Употреба речи онај у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ево, погледај у мој дневник, преврћи лист по лист: све сам у животу побележио, све — али све саму тугу, све онај големи бол што ми толико година душу раздире...

А да се Срби нису вратили, они би цркву похарали, имање опленили и онај тршчани кров са сиротих српских домова поскидали. О, знам те ја, ти, неблагодарни народе!

Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене

ти нису заборавили... ти не могу заборавити! Онај мали господин даде знак куварима да сипају. Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим

Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!... Скотови!...

Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...

“ Сад дође и на мене ред. И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери... Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта.

„Видиш: ја сам се ноћас добро постарао! Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...

“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а

Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о

Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди... Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...

Све је изгледало величанствено, пуно тајне, чисто ти дисање у грудима застаје, чини ти се да је и онај скакавац што из густе траве сиче, јачи од тебе...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

То није могуће”, одговори ужаснуто јагње. „Ха, ха! По гласу те познајем, ти ли си онај који ми се лане у ово доба ругаше?” „Лане, у ово доба? Помагај!

А хоће ли то бити? Хоће, без сумњенија. Ибо неправда превраштава престоле силних! Онај Вечни и Премудри, који је све што видимо створио и одржава, он све види, и воздати ће сваком по делу, ако то

Такови би људи упропастили земљу. Није луд ко три погаче изеде, него онај који му их да. Давно се чита у цркви: ком се даде много, млого ће се и искати од њега.

” Наравоученије „Беатус илле qуи процул неготиис ут присца генс морталиум рампа рура бобус еxерцет суис: Блажен онај који далеко од метежа, на подобије првог рода људи, оца свога њиве с своји оре волови.

Само по том ћете се познати да сте моји ученици ако љубов моју и мир мој међу собом будете имали.” Али, вели тај и онај: то! и то! и то! Браћо моја, лажима су кратке ноге.

Нити смо с нашом вољом дошли у ови живот, нити пак ваља да желимо из њега изићи док нас не позове Онај који нас је овде поставио. А кад позове, онда — ил' нам се хоће или неће — морамо путовати.

„Иже не собирајет со мноју, расточајет”, вели наш Спаситељ. (Ко са мном не сабира и не добива, онај троши, сиреч: губи и оно што има.) А шта се с Христом сабира? Новци?

А игуман, дичећи се, пита намесника: јесам ли му како одговорио? „Мајде! (отвешта онај) имаће гди год дође шта повједати. Он мисли гди ми не читамо којекакве књиге, да ми ништа не знамо.

Расудимо само: учтивост је да у опхожденију друг другу угодни и пријатни бивамо. Сад, онај који је свагда готов и рад сваком по сили својеј помоћи и добро учинити, је ли му могуће да без узрока и радо кога

А добродјетељ изискује здрави природни разум, који кад се јоште с науком соједини, онда оставља онај божествени венац који краси и увенчава словесну душу.

Зна понешто српски, али мало, и хотећи да каже Бошњаком да је он страшан јунак, запита их како се у Босни зове онај ко чини све што он хоће? „Огурсуз”, — одговоре Бошњаци. — „Ха, море, огурсуз, да знате да сам ја велики огурсуз!

И држимо ово за небесно изреченије и закон: да је онај најславнији народ на свету који је најпоштенији и најдобродјетељнији.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

МОЛИТВА Да намирим она дрва! Да оберем онај грашак! Да претребим онај пасуљ! Да разастрем оно биље, по оном столу, испод оног храста! Да приставим онај лонац!

МОЛИТВА Да намирим она дрва! Да оберем онај грашак! Да претребим онај пасуљ! Да разастрем оно биље, по оном столу, испод оног храста! Да приставим онај лонац! Да откључам онај подрум!

Да претребим онај пасуљ! Да разастрем оно биље, по оном столу, испод оног храста! Да приставим онај лонац! Да откључам онај подрум! Да исечем оном секирицом оне бундеве за оне свиње!

Да разастрем оно биље, по оном столу, испод оног храста! Да приставим онај лонац! Да откључам онај подрум! Да исечем оном секирицом оне бундеве за оне свиње! Да посолим, да испржим, оне семенке из оне тикве!

Да посолим, да испржим, оне семенке из оне тикве! Да мирише она дуња! Она дуња, и она јабука! Да се слути онај снег! Да се чују од оних кућа из оне таме они пси! А у прозору сија неопран месец!

ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ Мудрац међ нама ћути, ћути јер види да онај који би могао при сјају звезда које сам пали Јерусалим да зида, народе да буди, труљевину гори, мекиње меси,

направише има их тушта и тма - Какви ли су им оно коњи - Штајерци - Ено претрчавају кроз ону пшеницу - Кроз онај шумарак јашу два по два - Не зна се да л запад светлуца гушће од севера шлем до шлема пушка до пушке сја - Топови

Гледамо тај пламен високо изнад голети, гледамо тај пламен, - у њему још ничега нема! Ни онај ко нас води не зна хоће ли одозго да нам сине зора, или пожар у коме ћемо, град за градом, жито за житом, изгорети.

Откако је на главу ставио круну, то више није онај исти човек! Ајде што је круна променила њега, на његову је главу натакнута, али зашто је променила и нас?

А свеца који на длану носи град остависмо у мраку, на прагу! 4. Онај који нема ништа, бос прогнаник из пепела, из пепела своје жетве, из пепела своје земље, измучену И крваву, спушта

из пепела, из пепела своје жетве, из пепела своје земље, измучену И крваву, спушта главу на праг Београда! Онај који нема ништа има све, ако има со на јаје, штап у руку и праг за под главу!

на облаке, кроз хладно кишно сивило и мрак (како се смркло, тако је и захладило), кроз коју је небеску кључаоницу онај закаснели сунчев зрак на оних неколико усамљених кућа, на оном далеком планинском превоју, пао?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

пошљемо најпре одабране четнике, те све српске породице и њи’ову стоку у планину Посово, војсци за леђа, уклоне, а онај други крај кнежине у планину Словац у збегове сместимо.

” То ми прича отац, а и ја јошт памтим, како сам онај дан из планине Посова излазио и с другом децом како сам се на виноградске плотове пењао, да можемо боље видити како

бити, јер кад су ме хтели попити, врло сам се био уплашио, а особито кад су ме за врат у̓ватили и олтару повели, јер онај један ђакон што ме је водио рече ми полако од шале: ,,Реци збогом бели свете, сад ћеш да погинеш!

Кад сутра рано каваз оде, пита ме мој отац: „Знаш ли што онај каваз долази?” Кажем ја да не знам. „Послао га”, вели, „Хаџи-Муста-паша, да ми из уста каже, да је везир рекао: да ако

— Онај бимбаша, што се у цркву био с друштвом затворио и из цркве тукао се, није се везиру хтео предати, него преда се мом оцу

Једноме рекну: „Удри ти кнежева ̓азнадара Живка, а нас ћемо тројица кнеза.” Кад мој отац наиђе покрај заседе, онај један Турчин опали и Живка убије, но они други промаше мога оца и не згоде га, већ побегну у поток, пак у Ваљево.

Сад се ови јаничари у тесно нађу, док један Цинцарин каже им лагум, куда се провела вода, у горњи град, те ти они кроз онај лагум све побушељке до у горњи град, а близу џамије имаду од лагума врата, све како који изађе, ваљајући се уђе у

опалили хиљаду две пушака у гоми— лу Срба, и, осим што би побили, који се мало рани, у̓ватио би се за другога, а онај опет за другога, а пуста Дрина брза и ̓аловита, па би све однела и ниједан не би изнео главе.

Ви видите онај Осат: све су оно готово турске куће и деца; па кад ови моји Срби попију сваки по оку ракије и уђу у турске куће, онда

да би се синовац кнежев и сељаци уверили, да је Турчин заиста убијен, отворе врата они Турци и избаце Турчина напоље. Онај што је турске коње водао утекао је у поток, како је прва пушка пукла у кући, а коње је пустио; друкчије Турци би може

То је било у ићиндију кад су пошли, баш онај дан кад су наши разбијени, 18. априла. Кад би око 4-5 сати ноћи, али стриц дође.

Попа Луку вратимо на скелу, да и онај други топ дочека из Варадина, што је новосадски владика дао а Пуљевић оправљао, и да га, како прими, на Врачар дотера.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Де, ко изгуби да дâ полоканик ракије — прихвати трећи. — Ама хоће да зановета. Знам ја њега... — рече опет онај други, отпљуцну, па наже полић. — Нека, нека... баш и ја волим, док оде — припоможе четврти.

— Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос? — Како шта ми је! — поче газда Рака још јаче, а све хода тамо и амо. — Ено онај лопов напустио онолике свиње те ми упропастише мал. — Који лопов? Какве свиње?

— Ено онај лопов напустио онолике свиње те ми упропастише мал. — Који лопов? Какве свиње? — Ено онај твој поштени Сима, што га једнако хвалиш!... Затреше ми сав кукуруз. — Е, е, затреше?... — Затреше, јакако!...

Ова се овако гради: осече се рачвасто дрво, али се гледа да врат може таман стати између оних рачава; онај крај у дну рачава остави се подужи, колико већ затреба; рачве се пробуше напремасе, углави се између њих врат и удари

Он говори мало обичније него онај с обешеним брковима. И кад говори, гледа обично по свима гостима, као да ишчекује да му се чуде како он то зна!

А одакле ти у ово доба? — упита га један, што већ беше забо прст у каиш, и погледа Радана. — Ниси погодио! — викну онај што држи каиш. — Дај цванцик! — Баш си баксуз, Радане! — рече онај што беше забо прст, тргнувши руку као опарен.

— Ниси погодио! — викну онај што држи каиш. — Дај цванцик! — Баш си баксуз, Радане! — рече онај што беше забо прст, тргнувши руку као опарен. — Ето, чим те погледах, изгубих цванцик. — Е, хоћеш ти каиш!...

— Ово је поп! — викну један од погађача и лупи по једној карти. — Сутра! — узвикну онај што разбацује, изврну карту, кад оно дама. — Их, ороспију му очину! — викну погађач. — Баш си баксуз, Радане!

Наручи Радан себи вина и остали шта је који хтео... — А шта си то ћарио у чаршији? — упита онај што је на каишу изгубио. — Продао сам мало жита и вуне... Иде Ђурђевдан, па ти, богме, имам муке.

Ваља ми дати порезу, а мораћу платити и оном поганцу интерез да ће ми очи ископати. — Је ли то Узловићу? — упита онај што је бацао попа. — А њему скоту — ја! — Е како те Узловић закачио у своје канџе, не ишчупа га се ти шале!

А богами, да ми није оне деце, сутра бих угарак у њу! — И даде ти педесет дуката? — упита онај што је погађао у каиш. — Даде, не дао му бог весела дана! — А привали добар интерез, привали — је ли?

— Даде, не дао му бог весела дана! — А привали добар интерез, привали — је ли? — упита онај што је бацао попа. — О, мој брате, да је само интерез, било би цвеће и ковиље, али уписа у облигацију осамдесет

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Па иако су те кућице изгледале сиромашне, по спољашности својој, опет је свака била пуна као кошница. Сваки, па и онај најмањи кућерак, имао је xпане довољно за сву породицу и усев; сем тога, имао је белог смока; о моткама, над огњиштем,

Браду је пуштао и дуван „палио” само онај кога је снашла каква грдна несрећа, као кад му умре син, итд... Прилазе мирно и озбиљно један другом и здраве се.

— Да ко не подговара ови народ? — Па, шта друго и може бити!... — А ко је тај? — Онај према коме си ти најчовечнији. Ти гују на срцу гајиш! — Поп? — Он. — И кмет? — И он!... — Па, шта веле?

Он виде како му сви весело трче и руку пружају... Он виде и онај радосни Јеличин поглед: и она се радовала што га је Станко оборио!... И набрекнуше му жиле...

сигурно јој прича о своме јунаштву и твојој срамоти!... нуто, како јој се прегиње!... Лакше... лакше!... За онај цер онде!... Баш ће тиком мимо тебе ппоћи... Лазар се — као гуја — вукао од дрвета до дрвета...

Али то не беше сан... Био је као у неком полусну, у коме је чуо и оног малог црвчка што црвчи изнад његове главе, и онај шушањ што га зелембаћ — пред сами смирај сунчев — прави хватајући муве и бубице, и онај цвркут мале тице што цвркуће у

црвчи изнад његове главе, и онај шушањ што га зелембаћ — пред сами смирај сунчев — прави хватајући муве и бубице, и онај цвркут мале тице што цвркуће у свако божје доба дана; али му памет не беше присебна...

— Него, не знам коју ли је луду овај лудак нашао?... Иван ми рече да је онај његов бацио око па ону Севића. Станку застаде залогај. Као да му неки докопа срце и трже га, такав бол осети.

јули. По самом јутру видело се да ће дан бити веома топал. Први зраци сунчеви чисто су пекли кроз онај чисти ваздух. Кмет Јова уранио, умио се, молио богу, па, по свом давнашњем обичају, изишао до свога кованлука.

! — Станко — рече Иван. — Ама, зар Станко Алексин? — упита кмет. — Он главом! — рече Иван. — Онај мој љутац — ка̓ и сам што сам — смотри га јуче, баш кад изиде из вајата. „Зачудим се”, вели, „шта ће Станко у вајату.

Та у твојој су кући одрасла!... Све село зна да су то добри радини!... Нису ленштине, као онај што на мој дом пљује!... Хајдете, браћо!... И сви се кренуше кући његовој... 9.

Али ја ти велим: нити ће те ко терати, нити сме терати!... Кажи твоме таји: да си ти девојка Станка хајдука, и да онај који те се такне, никог свога више загрлити неће!... А ти... бићеш моја!... Збогом! Збогом!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Све је тамо било као и пре. Али он није више био онај исти. И није могао да позна те сунчане обале родног краја. Болно, он затвори очи и погледа у себе.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја. За нама његов асистент, па онај момак. Затворише врата. Видео сам једну велику, светлу, високу, чисту собу. С обе стране кревети с белом простирком.

