана колико сам желео.

Када бих одапео своју стрелу она би нестајала из видокруга и са мале раздаљине би пробила дебелу даску од једног инча.

Школовање сам наставио у Вишој реалној гимназији у Карловцу у Хрватској, где је живела једна од мојих тетака. Она је била отмена дама, Жена једног пуковника, ветерана, учесника многих битака.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Крајем шеснаестог века она је допрла чак и до Беча и била би озбиљна опасност по целу Европу, да није пољски краљ Собјескиб притекао у помоћ и

Но, моја мајка ме је убрзо убедила да сам на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила да се осећа слепа код здравих очију.

Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако

Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још

Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен омиљени светац био је свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног Србина. То је за мене било откриће.

Прича моје мајке о њему, и начин на који је она то мени представила, створило је у мени слику св. Саве као свеца који је величао вредност књига и рода према земљи у

Но, моја мајка ме је убрзо убедила да сам на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила да се осећа слепа код здравих очију.

Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако

Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још

Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен омиљени светац био је свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног Србина. То је за мене било откриће.

Прича моје мајке о њему, и начин на који је она то мени представила, створило је у мени слику св. Саве као свеца који је величао вредност књига и вештину писања.

Одмах, сам обавестио мајку да желим да се вратим у Идвор и да јој помогнем у обрађивању земље. Она за то није хтела ни да чује и инсистирала је да останем у Прагу, у коме сам имао прилике да видим толико лепих ствари

Ћипико, Иво - Приповетке

Један се од њих уозбиљи: —Хоћеш доћи у мене на радњу? упита је, гледајући је безочно равно у очи. Она се збуни, па ће измичући: —Што не бих?... А треба ли ти још ко? —Не треба други. Доста си ти! Дакле, хоћеш ли?

—Што би? — упита сестру. —Овај ми вели хоћу ли у њега на радњу. —Можемо, вала, обоје! —Не треба нико него она... Други не може да издржи, па се надуши смејати, као помаман. —Ругају се, бона не била! — брат ће сестри.

— Скини га с главе, да га окусимо! — и пружи према њој руку. — Да—ну! — излане она и одмаче се. Младићу је жао што се она не љути, и стаде се бацати у коврљак гњилим маслинама. Учестао једну за другом.

— и пружи према њој руку. — Да—ну! — излане она и одмаче се. Младићу је жао што се она не љути, и стаде се бацати у коврљак гњилим маслинама. Учестао једну за другом.

Цвети дотужи: — Говори језичином што те воља, но не дирај рукама! . — Остави се ти ње. Није она за спрдњу! — надометне озбиљно син јој Марко. — Али шта се огризаш кад те се не тиче?

Над огањ неко од оне тројице беше надвисио бакру; стога је она морала своју поставити са стране, на два камена, и чекати да вода узаври, па да наједаред успе брашно.

Цвета му приђе: —Сина ми ноћас заболило, — јави умилно. —Па шта ћу му ја? — одврати жупан. —Ништа! — врцне она мало разговором. — Дајте мало сухих дрва! —Зар сте све изгорели? Ча радите од њих?

Може да потраје још и недељу дана, рекоше јој неки, што се с њима световала. Онако незадовољна, она оде жупану да је одведе господару да се с њим намири. Господара нађоше у соби. Узе књигу и стаде да рачуна.

Додуше, за бродарину било би доста и нешто би претекло, али јој рекоше да брод по овако ружном времену неће отићи. А она је напремила да пође. Ко зна кад ће време умекшаш. Знала је добро колико треба да плати за пароброд.

примити онај што даје билете и за половицу, кад сазна за незгоде што су је непрекидимице салетале, а да није ни за што она крива. Помисли да је и она крштена душа.

Помисли да је и она крштена душа. Тако на обали, ишчекујући, намери се на неколико Загораца, које је по ношњи познала да су из села што је

Лепо приђе с њим преко даске, хтеде згодно да закрене међу свет, али је наједном угледа онај морнар и упита за биљет. Она се часом збуни, али одмах се смисли и као да није њен посао, крене напред. —Биљет амо! — завика морнар и устави је.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Чим је поезија пристала на овако проведену и велику шизму у језику и све док буде пристајала на њу, она је морала да се нађе и налазиће се у сфери личног, приватног или необавезнодопадљивог а по страни од општих, битних и

Кад је почела да говори о општем и елементарном у заједничкој нам култури, она је, према општем мњењу, постала ексклузивна и неразумљива.

А поезија је, у ствари, тада једино кренула према елементарноме језгру језичкога комуникационог система. Она је, наиме, кренула – као и оне на почетку помињане науке – ка оним областима у нашем вербалноме понашању које

својом структуром, то је изузетно крупан и изузетно тешко постижан циљ најзначајнијега дела наше модерне поезије. Она је према томе циљу кренула већ оног тренутка кад се од стилскоекспресивне периферије окренула према језичким

првом стиху је сипати у путире, у трећем је глагол пити, а између њих је та рујна будућност која се сипа и пије, па је она рујна зато што подразумева рујно вино из нашега десетерачког културног памћења.

хране Усрећи и њене слушкиње звезде Које је у живо сребро облаче („Косова песма“) Царица је овде сама трава, она која ће над сваким од нас једнога дана проклијати (зато је победа њена), а слушкиње су овде звезде које је ноћу у

Кад бисмо могли да говоримо о некаквој једва замисливој комуникацији између културе и природе, онда бисмо рекли да је она и овде дата. Или је бар песнички дослућена.

И управо ту где долази до ових општих вредности, ту она на истински и најдубљи начин доприноси зближавању и прожимању култура различних народа.

њеном изворношћу, непосредно зависи од сачуваних старих и најстаријих слојева искуства, али не треба заборављати да је она исто тако велика ако се познија искуства тако саобразе са старијима да се добијају нови а хомогени лирски производи.

Нема сумње да би црква као трмка била још једна изредна песничка аналогија, развијена метафора, али у српској поезији она већ постоји. О њој је давно писао Лаза Костић у својој књизи о Змају.

Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку.

И она заиста често пада на људе, на њихове главе, као омаглица при губљењу свести, али пада и у поље, у доње ливаде.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: Несташан, много несташан! ЖИВКА (за време обе сцене она мери и кроји): Не може да се стигне, бога ми! Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем.

ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива? Питала сам је преко кума-Драге и она каже: нека дође, како да ми не дође госпа-Живкина ћерка; нисам је видела откако се удала.

ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала? ДАРА: Е, немој тако.

ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала? ДАРА: Е, немој тако.

Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала? ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете.

Бар је жена васпитана, отац јој је био чиновник Главне контроле. Али госпа Ната! Но, тешко земљи кад је доживела да она буде министарка! Мајка јој је издавала квартире за самце, а она намештала кревет тим самцима...

Али госпа Ната! Но, тешко земљи кад је доживела да она буде министарка! Мајка јој је издавала квартире за самце, а она намештала кревет тим самцима... ДАРА: Немој тако, мајка, па ево и ти можеш постати министарка.

ЖИВКА (скочи као опарена и, како је била већ прихватила из Поповићеве руке цилиндер, она га натуче Раки на главу да му тако угуши глас): Куш, проклето штене!

– ... А, звала вас је? То је друга ствар. Па онда изволите у које доба желите, она ће, извесно, кроз који час бити код куће. – Молим за ваше име? Др Нинковић, секретар министарства спољних послова.

) Па шта? ЧЕДА: Како па шта? Откуд се на картама пише „министарка”! Као да је то занимање: министарка. ДАРА: Па кад она неће никог да запита, но све сама ради. ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата!

ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата! Колико година мисли она да ће бити министарка? Или мисли можда да своје визиткарте растура по народу као прокламације?

ДАРА: А, видиш, написала Живана. ЧЕДА: Па да, госпа Живка јој је просто, није министарско име. А где је она, бога ти, од јутрос? ДАРА: Код зубног лекара. ЧЕДА: Шта ће тамо? ДАРА: Шта знам ја, оправља зубе.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Потом је за школске потребе објављена књижица „Сеобе” Милоша Црњанског (Београд, 1985). Она је и узета као основица за писање студије Сан Вука Исаковича.

Уместо о нечистој крви, наследном проклетству, написан је роман о Софки, а највише о удаји њеној, којом она не само да мора прећи из једне у другу породицу, него у исти мах са високога (хаџијског) места које јој је припадало у

Укратко, створена је књижевна варош, утопијска колико и стварна; својим се границама, унутарњим и спољњим, она подудара са простором по коме се ликови крећу и живе.

Да свега тога нема, не би била могућа ни она већ гласовита Софкина удвајања, када се, понирући у своје тело и у исти мах га посматрајући као да је туђе, осећала

Рођак је и млађи је да би га она без зазора могла пустити веома блиско, чак толико да телом уз тело с њом ковибрира.

] а сва се тресла, ваљда од свега овога што је око нас све силније и силније бивало. Тресла се она и сва мирисала, мирисала, тако мирисала!

један приповедач Миле, чини симболички гест пред својом женом Мариком загризавши у крушку што му је као понуде послала она иста Мара за којом копнећи жуди.

знане разлике између онога што ликови пред блиским људима желе показати и што им се нехотично отима, заправо и долази она особена, осетно напрегнута, неким неодређеним ишчекивањем испуњена атмосфера у приповеци.

Генеза књижевног дела, особито ако се она може пратити према рукописним варијантама, покаткад нам баца неочекивано светло на његове скривене стране.

Било је на три дана пред Ускрс. А она тада [ . . . ]”18 Чини се да је још разговетнији други случај. И можда зато што је Станковића повукао да почини крупну

смела да се макне, а камоли врата да затвори, већ у жарку румен што је улазила на прозоре и трнула кроз собе у башту она би откопчавала минтан, разгртала кошуљу на прсима и посматрајући с чежњом и болом своја пуна, као млеко бела прса,

почео објављивати и такође је без објашњења прекинуо22- уклоњена су оба места где се Софка почиње сећати, па је тако и она јака телесна узнемиреност изгубила првобитну мотивациону улогу. Тако је и у објављеноме роману.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Зато и треба овај подухват да му донесе највише зараде... Кад поворка наиђе у саму сутеску, она погна уморне коње брже да што пре мине ово опасно место.

новија пространа конака и кладенац, а изнад њих се издиже висока и стрма планина под шумом и са мање литица но што је она друга, манастирска страна. Ни гласитијега манастира ни Тескобнијега места у крају.

ЉУТА ПРАВОСЛАВКА Још пре двадесет дана суседи су јој донели ту црну вест, у коју она никако није могла веровати. Калудрани су били у граду једне суботе и на тргу сазнали од чудно задовољних Арнаута да се

часних поста да и церибаш озбиљније стоји на дервишком ћулаву онај крајичак лисичјега репа но њихову тужном Милоју она смешна угужвана зелена кићанчица!.. Кад су све то видели, од јада им пресео и Трг и трговање.

— Не може то бити овога свијета, сињој кукавици! — завапила она и скаменила се на месту. — Може... ти да си здраво н то дијете покрај тебе!... Може, Богдана, на велику срамоту нашу.

— Напоље из куће, Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете! — крикну она поново и подиже пут њега ожег. Бејаше као лавица одлучила да му се, баци са тим јединим оружјем у руци докле једно од

— Али ти ћеш ме опет послушати — поче она шапатом и превијајући се око њега — да бјежимо у Србију... — Овога свијета не! — Хоћемо, хоћемо.