Кроз отворен прозор пиркаше са оне липе сладак, миришљав дах. — Не! — рекох ја. — Већи је онај горе и од мога друга Јоце! Он ће дати ономе. Тада чух из једне собе загушљив и болан узвик: — Јаој, моја мајко! Ах!

Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему?

Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему?

да сам могао, да сам смео, ја бих јој казао... казао бих јој: слатка моја мајка! Ух, а они у болници! Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај! Бестрага све! Није ни моје срце бачванска равница.

казао бих јој: слатка моја мајка! Ух, а они у болници! Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај! Бестрага све! Није ни моје срце бачванска равница. Баш нећу више никако о томе да мислим!

Није ни моје срце бачванска равница. Баш нећу више никако о томе да мислим! — Је ли, мамо, како се носио онај златан пушћул што га ти још чуваш у орману? Онда ми је она причала о њеној свадби. Ах, како је она то умела да прича!

кратак, тако кратак како само може бити кратак човек који долази код сарафа да за једну монету узме другу која му у онај час треба. Те ноћи ја сам с мајком провео у кревету седећи, и ово је укратко моје сећање и — наш разговор.

и исплакано лице моје мајке, с тајанственим осећањем слушао реч „везикатор”, мирисао паљевину и чађ, али ипак онај хлебац што га донесе чича-Ћорђе необично ме је слатко голицао; и залогаји од њега тако су одсудно брисали све моје

Много сам о томе мислио, и сад ми се тек чини да сам тада и на њој видео онај исти израз лица, ону исту тишину душе, оно поуздање, поуздање у — Бога! — Отиди опет кад стигнеш! — каже ми мама.

Ја се јавим помоћнику и уђем у „малу собу”. Али тек што сам био отворио врата и видео онај Значајан поглед који, кад су врата шкрипнула, беше укочено управљен поврх њих — тек сам, велим, одшкринуо врата, а

Он хтеде да прискочи чича-Ђорђу, па се обрте девојци, поче млатати рукама и одсутно викати: — Та да, дабогме... Онај, онако... Знате... да.. дакако! — Ето видиш! — каже Ђорђе.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки!

Та и онај бог, боже ме прости, узима што је боље! Ето ја и господин попа, ми ћемо још сто година живити и мучити се!

Ух, сав ми је црвен кад га видим; па и онај ко га спомене. Ко ти још неће добити црвен појас!« А ако је веровати поп-Ћириници, и јесте га мало чудновато добио.

Увек се извуче из малера, па да је не знам какав. А ту је мислила на онај случај кад је Његово Преосвештвенство Владика правио каноничну визитацију по својој епархији, па није затекао на време

похвалио је доброга пастира пароха Спиру, а видљив доказ и знак тога његова задовољства и благонаклоности беше онај црвени појас, на који толико викаше поп-Ћириница. — Због песме, ни због чега другог!

— Молим, молим, да чујем. — Само тако ћу вам показати ако ви мене научите како се прави онај мелшпајз што се зове: Саће од зоље од квасца, јер сте ви у томе, морам признати, прави мајстор.

! Господин Јеротеј Драгановић кад је написао онај Кохбух, хтео га је њој посветити, да шта! — Верујем, слатка. — Па како је мене моја мама учила, тако ја сад учим

Онда је још добар био и тачно радио, а данас не можеш ни да га познаш, ни онај ни дај боже. Сад је оматорио па се прозлио, и полудио; па се или усићи и на крај срца је, па заћути као каква пакосна

А они му само кажу: »Хоћемо (на пример) томе и томе у Галицију или у Талијанску«; па се онда онај што наручује писмо, наслони преко стола на оба лакта, па диктује: »Пишите, — вели, —: Прока Белеслијн (или тако

А, сто му заверака његових! Пишу ми оданде да је први момак у Талијанској! А ди би и био друкчији немешки син!« — А онај задовољан доноси још један бокал.

Баба Пела, која је седела пред кућом и подштрикавала неке чарапе под багремом, видела је како је онај путник у колима скинуо шешир и прекрстио се, па, како је била мало наглува, одмах се сетила да то звони на вечерње, па

Донесу пред госте сатљик вина и холбу воде, па онај меша вино с водом, фртаљ чаше вина а три фртаља воде, па мало пијуцне а мало чита новине, пијуцне опет па опет чита

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Али, од тада Таја као да не беше више онај Таја. А зар и године дођоше. Више није јео. Само, кад га пустише у собу, леже. Више ништа.

XИВ Ч’А МИХАЈЛО Био је из планина. Мени је увек било мило да га видим. Као да се од њега ширио онај планински, чист, на мајчину душицу мирис. За чудо како је био питом.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Да сам знала, не би’ му на фортепијано свирала! — Шта ћеш му, кад си му се допала. Видиш, онај други трговац опет мене проси. — И то је масивер керл. Је л’те, мутер, неће више доћи? — Па нека дођу.

Ретка срећа за удате. Откуд Рогозић тако питом, онај бесни јурат ком се свако с пута уклањао? Марко Рогозић био је међу јуратима први у науци.

тај и не зна тако радити као пештански фишкал; друго прокатор а друго фишкал; друго, кад узмеш нашег, знаш како је, онај је с оним род, онај је пријатељ, онај оног мрзи, па је све једно с другим сплетено, па откуд се сунцу надаш, лед те

радити као пештански фишкал; друго прокатор а друго фишкал; друго, кад узмеш нашег, знаш како је, онај је с оним род, онај је пријатељ, онај оног мрзи, па је све једно с другим сплетено, па откуд се сунцу надаш, лед те туче.

фишкал; друго прокатор а друго фишкал; друго, кад узмеш нашег, знаш како је, онај је с оним род, онај је пријатељ, онај оног мрзи, па је све једно с другим сплетено, па откуд се сунцу надаш, лед те туче. Узми само Миливоја.

Нема, вели, потпуног доказа, јер, вели — піта пітае сіміліс. Не може после дужег времена ни онај доказати ко је јео.

Ипак Миливој Алку сваки дан посећује, из цркве испод руке прати. Мица кад то види, онај дан не може да једе, мука јој, мора да узме „хофманише тропфн”, Хофманове капљице.

Био је добар клијент, но неће рђав бити ни Алка. Бабоња је више сматрао Јефту за клијента него Алку, јер је онај плаћао. Марко оде Бабоњи да с њим уговара. Бабоња га саветује да не тера.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

62 ИX. 70 Х. 76 ЦРВЕНЕ МАГЛЕ И. А у четвртак јула двадесет трећег ултиматум лудачки груну у престоницу, те сав онај живот у њој узрујан, нередован и напет од атентата, задоби изненада неки необично мучни и злокобни изглед.

ужасно непријатне ствари, и ако се баш ништа није знало о бесу и смеровима оних слепих и невидљивих сила, од којих је онај развој догађаја даље морао зависити.

и многобројне гомиле, застао је, љутитог и огорченог изгледа, али без трунке оне радозналости, која је распињала сав онај остали свет што се гушио у некој мутној душевној узбуни, мрзовољан, блед, са црном брадом и чудним очима, студент

А сад је било све на путу да пропадне. И онај живот без плана, мучан, ризичан и вртоглав, који тек што се стао заборављати, понова је претио да отпочне.

Два рата и једна побуна, ти тек што данусмо душом, ево ни ране ми нису још суве, а, врага, шта се понова спрема. И онај бле сави свет тиска се тамо око Министарства, чека неку вајну одлуку од оне куће, као да му она може нешто помоћи.

Живот тај само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други, пун трагичних, великих страсти, један бујан ти буран, победнички живот. Ја не знам и никад ништа не могу знати.

Јест, части ми моје са свим несигурне, мора бити. рата и све треба пустити да иде како иде. И онај Христић што се оженио пре двадесет и три дана мора оставити жену, оно дивно витко и ватреностворење, и са мном заједно

Он прекрсти руке и чврстим кораком пође по соби. И поново и још дубље под његовим ногама угибао се онај иструлио патос.

Па шта ја тражим? Тако је мислио Јуришић док је нервозно и без реда бацао ствари у онај свој прописни војнички сандук, а кад је и са овим био готов он опаса сабљу и револвер и тада понова осети како оно

који се предосећао, распростирала онај разоран бес живаца и дрхтавицу најстрашније грознице кад неизбежно наступа слом свега, она провала у коју се

И Јуришић намрштен и љут уђе у свој шатор. А у батерији, која се одмарала, владао је онај мир смрти и само се чули они фини шумови ноћи.

једна дивна јасноћа интелигенције просто зграњавала; људе који су увек знали шта хоће и код којих ме је нарочито чудио онај увек фини, танак и доследан ред мисли, ма о чему покренуо да с њима говорим.

Африка

Смешно је да у Африци, између два црнца који се прихвате одевања, много је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване

одевања, много је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване дотле само за празнике. „Дакар није Африка!

Вуије ми се смеје. Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма

Играју својим телима као најлепшом играчком. Беспримерно свеснији од наше деце, они немају онај начин пућења и стидљивости, немају бригу исписану на лицу и болешљивост на образима.

Кад наћићу једног ђака писао на овај зид, осетиће тежину мог штапа. То је лудак п... дивљак. Напротив то си ти то је онај који описује то је дивљак, разбојник, гадан, ратар (Човек земље). Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд?

То није врелина зракова која убија, већ угао под којим ови падају, и нарочито онај део њине спектралности који је јачи на Екватору но на северу.

Свуд је ту прашума, и само је то гора која је прашума. Остало је савана. Онај огромни простор, од западне до источне афричке обале, који се зове Судан, могао би се звати саваном.

Како је полазак одложен за мело доцније, ја трчим да видим манастир марабута; онај са минаретима од сасушене земље и дрвеним шиљцима.

! Видео сам много ствари тога дана, обишао неколико села и гледао неколико там–тама, тако да сам сасвим заборавио онај јутрошњи Деде у Батлеу.

члан племена. Човек је само онај који је иницијиран у тајне живота и фетиша. Сваки човек није ни достојан да буде уведен у тајне, чак и кад није крив

И да није ових сведочанстава о људожерству у околини Мана, било је довољно видети само онај уплашени трзај тела једног тамошњег црнца када га белац сретне, његов дивљи скоро умоболни поглед, фаунско црно тело,

Као да је погађао то, и као да би ме сасвим победио, продужавао је: „Био сам престатер. 3нате ли шта је то? Онај који тражи злато усред саване, копајући на површини земље под сунцем од кога умиру и црнци који уз мене раде; или

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Видиш, кад се с ким разговараш, треба управо да му у очи гледиш; говори не врло брзо, но непресјечно, тако да онај кој се с тобом разговара не може реда добити. Никад да не помислиш у себи: „Е, сад сам фалила!

ЈУЦА (погледи у Мишића): Кад би била Јуца луда. ЈАЊА: Луда? Ко ради, онај луд? Ко си кити, паметно? О, проклето немарљиво свет, мораш да пропадниш!

Црњански, Милош - Сеобе 2

У Бечу сматрају да је онај ко је саветовао да се тим официрима изда апшит из војске, морао сићи с ума. Он, Гарсули, лично, жели да се види с тим

Мајсторија је била у томе да се сви играчи раздеру, као да им кожу с леђа деру, а онај, који цима, да погоди, кога је цимнуо. Урнебес би био велики и сваки се кревељио.

Сви су писали по један, бечки, цванцик, а каткад – кад се играло хазардно – по један талир ћесарски. Ако би онај, који цима, погодио, све је носио, ако није, играло се даље и цимао је идући.

Затим му рече, без икаквог знака беса, али гласом у којем је било трагова суза: „Онај Темишвар, који сам ја био створио, Ви сте, данас, успели да уназадите за сто година.

“ говорио је њен муж и уживао у женином гласу. Насамо, то двоје је лудовало, иако су били већ пет година у браку. Онај кога су та два брата и њихове жене спремали се да испрате, и сам се, за то време, спремао, уморан и неиспаван,

Исаковичи су, после, причали да је, за све то време, Павле био онај који је међу њима био најмирнији, најразборитији, најбезбрижнији.

Далеко је до Осека. Стићи ћу ја још до Беча, и до Бестушева.“ То је опет био онај високи, охоли, Павле, са намирисаним брцима, кога су знали годинама.

Сам је човек у беди. Чему трошити речи о томе? Мутав мутавог најбоље разуме. Онај ко плаче, зна шта је суза горка. „Наднесе се нада мном, тако, да ми дахом својим пијаним напуни носину, ваљда да би

Накитили су га били као чутуру, какве носи онај ко у сватове зове – а које су звали „фифери“ у Новом Саду. А што је било најгоре, после се у гарнизону причало да му

Госпожа Евдокија му, међутим, подвикну да није потребно да јој говори, као што јој је придиковао онај шокачки свештеник, на оном пропланку, на путу у Гран.

Госпожа Евдокија му, смејући се, рече да ништа не би било. Она би рекла да је пошла тамо где се онај бели зец на вратима налази – или да се враћа одатле.

За неке се више није знало ни да ли су живи. Нестао је био дакле, заувек, онај његов свег, откуд је пошао, у ком му је све било познато, где се његовим, матерњим, језиком говорило, где се, увече,

Теодосије - ЖИТИЈА

Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху, у Свету Гору, јер су још отпре знали за његову жудну да тамо оде.

А када ово чуше војводини момци, на свирепост готови, почеше, још љуће, монахе бити немилостиво. И када је ово чуо онај кога су тражили, због кога се начинио толики метеж, побоја се да се ово зло како не сврши убиством, и нагнувши се с

! Овако и много слично плачу изговорише, и још Дуго плакаху, онај горе на кули, а ови доле на земљи, да би се и неосетљиви камен ражалио.