отац н мајка!.. Послушај ме, кад зора заруди... преко Ибра, преко планина, у... у... Милоје!.. У... у... Она га огрли обема рукама, клече испред њега н засу Сузама, врелим и јаким као бујице.

У једном ромору а не везаној речи она му је уз страховите јецаје час хвалила стару Веру, час грдила нову, ружила, псовала и свака јој чуда измишљала.

Ни са коца о Турчину теже и влашкије нису никад и ни у једној земљи уста проговорила. -Јер не да она, Богдана, својега Милоја ђаволу, не да другој вери, туђој и страшној, далеко је од крштеника било!...

Па се поврати к огњишту и с њега диже две разгореле главње. Обазревши се с прага да ли је све у селу поспало и мирно, она их брижљиво спусти испред врата, па ова опрезно притвори, набаци велику гвоздену резу на довратник а преко ове дубоко

Јаблана неће смети нико ни попреко погледати. Вера божја; она тврда, арнаутска, јака као дин турски... Није лагао Арслан Кошутан.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Хоћеш ми се икад вратит’, Да те боље чувам таде, Мисли моја... или жељо... Ил’ спомене... шта л’ бијаде? А она ми канда шапће Кроз тишину благе ноћи: „Нећу ти се никад вратит’, — Ти ћеш к мени доћи.“ ВОЛЕО БИХ ЛЕЖАТ’ МИРНО...

Хлеб су ми једом кропили На овом свету красном, — Једни са својом љубави, Други са мржњом страсном. Ал’ она, она, што ми је Сву срећу убила, Мрзила није никад ме, — Никад ни љубила.

Хлеб су ми једом кропили На овом свету красном, — Једни са својом љубави, Други са мржњом страсном. Ал’ она, она, што ми је Сву срећу убила, Мрзила није никад ме, — Никад ни љубила.

Ал’ гле чуда! — Ни рога, ни репа: Насликана опет мома лепа, Јоште лепша него она прва, — Срце ти се од умиља цепа.

Чуо сам да си кренô најлепших жеља лист И да је здрав и снажан и светао и чист, — Добацит’ га не мога ти пред она мога вид, Јер висок ли је, брале, хинески овај зид.

И кад проклија једнога дана, Па се остабли, па се разграна Сва она љубав, сва она снага, Сва она тежња крепка и блага, Пољупци они из вечног вира, Благодат братства, благослов мира,

И кад проклија једнога дана, Па се остабли, па се разграна Сва она љубав, сва она снага, Сва она тежња крепка и блага, Пољупци они из вечног вира, Благодат братства, благослов мира, Све оне мисли,

И кад проклија једнога дана, Па се остабли, па се разграна Сва она љубав, сва она снага, Сва она тежња крепка и блага, Пољупци они из вечног вира, Благодат братства, благослов мира, Све оне мисли, кô барјак бео,

— Јер овакве гласе данас Само сан дарива. Оживела, васкрснула Српска слога лепа Омладина... нада наша... Она се не цепа. Оживело младих снага Братско друговање; У старијим поштује се Што је за штовање.

Хвала лету, кад сунце завлада, Топло грли, а пружа и хлада! А јесени и слава и хвала, Роде, плоде она нам је дала! А шта зими, годишњој мезими? Хладна зимо, ход’ да те видимо!

Таре очи — а све празно... Ту празнину песник пита: Где је, где је она мајка Што ће свету родит’ Христа? Где су, где су ти пастири Достојници богопримства?

Где су, где су ти цареви Што тражаху „сунце правде“? А света им предводница, Она звезда, где је саде? »Стармали« 1881.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Чокерљана издатом шечатана наоди, ко измени овој повод дала, јер је и она из мога пера проистекла. У Вршцу, месеца септемврија 1837. Ј.С.П.

ЕВИЦА: Мени је уја... ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове?

Ту сам и Финеску повела, о бештија једна, и она се баш добро частила, пак најпосле заспала под асталом. Вичем ја: Финеска, Финеска,...

ФЕМА: Зна вам та шта је шапов, или капов; она се држи свога паорлука, што је од оца примила, као пијан плота. ЕВИЦА изиђе напоље.

ЕВИЦА изиђе напоље. ФЕМА: Ето, видите, сад да не свиснем од једа. Друга би начинила компламент, а она... САРА: Ала бонер! То ће бити мамзел, што ће се пара тражити. Верујте ви мени, мадам, у Паризу неће бити такове.

Аха! Коми фо!... (Виче.) Евицкен, Евице! ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ево ме, мајко! ФЕМА: Опет она „мајко“; чујеш, девојко, немој ме једити! Каква мајка? Гледај ме у образу, мислили би људи да сам ти млађа сестра.

ЕВИЦА: А мој Василије? ФЕМА: То је несрећа! Ја јој говорим о првом господину, а она оће свињара. А нећу се ја млого ту с тобом резонирати. Кажи коми фо! ЕВИЦА: Шта је то коми фо?

мико! Канда краве ваби. ПОЗОРИЈЕ 9. ЕВИЦА, МИТАР МИТАР: Девојко, шта је твојој матери? ЕВИЦА: Ах, ујо, она канда није при свести, гледајте шта је урадила с кућом.

МИТАР: Ја видим промену, али не знам зашто; та ни шест недеља нема откад ти је отац умро. ЕВИЦА: Она оће да је код ње све као код највеће господе. Псује ме и грди што радим, него каже да се накитим, па да седим.

Псује ме и грди што радим, него каже да се накитим, па да седим. МИТАР: О, слута једна, а је л’ она седила док ти је отац био жив?

ЕВИЦА: Грдила ме и ружила што сам била код вас, и што сам радила. МИТАР: Да шта, и тебе да воспита као што је она? Безобразница, видила оно мало крајцара, па оће да спири. ЕВИЦА: Некаква госпођа Сара долази, пак је тако учи.

Мој је Василије вредан. МИТАР: Е, моја ћерко, сад нису она времена која су била кад сам се ја женио. Сад је све другојаче: проклета мода јако је обвладала.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна она иде твојим трагом, ал од свију једини је не смеш видети. О сјај на тебе њен док пада нек је и сакрију Ти ћеш наћи

О, дај ми снаге над силама грубим. Врати ми сличност да усним, док страва Тишти ми чело и ниче на столу. Она је део предела што спава.

Довршава се дан у њеној захвалности Слично музици слично празнини, спокојем. Она ће сачувати намере моје и твоје И васкрснуће мртве рођендане по милости.

Добре Воље Оивичена бескрајем Туђа пресахлост би јој изворе отровала Туђе пустиње клеветају њено сунце и земљу А она без милости према ономе што је стварно Али не и истинито, не престаје да се бори Срце њених градова је бело сунце свих

према ономе што је стварно Али не и истинито, не престаје да се бори Срце њених градова је бело сунце свих људи Она учи градове да буду браћа Великоме Граду Који венчава Шумадију и Загорје Међусобно и са будућношћу Истраживачи под

Свака је песма празна и звездана, Ни бол ни љубав не може да је замени. Она је све што ми оста од неповратног дана, Празнина што пева и мир мој румени.

Али то лице остаје најбољи доказ зеленога сунца и виђених шкорпија. Иза тога лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати то лице.

света у други кад великим речима претходи пустиња непознатог и натраг које нас изједначише ПОХВАЛА ВАТРИ И Она нема никога осим сунца и мене ИИ Она се указује луталици указује се лукавом указује се заљубљеном Ништа није

пустиња непознатог и натраг које нас изједначише ПОХВАЛА ВАТРИ И Она нема никога осим сунца и мене ИИ Она се указује луталици указује се лукавом указује се заљубљеном Ништа није изгубљено у ватри само је сажето ИИИ На

поље дозива гласом умири мора Једина птица што саму себе ствара Из пепела злих вести и празних договора. Она је рачунање инспирисано звездама Сјај који руку срце и ум спаја Она је цвет што процвета ал утаја Пределу име.

Она је рачунање инспирисано звездама Сјај који руку срце и ум спаја Она је цвет што процвета ал утаја Пределу име. Пева из незнана.

ПОРЕКЛО НАДЕ ОСЕЋАЊЕ СВЕТА ПРОШЛОСТ ВАТРЕ Она учи звезде да буду јетке Спава са својим мраком из загрижености Спанђала се са временом Мешајући свој пепео са

Краков, Станислав - КРИЛА

Иза округлог шатора, јединог до сада разапетог на зажареном пољу, указала се бела глава козице. Она је климала чупавом брадицом, и ругала се. У шатору се чуло пљускање воде. То је посилни поливао команданта.

— Само трећа чета није поднела. — Увек она мора да задоцни... а што си ту конзерву... — Добро вече, господин’ мајоре. Нова висока прилика избија из мрака.

Те каквог. Душко је добио пољубац од мале Викторије, кроз ваздух; на вас се, чика—Јоцо, много смејала она чупава Вида, камењарка, а Андрија са победоносном трбушином и она оклопњача Ида...

кроз ваздух; на вас се, чика—Јоцо, много смејала она чупава Вида, камењарка, а Андрија са победоносном трбушином и она оклопњача Ида... био је читав пријатан скандал код Тур— Бланша... Андрé, цхер Андрé... како се само војници смејали.

— Нагло су ме пробудили... Хладно је... Правда се себи. Хтео би да задржи дрхтавицу, али му она тресе све мишиће. При прелазу реке ноге је уквасио. — Срамота, могли би војници помислити... Мија се мало подиже.

Поглед му је мутан. Забринут је. Јуче је много јео лојаве овчетине. Сада је узео горку со, и она га је мучила по стомаку. Неко је казао да свако нерасположење и брига долази од рђаве столице.

Мија се само напрегнуто смешио и ћутао. У том се и Ивон примакла. И здрави су могли да осете мирис њене пути. Она се насмејала Бори као старом познанику. — Оздравља, мали... још мало па ће у Бизерту. Мија се мрштио.

хтео потужити неком ко је лежао уз њега, отворио је очи, али у соби није било више ни Боре, ни Сергија, ни болничарке. Она их је одвела у другу бараку да им покаже рањеног пилота. — Ах, цомме ил еѕт гентіл вотре цамараде...

Бора сав румен, нагињао се ка Ивони, хватао јој руку, и шапутао неке тако луде речи, да је она заваљене главе врискала од задовољства. Њени плави праменови били су пијани од вина и лудовали су.

Чаше се испревртале. по столу. Кнегиња је цикнула престрашено. Шеф, сав црвен, шапутао је нешто пилотима. Она два Њепора кружила су да се спусте на земљу. Нису понели митраљезе. Митраљези су лежали расклопљени у маломе магацину.

Бора је подвикнуо на кочијаша да вози Зизи натраг у варош, и повео бароницу у своју колибу. Она се смешила и понављала: — Цомме ц'еѕт гентіл, цомме ц'еѕт гентіл...

Целу ноћ је чуо топот мазги, јауке и јечање рањених. Најзад се платна шатора стадоше да беле и постају видна. Она су била тешка, пуна ноћне и јутарње влаге. Чуло се како у даљини грми. — Кајмакчалан...

Петровић, Растко - АФРИКА

Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала. Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина.

“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквом балету.

Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану. Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да ради.