И не доби то никако, јер се игуман зачуди не говој неумесној молби, и рече му: — Не, чедо, не! Не приличи да се онај који није утврдио ноге послушношћу на корену првога степена општежића дотиче врха ћутања и усамљеништва, и да пре

лостив и гневан непријатељ цвојему телу, да су с е игуман и сви дивили таквој ревности његовој и доброј промени, да је онај који је одрастао добро и од оних који су добро живели и у свакој срећи тако брзо заволео да усрдно иде суровим путем,

ми је реч и о њима, и веома мила, јер су се и они, пошто су били добри, удостојили да буду родитељи таква детета. Онај војвода раније помињани и благородни момци који у Свету Гору гонећи достигоше светога, а пошто су били надмудрени, као

венац правде за своје трудове, и за оне које је он спасавао, што спреми и што ће дати Господ праведни судија у дан онај, њему и свима који воле дан јављања његова.

Када је дан почео да свиће, унесе га у црквени притвор. И могао се видети дирљиви призор крајње смерности: онај који је некада био висок и лежао у златној и мекој постељи, лежаше само на рогозини као један од последњих и убогих

Давида који каже: „Ако вам богатство допадне, нека за њега не прионе срце“; колико Више је достојан прекора и укора онај који копа земљу и тражи оно што није оставио, журећи се да узме?

Јер ево, вазложише на ме зло за добро и мржњу за љубав. Онај који једе хлеб мој подигао је на ме пету своју, и да ми запне замку да паднем жури се̓.

А онај који није примио добре савете светога, ноћу на починку спавајући наједанпут страшним стењањем стаде викати на одру, јер

име твоје, дивим се твоме великом човекољубљу и брзоме мило срђу, јер си дивна дела са светима својима учинио и чиниш! Онај који је многовремено болешћу мучен и који се никако није могао исправити и за кога су и најбољи лекари мислили да је

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Кад се изузму неки архаични облици, језик дубровачке књижевности је исти онај који је у XИX веку усвојен као књижевни српско-хрватски језик. Ова је акција почела већ крајем XВИИИ века.

Племенски старешина био је онај који се истакао храброшћу и делима. На власт је долазио избором и прећутним пристанком.

Зато није чудно, што се овде, више но игде у Хрватској, чује онај наш звучни динарски језик, богат речима и фразама, и што се наиђе на причала и рођене приповедаче.

се њихово интересовање за материјалне ствари пробуди само онда кад су у питању њихови лични интереси, и тада се покаже онај себичан, уски „бошњаклук“ муслиманских бегова и сељака, особита духовна скученост босанских муслимана.

се њихово интересовање за материјалне ствари пробуди само онда кад су у питању њихови лични интереси, и тада се покаже онај себичан, уски „бошњаклук“ муслиманских бегова и сељака, особита духовна скученост босанских муслимана.

Али ће онај који зна за ову навику лако познати да ли је ушао код Србина, макар то било и по очуваној старој женској народној

Нестало је затварања у кућу, нарочито у варошима, и почео се мало-помало мењати онај зачмали и закржљавели варошки живот. Чује се критика српске управе и често с разлогом.

Епске су песме ређе но у динарској области и, изузимајући оне на Косову, немају онај полет, снагу и вредност динарских песама; још мање је у њима онога пречишћенога и као кристал јасног националног

То је онај бујни и пун чулности, отворен и откривен балкански живот, коме се сасвим одају поједини занесени људи и због љубавног

Трећи од њих, онај зидар, још је задржао мавровску ношњу. Сва тројица имају онај трезвени поглед на живот, који креће на рад и

Трећи од њих, онај зидар, још је задржао мавровску ношњу. Сва тројица имају онај трезвени поглед на живот, који креће на рад и предузимљивост и који је карактеристичан за средње варошке слојеве у

Осим тога он се одликује већом архаичношћу. Онај развитак који је у току последњих векова захватио динарски тип њега је само додирнуо.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет, много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно, бити превише

Да је неки честит мачак, хајде де, али онај твој објешењак Тошо, који се пење на врбе и одозго буљи у рибе и облизује се!

Овде нису чиста посла! Осјећам у џаку нешто врло сумњиво. Онај мали лопов хитро се успуза до моје главе, помириса само моју њушку и престрашено промуца: — Па ово мирише...

На те ријечи мени се сва кожа најежи. Куку мени ако ме Жућо нађе овако у џаку! Одједном онај други зец пропишта најтишим шапатом: — Шшш, буразеру, ево једног џака! Кладим се да је унутра купус. — Овамо га!

Ту се, наравно, увијек налази и онај грлати човјек с кутијом срећака и бијелим мишем. Он поваздан промукло виче: — Миш бијели срећу дијели!

кад је већ стигао под саму планину, сусретоше га други бјегунци с вашара и ужаснуто повикаше: — Еј, чича, па ти носиш онај џак с малим лавом!

Спасла се само једна бува која се сакрила у његов чупави реп. А његов савезник, Миш пророк, онај што се довезао овамо на репатој звијезди, то ти је тек сила. Прориче и погађа и унапријед и уназад.

Послије кратког времена чујем шкрипу врата и осјетим примамљив мирис чађаве сланине. Значи, стигли смо у неку кућу. Онај Неко тресну џак заједно са мном о земљу и развеза га.

— Тако је, тако! — заграја читава скупштина. — Дедер, браћо мишеви, ко ће мачкама звонце о врат вјешати? — упита онај ћорави миш. У мишјој скупштини настаде ледена тишина као да је на њу пала сјенка некаквога огромног мачка.

Како би било да те малчице грицнем, само мало за увенце?! — Боље би било да ја грицнем онај канап око твога врата! — досјети се Миш пророк. — Онда ћеш добити и слободу и сланину.

Док су Тошо и Шаров слушали пјесму Миша пророка, од села се заори један страшан глас: — А, ту ли је онај крадљиви мачак сланинар и његов савезник Шаров! Сад ћете ми обојица платити!

Тошо стигоше до ријеке, баш у близину оне крчме гдје су недавно пијанчили чича Тришо и крчмар Винко Шљивић и писали онај мудри Оглас и проглас.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

чуо све што се не да чути Али му дојадило И жуди да се поново претвори у себе Али без очију не види како А онај је открио сва своја лица И једно за другим витла преко крова Последње баци под ноге И загњури главу у шаке А овај је

је затегао свој поглед Затегао га од палца до палца Па хода по њему хода Прво полако после брже Па све брже и брже А онај се игра својом главом Хитне је у ваздух И дочека је на кажипрст Или је уопште не дочека Нико се не одмара ЈУРКЕ Једни

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Са петлима спласне њихов занос, и вампири беже наврат-нанос. Само онај везаних очију нема појма да хвата кочију. Он продужи да се игра жмурке, хвата петле и мамурне ћурке.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Да! МАРИЈА: На дужи пут? ПАВЛЕ (нервозно): Откуд ја то знам? МАРИЈА: Питам због кофера, 'оћу ли онај већи или...? ПАВЛЕ: Немојте ни један, не треба ми! Нећу ни једну марамицу да изнесем из ове куће... Не треба ми!

СПАСОЈЕ (посрне и дрекне): Ко то, ако бога знате? АНТА: Онај чију си кућу на Теразијама и све остало имање ти наследио. СПАСОЈЕ: Та идите, молим вас; лудост, као да смо деца...

Материјал им даје сам онај који по вашем уверењу није жив. Ако би новине то објавиле, оне би ми отеле капитал који ја већ имам у руци или, боље

СПАСОЈЕ: Врло добро, врло добро; дан-два, толико нама и треба; дан-два. ЉУБОМИР: А господин Анта ми вели да је онај већ предао ствар адвокату. СПАСОЈЕ: Да, тужи господина Анту. АНТА: Све нас тужи. ЉУБОМИР: Кривично?

И зар је онај који тражи да му се отета морална и материјална имовина врати, зар је то разоран елеменат? О бедни ниткови, који не

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Девојке су имале сјајне и напрегнуте очи... Очекивале су херојство, али ја нисам имао воље да изигравам хероја. Онај се још знојио по темену и по томе сам знао да се плаши.

- рече Ненад Чичак придружујући ми се. Затим облизну усне и настави да корача упоредо са мном на онај свој нарочити начин: ту сам, али не морам бити ту, не обраћај пажњу на мене!

Осећао сам како ме читаво тело боли, а онда и онај шум у ушима и слепоочницама. Полако сам почињао да га препознајем.

особина против којих се борила јер је хтела да буде добар активиста, али је мимо њене вољу из ње излетало да овај или онај није никакав човек.

Написао сам то, а онда схватио да је бућкуриш последње врсте. Фудбалер, онај који је постојао, и онај кога сам измислио, били су даљи један од другога него Северни и Јужни пол.

Написао сам то, а онда схватио да је бућкуриш последње врсте. Фудбалер, онај који је постојао, и онај кога сам измислио, били су даљи један од другога него Северни и Јужни пол.

Почех да мислим о писцима и њиховим јунацима које су побили на овај или онај начин, а онда се сетих оца и галванизиране жабе због које он данас предаје историју књижевности и проклиње професорске

Слушао ме је тренутак или два, па опет почео до говори о себи босом и изгладнелом у рату на онај исти начин на који је већ говорио, тако да нисам имао снаге да га слушам. - Опрости, мама!

- раширио сам руке. - Сама си причала о пацовима. - Набавићемо мачке. Оне су навикле да буду затворене. Онај јеж је читаву ноћ шмркао око зида. Изгледало је као да дете плаче.

и љубио јој образе слане од суза, усне хладне и слатке, а возови су пролазили, два теретна, један путнички и опет онај за Истамбул.

Ту није могло да буде сумње: и са сто километара удаљености препознајем његове двометарске криве ноге и онај нарочити шиштави начин на који, кад је узбуђен, дише.

као криминални роман без полиције, јер, док ме је он давио, вешао за ноге, сецкао секиром на парчиће или затварао у онај вагон, није имао ко да ме брани, а нисам смео никог ни да позовем.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Но осталима је било тешко, и што више остраг, то горе. Бичеви пуцају, вију се око ушију, коњи тешко дишу, сустају, а онај последњи од водене стране све клизи и пада низ бајир, каткад га лађа тргне натраг, па се изврне. Страшно мучење.

Госпођа Сока отиде са Кречарком у магистрат и ствар пријави. Овде се одмах закључи да се путници курентирају. Још онај час оправе се писма на све стране, прво у Кракову.

Сад ће бити по њих шићара, што икада. Она прва тројица, голаћи, нису се хтели за онај пар боље обући и оборужати, да их не познају, али ноге их Чамчином оку издадоше.

Ако се која допадне, покуди овај или онај, или живи овај с оним у непријатељству, па је ствар покварена. Шамика лако би нашао коју, али чује мати или отац

Па кад се „ангажира”, с каквом грацијом прави кораке до играчице, па онај леп наклон, — прави Селадон! Он зна потпуно етикецију, зна да треба страној фрајли првенство дати.

Изгледа јој Шамика међу незграпним калфама као рузмарина крин. Није ни чудо, онај његов створ, та лепа ношња, тај његов племенит ход, тај аттітуде, — све то јој се ужљебило у срце.

Ништа необично, као год у сваки дан што се носи. Само се за једно побринуо. Онај исти дан дао је из Пеште донети два лепа букета од свежег цвећа, један за фрајла-Лујзу, други за госпођу Матилду.

Катица се суши, види да неће дуго, а у кући, на овом свету нема за њу радости; готова је полазити на онај тајанствени свет, о коме још нико не зна ништа, у нади да ће се можда . . . са својим састати.

Дванаест хиљада. Отац је задовољан. Најпре отиде Шамика матери и брату. Погоде се. Паулина је већ онај дан заручница. После две недеље сватови. Паулина се уда. Није морала чекати три године. Шамика се опет није оженио.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Само онај велики камен на брегу, над којим је био подигао кров, где му је отац лежао сахрањен, стајао је непомичан и видан, над

Све казне опроштене за ноћас... то јест... онај један, за силовање, шибе, кроз цео пук.“ Тако је, ето, решено да се Славонско‑подунавском полку покаже крв, још пре но

га је некако сажаљиво, ако је седео крај њега, препуштао му је благонаклоно место, мада је он био сув као штап, а онај тежак као буре. Кад му је брат говорио штогод, није му гледао у очи, већ смешећи се, преко рамена.

Покушао је да га одврати од војске и да га научи трговати, али се онај убрзо зажеле својих коња и сабаља. По смрти очевој, кад се на дуже састадоше, водио га је за собом као праву муку

Дан је био за њих, а вече је било за њега. За њега није био онај кикот, ни та ћеретања, ни све то. За њега је она имала и други глас, и други поглед, цело једно друго биће.

Одлазио је у рат, у нешто потпуно несхватљиво и ужасно за мозак госпоже Дафине, коју је, при самој помисли на онај његов страшни ожиљак од сабље, препадала мука. И иначе, каквог је то уопште имало смисла што му беше жена?

Не видети ону дреку, плач, скакање, као полуделих, баба, лелек и запевање, кукање за мртвима. За Вука Исаковича, цео онај крај откуда су дошли, у ком је оставио породицу, био је постао отужан.

Живот, онај на дому, за Вука Исаковича не беше живот, прави живот био је за њега негде другде, диван и значајан. Код куће је било

пук, који беше опет раздражен, јер је ишао последњи, вежбама преласка преко реке, успео је да војнике прибере за онај последњи час, за који их је брижљиво припремао. За сечу и покољ.

Уопште према једном животу, према коме је онај њен бивши живот био не само злехудан, већ и узалудан, страшно узалудан, са детињством код очуха, са девојаштвом код

својим првим данима са Вуком Исаковичем, његов брат, са својим љубакањем, сада, дође јој просто смешан, толико јој се онај први и оно прво време њеног брака учинише дивним.