“ Она је љубав главног кувара Мадоне а по крви је из племена Пел, пастирка. Сам за себе каже да је „бриљантан“ јер уме да „ко

једини мускул превучен тамном блиставом кожом: нигде опште дуге савршене линије не прекида ни угојеност ни јачи мишић. Она је изливена у једном једином маху и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима.

Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од једне ниже расе но што је она.

свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од једне ниже расе но што је она. Она је иначе врло образована, тиха фина дама, доктор је медицине и њен је муж многе своје године посветио црнима.

сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од једне ниже расе но што је она. Она је иначе врло образована, тиха фина дама, доктор је медицине и њен је муж многе своје године посветио црнима.

Земље црвено зарђала, она што боји прсте као шафран, црвена као земља архипелага Лос, или Конакрија, покривена је густим зеленилом.

Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу из књиге,

Дивим се својој жени како је она то одмах разумела и ниједан мој поступак није рђаво тумачила. Тек после двадесет година живота са црнцима, ја сам се,

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ал’ нећеш, веруј, стара грешнице! Она је срасла с мојим грудима; Кô мрежа танка свиле мекане Свако је влакно косе њезине Испреплетало глатке крајеве Са

Бар да га никад нисам видела! Бар оне ноћи не!... Ал’ она ноћ У пустим груд’ма спомен остави: Последњу вољу оца рањеног И прву љубав!... СТАНА: Гром вас убио!...

ГЛАВАШ: А Ђенадије? ИСАК: Потурчио се, И Проданова лепа снајица То исто с њиме јуче учини! Она ми рече да не дангубим, Него што брже да их избављам, А кључеве ће сама спремити...

„Хајдуци!“ викну, а глас јој по ноћи крешти као у буљине... ИСАК: То, канда, беше мајка Бошкова?... БОШКО: Она, несрећна!... Није слутила Да ће за љубав ослобођења Избављенога сина издати! ВУК: Несрећница!...

ПРВИ ТУРЧИН: Ал’ је и била ноћ! ДРУГИ ТУРЧИН: Тако ми браде Пророкове, овако нијесам доживио!... Баш као она кара-боја којом наша ханума прогрушане витице бојадише. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па онај вјетар!

Земља дрми, а укрстиле муње, вељу, кихамету доба долази! Па још кад она шехитанбаба закрешта: „Хајдуци!...“ Е, мислио сам све ће нас паша посјећи.

Веле да је некакву цуру баш самоме везиру отео. Ал’ о томе други пут!... Каква је, Хусо, она баба што се око врата шуња?... Да је ноћу видим бих од ње у свијет бјежао!

Да је ноћу видим бих од ње у свијет бјежао! ПРВИ ТУРЧИН (гледа кроз прозор): Та то је она ноћашња вјештица те нам издаде хајдуке... Баш никоја друга до она!... ДРУГИ ТУРЧИН: Ено је ђе долази!

ПРВИ ТУРЧИН (гледа кроз прозор): Та то је она ноћашња вјештица те нам издаде хајдуке... Баш никоја друга до она!... ДРУГИ ТУРЧИН: Ено је ђе долази! ДРУГА СЦЕНА Пређашњи. Стана долази.

табан стопе њезине Унапред мери ситним шарама, И, скупљајући везен пупољак, На пољубац се спрема ласкави, Кад она крочи белом ножицом, Мирисним уст’ма да је целује... Па где је сад?... СТАНА: Ох, сина, пашо!... Сина, сина дај!

После, и лица беше друкчијег! То није он!... Ал’ где је он?... СУЛЕЈМАН: А где је она?... Слушај ме, бабо! И ти отвори уши, Ћериме!...

ХАСАН (у себи): Она је то Што мудром Суљи умље окачи, Те сад кô пијан лута планином. Голим рукама змију хватајућ, Ал’ пре ће наћи жаок

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

код Тешице подигнути су још у мирно доба за време логоровања неки шанчеви, али то је само једна линија и кад би она била пробијена, Турци не би даље наишли ни на каква утврђена, ако се не би на брзу руку у време саме борбе подигла.

осети зближен са свима личностима које га окружавају, одношаји одмах постану некако ближи, искренији, изгуби се она свакидања укочена уздржљивост и етикеција, а наступи нека срдачност: с човеком, с којим никад речи у животу ниси

Мени се стеже срце од бола при овом ужасном призору и при помисли да ће можда и она села која се сад онако дивно беле кроз густо зеленило воћњака, за мало час буктати у пламену и постати црне развалине.

— Распаљују, распаљују, вера много може, она фанатизира и челичи. — Лепо, дакле, ви сте, оче прото, српски дервиш, па хајдете да учинимо овако: ја ћу узети сабљу,

дакле, ви сте, оче прото, српски дервиш, па хајдете да учинимо овако: ја ћу узети сабљу, а ви крст у руку, па кад она војска, што маршира за нама, стигне у Алексинац и пође у бој, ми да идемо пред њом и да је одушевљавамо нашим примепом

; кажите да ћу стрељати свакога десетога из ћупријске бригаде, ако она да повод да се изгуби битка. — Ескадрони одоше, а ђенерал је још дуго и дуго праскао и љутио се.

Мене подиђе језа слушајући ова проста, неизмајсторисана и кобна извешћа рањеника, Она су боље казивала право стање ствари, но сви извештаји што их добија Комаров и шаље Черњајеву. У томе ограну сунце.

На овој коси није било никаквих наших утврђења. Она се пружа у северо-источном правцу скоро сат места, па се онда спушта у пруговачку дољачу и поток.

држ' се Туре!...« Први је јуриш одбијен, али је турска војска опијена славом и победама. Та она је баш јутрос заузела наш Пруговац и толике позиције, она је у мухамеданском заносу јурила Алексинцу, уверена да ће

Та она је баш јутрос заузела наш Пруговац и толике позиције, она је у мухамеданском заносу јурила Алексинцу, уверена да ће још вечерас конаковати у њему.

Велимировић је кривио и оптуживао, Комаров се правдао. Кад наступи она дуга и мучна пауза, која обично наступа при таквим разговорима, где ни један не зна шта да почне, Комаров устаде и оде.

Стога разгледај добро ову страшну слику. Из ње можеш много научити. Она много казује ономе који уме да је чита. Ево стани овде и погледај.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Мени дођу страшни часи, Дан ми смркне, свет с’ угаси. Па из пакла муне сумња, А кад она на што сине — Страхота је онда видет’ Љубав, веру и врлине.

груд ти задести, А вилу ћу замолит’, Да ти је намести; Па ако вила не зна Да лепо постави, Допусти мојој руци Да она поправи. ХХХІХ Накићени твоји свати, Тебе кити твоја мати, — А шта ће ти војно дати?

Кад си рекла, бисер да је... Ова речца, ова мила, Она ме је у највеће Сиње море претворила. Па те море грли, љуби, Па се море плимом диже, Око тога бела вратаљ Сав ће

Кад с’ пробудиш, Видов-дан ће У велике проћ’, Ведриће се она дуга, Она српска ноћ. Од ране ће на срцу ти с’ Драга створити, С њоме можеш о том санку Мило зборити.

Кад с’ пробудиш, Видов-дан ће У велике проћ’, Ведриће се она дуга, Она српска ноћ. Од ране ће на срцу ти с’ Драга створити, С њоме можеш о том санку Мило зборити.

Има л’ слађе што на свету Од осмеха тог! Примакни се, љубо моја, Баш до срца мог! ЛВИИИ Кад заруди зора, Она зора мила, И позлати вршак Анђелова крила, Од веље милине Анђô крилма мане, Из његова крила Једно перце пане.

Ћутала су наша уста, Само ј’ мисô к мисли текла, — Тек у неке она шапну: „Ја би теби нешто рекла.“ И тада ми исповеди, Што јој стидак досад скривô, Исповеди: „Ја осећам Испод

Уздисај се један диже Дубок, хитар, смео, Па угаси ону свећу — — Је л’ баш тако хтео? Радује л’ се она свећа, Или јој је жао Лете л’ и сад уздисаји — Ко би каз’ти знао.

Тражим слику оца свога, — Јест, она је, — ал’ је нова — Проплетена ј’ сликом мојих Пријатеља и другова. Тражим лица своје деце, Што су рано у гроб

Наша нада, — сен празнога сена — Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. — Она моли: „Причај ми што лепо!“ Гладећ’ косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела.

“ Оживиће у лугу славуји, Сва ће гора песмом да забруји. Она шапну: „Ох, мили славуји!“ Дић’ ћемо се фрушкогорском рају, Ићићемо све у загрљају, Пландовати по оном буквику.

“ Дић’ ћемо се фрушкогорском рају, Ићићемо све у загрљају, Пландовати по оном буквику. Она рече: „Ти ћеш носит’ Смиљку!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Била је то она ноћ када су наши одступали са врха Кајмакчалана и дошли на почетни део оне ближе вертикалне пречаге.

Десетар ме извештава да бомби више нема, а и муниције је нестало. А она четворица још се нису вратили. — Трчи до пешака док нису отишли. Он излете као мачка и погурен отрча.

— Чуо сам... То је нека отровна змија. — Врло опасна. А знаш ли како је хватају? — Не знам — вели онај. — Она живи у топлим пределима. Кад упече сунце, измигољи се на стену и сунча се.

Онда полако, тихо, нечујно приближује се. Знаш... Затим опружи штап и хоп! — скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду. Мене тада савлада сан.

Мишић се опет умеша: — Зар је толико важна била та Сива Стена? — Исто толико колико и сам врх Кајмакчалана. Она заједно са врхом чини двоглаву аждају. Једну смо јој главу дотукли, али је сад ова друга још жешће палацала.

Већ избезумљен, дохватих се голим рукама за жицу, као да ће ме она спасти. Обазрео сам се хитро лево и десно. Цео први стрељачки строј лежао је мртав.

је борбу са том ненаситом и страшном аждајом, која је претила да помори цео Солунски фронт, равно седамнаест дана. Она се ту сломила... Али је ипак успела да ту аждају прилепи за земљу, и да јој спута ноге и реп.

Прикрадали смо се полако самом отвору... Видимо реку... Црна река. Она, знаш, тече право на север, па онда скреће десно, на исток. Наишао сам сада на њен источни крак. А-ха!

Сетио сам се једнога леша чија је глава била заривена у земљу. Одмакао сам нагло главу... Дрво се више није видело. И она двојица кажу да је довољно мрачно. Поднаредник диже први главу. „Не виде се“ — рече. Скочили смо.

Наш је положај очајан. А заповест се мора извршити... Никад ми небо није било тако бистро и плаво као тада. А она шума чаробна. Моје се груди надимају за животом. Одупро бих се и ногама и рукама.

Ухватио сам се за некога, који ме подиже, и готово несвестан потрчах напред, као да ме вуче она маса. Нагазио сам на неки муљ, одакле једва ноге извлачим.

Имао сам утисак као када људи потерају животињу са свих страна, а она усплахирена не зна куда главом удара. Било их је који су почели да беже па им гранате препречиле пут.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

мукама, уз врло нагла и немирна смењивања најразноврснијих а оштро различитих утицаја стварала наша старија поезија. Она је, и данас и већ поодавно, по тиранској механици навике, на веома ниској цени, а поред других, оправданијих разлога

И баш стога она није анахронизам: у овој Антологији диже се читаво једно столеће српских песника да се поклони првом радосном

Но све то ова књига даје само овлаш и узгред; јер она је ипак оно што јој име казује: антологија старије српске поезије.