њену смрт, обојица га увераваху да јој је крај близу, јер Турчин мишљаше да јој утроба трули и зато крвави, а онај други, да јој утроба крвави па зато нешто унутра трули. Били су убеђени да ће му снаха умрети.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Ти плетеш мрежу по цијелом свјету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи.’ Кога ту вечер сније, онај ће јој бити суђеник.

чинилице разумљива је ако се подсетимо на то да је она у тајном дослуху са хтонским, „нечистим“, демонским силама. Онај ко упражњава љубавне чини, верује народ, лако може да „ограише“.

У Призрену, наводи Тихомир Р. Ђорђевић, „кад сватови с младом сретну волујска кола, онај чија су треба да испрегне једног вола док сватови прођу“.

Тако, на пример, у ђевђелијској кази, кад свекар с колом уђе у кућу, онда онај што удара у бубањ баци увис палицу и каже: „Ваја гудина винчајне —дугудина крштејне!

¹² У Гружи верују да ће онај ко се тада роди постати вештица, односно вештац.¹³ Осим профаног, свакодневног континуираног времена, постоји и

То је човек с малим репом, који је „много јачи од другијех људи кад се наиједи; у онај мах (веле) још да му се реп напне, могао би надвладати десет људи као десеторо мале дјеце“, пише Вук.

У Боки, онај део пупка који отпадне после четрдесет дана закопавају у земљу, а поврх њега засаде „корен наранџе или лимуна да дете

⁵ Молитва се обавезно ставља у воду за купање новорођенчета због тога „да га не обиров мађије“.⁶ При повратку, онај ко носи кући „водицу“ мора добро да пази да нигде не спусти суд са молитвеном водом, јер ако њиме додирне земљу, може

СТАВЉАНЕ ДЕТЕТА У КОЛЕВКУ Прво полагање детета у колевку врши се свечано и ритуално. Најбоље је ставити га у онај дан у који је те године био Божић, па ће дете, верује се, бити срећно.

Да би дете добро спавало, требало би да га први пут стави у колевку онај који има добар сан. Исти циљ се магијски обезбеђује и на тај начин што се дете полаже у колевку жмурећки.

детета за умир, мислим да су ови практични разлози дошли касније и да су они само рационализације које скривају онај прави разлог који се налази у паганском слоју народног времена.

⁶³ Хришћански обред увођења детета у веру изводи поп у цркви. Док се дете свечано купа, отац или мајка ваља да раде онај посао који би волели да њихово дете ради када одрасте.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Чедоубица, прељубник, најахалац, онај кога злопакосни ђаво узе, бабун, богумил и јеретик, слабић који на суду не говори право, човек који скрнави иконе

ЗА НАИВНЕ За оне којима се чини да су једнаки сиромах и богати, слаб и јаки, несуђен и онај који се са робије врати, безруки и човек с рукама обема, миропомазани и одлучен од вере, звани и онај што пред

јаки, несуђен и онај који се са робије врати, безруки и човек с рукама обема, миропомазани и одлучен од вере, звани и онај што пред вратима чека, за њих, за себе, за свакога човека тражим помиловање.

КОЈИ ЈЕ ПОГУБИО ПЕРГАМЕНТЕ Тражим помиловање за човека који се вратио с дуга пута а погубио доказе и пергаменте да је онај за кога се каже и који јесте, те му људи не верују на гола слова.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Траже се. ИИИ Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још откуцава у нашем памћењу.

Траже се. ИИИ Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још откуцава у нашем памћењу. Он се тражи. Испод његових казаљки упознавали су се будући љубавници.

И он се тражи — тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново

Његов десни рукав мирисао је на повратак из војске, џип »вилис« и товатну маст за конзервирање мотора. Онај део који зову ранфла мирисао је на »герлен« једне младе даме; предња страна — на труле даске једног сплава на Ади

Они су улазили са коњима. Е, па, баш сам чекао да Божић-Бата убаци било шта под бадњак (јер, био је Бадњак) кад нам онај рођак са двогледима, бомбама и свачим објасни да он уопште не постоји.

Како да играм кад не чујем музику? Сели смо на онај кауч покрај баке која је већ спавала са главом на креденцу. Изгледа да су ме оне вишње из тегле ухватиле.

Наравно, играли су нас неки други момци; мене је играо онај плави, славни Какосеонозваше, али иначе, све је било исто, потпуно исто!

Једва ме човек може и приметити, колико сам се смањио. Њихове жене климају главом и гледају ме опет кроз онај двоглед, наопачке. Хелен, Лу или Меги кажу да треба свакако послати неку причу.

ствар раног устајања, јер је припадао свету који се буди у подне, па је са нестрпљењем ишчекивао вожњу аутобусом — онај тренутак када започне спуштање низа стрму цесту изнад Светог Јакова и када се изненада и без опомене појави Град.

Изишли су из кухиње и погледали у небо, које је постало готово љубичасто од врелине. – Ово је онај у три... — рече калуђерица другој сестри. Вријеме је да даш кравама...

оркестар био пребучан, могао сам сасвим лако да из кркљања позауна и топота балетских патика по бини, издвојим за себе онај мукли звук затегнутог конопца који добује по картону, и у њему је било неке обести, па онда неке тихе среће, неке

Несхватљиво чудо. Две дангубе више не мисле на онај живот, устрептали облак начињен од сувих птичијих тела. Ипак, тај облак остаје да лежи похрањен негде у кинотеци

Матавуљ, Симо - УСКОК

струка, сви пушаху из предугачких чибука и канда мало разговараху; сви, осим једнога, имађаху фесове без кићанка, а онај један, на средини клупе имао је кожни калпак, а испод струке му провириваху сребрне токе.

Од Црногораца највише је привлачио погледе Примораца онај главар на клупи. Шаптало се: — Оно је драго Јоков, кнез његушки, онај што је доста јада задао Вранцезима, што изгуби

Шаптало се: — Оно је драго Јоков, кнез његушки, онај што је доста јада задао Вранцезима, што изгуби старијега сина у боју под дубровником, а другога сина у чети!

Милица познаде онај, на коме купише вино, и рече приставу: — Богами, радије бих се навезла на дебело море, да ми се нагледат’ свијета, но

— Не мора ни то бити — опази Стево Бајов. — Није ли преко двадесет година међу нама живио онај Долћи и без перчина и без нашега руха!? Па шта му је фалило? Лијеп човјек и мудар и учеван и стиман бјеше!

Па млетачка господа, па послије онај ћесарски ђенерал Вукасовић, па ко зна колики још? Кнез га ублажи: — То је истина, стрикане.

Још му очевидно бјеше, да то Стево не прича први пут, да је и онај мали Шуто више пута то слушао, па ипак сви слушају с напрегнутом пажњом!

како се оно зваше, Стијепо? — Толико га бог призвао! Знам ли га ја! — рече Ћоро. — Е, знаш ваистину! Онај највећи доглавник Наполеонон, онај што је главио станак с владиком на Тројице, па му ми не дадосмо да иде, па се

— Толико га бог призвао! Знам ли га ја! — рече Ћоро. — Е, знаш ваистину! Онај највећи доглавник Наполеонон, онај што је главио станак с владиком на Тројице, па му ми не дадосмо да иде, па се послије с њим састао у Котор?

Узели им, вели, стотину волова! Ко је био тај цар Шћепан? Ко је био онај други, загонетни абат Долћи? Какви су то каваљери „Светога Ђорђа“, најзнатнијег војног одличја у Јевропи, о која се

Крцун рече матери: — Причао сам ти јутрос све што су радили с њим и са сестром онај њихов поп и старији брат и отац! Нâко не каза нам, Јанко, је ли ти ожењен старији брат? — Јест.

Имађаху четири сина те лична младића: Грубана, Шћепа, Ивана и Миша. Онај мали Шуто Мирков, што је окретао пециво у кнеза, бјеше му синовац, сироче остало рано без родитеља.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога. ОТАЦ: Дигла си је с тим проклетим модама па и онај који би хтео, не сме да се усуди; а опет други траже колико не можемо.

ОТАЦ: То ће бити онај. (Мане главом на матер и одлази.) ДЕВОЈКА: Какви су то страни људи? МАТИ: То су просиоци. Ја не знам каква си.

Господична, ја сам узео слободу мало вам време прекратити. ДЕВОЈКА: Благодарим. МЛАДОЖЕЊА: Једва чекам онај час кад ћемо непрестано заједно бити. ДЕВОЈКА: Ја сам тако у послу да ми то слабо и на ум пада.

ДЕВОЈКА: Како купите, ја ћу бити задовољна. МЛАДОЖЕЊА: Али ја би желио знати ваш густ? ДЕВОЈКА: Мој је густ онај који је и ваш. МЛАДОЖЕЊА: О, како сам срећан! ДЕВОЈКА: Како? МЛАДОЖЕЊА: Да такву супругу добијам.

Па отац ти се боји: упустићемо ову прилику, а онај неће доћи, па шта ћемо онда. ДЕВОЈКА: Како неће доћи, кад је казао? МАТИ: Тражи јошт десет хиљада.

МУЖ: Доста! ЖЕНА: А, то умете! Псовати, викати, ту сте неисказани. МУЖ: Видиш ли онај штап тамо? ЖЕНА: Ја знам, друго ниси ни научио него псовати и тући. МУЖ: Доста! ЖЕНА: А зашто доста?

МУЖ: О, налепе моје! ЖЕНА: Гледајте га, јошт се он тужи! МАТИ: Да га ђаво носи, и који те је први довео! ЖЕНА: Онај нитков, онај, свему је он крив! МУЖ: Е сад, или да се човек туче с њима, или да побегне. МАТИ: Кога ћеш ти тући?

ЖЕНА: Гледајте га, јошт се он тужи! МАТИ: Да га ђаво носи, и који те је први довео! ЖЕНА: Онај нитков, онај, свему је он крив! МУЖ: Е сад, или да се човек туче с њима, или да побегне. МАТИ: Кога ћеш ти тући?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

романима; разлика је једино у томе што се она могу навести и на читање вреднијих текстова, и што притом не дају онај скоро начелни отпор који многи одрасли показују при сваком случајном сусрету са озбиљном уметношћу.

Код многих се песника могу уочити та два гласа у певању: глас високо захтеван, и онај други, необавезнији, љупкији, чистији.

) Те и нехотице онај други, лакши глас код таквих се песама приближава моделу дечје песме. Јесењин се, на пример, узалуд упињао да своје

Наивном се песмом дете не може васпитавати на онај начин који би педагозима највише одговарао. Тачно је да се стихована поука боље памти, али између мнемотехничких

Велики су мајстори у шарању ускршњих јаја. Међу лепше одељке приповести иде онај у којем тата-зец ишамара пса уклештеног у јак и висок плот.

Већина се не изјашњава. Деца, као и народне масе, ретко се и с напором изражавају. Ин-фанс, на латинском, значи онај који не уме, или не може да говори. Детињство је, по свему што о њему знамо, напорно и срећом пролазно раздобље.

Иако наведени стихови нису најкарактеристичнији ни најпознатији, треба нагласити да је и њих написао онај благородни, одмерени и напретку одани поучавалац.

и поетску вредност, али он делује у супротном смислу од оног што је „песник хтео да каже”: Ево, децо, то је онај Пура-Моца, Што је већем трипут бежао од оца!

Чини се, међутим, да се изигравањем наивности песник просто залепио за онај израз, па су потом све силе употребљене да би се један случајни повод разрадио, илустровао, осмислио.

Али певати о општим стварима није исто што и размишљати о њима. Изгледа да онај дубљи, чисто поетски подстицај није био довољно јак.

Природа коју је Ћопић доживео у завичају доиста је онај бодлеровски храм у којем се укрштају тајанствени звуци и недокучива знамења.

(откасати, отрчати); шишкавица (за варошко женско чељаде, погрдно); језичко (човек дуга језика, брбљивац, или онај који не остаје дужан); џека (неваљалац, рђа); нашушурен гај; сједећув (склон седењу); оноликачки: брондати (гунђати);

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЗЕЛЕНИЋКА: Признајем да сам и ја једанпут погрешила. Али онај је тек прави философ који признаје своју погрјешку. Сви да приденемо маџарске кокарде. ГАВРИЛОВИЋ: Ето ти сад опет.

ГАВРИЛОВИЋ: Пређе сте викали да је мађарон који метне, а сад, опет, који је не метне. Најпосле ће постати и онај мађарон који не усхте помаџарити се.

НАНЧИКА: Већ уредила сам. Само кад би се више такови позатварало. ЖУТИЛОВ: Ови су наши несреће. НАНЧИКА: Онај Фриц кажу да је богат. ЖУТИЛОВ: Тај је већ уређен. НАНЧИКА: Шта је с Чивутима?

ЖУТИЛОВ: Биће све, биће, само се мало претрпите. Знате ли да не спавам више од седам сâти? Овај ово, онај оно, аратос ти и службе! Ено, ни Чивути јошт нису протерани. СМРДИЋ: Што се Чивута тиче, нека јошт мало постоји.

ШЕРБУЛИЋ: Шта сам пљачкао? Лажу. СМРДИЋ: Говоре за онај шмук што ваша супруга носи. ШЕРБУЛИЋ: То сам добио од једног Маџара што сам га искупио од Сербијанаца.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Вавилоније ријеке«; Саконтала је: закон дала, Мухамед: муха и мед, пегаз: пегаш; Церберос, Керверос: Крварош; Морлак: онај који лако сноси море.

У ствари, он је био песимист, и готово сва његова збирка је испевана у том духу. Његов песимизам није био онај помодни романтичарски »светски бол«, једно накалемљено и туђе осећање, развијање једне конвенционалне књижевне теме.

и непосредно, нису се допале сувременицима који су се окретали френетичном и сјајном романтизму, и Даворѣ није имало онај успех који је по својој интелектуалној дубини требало имати. ОПШТИ ПОГЛЕД. — Са Јованом Ст.

Словене, место Германіа или Теутоніа стављали Слáвиа, место Деутѕцххеіт — Слованоѕт, место Аллдеутѕцхланд — Вшеѕлáвиа. Онај исти култ прошлости и историјски национализам који су немачки препородитељи проповедали свом народу у борби против

Алманаси су изгубили онај значај који су имали у првој половини XИX века. Али, јављају се још, као Шумадинче Љубомора П.

Нов нараштај, онај који је пропевао педесетих година и пуну своју меру дао шездесетих година, сав улази у романтичарска осећања и идеје.

је Бог даром песнотворства обдарио и дао му случај да може на латинском, или на њемецком језику правила тога разумети; онај ће покупити сва ова собрања и претрести; а неке песне и сам по вкусу и по начину рода свога сочинити, и тако од свију

Смелошћу и бујношћу своје природе, снагом и оригиналношћу свога великог песничког талента, он је учинио онај одсудан скок од раније објективне и дидактичне поезије ка субјективној и лирској поезији на народном основу.

Код Шекспира он није видео онај силни реализам, ону интензивну поезију, ону као море дубоку психологију људског срца и гвоздену логичност енглеску, но

тим сатирама и нападима на буржоазију и на бирократију, Глишић је био књижевни разрађивач идеја Светозара Марковића, онај који их је примењивао у књижевности.

Иако врло цењен за живота и доста читан, он код велике публике није могао да нађе онај одзив који су нашли други писци, слабије интелигенције и простијег талента, јер велика публика никада не може да се

И у таквом расположењу, поезија је за њега била уточиште и извор заборава, онај »вео којим се обвија ругоба света«, по речима једног модерног песника. Он се повукао у уметност, у песничке снове.

Милићевић, Вук - Беспуће

Докле идете? — Преко мора, одговори онај доброћудно и празно, не појимајући значење те ријечи, насмија се, показа своје јаке бијеле зубе и оде брзо.

Са прозора му махну руком онај с којим је проговорио неколико ријечи. Гавре Ђаковић се силом осмјехну и махну руком.

Њега то све умараше, и вожња, и мисли, и натписи, и онај непомични човјечуљак с мишјим очима и огромним завежљајем више главе.

И навикао се касније, као што се човјек на све навикава. Послије му је годио онај студени дах који је провејавао кроз замрзлу кућу. И он у њој замираше полако.

И пошао је натраг кад већ више мостова није било: у онај живот није се усудио да уђе, а овај други постао му је неприступачан.

пута и различитим другим плановима из инжињерова џепа; бојао се као живе ватре Јана Хуса и Жишке, увјеравао се да онај зна још стотину ствари о којима може да прича по неколико сати и да му пробија главу како су Чеси први словенски народ.

Исти онај мир, иста она тишина и једноличност која је била прије тога, враћала се са побједничким ликовањем и падала заједно са

Он се не сјећаше да је волио икада у своме животу, волио на онај начин како је он љубав замишљао, и чекао је, с нестрпљењем, док се осјећаше млађи, да то вријеме дође; успављивао је с

да га се боји, да стријепи пред њим и да уступа кад покуша да му се отме или, кад се ухвати с њиме у коштац, како га онај слама, мрви, сатире и обара, показујући своју снагу и надмоћност.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе.

Јер овај (то јест Јова) изгледао је сам себи као онај што једнако само окреће »рингишпил«: све око њега јури и вози се, а он само запиње и отаљава за другога.

још неколико пута долазио и крао Јову, или му придизао ствари од мање вредности, тако да му је Јова све опростио, али онај бут никако!

— Зар ти мени то! Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ? Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену видиш — мани ме! Ја сам звер у пићу.

а све гледа преда се и једнако чисти руком мрвице на столу и скупља их на гомилицу. Само кад је дошла на онај стих: Јер без тебе шта је живот мој?

Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај. Носим га већ пет година; и још ће пет да ме носи. Брински штоф, све сама чиста вуна.

Она све то зашпоровала, пару по пару, да одене свога сокола. Она ми скува, намести, опере, ушије, упегла. Ено онај други капут већ ’тео да бацим, искрзали се рукави, а она не да, него наставила рукаве сомотом, па сад к’о и да је нов.

наравно.« — Изгледао је у тај пар онако отприлике као онај бедник коме донесе какав песник какву своју драму у пет чинова на шездесет писаних табака у целини да му је прочита.

Ставите се, молим вас, сами у господин-Пајин положај и помислите само на онај нежан символ пуслице, па каж’те, али по души: да л’ бисте ви имали срца и душе да поједете пуслицу, а да одбијете

Их, какав си! А да ти читам Сановник, а ти би на ручак заборавио!« А онај би му обично одговорио: »Море, учо, боже здравља, ето недеља, па ћеш се начитати да ће се досадити и нама и теби.

Е, не може да трпи, умро је за правду! Па такав је и после остао, кад је у јаван живот ступио. Остао је исти онај идеалиста, стари борац противу тираније, ма у ком се виду она појавила. Борио се против капетана и писао чешће дописе.

) Немој ти да се либиш од чика-грађанина, и ако су му руке црне и он цео црн, али му је зато душа бела, беља него онај ваш милипрот. А што му се цакли лице, цакли се од зноја. Од зноја, јакако!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи? Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô! (1843, јул) ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором,

тешкој облачини, Ударити оној страшној ноћи, Та лудилу и клетојзи злоћи, Па пробудит ону српску зору Зору ону, онај данак бели, У дивноме тако разговору До по ноћи често смо провели, Онда дому сваки, и ја своме, Још се моли Богу

га згледа, па од стрâ претрну, Није шала, мој премили друже, Така чељад, а тако оруже: Овај носи са Олимпа камен, Онај, брате, с Еликона пламен, Онај оду од тријест пречага, Још и друга беше чуда страга, Ал' предњачи један калуђере,

шала, мој премили друже, Така чељад, а тако оруже: Овај носи са Олимпа камен, Онај, брате, с Еликона пламен, Онај оду од тријест пречага, Још и друга беше чуда страга, Ал' предњачи један калуђере, Завргô се страотним: јегоже,

Кад чудотвор мишку силну крену, Па удари ту последњу стену, Онај део што пута пречио, Оде у пра, побратиме мио, Други само пуче па с' отвори, А водица иза њ зажубори, Па потече

ону руку свету, Што разагна невољу вам клету, Ноћ вам дође са Вука једнога, Данак бели, браћо, са другога, Онај мишку у гвожђе вам скова, Овај души вериге раскова, А ко вели: он то није био, Бог је тога давно већ убио.

“ Овај бежи, онај за њим струже. Српче јадно подобно ће бити Да душману бритку сабљу сити, Неће бити соколова ока, Нити плећа кô

Свет је овај пун имена славни Из садањи и времена давни: Овај, веле, снажано је тукô, Онај муњу са неба је свукô, Овај, вели, певао је јасно Кâ у гори што славујче гласно, Овај драгој запливô је журно,

Ти не беше онај расте силни Кога бура с уком доле руши, Веће цветак скрован и умилни Који цвета, вене, па с' осуши.

поји ода свега неме, Ка себи врела вода ме је звала; Ал' оне ћути не сећа големе, Ватрене мисли чињаше се шала Што онај пут на њему ја доживи, Премда се њему срце увек диви. 42.

48. Дубоке ноћи владаше тишина, — Овако бија онај санак мој, — Умилно на ме гледаше светлина, Безмерни коју слаше звездâ број, И даљни гласâ чу се тад милина,

Но то на лицу његовом не пише. Бијаше лепо, беше прамалеће, А силни народ тамо-амо шеће, Тај тражи сунца, онај тражи лада, Ту видиш старца, онде момка млада, Ту видиш снашу, ту мому танану, А онде видиш рпу помешану, — Големо

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

МОЈ ЗИЈО, Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да Ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу. Касна је ноћ и мени се не спава.

Најређи дједов гост био је онај неуморни скитница, стари самарџија Петрак, али зато је дочекиван с највише радости, вике и пријатељског гакања.

невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу.

— Шта ми је, шта ми је? — опет понови старац с муком се упињући да дође к себи. — Па зар ти нијеси онај који слика свеце? — Јесам, па шта? — А том истом руком сликаш и коње, а? — Сликам. — Па како то? — Лијепо, брате.

— А том истом руком сликаш и коње, а? — Сликам. — Па како то? — Лијепо, брате. Шта ту има необичнога? Онај пожмиреп, брат Сава, већ је био стигао да се неопазице довуља до њих двојице. Иза њега стиже и Петрак самарџија.

— разочарано се вајкао дјед. — Греота једна — несмјело се јавну Сава. — Греота и срамота. Не дај боже да још чује онај хоџа из Поткалиња, туђа вјера, не би се живо од бруке остало. Гдје вам је онај што вам прави коњске иконе, питао би.

Не дај боже да још чује онај хоџа из Поткалиња, туђа вјера, не би се живо од бруке остало. Гдје вам је онај што вам прави коњске иконе, питао би. Не би више смјели у варош, на пазар. Брадоња се насмија.

Већ се и заборавило кад је Симо одјашио на онај свијет, али пјесма остаде, па истом у згодној прилици живне и добродође као и у Симина времена.

А новајлија се некако отпрве удјену под скут дједу, па се само њему обраћа за сваки посао, чак и за онај за који се питају искључиво домаћице. — Стриче, да однесем крави напој, а? — Однеси, имењаче, однеси.

Није он џабе био онај дједов „весели Ниџо“ од кога се уви јек очекивала само каква неподопштина и замешатељство које ни сам ђаво није кадар

мога Раде — виче придошлица још с друма, испред авлије, па му то некако испада као да то дјед њему у госте долази, а онај га дочекује добродошлицом. Тако и обанђијају добродушну старину, па не може себи да дође.

— њакну самарџија. — Дедер брзо устај и тражи ону своју укопну ракију, нема теби још задуго пута на онај свијет. Хајде, хајде, никад је бољи људи ни попити неће.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Држим руку у крилу, гледам је, и као да је никад нисам видела. Да је бар неки бог, него мој Хасанага! Да је бар онај који је стварао свет, него Хасанага који воли овчетину, Хасанага који звижди кад спава! ЈУСУФ: Смири се, госпо.

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Како си спавала? ХАСАНАГИНИЦА: Тако, да ми је било жао да се пробудим. Сањала, као дојим онај ђурђевак, сав мирише на моје млеко. Цео дан ме боли груди. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: То је од млека.

Може и ружно време да буде лепо. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Јес, лепо, али за тугу. Лепа она бљузгавица, оно блато, онај мрак, раздани се тек у подне, а одмах почне и да се смркава? ХАСАНАГИНИЦА: Не разумеш.

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Кажеш у концу? У чешљу? Какав ти је то Алах? ХАСАНАГИНИЦА: Онај једини. Бог муслимана, хришћана и птица... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Треба тебе од таквог Алаха лечити, знаш!

Паде у воду и твоје прогнозирање! А чу ли шта рече: кадија присто од прве! Имаћемо посла са папучићем, видећеш! Онај коњ за санџакбега, и оне сабље и дукати, нека то засад причека! Није заоглаву! Да ми је знати како то они замишљају.

Као да сам у туђој власти. Али не онако као у агиној, ил беговој... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Треба да припазиш на онај сервис за дванес особа. Мого би да се полупа. Везове сам ти наслагала у онај сандук са монограмом.

Мого би да се полупа. Везове сам ти наслагала у онај сандук са монограмом. Да не заборавим: кључ ти је у соби. На столу, поред кључа од подрума.

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Допада ми се онај вез. Зелено на црвеном, то је прилично необично, и врло оригинално. А и лишће је укусно урађено.

ХАСАНАГИНИЦА: Мора да постоји и нека друга правда... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Онај мрак почиње и да сева! ХАСАНАГИНИЦА: Па оно што ти се овде никако не да даје ти се на неком другом свету!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Али хвала му што ми бар тебе остави, тебе искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити. И да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда запита: „Жено, кога остави тамо?

Ја сам само дрхтао и стрепио. — А јавља ли се који? — упита је мати. — Јавља се. Сваки дан. Ево баш јутрос опет онај Никола послао наводаџику. Вели: само ако хоће, па одмах, до вечер, испит... — Момак добар?... — Као сваки човек.

Ето, од десет корена ако један прихвати. Несрећа, кажем ти!... — Истина, истина! — одговараше онај други. — Боже, опет он?! — Трже се Цвета преплашено, кад чу онај други, више женски но мушки глас.

— Истина, истина! — одговараше онај други. — Боже, опет он?! — Трже се Цвета преплашено, кад чу онај други, више женски но мушки глас. И затим брзо се диже, и, као бежећи, уђе у њиву, узе мотику и поче копати.

поља, благе удолице, река и потоци с високим тополама и густим врбама, све се покренуло, као дахнуло, и учас се осетио онај тих и кô балсам ноћни миомир.

— Нећу! ... Дај ми да те пољубим! — рекох одједном, и сам не знајући зашто. И почех да се тресем. Опи ме ваљда онај мирис зрела и, на све стране измуљана у крблама, грожђа и влаге...

Нисам смео да се окренем, јер знам какву бих је видео. Убрзах кораке. Нисам више слушао онај смех, кикотање, крцкање и товарење товара, само сам једва чекао да пређем царски друм и одем тамо негде...

Па онда се, иза врата, до зида, или близу пећи, повуче, стане с прекрштеним рукама на појасу и чека да узме шољу кад онај испије.