и потпуно разумевање свега онога што се у нашој поезији дешавало пре Бранка Радичевића а са особитим обзиром на њега она, неизбежно и потпуно природно, није и не може бити довољна па чак ни много погодна.

— ако се чак ваљано завлада и њоме, — и да је свакоме правом писцу и та једна потпуно довољна, а до те мере да она сама може богато издовољити и најдужи живот, до дна исцрпсти и најрадније стварање, а потпуно заситити и најсуптилније

Најзад, још је једна околност у вези са грађанским песништвом важна; она се не сме мимоићи ни у овако збијеном упозоравању пред читање ове Антологије.

континуирано стилско јединство а емоционална и мисаона јединственост, и онда када је у њој дисонантних акорада. Она је конзервативна, чак са упадљиво наглашеним страхом од прекида континуитета.

Пре свега, нисам смео не унети у овакву књигу дидактичну поезију Мушицкога: она је најтврђа кичма наше старе поезије.

Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна Сербија у свјету? Сад слушкиња наша бист, дала с нам под пету.

Не страшит сја она власти, не борут ју људеј страсти, цареј, велможеј, нишчих и књазеј истребљајет, јединим взором В јавлени

Никто јеја гроз избјежит, зане всјем нам смерт предлежит; савјест чистаја, права, свјатаја, не бојит сја, она једина јест невредима от стрел јеја. 1766.

о љубви неће ни да чује, Милоснике своје непрестано псује, Благосиља само свога господара, Нит се с другим рада она разговара. — Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

И докле она стоји на мору, Море ће бола срце кидати... ЛЕОНАРДО: До тебе стоји, светла госпођо! Ако нам твоје нема помоћи,

А што се заплакала? ВУЈО: Е што?... Што је и Ђурђе срца Иван-бегова, па јој богме не да на вољу баш како би она шћела... А жнате, ђецо, и Латинка је, па је срце по ђешто и за својима прибољева...

БОГДАН: „Господар је с госпођом...“ А то значи: Госпођа се у мушко облачи. БОШКО: Она калпак, — а он перишане. — БОГДАН: Госпа токе, — господар вистане. — БОШКО: Е, бруке! Мушке руке — женске белензуке.

Без боја душа да га заболи... Јок! Ено, био сам са младићима, Са којима се Зета поноси, А дође она твоја будала — Пас стари — сâм кô што се, У часу свога лудог заноса, С подсмехом неким вешто крстио....

За алем овај? Зар од алема мислиш то је сјај?... Суза је раје то, рајин уздисај! То је насиља она тешка пот Што с тужног чела робља жалосног Троструким бичем гони бесни скот... Наше је то, наша својина!...

Умир’ се, чедо! Трпи до сутра — Сутра и тако биће скупштина, Где ће се она помоћ решити Што Млечанима дати обећах — Том ћу приликом прогнат Радоша. — А Станишу!...

могао: вас ради спавам, сањам, једем, ходам — све то вас ради чиним; а овамо је, опет, узео Латинку, а бога ми, би она по нама и сиједе плетенице понијела, ил’ ако се баш за нас старао, бар да је десетину са собом довео.

полећу, звезде презиру Опредељења свога путове И по бескрајној пусти лутајућ, С бунтовници се бију репати, Док као она ситна ђинђувчад У безграничном прсну простору... Силан је он, силан, милостив!

Да ме прогони?... Да ме мушкета?... Је ли то Иван-бегов син... тај Ђурђе?... Је ли то она крв, она косовска, Што је још и за Лазара кнеза, Најмању корист српског народа Својима груд’ма верно хранила? ВЛ.

Да ме прогони?... Да ме мушкета?... Је ли то Иван-бегов син... тај Ђурђе?... Је ли то она крв, она косовска, Што је још и за Лазара кнеза, Најмању корист српског народа Својима груд’ма верно хранила? ВЛ.

МИРА: А сад? Зар не знаш више љубити? СТАНИША: Ја не знам — Не знам ни како ми је, Откад ме она змија уједе, Чисто ми срце поста дивије.

беснило Којим га оркан мразно поздравља — Твог ума, жено, чедо пакосно Узбуркало је бесне валове — А валови су она племена Којима твоја слатка немилост Прогони брата, оца, другове — То су валови, што засад кришом, Ал’ грозно

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Већ неколико дана, од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају

Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује.

Родбину И укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде: — Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца.

'Оћу да и' ожалим. Нико и' неће онако од срца ожалити нô ја... Силом је одагнају с гробља, али се она опет привуче и обноћ, кад се све смири и утиша, ходајући од гроба до гроба, јадикује и нариче, дубоко потресајући

— Почуј-де, момчићу! Отишô ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћô сам се покасно из села.

Турци се све више примичу. Пушке једнако праште, не престају. У'ватила се, Боже мој, она барутна думагија од неба до црне земље! Ништа се не види, а подави нас кокија од барута.

обука најприје панцијер-кошуљу — неће ми ни она, мислим у себи, бити на одмет — онда обуко' кабаницу, па добро натуко' шкрљачину, припаса' сабљу, а штуц и острагушу

Судац: Ти да се са мном рукујеш и здравиш?! Давид: Здраво смо, 'вала Богу! Како си ти, како је госпоја? Је л' она здраво? Судац: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав?

Истина Бог, млого сам се и промучио, док сам то све у глави уредио и, рећемо каз'ти, средио... Шједемо 'вако, ја и она моја бабетина, увече крај огњишта, па почнемо, штоно ви велите, штудијерати: ово је, жено, по закону, ово јопе' није;

па се бојим да ћеш помислити да је 'валим, а не 'валим је, већ ти по правди кажем: да се печем турски земан поврати, она би могла са својом памети насред Бање Луке кадија бити. Ја велим: кадија. Какав кадија!

“ „У који мислиш суд?“ „Па ја млим, жено, у окружни, јер је штета велика.“ „Ето, Бог те не убио!“ — врисну она, кô да је нешто уједе за срце. „Увијек се 'валиш: ја ово, ја оно; паметан сам, учеван сам, знам закон!

“ — запањио се ја од чуда. Судац: Бога ми, Давиде, баш ти је учевна жена. А гдје научи она толику науку? Давид: Ђаво би је знао, главати господине!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И то сунце моћно чини му се као Нека измождена и продана жена, Увела блудница, с које сјај је слао, А она раскошно открива рамена.

Зашто нисте јесен дана стрли Бисер пићем из змијскога пакла Кап последњу срчући, док грли Врат вам она што нас с неба смакла?

Ноћ византијска, сладострасна, иста Кô она кад се роди Господ Нови. А само сенке с лицем кô од лима, Последњи борци царевине штуре, Чувају куле и зидине

Сав народ клечи у стравичној пошти. Царе, чујеш ли сва црквена звона? На свету војну позивљу те она, Да спасеш свете иконе и мошти. Цар, опустивши мач, гледа где гази Нараштај нови стазама долина... Но гле!

Отаџбина наша са патње је знана, Лутајући ми је носимо у себи; Она је у крви наших вечних рана, И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Распи се у прах кô звезда свемирна — И да те сањам блештећу и чисту Што ти не беше она Жена права? ИВ За мене ноћас васељене није, Очи су твоје сунца, звезде, дуге, Усне скуп сласти, осмеха и туге,

И једног дана усред игре лаке Она му разби пехар, кад га таче Најслађу кап да посрче занесен, И сад, ено га. Усред Маја јесен!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Кад, једно писмо мирише. Знам, писма из министарства не миришу; не миришу ни она из округа, а она из сеоских општина... можеш мислити већ!... Узмем ово писмо, погледам, кад...

Кад, једно писмо мирише. Знам, писма из министарства не миришу; не миришу ни она из округа, а она из сеоских општина... можеш мислити већ!... Узмем ово писмо, погледам, кад... „Госпођици Марици Пантићевој”.

ЈЕРОТИЈЕ: Кажем ја теби, Анђо, не шаљи дете у госте тетки, али ти: нека, нека се дете проведе мало. Е, ето ти сад, она се провела, а сад можеш ти да се проводиш.

Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку. АНЂА: Шта ћу, шта могу, кад га она не трпи, каже: личи јој на петла. ЈЕРОТИЈЕ: Роткве њој стругане! А шта би она хтела!

АНЂА: Шта ћу, шта могу, кад га она не трпи, каже: личи јој на петла. ЈЕРОТИЈЕ: Роткве њој стругане! А шта би она хтела! И ја сам личио на петла кад сам тебе узео, па шта ти фали?

ВИЋА: Јесте ли сами? ЈЕРОТИЈЕ: Сам. Не можеш у целој кући да нађеш места где можеш поверљиво да разговараш. Она наша канцеларија права јурија; тек зинеш, а неко упадне! Овде опет, можемо! (Седа.

Кажи му нека завири где год се може завирити. По свима кафаницама. Нека оде и до оне Кате код горњега бунара, и она издаје собе за самце.

Грли те твој Ђока.” АНЂА (улази слева, па кад сагледа поломљене судове по земљи, она застане на вратима): Маро, дете, ти си мора бити разговарала с оцем о твојој удаји? МАРИЦА: Ко то каже?

ЖИКА: Кажем... могла би роцпођа капетаница да иде у срез. ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад. Како она може да иде у срез по званичној дужности? ЖИКА: Ње се највише боје председници општина.

ЖИКА: Ње се највише боје председници општина. ЈЕРОТИЈЕ: Оно, да је она строга, то признајем, али што не иде, не иде.

МИЛАДИН: Ја велим, господин-Жико, да ти учиниш твоје, а... ја већ знам моје. Има, знаш, она твоја хартија код мене... ЖИКА: Ух, мајку му, и јест велика ствар.

ЖИКА: Ух, мајку му, и јест велика ствар. Дужан сам ти сто динара, па окупио сваки дан: она хартија код мене... МИЛАДИН: Никад ти, господине Жико, нисам споменуо досад.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Ускоро је глагољица код православних Словена замењена азбуком која је касније прозвана ћирилицом. Она је уствари тадашње грчко унцијално писмо допуњено са четрнаест посебних слова за словенске гласове којих није било у

Та чињеница није била само предност. Она је допринела да закасни појава књижевности на домаћем језику, која је знатно раније и с неодољивом снагом пробила себи

Караџић је коренито реформисао и српску азбуку избацујући из употребе сва она затечена ћирилска слова која у српском народном говору нису одговарала неком посебном звуку.

То је духовна литература, озбиљна, мисаона, етичка, она поставља суштинска питања човекове егзистенције. С друге стране, третирајући истините догађаје она је историјски

С друге стране, третирајући истините догађаје она је историјски одговорна. Старословенска књижевност постала је словенска класика с богатим светом идеја, разрађеном

Старословенска књижевност постала је словенска класика с богатим светом идеја, разрађеном поетиком и поетским језиком. Она ће бити модел за словенске националне књижевности у средњем веку, у првом реду за српску књижевност.

Краљица Јелена је идеална мајка и владарка, у старости узорна монахиња. Она је литерарни пандан Немањи (1316). Њен старији син, краљ Драгутин, иако је преступом према оцу оскрнавио српски

У другој половини 14. века она достиже свој врхунац. Али ускоро се, с турским нападима, јављају нове теме и нови тонови у српској књижевности.