Ред је да га ја испратим, али она не дâ, јер зна да бих, чим бих изишао на капију и видео улицу — онај низ великих старих портâ, испуцане зидове, на неким местима срозане и поломљене црепове, па још другове како се вуку

Зато тада ни из собе не излазим. Не да се бојим ње, њене грдње, него тешко би ми падао тада онај њен плачљиви прекор лица, кад би ме где једва нашла, узела за руке не прекоревши ме, већ довела кући, чак и

На Ускрс, Божић, и онај дан кад ју је превео преко границе, као успомену, слала му је бошчалук, и где год би се с њиме нашла, она би се шалила

А и ја заћутах. И мене као да беше обузео онај страх, зебња, трепет од чега су сви по кући стрепили. Јер цела кућа, још од капије, од калдрме испод лозинака до

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ал' слути Зеј грозовит потоп тај, прислушкује му манит запљускај, и опет стрепи неустрашив Зеј, и опет онај титанинов смеј!

И оде оро зраком пливајућ и стаде јести титанску му плућ; ал' чим нарасте — опет онај смеј, ниједна реч, већ смеј и опет смеј — да пукне силан од љутине Зеј де њему смејом пркоси јунак, а он још на то

И нестаће му сунца, ал' трајаће тај цвет, јер то је онај неповред што песмом зове свет. У НОЋИ Ој љубавниче, месече! ој, љубо, ноћице!

Ил' онај ваљда штаколазни крок, живота радна верни пратилац? Зелено дрво штака нам је та, јаворика из њега проклија, прамалетње

Ти науч' нас том! Ал' ако мислиш, силних слава сит, да, лакоми на блага твога мит, изневеримо драго име Срб, у онај народ де се прелије ливена толко душанова крв, што теби може зборит смелије, угледније што те је славит знао, — мислиш

” Још даље пише, још даље се ниже, све жешћа клетва, све страшнија мисô, онај тек зна је што је написô; јер чудан је поглед, чудан је тренут, самртно око мора засенут, само се види ватра све

Ал' моја је жестина узалуд кад видим већ, кад видим и кад знам. да ј' оним жаром планула ми груд што гори њим ен' онај свети плам, ипак би само зато горукô, да боље видим — грдна поруго! — да боле видим срама нашег мрак.

Чује се горук светог пламена. уз жестоки Делилин предисај. Ал' одонуд де света беше клет зашушта канда свилен онај вез, — испода њ образ указа се блед: аскалонски се млади чини кнез, и један глед и један живи гред — на Делилу је пошô

Па ни камен му мâ не спречује, чак на дно пакла продире му јек, разбирају га дуси пламена. Ал' онај горе, тај га не чује; већ отвара Филишћанима свес', чује га млади аскалонски кнез те збори лепој својој

” Хтеде старац дале клети, ал' у грлу стаде клетва: ево с' онај слуга враћа што га посла круна светла. Послани се враћа слуга, за њим воде једног слепца, стаде дрека

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Има народна приповетка још једну особину која нам је посебно драга; то је њен најчешћи унутрашњи мотив, онај који је изазива, а тај је — како да се срећније и достојније проживи људски век!

Одабирали смо прилоге искључиво према њиховој књижевној вредности. Од материјала смо узимали у обзир само онај прикупљен у српској средини и забележен од Срба скупљача.

Тада вели онај средњи брат: — Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу. Они два заспе а он остане да чува стражу. Уједанпут брчак

— па извади уши и на сто их баци. Кад то чу онај средњи брат, и он рече: — Ја сам, кад сам чувао стражу на другом конаку, посјекао аждаху од двије главе: ако се не

— па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: — Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли и ти штогођ

као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство. Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју

Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: — Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај зацијело да ћеш од мене за то

Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш-Челика држало.

Онда она цару каже: — Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види. Онда цар заповједи да га преда њ доведу, дочека га на ноге па се

Дошавши у онај град стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве пусти

врло лепа паша, па како изјавиш овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг: зато, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће, него држи куда ти хоћеш.

Путујући тако дуго време дође и он под онај исти град, где му је брат затворен. Како он дође под град и галија стане у крај, цар онога града пошље и по њега људе,

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Ја мислим да сам посао свршила. МАКСИМ: Свршила као наопако. Како си метнула онај пепео? СОФИЈА: Као што си казао. МАКСИМ: Онде је њему место. Нисам ли сто пута говорио, да се меће поред оџака.

СОФИЈА: Да си мени казала, па би ти могла средити. МАГА: Сметнула сам с ума. Не можеш, ето, на сваку страну. Опет онај мој љут, па куд ћу пре. Да ми је ко, да ми помогне, него она једна, ето, девојка, не зна ни она сирота шта ће.

Ја на то (пева): „Ти, сердце, не мучи ме!“ (Вишим гласом, подражавајући жени): „Ти си орјатин, убио бог и онај час, кад сам те познала“. (Пева): „О само дај ми мир!

МАКСИМ: Тек она мора да пецне. СОФИЈА: Пар зар није тако? МАКСИМ: Већ и онај би био луд, који би помислио, да сведоџба није дата за љубов сто дуката, него што је жена добра. 8.

То се зове философија. МАНОЈЛО: Шта је дакле философија? ДОКТОР: Философија је тако висока наука, да само онај може бити учен који је из ње доктор.

(Да му неколико печатаних листова, које Доктор узме и почне читати.) ШАЉИВАЦ (Исајлу): Ако онај стран човек дође, пустићеш га унутра. ИСАЈЛО: Оћу. Је ли г<осподин> доктор нашо свој разум?

ПУТНИК: То јошт није тако велика увреда; јер може бити да онај који тако пише, има право. ДОКТОР: Питам ја вас, јесте ли ви читали то неваљалство? ГТУТНИК: Које неваљалство?

ДОКТОР: Може ли што подлије бити од овог чауша? ШАЉИВАЦ: Дакле, онај је подал који вам тражи разум? Тако се обично услуга награђује. Но, чекајте!

Но учене људе ваља само слушати што говоре, нигда не гледати што чине. Онај, који нам умереност препоручује, највише је неумерености одан.

Или ови новци у мом сандуку стајали, или овде у земљи, то је за мог комшу свеједно. Зар онај боље руча, који осам врста јела кроз грло пропусти, од оног, који се од једног наситио? (Покупи новце и метне у џеп.

ЉУБА: Ја сам молила мога бабу да ми наручи један, пак каже добар је и онај стари. Чисто ме је срамота већ да у њему идем. ПИЈАДА: Па твој није рузан. ЉУБА: Већ скоро је изишо из моде.

ВУЧКО: Играду како је кћи кнеза Лазара пошла за турска цара. Ту сам већ био. Е, кад погину онај старац, баш сум се смејао. СТАНИЈА: Како би се смејао, кад други гине? ВУЧКО: Зашто је лепо.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ја сам момак, ако не леп, а оно нити ружан (који је момак ружан, онај ли коме су рапави образи, а провидљиво срце, или онај који с финим аљинама погрешке своје покрива, то је други опет

Ја сам момак, ако не леп, а оно нити ружан (који је момак ружан, онај ли коме су рапави образи, а провидљиво срце, или онај који с финим аљинама погрешке своје покрива, то је други опет вопрос).

Колико сам те пута викала? Оћеш да трчим у кујну за тобом да те молим да дођеш, је ли? Лењива траго, не заслужујеш ни онај лебац што га мњавиш! ПЕРСИДА: Забога, милост... СУЛТАНА (замане): Сад ћеш се обрецивати наопако!

) ТРИФИЋ: Немој тако, душо, то није лепо. СУЛТАНА: А је ли лепо да напушташ служитеље на мене? Проклет и онај час кад сам те први пут видила. ТРИФИЋ: Али девојка ти није ништа скривила, брате! СУЛТАНА: Ти видиш, срам те буди!

ПЕРСИДА: Биће све по вашој заповести... Оће ли се и онај зец пећи? ПЕЛА: Ух, ух, Персо, како не би зеца? Гледај јој посла! ПЕРСИДА: Шта ћемо са срнећим череком?

СУЛТАНА: Ти ћеш мене звизнути, орјатине, не знаш ли да ћеш за ову само реч у гвожђе доћи? Оковао се и онај кој те држи у кући. СТЕВАН: А гле мајстор Сретинице, како лепо зна претити!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

палиш мотор: тачност Покрета твојих инородна бива; На семафору пева вишезначност, Тробојна шара неког новог ткива... Онај што ноћу посумња у време Друкчије дан ће, час по час, да споји — И поштујући прости закон шеме Питаће себе: да л шема

Пролеће, Піазза Навона задрхтала као брод, У заокрету према провереној звезди. Наш брод. Држи ли правац? А онај врт на Авентину, Да ли је исти, ма да пиније прстенују Декаде, год по год?

Ако недовршено сведочи савршенство, Онда несавршено има довршен облик; Зато је онај мудри неимар Пантеона Пробио куполу кружно, на самом врху, да би Кроз отвор сишло небо у светлости, у пљуску, По

мала ватро, Уљанице божја У све нижој ноћи, Што светлиш на небу А зариш у души Ко жижак близанац На дну огледала; Онај ко у руци Одсутно те носи Са несрећом нашом Склопио је завет, Па заборавио И завет и себе — Ал светиљку ипак Не гаси

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

тролејбус за твој крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они излози, а још ти није јасно да си најскупоценија огрлица у вароши, рибица у градском акваријуму,

Пролепшала се, постала некако блага, изгубио се онај њен чувени цинични смешак у углу усана, а најлепша ствар на њој су и даље њене пегице — сада их има још више, јер је

То је због тога, што вас на известан начин волим, мислим, сви ми у разреду вас волимо, то јест онај део разреда који је најбаље одмакао на Дарвиновој лествици од мајмуна према човеку... и... и...

Нико није разјаснио шта је леопард тражио тако високо.“ —Ваш цвет? —Онај који се украде са гробља у поноћ. —Ваше пиће? —Парадајз-џус с малим белим мишевима. —Какви сте ви, у ствари?

Ето зашто не волим интервјуе: и онај који пита и онај који одговара труде се из петних жила да испадну што духовитији. Читава ствар ми личи на пинг-понг.

Ето зашто не волим интервјуе: и онај који пита и онај који одговара труде се из петних жила да испадну што духовитији. Читава ствар ми личи на пинг-понг.

ОСАМ НА СТАРОМ МЕСТУ', 'АНА ЈЕ БУДАЛА' (колективно дело њених супарница — Кнез Михајлова 10, леви зид), 'БУДАЛА ЈЕ ОНАЈ КО ЈЕ ПИСАО' (иста локација, Анин одговор на напад), етц, етц ...

Ево, ја исправљам ту грешку, испуњавам болну празнину и, да онај тип на портирници Академије наука није непрекидно будан, вероватно бих већ одавно успела да утурам унутра за члана

Где си досад био?“ А Гиле ти, ни пет ни шест: „Извео ме“, каже; „на вечеру онај балет-мајстор из позоришта што носи кошуљу на цветиће и пудра се. Много фини човек! Тако је осећајан!

„Само данас у вашем граду — луда фамилија са Алијом и бебом на трициклу!“ Онда убацујемо сав онај крш од ствари у нову изнајмљену гајбу; ја таман престанем, а маман опали са ридањем.

Давали смо му број по број, а када прочита посљедњи, ми му опет уваљамо онај први, па Јово — наново! Волео је, иначе, да нас окупља и да нам чита најновије вести.

Сутрадан би опет све заборављао јер смо му давали онај први број из комплета, у коме је Хитлер тек почињао да се афирмише кроз пивчугу. После његове смрти у септембру 1965.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Јер, ипак, „има нека васиона“. што каза онај јагањце што пасе. Раздвоји склоп јој, Милости и Спасе, да махне, широм, вратима четворма.

у збегу, кроз чији страх се угарци разлете кад сумрак пусти вештице по снегу, а муња звекне Месецу о чанак, те онај проспе цицвару, качамак!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА: Кад си ти учио права? АЛЕКСА: Видиш да си прост. Треба знати шта је криво, па се за правду не брини. Онај је био код судије и тужи се како га је предусрео; ја му кажем да му је криво учинио; други показује пресуду, ја кажем

како га је предусрео; ја му кажем да му је криво учинио; други показује пресуду, ја кажем да је ствар криво пресуђена; онај приповеда како му нису дозволили писмено бранити се, ја примјечавам да му је криво учињено.

ЈЕЛИЦА: Дакле, ви и француски знате? О тај сам језик ја желила учити. Мора да је врло леп. АЛЕКСА: То само онај може чувствовати који га разуме. ЈЕЛИЦА: Ви дакле морате бити особити гени.

МИТА: Он каже да је рад с господином бароном говорити. АЛЕКСА: А јеси ли му дао трингелт? МИТА: Јесам, онај дукат. АЛЕКСА: Пак шта ће више? МИТА: Он каже да мора с вама говорити. АЛЕКСА: Кад је тако, да идем. (Марку.

АЛЕКСА: Тко ће свету уста запушити? МАРКО: Ово је девојче јошт једанпут код мене било. Драга моја, ово није онај младић кога ви тражите; онај се зове Батић. МАРИЈА: О, господару, добро ја познајем његово лице.

МАРКО: Ово је девојче јошт једанпут код мене било. Драга моја, ово није онај младић кога ви тражите; онај се зове Батић. МАРИЈА: О, господару, добро ја познајем његово лице. ЈЕЛИЦА: Ово је барон Голић, мој будушти супруг.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У кући Мачак поспано зијевну и лампа дахом посљедњим сијевну, па нагло згасну. Завлада мир... А ноћник онај који се крио Мудријаш лисац главом је био. ИИ Над шумом зора лепезу шири и љетни освит у собу вири.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по

Жену сам оставио као луду у кући. Разумем да онај мој пријатељ није хтео оставити своју да би ми пренео цемент. Трамонтана ме је тукла у лице и било је хладније но

Затим пчела излеће, изгледа занесена, луда, јури право напред на нови бокор биља, у нови цвет. Онај претходни остаје сав болан, празан, отворен небу.

То није ни овај ни онај цвет; то је мед; и особине су толико друкчије да то чак није ни мирис пре свега, већ укус. Доћи једнога дана на једно

Затим остаде само плавило воде, неба, и иреалност обала. Онај што тера лађицу није се још ниједанпут окренуо, тако да могу замислити, ако ми је мило, да има лик чудовишта.

Затим сам у возу чуо неколико једновремених и укрштених разговора између путника. И ово: — Не кажем за онај утисак, тако чест, када се човек тек упознаје, да је то већ старо познанство.

Попио сам кафу у једној од две крчмице на пристаништу, затим изишао на онај моло што је на кољима. Било је око седам часова, али још сасвим далеко од вечери; могао сам да видим, јасно испод

То није био јединац; мислим да је имао још једног сина. — Је л̓ се Пипо звао онај што вас је возио у рибњаке? — Мислим. — Е па стари је сигурно мој отац. — Сигурно.

Били су срећни да могу најзад да утврде за кога сам питао. — Је л̓ онај старац? — Мислим да јесте, али је сувише далеко да бих био сигуран. Да ли још лови рибу? — Слабо.

Младић му одмах викну, смејући се: — Тата, оди да видиш једног господина који те се сећа. Онај ме познаде и пре но што стиже поче поздрављати. Неколико пута узастопце, не видећи да сам већ приметио и отпоздравио.

Његов лик сам био заборавио, али је очевидно био грдно измењен, самим тим што ме није ни најмање сетио на онај који сам једном видео. Велике плаве, болесничке очи гледале су ме болно и расејано.

Ја сам знао цео предео а ипак ми је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у обом месту, али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина,

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ваздушна бића на стазама облака карају звери непокорне. И тешким речима ружи своје анђеле онај што громом збори. Одозго до доле прекори се котрљају као љути водопади.

Ја сам био тај камен и разбојник на кладенцу и лађа на мору и онај ко те целу показао сунцу као груду рођене земље.

Мислим да је на овом свету све јасно. Ко може лупати ноћу на врата? Неко ко те спасава, или неко ко те прогони. Онај ко те спасава долази много ређе од оног ко те прогони.

Неко ко те спасава, или неко ко те прогони. Онај ко те спасава долази много ређе од оног ко те прогони. Онај ко спасава мора се тражити, преклињати да дође, слати му поруке, по свим гласницима и гласовима којима можеш да се

И васкрсавамо прозирни, као што је речено, да би се видео Онај иза нас, који ходи док ходимо и седи док лежимо, и нуди нас обиљем воде са свог длана. Јеси ли невидљивом сличан?

Почињу да моле да се свако врати на улице града на улице мрачне и оне светле па ја их добро знам узвраћа онај што лута знам куда треба бежати кад те гоне којим путем и којом сенком и како проћи испод моста преко балвана

сасвим малој кући осврће се у кожуху где је смок на путевима велики промет они који пролазе нису гладни сирот је онај који оста на свом месту.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТРИФУН: Па то, овај не ваља, онај не ваља; овај ово, онај оно; другим речима, кад се добро помешају карте, излази да је само Агатон способан да управља

ТРИФУН: Па то, овај не ваља, онај не ваља; овај ово, онај оно; другим речима, кад се добро помешају карте, излази да је само Агатон способан да управља имањем.

ТЕТКА: Па нећемо! ДАНИЦА: А где ћемо? ТЕТКА: Па, видећемо! ДАНИЦА: Ја бих тако волела да се вратимо у онај стари стан.

ВИДА: Богатство, право богатство. ТАНАСИЈЕ: Тај је знао зашто је живео. САРКА: Ах, онај сребрни будилник! СИМКА: А чираци, шта кажеш за оне сребрне чираке? САРКА: Мени се будилник допада.

Па ето, крај њега сам се навикла. ГИНА: А шта велиш, Симка, за онај сервис; чисто сребро, за два'ес' четири особе. СИМКА: Ти се, Гино, канда заплака кад виде тај сервис?

СИМКА: Па јес', дабоме! 'Ајде, ти Танасије, и ти Видо, и, рецимо, овај пријатељ Мића; добро, ви, ал' што је овде онај Трифун, па онда Сарка? И најзад, сви други како тако, ал' да је пита човек, ову Сарку шта ће она овде?

Имамо право да седимо док се не отвори тестамент, а тада остаје овде онај који наследи кућу. МИЋА: Разуме се! САРКА: А мени се тако допада моја соба.

ПРОКА: То је покојни чика Риста Николић. АГАТОН: Кој' чика Риста? ПРОКА: Ујак покојног Мате. АГАТОН: А, онај, знам! Па? ПРОКА: Е, видиш, тај чика Риста имао је четири сина: Спиру, Бошка, Тасу и Мику.

Ја не просим, него тражим оно што ми припада. АГАТОН: Па добро, де, ево даћемо ти и онај сребрни будилник. Ето! САРКА: Узми га ти, Агатоне, па га метни на сребрни послужавник, лепше ће стајати.

Знам кад од онога грешнога Симе Јовановића наплати двапут меницу. Кука онај и преклиње, нија шала 22.000 динара. И платио човек, али му овај није вратио стару меницу па је извукао и наново тражи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко. И пожурих се да утонем у онај народ, који је већ преживео ове прве, тешке утиске растанка.

Маса понесе и мене, размакнух лактовима, а онај дебељко налегао на моја леђа, и запео из све снаге. — Ама полако, човече!

— Штета би велика... — Ћут! — Викну неко са улаза, и они који су седели поскакаше. На вратима вагона појави се онај капетан. — Шта је ово? — капетан све одмери погледом и поче да нас пребројава.

А ако сви изгину и остане митраљез... опет добро: мање је три до четири шкарта. — Слушај, народе — скочи онај са риђим брковима — седите један до другога и одуприте се леђима о зид, тако... — А о шта ћу да се одупрем ја?

— Ти се згури, а кад наиђе мост, ти се онда наслони... — Да ти мало прочибука леђа... — Шта се буниш — упаде онај риђи — окрени се упоље, и седи. Ето тако! Сад се луфтирај! И тако се сви разместисмо. Поред нас прохукта локомотива.

Сунце је освајало, а у вагону била запара. Људи поскидали капе и гуњеве... Ређају се нови утисци и нарушавају онај готово устаљен ток мисли, а што ближе команди, у свима расте осећање ишчекивања о том новом животу.

А куће промичу, све их је мање, одстојање од касарне се све више смањује, а с тим, чини ми се, ишчезава и онај безбрижни живот...

Моје су ципеле тупо одјекивале према лупи поткованих војничких чизама. Гледајући онај правилно „упаркирани“ челик, она строга лица, слушајући одсечне команде, имао сам утисак као да тонем у неку дубину,

— Прими! — викнуше војници сложно углас и одјекну једновремено: шљап, шљап. И као да се онај мој живот у кадру слепи са овим садашњим, све ми се учини познато и блиско, а све оно што се збивало у међувремену као

— Дакле, од овога момента си поднаредник пете батерије! — обрати ми се онај капетан. — Батерија је код оних шатора. Иди нађи батеријског наредника и реци му да ти дâ ново одело и осталу потребну

Јесте ли разумели?... Маса нешто процеди кроз зубе у знак разумевања и остаде нема и укочена. Униформа, онај челик... параграфи... дисциплина...

— А-ха!... Наравно, сасвим други човек. Развукао сам усне у смех, вероватно исто онако као онај средњи возар из прве батерије. — Пошто си положио официрски испит, одређујем те за водника другог вода.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Ехе... па онај криви. Ваш нови учитељ... — Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао памет, а неком, место памети,

Он стајаше међу децом, па им говораше нешто живо машући рукама. Она са чуђењем посматраше како онај сплетени Гојко стоји пред децом, како им живо и весело, прича, са уста му никако осмех не силази.

Писар за то време непрестано погледаше ћату, Док се овај једва сети, па се одједном диже. — А нама остаде онај дневник онако... Да идем да га закључим, рече он смешећи се. — Иди молим те, али немој сумирати без мене.

С нарочитом намером он прекиде разговор баш на овом месту... — Камо вам онај колега, рече он, дижући се. Баш ће сит да се наради. Хо-хо-хо...

А она учитељица. вели, биће отпуштена... Ах...« Љубици се стеже срце од неке зебње и опет је притиште онај тешки магловити сумор, што дави, испија полако... »И зар све одједном да пропадне, сва мука моја!...

« ВИИ Љубица се сва предала школи, својој деци. У непрекидном, заморном раду тражила је утехе; у послу је угушивала онај стални страх од некакве несреће, који је обузе ових дана.

је ли ово онај исти, пређашњи човек ? Не, није, није... Ово је све друго... други израз, понашање, тон говора, све, све друго.

Нестало и страха и зебње, и она се већ почиње чудити чега се то досада плашила. — Чуо сам, онај лудак, Богосав... шта је радио и кажу чак вам претио мојим именом.

Удесићу ја то, доврши она загушеним гласом; усне јој задрхташе, а грло јој се стеже... Опет јој у очима блесну онај апатични израз и брзо га нестаде... Оде јој отац, купивши узгред ту у једној кући две овчје коже.

Па онда забоди једном у трбух и реци: ово ти је, господине писаре, за онај први разред...« »Не, не... то не ваља. Друго... Стоји он онако...

по мокрој, раскаљаној земљи, по дрвећу и зградама, цеди се са лишћа и кровова у ситним капљицама и навлачи на луде онај тешки сумор и зловољу, од кога се највеселије лице намршти.

Нико!... Разумеш!... Послаћу одговор министру у име капетаново, и онда ће онај смрад бити кажњен за лажну доставу... Да му закука једномесечна плата!... Кажем ти: док ти је жив Пера писар, не брини.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

чохе; доламу су носили јањичари, а касније постаје део свечане народне ношње доносац (вокатив: доношче) - доносилац, онај који нешто доноси дора, дорат - коњ тамнориђе длаке доход - долазак дробан, дробна ситан, мален, сићушан дубрава -

дробан, дробна ситан, мален, сићушан дубрава - дубова (храстова) шума, шума уопште, гај дувар - зид Ђакон - онај који још није рукоположен за свештеника и помаже свештеницима у служби ђердан - огрлица, женски накит који се носи о

само то платно с оквиром заједно ђинђер - бисер ђорда, ћорда - сабља Жуборика - јасика, терпетљика Заточеник - онај који се коме завери, обавеже да ће то учинити, нарочито изићи на мегдан затрњен - обрастао трњем заход - залазак;

разбојник; насилник, силовит човек; јунак, добар борац који сече главе противника кирџија - киријаш, најамни возар, онај који са коњима и колима превози робу уз награду кита и сватови кићени сватови кићен - леп, красан кобиље - биљка из

- простирач на коме муслимани клањају сновати - навијати пређу за ткање срзнути - напети, напрегнути стечник - онај који стиче или је стекао стрњик(а) - стрниште или стрњиште, њива са које је покошено стрно жито (од кога се добија

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

А одавде имате и поглед на реку! (Василију) Јесам ли вам показала онај храстов астал испод липе? Тамо можете да ручавате и вечеравате, док је лето! ВАСИЛИЈЕ: Шта да ручавамо?

ВАСИЛИЈЕ: Ако буде имао? А ако не буде? СИМКА: Зар ви нисте видели какав траг оставља иза себе онај батинаш Дробац? СОФИЈА (с веранде): Василије! Нема их ни у сандуцима! ВАСИЛИЈЕ: Па где су онда?

БЛАГОЈЕ: Њој је ухапшен син! А мени није? ГИНА: Зове се Секула! Секула Бабић! МИЛУН: Онај атентатор? ГИНА: Ухапшен је ни крив ни дужан! МИЛУН: Знам, такве једино и апсе! ГИНА: Мого би да ми помогнеш!

И тек што га је закло, одро га, распорио, наго се над ону џигерицу, а дође ти онај и трас! Начелник ама ни а! Само ти клону у ону јунећу крв! БЛАГОЈЕ: А причају да је убијен у кревету!

Још би ми требало да и вас носим на души! Је л то код Гине нема никога? ЈЕЛИСАВЕТА: Нема. Отишли су уз реку, прате онај крвав траг. СИМКА: Не знам шта тај Дробац толико тражи овуда! Стрепим и дању из куће да изађем, акамоли ноћу!

ВАСИЛИЈЕ: Није праг, него је обична боца! И сви смо у тој боци зачепљени! А онај месец горе, оно је чеп! ЈЕЛИСАВЕТА: Били у боци, или не били, сутра нам треба путовати!

ДАРА: Одавде нема трага! ТОМАНИЈА: Као да је одлетео! ДАРА: Ваљда се није претворио у анђела! ГИНА: Онај гавран? ДАРА: Благоје, погледај около! (Благоје тражи траг) ТОМАНИЈА: Благоје, стани! БЛАГОЈЕ: Шта је?

ВАСИЛИЈЕ: Зашто Филипа? СОФИЈА: Није Филипа, него тог његовог глумљења! Кад је наишао онај батинаш, премрла сам! Да бежим, стићи ће ме! Да вичем, ко ће ме чути? Да се браним, како да се одбраниш од лудака?

СОФИЈА: А шта мислиш да је могло да буде? ЈЕЛИСАВЕТА: Могао је да буде илегалац! ВАСИЛИЈЕ: Онај сметењак? ЈЕЛИСАВЕТА: Као члан путујућег позоришта, па још као лудак и сметењак, могао је да се креће по целој

Црњански, Милош - Лирика Итаке

ВОЈНИЧКА ПЕСМА Нисам је за сребро ни за злато плако, нити за Душанов сјај. Не бих је руком за царске дворе мако, за онај блудницâ рај.