Настала је у функцији сточарске и аграрне магије, повезивања са светом стихије и божанства, била је спона с прецима; она је и емотивни израз животног тока сваког појединца, од рођења до смрти, исказ еротске и љубавне чежње, и зато се

о фолклору, која је, у знатној мери, ставивши у први план само процес приповедања, прихватила у своје окриље и сва она остварења што се крећу у оквирима поновљивих синтаксичких и композиционих структура.

). Она су жанровски хетерогена, у њима има анегдота, басана (омиљена Доситејева форма), приповедака, понекад стихова, у једном

Преко Мушицког она се везивала за Хорација и античку поезију али је била отворена и према савременијим песничким токовима, према Ј. В.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

свезô, опанак притегô, И ја бих са сунцем некуд даље бегô; Али једно срце, друго судба жели: Ја по судби морам, што она придели. Видиш оно стење што се небу пење? То је воља судбе... горко придељење!...

1875. КАО КРОЗ МАГЛУ... Као кроз сиву маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да опет дође хлад, Да већа тама буде, Да већи буде јад... 1876. (?) ПОЗДРАВ Ој, Козаче, ратни сине!.

ЈАН ХУС На Сабору косничкоме Има, ваљда, пет стотина Црних риза и мантија — Али нигде ведра лика; Већ кô она туга тија Спустила се помрчина, Па се ваља као змија По грудима становника...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ЂУРЂЕВЦИ Сета ме у чедни дан, Кад улицама продају ђурђевке. Не враголи ми, не смеј се, враголанко. То у родини она болује сету без лека. Занаго росне у јутра црвеном врвцом везивала. Занаго свеле у вечери сузама заливала.

Страх, осама ме, уза ме ти. Заспала травка, сен из незнани, самотну ме о чуј. Клоне о клоне, све самља она домаку океана песма ова лагана. Бона, кад клоне дан, приклони главу рамену мом, горама у руј.

Прснув занемела срћу дâ гласа струна. МИСАО 1 Тишином чудно све ми засветли — крилата походи ме она. Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона.

И душа тузи што склона; и празнином што дани засиве — у походе то спрема ти се она. 3 И чудом, у непроход ме сплету, путање исправе се криве; и радосница суза ороси ме кам.

Души то, светли за лет, тајно израстају крила. 7 Тишином чудно све ми засветли — крилата походи ме она. Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона.

О, Боже, дај им бар видети то, не она, не она, стопут проклет ја! МАРИНА ПЕСМА Јадна моја Мајко, камени, камени недужна!...

О, Боже, дај им бар видети то, не она, не она, стопут проклет ја! МАРИНА ПЕСМА Јадна моја Мајко, камени, камени недужна!...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Баба је била у кући све и сва, сви су се ње највише бојали и поштовали је. За ручком, вечером чекало се да она прво седне за софру, она прво почне да једе, окуси од јела, па тек онда они: отац, мати... И Младен је тако и радио.

За ручком, вечером чекало се да она прво седне за софру, она прво почне да једе, окуси од јела, па тек онда они: отац, мати... И Младен је тако и радио.

Отац му, као увек једва дочекав да баба већ седне, прво се она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо, халапљиво, журећи се као да једва чека да то сврши, наједе се и да што

Отац му, као увек једва дочекав да баба већ седне, прво се она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо, халапљиво, журећи се као да једва чека да то сврши, наједе се и да што пре легне,

Кад се из Чаршије улазило у улицу, одмах би се наилазило на њихну капију. Она се истицала како својом величином тако и зидом уличним, који је био од осталих виши и увек покривен здравим, јаким

Али кад би се капија отворила, па у њу ушло, човек би се трзао. Бунила би га она удаљеност куће и големо дуго двориште.

Остатак новаца закопала у подруму. И тако све спасла. И од тада све она узела у своје руке. Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи.

И за све морали њу да питају, од ње да ишту. Али и она се о свима њима по кући бринула. О матери, оцу, о њему, Младену, и млађем брату.

по кујни моћи никада можда ни понети, али ипак морало је да се има, да случајно, ко зна, не укаже се каква прилика те она не буде постидна међ другарицама, комшиницама. Тако исто она је водила бригу и о славама, Божићу, Ускрсу.

Тако исто она је водила бригу и о славама, Божићу, Ускрсу. Да, као увек, сва родбина ту код њих буде, из цркве прво се код њих дође

И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то вређало, но, као увек, била благодарна, јер она, баба, једном засвагда учинила је нешто за њу због чега ће је целог живота поштовати и до гроба јој бити благодарна.

А то је било што је она, баба, била та која је њу запазила и од свих сестара, баш њу, најмлађу и последњу, казала оцу Младеновом да узме за

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Још римско веровање! в. Софрић, 1. с. ). У Котарима воде младу к бунару, на који она меће јабука, ораха, и б., па то деца грабе (ТРЂ, ННЖ, 3, 34). БЕЛА ЛОЗА Wалдребе (цлематіѕ віталба).

Њиме се детету мажу она места за која се мисли да их сише мора (Беговић, 163). Телету се б. л. веша око врата, од урока (СЕЗ, 14, 338). Б. л.

— богишу — која је тог дана освећена разноси народ кућама да би га она чувала од грома. В. податке и сугестије у С. Тројановића, СЕЗ, 17, 116 ид. П.

По виноградима сади се да би чувала виноград од грома (прота Ст. Д. <= Стева Димитријевић>). Она је омиљени орнаменат на везовима (СЕЗ, 17, 120).

или б. венац. У Призрену кад прстенџије улазе у вереничину кућу, она треба да их кришом погледа кроз б. (ТРЂ, ННЖ, 3, 111).

Дим.). Брекиња је аловито дрво. Она се не сме сећи, јер ко би потегао секиром на њу. »намерио би«: укочила би му се рука или нога, или би се и цео укочио,

пати од глиста (ГЗМ, 12, 1900, 138; 151); на главу болеснику од запаљења мозга (СЕЗ, 13, 377); на леђа коњу коме су она израњављена (СЕЗ, 40, 383). Истуцаним б. лишћем, испраним у крављем маслу, мажу се жени испуцане сисе (СЕЗ, 16, 431).

Буква. У религији буква нема тако важну улогу као, на пример, храст или граб, али је ипак и она имала известан значај. У Босни узима се она (поред храста) и за бадњак (ГЗМ, 6, 1894, 381; Сцхнееwеіѕ, 17).

У Босни узима се она (поред храста) и за бадњак (ГЗМ, 6, 1894, 381; Сцхнееwеіѕ, 17). На Спасовдан, у Црној Гори, прекрштају свако жито

Поред места на коме се, о Ивандану, ложе (лустративне) ватре, усађује се (одсечена) буквар; девојке је оките цвећем, и она ту стоји понекад преко целе године (ГЗМ, 6, 1894, 387). Уочи 1.

плод и кичица (СЕЗ, 13, 1909, 376). Она је лек и од кашља и сипње (теј, ібід., 352; утуцана мезгра, с медом, која се једе, ібід.

, 429). Истуцана зрна в. саставни део облога против пробади (ЗНЖОЈС, 14, 61). Она такође служи као профилактикум од заразних болести (СЕЗ, 12, 1900, 152).

Ћипико, Иво - Пауци

—Фала богу, како ви знате. —А што ћеш од она два порубана говечета? — преврне газда говором. — Хоћеш јш их откупити?

По дворишту кокоши, патке и гуске лепршају се и лепећу крилима, са прозора госпа Пава, жена господарева, баца им жито; она се тиме преко дана често забавља. Раде изиђе на улицу, гази по чаршинском блату, тражећи гдјегођ да купи јабука.

Али она не може да савлада баштињене Радине наваде и нагоне. Родио се овдје, у овоме крају земље, гдје три ријечи, у згодан

— вели Крило, и наздрави Илији. Залажу се и пију, и нуде чашом вина Илијину жену Смиљану, но она неће да чаше прихвати; нудили би и цуру и невјесту, али оне су пошле за стоком у пашу.

—За сва три дијела дајем оволико. Старац погледа у Петрову сестру. — Што ти урадиш, дједе! — изрече она, једнако у двоумици. — Мало је! — вели дјед, и претвара се као да о нечем мисли. —То вам је као да сте на путу нашли!

да, са забреклим заједничким снагама, кад се двоје најаре, како је она то у гоњању са јаким момцима осјећала, кости пуцају. Али јој бијаше све утаман!

Послије, сјећајући је се, кињио се као и она негда, и тада није ни он, као ни она, знао куд ће са својом забреклом момачком снагом... Па гле чуда!

Послије, сјећајући је се, кињио се као и она негда, и тада није ни он, као ни она, знао куд ће са својом забреклом момачком снагом... Па гле чуда!

Жедна си ... —Пићу из твоје руке, да и нијесам. —Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа. Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада. помисли, „човјек је!” и примаче се к њему.

Довео ја Божицу; зановољан ја; задовољни моји, задовољна она, — па утаман све: поп изврнуо се на ме, као да сам му оца убио! —Веле да ће те тужити суду.

Илија Радин поглед осјетио на себи, па да сина осоколи, вели: — Ни бриге те, Раде! Ако има дуга, има и земље, а она је наша хранитељица! .. . Вадићемо паре из блага и из земље ... Садићемо више дувана .....

Он тада, ознојен, бијесни... и заборави момачки стид, а она једва дише. У најзадњу напре сву своју снагу да га са себе збаци и, страхом овладана, моли га и преклиње да је пусти —

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

То бреме нема стварну тежину, душа му се бори са невидљивим, јер не кроти му она више полуделе телесне сокове, нити немире. Он осећа неки потмули бол, а не зна откуда долази.

Гурнуо је потом стрелу у засек на јарчевом врату и додао је Јањи. Она је клекла на једно колено, наместила стрелу на тетиву, затегла лук и одапела.

Дадара и његови дрипци су му подметнули највећу курвештију у читавој жупи као невину девицу. Клео се у најпрече да је она, Јања, подмирила три села, да јој десет људи нису могли ништа, толико је била незасита.

хрипали од смеха, причајући згоде са тих састанака, али никад се није догодило да се неко замери свом другару због ње. Она је била та која је бирала кад ће с ким.

Као неки анђео послан с неба да васпостави на земљи поредак правде, тако је и она међу нама занемарила све разлике које су нас делиле.

Избијале су туче, неслога се међу нас увукла. Боже, како смо замрзли ту проклету ледену девицу. Зар је то баш она морала да учини, зар та хладна госпа која никад још није усрећила ниједног мушкарца.

Око тога сам се цело поподне гложио с Пипцем и Кирчом. Кирча је тврдио како је она приблесаста и како се крила од нас зато што је неки враг ушао у њу. Кирча Не разумем те људе.

Имала је на себи само танку хаљину. Било је доста свеже напољу, а она је била у готово прозирној хаљини од танушне тканине. Оцртавала се свака облина.

Пио је непосредно пред наш улазак. Тек ми сад постаје појмљива она несамерљива провалија између ово двоје несрећних супружника.

Можда се суочио са својом смрћу. Она га мами и омамљује, разјапила је рале, зинула му на живот, и ево како њена отровна пљувачка кола његовим телом,

Ја знам да си је ти послао. Зар је она твој гласник? Не даш Прохору да се вине у твоје висине, остављаш га доле у блату с краставом жабом да се натеже, с њом

састављам и мешам боје, затим да извлачим линије и правим украсе са шарама и вијугама, чак и одела да сликам, додуше она простија са мало набора, одела простога света, али људска лица никад.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Колико пута паде ноћ, Колико дана прође, И још је силна она моћ, У снове што ми дође! Ја дижем златни пехар свој, Поклоник миле власти, И све у славу пијем њој, У славу прве

Пухором посут грозд у једној подигла руци, И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди, Припрема она сад спокојне вечери и дане, И жетву богату нуди. Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам.

Коров густ Покрива стазе и гробове неме И сав предео, суморан и пуст. На трошни спомен она спушта главу, А поветарац лелуја седу влас...

Срце се моје буди, и моја прошлост с њиме, И мог пролећа чар Али ње нема више. Под небом даљног југа Почива она сан; Над њоме шумори папрат и верног не чује друга У мајски ведри дан. 1886.

Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада. Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, кити бежи од сељана.

Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада. Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, кити бежи од сељана.

Изгледа као да самрт уморну природу стеже, И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће.

Ал' она се јави једне бајне ноћи, Кад уживах љубав у чистој слободи; „Хајде - рече сумња - ти ћеш са мном поћи Да тражимо пута,

Тамо густа липа мири и свилена блеје стада, И хори се тужна песма што пастирка пева млада. Она зове свог драгана што у тврдој кули чами, И песма се болно хори по вечерњој тихој тами И песма се болно хори и

А суморна оморика над њеним се диже хумом, Она значи вечну тугу и пева је с тихим шумом. 1888. ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете, подигни витице своје...

Са покиданих жица Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица И она сузе рони. Анђео то је туге.

По дубравама тавним Њезина чудна песма болно и слатко јечи; У њојзи очајник тражи утешне и миле речи, И њима тугу гони Она га у небо диже, дајућ му криоца своја... Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. 1888.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Као год што бајке треба причати деци само у сутону, када их она гутају разрогачених очију, са језом и веровањем, тако треба и о свету и његовим тајнама говорити у слободној природи,

које нам отвара видик у дубине простора, добивају питања о судбини света тек своје право значење; на хартији нам она изгледају скоро безначајна.

Ви сте сами писану реч назвали духовним чедом које лута по простору и времену. Када се та реч отштампа, она се устостручи, а писац постаје оцем стотина и хиљада такве деце. Па када је првенце жртвовао боговима, т.ј.

Прошла су давно она времена када се систематски преглед најважнијих делова астрономске науке могао извршити у једној књизи.

Васиона је сувише огромна, а да би се могла стрпати у једну књигу, у којој бисмо описали каквом нам се она указује и каква је у истини. Подухватити се таквог посла, значило би прецењивати и себе и читаоца.

Ето, такву, без утврђеног плана и система, више поверљиву него научну, замишљам нашу преписку. Да ли би Вам се она допала? Време је да завршим.

подизања нових грађевина, сваке године све ужа и ужа пруга, али се зато друга обала његова воиди до самог хоризонта. Она се неће ускоро озидати, јер је то плавни терен Дунава.

- Куда? - До колевке астрономије. - Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас. Било је, у ствари, више таквих колевки; једна, можда најстарија, стајала је у

једна, можда најстарија, стајала је у Кини, друга, у Иидији, трећа, у Америци, четврта, на Европском северу, али она колевка из које је наша данашња астрономска наука узрасла, стајала је у старој Месопотамији.

једно и друго су производи атмосфере, ваздушног плашта који обавија нашу Земљу и штити је од хладноће простора у којем она лебди.

пољуљкује вите палме између којих корачамо и долазимо до главног храма вароши, Есагиле, „палате неба и земље“. Она се уздиже на високом, масивном подножју.

Пођимо њоме горе. Она је благога нагиба, и по њој се лако корача. Савијајући се око њених бокова, рампа се обавила око куле као бршљан око

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Да бисмо разумели почетке поезије за децу у српској књижевности, треба укратко објаснити из каквих побуда она почиње да се развија и који књижевници (и педагози) су значајни за њено заснивање и развој.

сирочета исказани су, као и у другим песмама овог песника, кроз његов поетски дијалог са природом и „гором чарном“. Она, за разлику од људи, саосећа са судбином детета.

У његовој лирици животни оптимизам преплиће се са меланхолијом и слутњом смрти (у песми „Планинска слика“ она је изражена појавом „црне змије“ у планинском пејзажу), а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње

„Куд је от'шла та црнојка?“ Наш малиша час па пита; „Ласта, оче, није добра; Отишла је да се скита.“ Не скита се она, чедо; Кад настану топли дани, Долетеће, запитаће: Камо мали укућани?

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ТАШАНА А мајка није долазила? СТАНА Није. Није ни она. ТАШАНА Никога... СТАНА Него хајде, снашке, хајде да се обучеш. Немој да си таква, и да те такву сад ко затекне.

СТАНА Ево ме. КАТА (љутито, прекорно, показујући на Ташану): Шта је ово, Стано? Зашто да ми па ти не јавиш да је она толико болна и оваква? СТАНА (ситећи се и показујући на Ташану): Болесна, ја!

! КАТА Ама да ви тамо с момцима ноћу дуго не седите; и можда по кући лупате и лармате, те се она овамо с децом од тога трза и плаши? ТАШАНА (неугодно, с досадом зауставља матер): Ох, не то. Та није то. Не знате ви.

Све удесим и разместим онако како је још покојни газда уживао, па само да она сиђе с децом, и тамо седи, раскомоти се; али она неће.

удесим и разместим онако како је још покојни газда уживао, па само да она сиђе с децом, и тамо седи, раскомоти се; али она неће. Па колико пута јој говорим: нека и из саме куће изађе, нека се прошета, разоноди.

Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је. Али она ни то, ништа неће. И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је како је јоште и жива. (Љутито, увређено одлази.

СВИ И мен, и мен! МИРОН (строго): Бога ми, да не наиђем на још кога да се (показује на Ташану), као она, због мртвог човека толико мучи. Јер кажем: Вера и Бог није за мртве већ за вас живе.

(клечи испред њих дотерујући им одела): Па, где сте ми били? Код бабе? Како она? Колико се радовала када вас је видела и чиме вас је дочекала, послужила?

Сем ње другог свога немам; па бар њу да помогнем, усрећим. ТАШАНА (раздрагано): Ако, ако, дедо. Она је то и заслужила. Не знаш ти колико смо се, ја и она, као девојке волеле.

ТАШАНА (раздрагано): Ако, ако, дедо. Она је то и заслужила. Не знаш ти колико смо се, ја и она, као девојке волеле. И сад је једнако грдим, што ми чешће не долази, што ми сваки дан не дође.

Али то је друго. (Као увређена на Миронову сестру због њеног издајства те њине тајне): А она ти је то казала? Е, гле ти ње! Ах, само док ми дође! Изгрдићу је више него за оно пре што сам је изгрдила.

МИРОН Остави то, Ташана. ТАШАНА И чим је видех, ја је нападох: зашто да ми бар она то никад не спомене, ако не доцније, кад сам се већ удала, а оно док сам била девојка, док смо ја и она готово сваки

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Дошао је у оне године кад човек још пожели неку жељу, али не жели да се она и испуни. Једне године, о вашару великогоспоинском, који празник је био и слава мајстор Костина, позове он неке своје

„Мајка ми је била тамо однекуд из Санџака, па ето тако понешто још кажем као она, мада сам сасвим мала остала сироче.” Мајстор Коста осети да му нешто расте из срца.

” Мајстор Коста осети да му нешто расте из срца. Сва она магловита знања из читаонице појавише се у глави. Појмови о оном тајанственом Санџаку стадоше се бркати с тренутним

Сагне се мајстор Коста да скупи и к себи тргне стазице, али како коју дирне, она, као трула, отпадне. Пробуди се човек, протрља чело, гутне мало воде, заспи, и опет сан.

Вратио се кући ни тамо ни овамо него човек који зна политику. Кућа мајстор Костина опет оживе. Као да је и она била у Санџаку на блату. Секи долазе другарице, оцу њеном људи на разговор.

Кад падне вече, и сви се разиђу, онда Ристана још има да слуша неку политику. Једном јој био досадио, и она рече, више у шали него с прекором: „Ма, човече, остави се туђих брига.

Знала је, наравно, где је исток. Али од раног пролећа до дубоке јесени, она је у време изласка сунца обично већ била негде на друму, возила се до својих њива и стаја, и врло често дремала од

— Не видим. — Госпа Нола, опрезно застаде. Или се девојчица збунила што је испитујем као у школи. Или је и она чула о помрачењу, па се боји.

Јачи део живота госпа Нолиног био је живот удовице. Она није ни десетак година провела с мужем, и у обичним приликама је ретко носила мужевљево име.

Попнем се, једва имам места да седнем поред ње, али она се не збуњује, не помиче. Као сад да је гледам. Ципеле, праве војничке цокуле; она врпца за везивање дебела с прста.

Као сад да је гледам. Ципеле, праве војничке цокуле; она врпца за везивање дебела с прста. Хаљина, једно те једно, сећате ли се?

на врх кишобрана, устане у колима и размахне неколико пута тим барјачетом, да би радници то видели и знали да је она ту и да може наићи... Али све је то њој добро стајало... мислим, нарочито она њена униформа.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

достојинства рецензентима јавити имам да је главнија черта мога темперамента меланхолија и да је дело ово понајвише у она времена писано кад је дух сочинитеља највећом жалошћу обремењен био.

узме своје Романче у наручија, однесе га кући и тврдо науми онако учинити као што јој је добри свештеник препоручио. Она почне своје дете сама дојити.

Истина, она која роди, а не доји, као што Стојковић вели, јест само полак мати, но мода је највећа госпођа, ви знате и ја знам, и

Мати неке особите очи осим свију људи има кад на своје дете погледи. Она види дражести које су код други непостижиме, види даре које други сујетно тражи, и раздаје по вољи достојинства и

Ако будете снисходителни разрешити је — она такве тајне у себи содржава, таки ће нам показати неки пут — љубим вам руку.

говорити, и утркујте се с Платоном колико оћете, правећи Републике; но отидите с оваковим аљинама не фрајли, јер она вас не би ни пустила код себе, него код просте секе, видићете оћете ли какво благоволеније задобити.

вољу добије од дугог времена показати му његову судбину и наговестити како се при гдикојим случајевма владати има. Она придене себи крила (познато је, вештице крила и реп имаду), намаже се машћу, очита своје »ни о пањ, ни о кладу«, прне

— Она га спочетка доста дуго како спава гледаше; потом помисли да је боље на јави му што има казати, и метне руку (ја управо,

у исто магновеније старац на памет пао, који, као што је њојзи достовјерно познато, овакове састанке колцем развађа. Она се задовољи, дакле, што је руку на њега метнула, скупи све силе и овако почне говорити: »Романе, ти си љубимац вила и

(Шта је то критикер, то ће најбоље знати онај који једнако туђа дела одговара.) Она заиста оштри усна, и с неким смешењем које ми није баш ласкало, овако почне перорирати: »Г.

— Али шта то помаже толико трпање и лупање? Мени је комшиница моја обећала један пољубац ако у овај, као што она каже, леп роман и љубов, која је у роману круна и венац, принесем, а за један моје комшинице пољубац ја би се разрешио

На свадби и на даћи, на сокаку и на сонмишчу, а и у цркви она се указује; објављује шта се којегди случило, лаже и домеће, да би јој повест пријатнија и веројатнија била.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

пријатељу, врло талентованоме и отменоме господину, за којега сам се уверио да ниједну ствар не казује онако како је она била, већ је увек допуњује, намешта и замазује, не би ли је улепшао.

И после тога случаја, а услед тога што га супруга није довољно разумела, настала је она стагнација у композиторовој активности, после које је компоновао литургију, и то не толико из осећања побожности

Звали смо је Биби. Слатко смо се смејали сећајући се свих појединости из тога доба. И она ми рече да је тад веровала да сам женско.

Ви дођете да јој честитате дан, а она у разговору окреће вам час једну час другу страну профила, нећете ли опазити бутоне и нећете ли јој се дивити.

Ако сте ви толико несмотрени па не опазите, она ће ма како, ма на који начин извести разговор који ће вам свратити пажњу.

сте ви толико несмотрени па не опазите, она ће ма како, ма на који начин извести разговор који ће вам свратити пажњу. Она не може дићи ногу увис и рећи вам: „Ја имам нове пипе!

значају пробелма који комад третира и о снажној креацији наше протагонисткиње, и чим успе да вас увуче у тај разговор, она ће прећи на тоалету коју је имала протагонисткиња и, да видите, како ће смишљено, лукаво, издалека, повући линију која

оне боје која одговара њиховоме лицу, али је питање да ли та боја увек одговара и ономе психичком расположењу које она у тој хаљини преживљује.

тим речима не приметите бутоне у њеним ушима и не задивите се, ради чега се цео овај разговор и води, онда, разуме се, она ће наставити: — Можда би то било претерано — ја не знам — ја нисам компетентна.

На једноме плавоме јастучету, у левом крилу прозора, седела је остарија дама, седе косе, у широкој цицаној халини. Она у своје време није била тако седа, али сам јој ја, још кад сам јој први пут био представљен, почупао црне власи, те да

Трећа је била девојка од порцулана, врло светлих очију и са осмехом на уснама. Она је увек стајала усправљена, наслоњена на зид.

доба, откако не може више да дâ гласа од себе, презиру га и моја сестрица и њене другарице, а изгледа да га презире и она буржоазија у прозору: зајмодавчева жена, распуштеница директора банке и порцуланска девојка.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Гр-у! Гр-у! Гр-р-р-р-ру! Ковитлају, праште, рију гранате око нас. Ах, најтеже је кад заурла она тешка. Гр-р-ру! Очни се капци грчевито затварају. Гр-у! А од пренапрегнутог ишчекивања у ушима нешто бубњи. Ето је...

Као човек!... Застадох. Напрежем очи, а лака дрхтавица ме обузима. Хтео бих да бежим. Убиће ме. А она прилика нараста, слива се са мраком ноћи, и ја у безумном страху ударих коња.

Зарих мамузе. Ветар писну. За нама се занија батерија и као оркан полете. Ближимо се. Она ватра нарасте као огромна буктиња.

Онда сиђе на пут, да сачека док челни стигну на излаз. Уто дођоше и војници са батеријским фењерима, а и она чета пешадије, и распоредише се дуж целе клисуре... Мало затим релеји јавише да су челни на излазу.

Прошли смо поред оронулих зидова Вучитрна. Она једна улица закрчена од кола и народа. Из многих кола вире главе жена и деце.

— Добро, господине потпуковниче — упаде капетан Душан — претпоставимо да смо је и сачували, мада се она почела да осипа сама од себе. Куда ћемо с њом? — У албанске планине... а после видећемо. 3аћутасмо...

Са војском је Краљ, са њима су старешине. А она униформисана организација постоји још увек као целина. Најзад, било их је који нису ништа мислили.

Они послужилац дода гранату и тури је у чељусти цијеви. А она’ нишанџија тад затвори па повуче за ручицу, а ручица поћера пијевца, а пијевац кљуцне у ороз, а ороз: пљас, па

А каписла, брате рођени, дâ огањ. А оно зрно јадно, ћело би лијево, не може од цијеви, ћело десно, опет она врашка цијев. А натраг не може од ови затварач.

Имале су откривена лица, сигурно су католикиње. Запитах једну, најстарију, да ли је вода за пиће. Она обори главу и поче наливати воду у судове.

При пролазу оне црне очи као да ме ошинуше. Устрептао, чекао сам неће ли се окренути. Застадоше. Она најмлађа наједном се окрете и журно притрча бунару. Био сам готов да пустим коња...

Застадоше. Она најмлађа наједном се окрете и журно притрча бунару. Био сам готов да пустим коња... Али она из торбе извади парче хлеба, остави на камен покрај бунара, па, и не гледајући ме више, отрча до оних жена.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Бацивши поглед на икону и на карту света Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите, Да је та карта она крпа узета Са рањавог лица Исуса Христа.

И њено се зарумени лице, Она понови: Ваше величанство, краљице, краљице... И одмах јој се из црвене кадифе обнажише две дојке Као две груде

Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља. О јури, нек јури воз уз гроктање. И ноћ. Ноћ настаде савршени мрак, А кроз

Улицама и крај биоскопа, пред глумицом младић богоради: Прислушкујући: Из желудца Вам се диже опере неке арија! Она: О не! о, не!

њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку, Не би ли се преварила да им зготови Али је старица та тако лукава; Она не би ни свраку Приправила тек онако Олако, Олако.

фине и величанствене трептаје бескрајних делића предодређене материје, оплођавајућих, мужјака и женке, који изазивају она беспримерна дрхтања, привлачења, и одгуравања целих тела, катастрофе судара, ерупције, грчеве, еклипсе свести; ја бих

Чак ни лепота није особити мој морал, јер је и она дошла после нужности тек и због ње. Претпоставимо чак да, због твог особитог држања, природа никако не стигне да те

Је ли могуће да завршавам овим једну мисао коју сам имао до скора, а која мије ево сада скоро већ страна! Она је хранила мој живот за време од шест месеци, прошла као пресни залогај кроз тело, и тиме искоришћена од мене за увек

Постоји ли Случајност: онда она улази у трагични материјал природе; док Хармонија пре ступа као осмех на лице победиочево: Човек је непрегледности

моју је убила Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости На сваку нову Реч задрхтао бих блед У узбуђењу страшном да она скрива Тајну Ја не трудих се никад ништа, нит спутах своју јед, И само скривах поглед на светлост Његову

Немилосрдно онда уједао бих је за дојку Она отклонила би ми главу и не би разумевала тај бес Миловала ме по челу и ужагреном увојку А ја сам сумњао већ грозно и

Не, не, не; ох, не! Изговорих Смрт, и речи: Она, њен Длан! На сваку реч бих губио свест, долазио са криком себи; Хтео бих да дишем дубље, грудима проширим лежај и

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Седефна ружа ју је све ређе звала к себи. Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света. Она је тражила и налазила свет у себи А зрно бисера расло је и крупњало. Љескало се и зрачило као некакво мало сунце.

Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање. Она зна да је мало сунце скривено у њој лепше од свих. Али, шта се то других тиче?

Врежу купине никада није ни видео, а она се за лист његове ноге закачила, кожу му цепа као свилу, крв тече. — Ах, проклетнице!

Наједном, Капљица осети како јој образи постају слани и како је неко вуче у дубину. Од страха она затвори очи. А, када их је отворила, виде да се налази на самом пешчаном дну, пред ногама премудрог Морског Цара чија

Још је једна једина чахура од читавог снопа била неотворена, а онда се и она распукну и три пара светлих очију погледаше жену. Као малена сунца зрачила су им лица, бљештале очи, жена уздахну.

Како су, као да је зачикују, кружила око женине главе! Полете жена да бар једно од њих стигне, али што је брже она летела — деца су све брже одмицала. Коначно их сасвим нестаде.

Од разочарења, од ужаса жена крикну и пробуди се. Низ образ јој је клизила суза. Она подиже руку да је обрише, кад некакав танушни глас рече: — Пусти ме, сам ћу! — Ко си ти? И шта ћеш сам?

Ти је не можеш тражити уместо њега, али попни се на Сунчев Брег и питај Сунчеву мајку за савет. Ако она не зна где је срећа твог сина — нико неће ни знати! — Источни ветар пође за облацима, а жена крете да нађе Сунчев Брег.

Затим, претворена у најлакши и најнежнији од свих облака, ношена источним ветром, и она пође путем којим је девојка из мака рођена пошла.

— Хвала ти, кћери! — рече бакица и упита је чиме би јој се могла одужити. Али, Лепотица слеже раменима: све она има! И породицу и дом, шта би још могла да пожели? — Никад се не зна!

Да јој на длану није било огледала могло јој се причинити да јој се старица само приснила, али огледало је било ту. Она га ћушну у шкрињу међу кошуље, па заборави и старицу и сусрет.

— и не дорече она своју мисао до краја, а разлеже се оштар, танани писак. Огледало у њеној руци распрсну се и разлете на све стране.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај! Гле, како се она раскрупнила? Овамо! (Привлачи је и љуби). КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме! — Ала си ти, Васка!

) Како ништа, кад ено и пушке бацају! ВАСКА Е, какве пушке! Само нека им она, Коштана, запева, па не само пушке, већ ће и главе побацати. А нарочито он, наш брат, красан наш брат!

Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа! Ти — ништа! АРСА (увређено): Па шта могу ја? Занат јој је то? А она то с мајком и оцем ради. Свирају — шта друго и могу они, Цигани? А да је она жена, хајде де. Али ово је девојка.

Занат јој је то? А она то с мајком и оцем ради. Свирају — шта друго и могу они, Цигани? А да је она жена, хајде де. Али ово је девојка. И поштена. Што је право, право. Сви душу носимо. Али за то...

АРСА Ех, немој то! Прошло је то време. Него, ово ће ваљда трајати док је она девојка; а после, кад се уда, неће ваљда толико за њом трчати. ТОМА Па што се не уда? Што ти то... Силом!

Гледам. Сваког дана говорим оном њиховом кмету и претим му. »Неће«, одговара он. »Она нас, Цигане, и не гледа«. ТОМА А, неће? АРСА Неће.

Проси је толико пута! ТОМА Па што ти, бре, то не?... Каква си ти власт, кад не можеш? Море, и теби је она памет завртела. АРСА Ама, брате, не могу све сам, разуми! Треба то сви; не могу ја сам.

— Зар мајка родила, чувала, па сад мајка не ваља, а она, Циганка, добра?... (Одлучно): Да кунем, ох, да кунем! (Скида шамију, иде пред икону, клечи и куне): Синко, да Бог дâ..

И тој хајдучки! Нога да не шушне. Ноћ паднала, месечина се спустила, а она, Реџеповица, чека ме. Легла на душеци, гола, млада, капка... Снага! Да цунеш, па да се заплачеш!

Де, пој! Бакшиш? Кеса? Еве на!... (Вади и баца јој новаца.) САЛЧЕ (Митки): Други пут ће она то, Митке, други пут! КОШТАНА Али оваква да сам. Да не скидам минтан. МИТКА (бесно, горко): Не!

Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав. И руке на горе да дигнеш, косу на све стране, те као она, Реџеповица да си. Али да ме не гледаш, јер много мука ће ми падне.

Али да ме не гледаш, јер много мука ће ми падне. Она, Реџеповица, ће ми се упије у памет и ће се разболим. Боловаћу. Недељу дана мртав болан ће да биднем за њума...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

дудом од стољетних дана Гдје кућица стоји кречом окречана, Па ко да су вјетри снијег нанијели — Спрам јаркога сунца она се бијели, А ноћу, кад јасна мјесечина гране, Под широким дудом сва трептати стане...

И кунем се, што је ђула и бехара, Све би својим лицем застидила Мара, — Па још коса мека, она коса врана Би мехлемом била и најљућих рана!...

Одар су њезин широки веленци Од модрих трава. Ту, гдје она сања, Потоци шуме у дубокој сјенци И славуј пјева под сводом од грања.

Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! 1905.

Ми се повраћамо из лова, из горе, А она на демир-пенџерима стоји Љепша од вечери и од сабах-зоре... На ме чека... Гледа, и часове броји Кад ћу проћи...

Гледа, и часове броји Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био, Слао бих јој поздрав кубурлија своји'... А она с пенџера ђул и бехар мио Просула би хитро, и кô снијег на ме Пахуљице меке падале су ти'о, Као да су севдах

1911. МОЈА ЉУБАВ Овдје сам љубав сахранио своју — У ово море плаво и прозирно, Гдје шкољке леже. Она сада мирно Почива на дну... У тиху покоју Гранама својим љубе је и грле Корали руди...

Кô сјај што јутром небеса га пију Она је топла, и она ће дати Сокове свјеже да те вјером грију. Не тужи! Гордо у уздању пати, Још има Бога и распете

Кô сјај што јутром небеса га пију Она је топла, и она ће дати Сокове свјеже да те вјером грију. Не тужи! Гордо у уздању пати, Још има Бога и распете трајно С ловором

Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче И засипљу сметом путеве ратара, Она сваке дневи одлази код уче, Па учи и сриче слова из буквара. Сви се чудом чуде у селу и зборе: ''Сирота, полуђе!

Постигла је сврху. У свакоме куту Њезинога срца нова снага дршће, Нити она гдегод одахне на путу, Но с дреновим штапом корача све чвршће. Већ је на крај стазе.

Већ је на крај стазе. Сада брвно води Преко уске реке што кривуда луком; Старица не стрепи, она напред ходи, И слободно хвата за доруке руком.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

за настанак епске поезије, поред ове тежње (и за саму ову тежњу), неопходни су и одређени социјални услови, без којих она не може да се појави или се гаси.

Свака митологија савлађује, надвладава и обликује природне силе у уобразиљи и помоћу уобразиље; она, према томе, ишчезава са стварним господарењем над тим силама... Грчка уметност претпоставља грчку митологију, тј.

“ У прво време, и кад се издвојила у посебан род, епска песма је по начину казивања била хорска; тек током времена она је постала индивидуална песма, а на крају родовског и на почетку класног друштва појавили су се и професионални певачи

У прво време, и као посебна песма, она је била неодвојива од музичке пратње, а касније је казивана и без тога. У развитку епске поезије уочене су три етапе.

На њима она је, свакако, добијала нове, властелинске црте, али су зато и песме придворних певача имале судбину поточића који

индивидуа се већ била у знатној мери осамосталила, али између ње и колектива постојале су још безбројне присне везе, она је у много чему била у пуном складу са колективом.

„Ја мислим“ каже он „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново

Заједно с овим слојем ступила је у борбу против турског феудализма и црквена организација, јер се она на тај слој ослањала, јер су високи представници цркве излазили из тога слоја.

и у томе периоду поједини виши свештеници држали опортунистички црквена организација је имала мобилизаторску улогу. Она је поред осталог утицала на одржавања немањићке традиције у племенској и за дружној традицији, а неки њени високи

И да је то доиста био нужан услов и за нашу епску поезију најјасније се види из тога што се она касније, у XИX веку, упоредо са продирањем капитализма и технике, врло брзо гасила и напослетку се (ако одбацимо разне

Чак нема ни једног јединог циклуса који би представљао такву целину. Али је она једна целина по томе што има једну основну, главну, централну тему: однос нашега народа према поробљивачима према

Углавном, та држава је позитивно оцењена у народним песмама. Веома ретко помиње се она као терет народу. И кад се помиње као таква, оптужују се за то поједине личности, међу којима понајвише и скоро једина

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Било је код тог краља Много добрих детаља Те златна дворска хаља Те круна од кораља Ал праља није принцеза Она срце завеза Са седам челичних реза У седам јаких кавеза Краљ баци круну и престо Што није чинио често Прошета до

За погачу МОЈА ГЛАВА ДОК РАДИ РАДИ Моја глава док ради — ради Као булдожер Ил тигар млади А када не ради — она се хлади На јастуку се хлади У мом јастуку има чичак Један сан мали Један сничак Чим трепавице око свуче Сан се

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Учитељ швићну по ваздуху донесеном шибом да јој испроба виткост, али она истог тренутка пуче преко средине. Господин Паприка сину попут муње на дјечака подносећи му под нос патрљак од прута.

Само је мало потегнем за језик, а она се растороче. — Је л' таква и твоја Луња? — Их, ђаво је однио, дабогда цркла!

тјерали камењем, али тиха радознала дјевојчица склонила би се само за кратко вријеме и тек је дјечаци сметну с ума, а она већ вири иза неког жбуна или шушкајући излази из висока кукуруза. — Ено је опет, ђаво је однио!

— Да знаш, Јованче, она ће нас прва пронаћи, буди у то сигуран. — Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како?

— Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос. Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц! —ево је усред Гаја, на Тепсији. — И стане уз дрво, гледа нас!

— Е, то већ не знам — искрено признаде Стриц. — Она ћути чак и кад је туку, а ја се на примјер, тако славно дерњам да се пола села слети код моје куће. .

Може сад вучина комотно прићи и смазати га као питу гужвару, он се ни лецнути не може. А кубура? Кад она груне, сам би ђаво побјегао. Мачак нанишани у хрбат звјерке, затвори очи и повуче за обарач. Кврц!

—А мени учитељ не да да Жују доводим у школу — пожали се малишан. — Кад она не може, нећу ни ја да идем. — Па шта ћеш онда радити?

Иде касна јесен, кише, вјетрови, како ћеш да сједиш само под буквом, па макар она била не знам како граната и густа.

Зар она, сирота, да чечи на киши?! — Тако је! — сложи се Јованче. — Она ће нам преко ноћи чувати логор, кад ми одемо својим

Зар она, сирота, да чечи на киши?! — Тако је! — сложи се Јованче. — Она ће нам преко ноћи чувати логор, кад ми одемо својим кућама. Слажеш ли се, Николица?

Кад буде киша, ја ћу сједити са Жујом, она то воли. Мајстор Мачак пажљиво је измјерио Николичину висину и кујину дужину и почео да прави кућицу, а остали су му

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Да тко год стојање кано бежање размисли? Тко за поуздано ка стојеће? Ко ће разделити ова и она, што се напред указују и помиљају се? И овим ето, устопце да иде, а на ове да и не гледа? Тко мртву живу ли реч прима?

Посахнуше заперци, — добра лоза не увену! ПОХВАЛА ЖЕНИ Кано воћка доброродна и домаћи сâд господски; корен је она девојачки и стабло, деца су гране; радилство живо, живу и беседљиву роду гранасту; светско с благословом

На врану коњу садиоци С двомерилом ценећи Закон за динар и по два — Што рад следи за њима смртна коса! ЕВА Она је човечаска велика спона и негбе гвоздене; сваке замке сплетене у руку су јој. С очима замрежује путове младићем! ...

Скупити уједно к себи хоћеш све језичнике, разлики народ... Благо Рахили међу осталим мајкама, крошто она продаје свога сина прекраснога Јосифа није видела! ...

Избави ме од крви, Боже, Боже мога спасења, на кров који имамо, разве твој, Богородице, покров. Крвоточива она жена кад се је прикојасила за скут сина твога, и таки престаде јој тећи крв од ње.

ДАР ВОДЕ Берићет роду и поврћу ДАР ВОДЕ Киша кад озгор на земљу пада, она си је једна: што вода, вода. Ама на биљу, на дрвљу, разлико дејствује: мекша и тврди, слади и горча, бојали чини,

ПОХВАЛА СВЕТОЈ ПЕТКИ СРПСКОЈ Једни људи себи воду с медом за пиће услађују, а она је своје пиће с плачем себи разблаживала; нису толико повише ни ветрови духали у тој пустињи, колико су прси

А жетва би после туштена и многокласовита, пуна зрна мотриоцу скривености свакој... Те ето, мала она од лозе израстлица, у велики и врло родан виноград расплоди се; толика ширина из њега би, да му гране преко река

А трећи је написао да је понајмоћнија од свега млада невеста, да речемо, ето, жена. Заштоно она је на овај свет родила и цара и краља, и оне, којино виноград саде.

роду, тако да су Израиљи примили неке његове приповести те у своје им књиге то приписали како и за ту звезду што је она три од Истока цара к Христу довела.

А откуд она глава онде дође (само гола кост!)? Кад сав свет водом потопљен би, дигла ју је из земље била вода, претеривао ју је

Кад вода са земље спаде, она и остаде онде, те кроз њу и прозва се лабно оно место, да речем лепо на виделу пред градом брдашце.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! Поте оборио очи, па се стиди. — Паа... — наставља калфа Коте — ти ли си гу видеја кад си она, демек, пресвукује кошуљу и чичек-антерију у башчу?!... Хм, — хукну и духну љутито на нос и заврте главом Коте.

Капија велика, сва ишарана честим редовима ексера, с огромним звекиром, показује већ сама она богатство домаћиново.

Само је лепа Зона знала каквога све цвећа није било у башти, јер она се старала о цвећу и залевала га. Скоро свако доба године имало је своје цвеће, и кућа Замфирова мирисала је преко

— Ааа, Мадо, — рекао би кад је сретне — куде ти је убавиња твоја? — Е, хаџијо, — одговара му она — прође си наше!... — Прође, Мадо! Одоше си и младос’ и лепотија, како ластавице у јесен!...

кадифа, косу као свила, усне као мерџан, зубе као бисер, струк као фидан, а сва је била оно право „злато материно“. Она је та на коју је сваки мислио кад је запевао ону песму „Синоћке те, леле, видо’, Зоне“.

А она је знала за то, па као свака ванредно лепа, а уз то још и богата, била је размажена, пуста, немилосрдна, готово рећи де

А никад сама није ишла: увек је око ње било бар пола туцета неких тетака и стрина. Кад иде, она се ломи у струку, ситно корача, а главу издиже и пружа је поносно мало напред, као водена змија кад издигне главу и

— колико је пута кад она прође, од севдалука треснуо по дивно израђеној табакери од чисте срме и слубио је кад прође Зона Замфирова!

се с чесме са стовнама враћале, или би с оним комшијом преко сокака разговарао, а тај разговор био је за водоноше као она Скила и Харивда за старе путнике.

Мане је најчешће водио коло. Само позове по једну девојку да с њом поведе коло. А она се стиди, хоће од стида да прогута ону мараму коју је метнула на уста, и сва срећна пружа руку Ману, па игра с њим!

ГЛАВА ТРЕЋА Она је помало и наставак главе друге. У њој је гаље испричан један моралан удар који је задесио Мана — заједно с

и свачега, а највише топлине (оне топлине коју ћете узаман тражити код нас); као и све куће у тим крајевима, беше она право топло, скровито и мирно гнезданце! Кућа није имала прозора с улице. Изгледала је као була с јашмаком и фереџом.