Нисам ја за сребро ни злато плако, нити за Душанов сјај. Не бих ја руком за царске дворе мако, за онај блудница рај. ВЕЧНИ СЛУГА Оплакали сте рат и мислили: сад је крај.

Само бог зна како то функционише. Димњак мотора је прави сулундар, као од шпорета. Онај који очекује тврду, снажну барку енглеских и немачких рибара, њихове кожне и гумене чизме, до колена, разочараће се.

Мотор лупа као срце. По води као да почиње да трепери мешавина руменог злата и сребра. Брод као да стоји. Онај други љуља се као сенка, недалеко од нашег. Питам рибаре шта им уче, у школи, деца.

То је био онај лепи епископ Богдановић кога је читалац упознао у почетку ових коментара, у Темишвару. Био је извршио самоубиство.

Ја сам дотле проучавао болесне, рањене, протезе, штаке, симуланте, и упознао позадину рата. Нисам више био онај Црњански, као у Бечу. Јављам се сад међу епилептичаре. Проводим, шест недеља, као Рембо, у паклу.

” Није га се стидео. У Галицији се изгубио и онај Биримац, кога читалац познаје из коментара, у Бечу, а који је добио куршум у ногу и предао се Русима.

Међутим, нису ни тих 47 кг били они који су нас до лудила доводили. Него онај мали додатак у тежини, на десном рамену, пушка манлихерка, која је тежила, чини ми се, 3¾ кг.

А само су Руси, у великој гомили, у мраку, ћутали и пружали руку кад би болничар са фењером и чајем прошао. Онај међу њима који би престао да пружа, жедан, руку, смирио би се, заувек, у блату.

Био сам се, дакле, вратио, у Беч, опет, после годину дана, али то више није био онај Беч од пре годину дана. Није у њему било ни мог пансиона, ни Универзитета, ни мог Биримца, ни покварене, веселе,

У Сегедину нисам више био онај балавац из Беча. Био сам постао сув као хрт, са очима курјака. Хранио сам се на станицама и скоро сваки дан сретао се

Иако је пролеће у пуном јеку, каткад, кад је дан хладнији, ја имам онај чудан осећај, да је јесен. Преко мора видим Ријеку и Сушак, са кућама где сам пре три године живео.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Сунце, међутим, зађе па понесе и онај златни сноп зрака, а мушице распустише своје коло и разиђоше се. Једна мушица долете и стаде облетати око старчеве

Цар остави двор и, као манит тумарао је и бежао по планинама, и срце му поста као у звери: становао је, као онај цар вавилонски, по шумама, с дивљим магарцима, пасао је траву, као говеда, и длаке му нарастоше, као пера у орла, и

А тако је прошао и онај римски цар што је разорио Јерусалим, град Божји. Па онда, Бог је понекад слао читаве облаке од мушица на велике

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити. Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе: — Јест, то је заиста нека земља.

— упитам зачуђено. — Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима! — рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже. Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам: — Какве будалаштине?

Метнуше ме у фијакер, око кога беху наоружани пандури да одбијају свет. Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина.

!... — изговори пошто се прибра од чуда, и рашири руке, а узе ме са свију страна посматрати. Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило.

Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор. — Што не лајеш? — викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине.

те сам могао мирно ићи улицом без граје и гужве од светине, што би морало бити да сам онако без одличја пошао. Онај ме пандур одведе у гостионицу „Код миле нам напаћене отаџбине“.

— Нисте знали?! — узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу. — Стрâдија! — додаде и стукну преда мном мало назад.

— Па, како да вам кажем?... Јест, оно бира народ, тако је по уставу; али обично буде изабран онај кога полиција хоће.

шарену масу разноврсна света, и приђем првом што беше до мене, те га запитам: — Куда жури овај оволики свет? Онај се осети дубоко увређен од тог мог глупог питања, погледа ме љутито и с презрењем, па се окрете леђима мени и пође за

Одобрише му, и онај узе читати: „Чиновници судске и полицијске струке окупљени на данашњем збору, дубоко потресени немилим догађајима

просвећени, да будемо узвишенији од њих; а, после тога, треба бити опрезан да се не замеримо суседној земљи разлаже онај мирољубиви и тактични.

” „Ха, ха, ха, ха!” — у том тренутку као да ми зазвони у ушима опет онај сатански, подруглив смех неког злог духа ове срећне и блажене земље. Нехотице уздахнем.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

А ти гледаш у сјајно небо, у онај заносан трепет, па се јединиш са тим високим светилима, чујеш њихов шапат, осећаш како те машта вуче у висину и ствара

Паде му на памет, да се баш на онај прозор од кубета, који је према њему, меће барјак о народним празницима. »Како ли се попне онде?

болест и тугу, све што се саживело с њим, што је постало саставни и нераздвојни део његова живота, његова бића: и онај накривљени сто, с преломљеном ногом, с дебелим слојем прашине, с десетином великих, преплетених томова физике и

И онај велики дивит на њему, који је био црњи и одвратнији од душе свакога ђавола, у коме су нашле гроб силне муве и комарци..

па: помоз' Бог, Стано!... а, шта велиш... који је бољи: ја или онај џгебави Љубиша?... Вала и овај Бог баш неће »љуцки« понеки пут: кад мора једном гинути, што га не дâ мени, да га

За њим пређе други, у коме одмах, по фишеклијама и ножевима, познаше среског пандура. Онај напред беше капетан. Људи поскакаше, али он махну руком, те одмах сви поседаше. Чим приђе расту, зовну кмета на страну.

А онај Ђокић до њега то зна боље. Зна он све дужности према земљи, па само да му је Бог дао јуначније срце — чуда би починио.

На тридесет корака од нас, за једним трном, црни се нешто, и ми сви знамо шта је то, али су очи свију нас управљене у онај мали, округао отвор, који је окренут к нама (а свакоме се чини да је окренут баш право на њега), из кога ће сваког

Изненади ме снажан, јасан и одсечан узвик Љубишин: — Предај се! — Натраг, коме је мио живот! викну онај из трња јасним но узбуђеним гласом. Дахнусмо душом, кад чусмо човечји глас.

Кад се одмаче далеко, изађе из трња и пође чистином врљикама. Онај иза чатала узе га на око... Сви претрнусмо... Плану пушка, куршум фијукну, а Љубиша још брже потрча, те стиже до

— Деде сад да пуцамо одовуд, док му се Љубиша приближи, — рече неко. Онај за чаталом беше удаљен од нас преко сто корака и тако заклоњен врљикама, да му се одовуд није могло ништа учинити.

То је, без сумње, Љубиша и опазио, па је стога предузео онај опасан корак: да му се приближи поред врљике. Ко зна шта је он у том тренутку осећао, кад се кренуо у такву опасност!

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Реци му, кумим га богом, нека ме не гони толико! И да је зашто, него ни за што! Реци му: долазио Сима Сокић, онај што га гониш због жене... ПАВКА: (изненади се): Због жене?... (Прекрсти се.

ДАНИЦА ПАВКА: Ја не знам само зашто тај човек не напише на своја врата: Адвокат; овде је Адвокат; и да измолује онај прст (показује познати прст из огласа), него тако, сваки час нам долазе! И што дође — ништа, него што ме престрави...

Знате ону секретарицу... Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар... Виси овако, ево овако, на прозору, а онај ћосави потпоручник под прозором. Она, знате, њему све овако, овако, овако. (Показује гестове рукама.

СЕКУЛИЋ (узима меницу): Немој! (Ставља је у џеп.) Мени мандат не треба, а не треба ни теби, рекао бих. Онај Јовица и онако ми досади говорећи ми како би он требао да буде посланик.

ЈЕВРЕМ: То бар није ништа, то је сасвим невино. Чим се двојица не трпе, онај други мора бити издајник отаџбине. Тако је то у политици.

ЈЕВРЕМ (плане): Ама, кој' шпиритус? СРЕТА: Та онај, де! ЈЕВРЕМ (узбуђено): Ама, шта меша он шпиритус у политику? Откуд то двоје иду заједно: шпиритус и политика?

Странац те, на пример, пита: ко је онај човек што чучи на крову? — А ти му кажеш: то је наш народни посланик! Може ли то да буде?

А не опасујем се само ја ујутру и не пијем воду са шећером само ја ујутру, него и ти И овај и онај и свима нама каже понешто жена.

) Гледај ти, молим те, ње! XИИ ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (улази споља): Ево ме! ЈЕВРЕМ: Је л' тамо онај твој? ДАНИЦА: Није, отишао је. ЈЕВРЕМ: Па шта ћеш ти тамо? ДАНИЦА: Па ја чувам кључ од његове канцеларије.

Откуд човеку може овако напречац да падне што паметно на памет? О, људи божји, шта ме је снашло? Па онај ми још помиње шпиритус! Шпиритус, ја! Нека дође да види шта је шпиритус!... Овај, седи молим те, па пиши.

А биће још. Је л'? СРЕТА: Море, била би цела варош, само да не беше оне бруке. ЈЕВРЕМ: Које бруке? СРЕТА: Па онај твој говор депутацији. Они сад силно агитују с тим. Шта ти би, побогу брате, да онако поставиш ствар на своје место?

Прво и прво: Илић, бивши посланик, није гласао и са њим преко четрдесет њих. Па онда и онај газда Јовица повукао је са собом око тридесет и четрдесет, па онда многи су оца преварили, па онда...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Није му ово прво, а неће му, — ако је бог онај стари бог, и стара памет ако подржи Срету — ни последње бити! И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја

? Што нисте штампали оно где сам ошинуо Трифуна одборника; и онај други допис где сам изрезилио, ка’ биров кучку, председника; или онај трећи где сам изнео злоупотребе и насиља

штампали оно где сам ошинуо Трифуна одборника; и онај други допис где сам изрезилио, ка’ биров кучку, председника; или онај трећи где сам изнео злоупотребе и насиља капетанова и каишарлуке његовог подрепка Ристе шпекуланта?

Многи од тих његових радова нису, додуше, ни изашли, па не могу бити читатељу ни познати; много је од тога отишло у онај страшни новинарски кош који гута многе новинарске и списатељске првенце.

чита, он би га онда посматрао да ли му се читањем мења лице, има ли каквих промена; и страшно би се наљутио ако то онај чита просто од дуга времена, онако, и без икаквих израза на лицу.

Погледате, пошто дођете мало к себи, да видите ко вам то пише, и још више се зачудите кад видите да је то Срета, онај исти Срета што је по сто пута данас с вама. Погледате шта вам може то писати!

Кад је облачио немачко одело није имао машне око врата, него је ишао раздрљених груди као онај Мара из револуције; а кад би се опет сељачки обукао, није смела изостати дугачка машна која му се пружала, боже ме

« — помисли Срета, а затим ће гласно: — А ко вам је председник? — Па чича Милисав, онај Пајић. — А... како свет, народ, грађани, слажу ли се?

уз дирек, кад је онај јурнуо на њега, и остао је на багрему све дотле док нису приспели сељаци и бика одвели. Но иако је од бика побегао,

побегао, јер је бик један бесловесан скот, од газда-Ђорђа се није поплашио, него му је, као што видесте, подвикнуо, а онај попустио и исплатио га онако како су погодили.

« — »Газда-Ташулина«, биће одговор. — »А чија је она кућа, они амбари и онај домазлук и богатство?« »Ћир-Ташулино«, биће опет одговор. — »А онај забран тамо, и оне њиве и оне лепе ливаде?

— »А чија је она кућа, они амбари и онај домазлук и богатство?« »Ћир-Ташулино«, биће опет одговор. — »А онај забран тамо, и оне њиве и оне лепе ливаде?« — »Газда-Ташулино; све његово.« — »А има ли дуга газда Радисав на имању?

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Свакакве људе ова земља рађа. Било је, богме, и тежих крађа: Деда Вуин, онај што је имао косу као пласт сламе, И становао у густом шипрагу поред Дњепра, Једне мрачне ноћи, потпомогнут од таме,

Касније, може ко хоће, Па и онај ко неће! После се расцвета воће, Олиста лено дрвеће, И друго — боље их не број! Ал само је коприва херој.

Ал и у хрпи за живу главу грозд не да боју лудо плаву. Боју: тај нежни, плавкасти дашак, траг магле и креде, онај прашак што се, потајно, целога века преноси међу прсте човека, ко доказ да нешто нејасно има на земљи и на

Драга децо, зар вам се тада не чини Да воз стоји? — То локомотива спава. Ухвати онај трен кад машиновођа почне да глође Суви поноћни ручак, варница у страну кад скочи...

Смаже га одједном, без по муке, О лишће отре златне руке. (А онај Јаков се, и даље, брчка у кади И прави мехуриће на дугој бради.

Пирка ли ветрић, час дуже а час краће, Шушка ли под стрехом, крај пута, у шипрагу, (Онај најмлађи ветрић, што не зна од себе шта ће) То значи само једно: пролеће је на прагу.

Застани, мало, на киши У левку жбуновите и маглене долине, Док не ухватиш поредак онај виши: Ток дана, правац ветра, и тајни смер године. Друкчије шуми у септембру, друкчије у мају дрвеће.

Да камиле са сунцем имају родбинске односе Доказ је то што жеђ тако добро подносе. (Онај ко ово записа себи личи на сакалуду И пита се: „Боже, откуд ја у Хаси Месауду?

Богат је ко новац у шаци стишће. Ко онај што куком набада лишће У парку — чим видиш пару, приби је! И не либи се, ниси из Либије!

Зидао сам, од речи, одбрамбену ограду према стварности; у тој огради ће, онај ко уме да гледа, пронаћи многе рупе, и кроз њих назрети невеселу позадину. А онда... ...

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

за расплођавање јегуље; за тим се ту она развија и на 8—10 недеља по рођењу, почетком пролећа, растури се у мору, па онај део што допре до ушћа река улази у ове и иде реком узводно док не наиђе на повољну стајаћу воду; 4˚ да и мужјаци и

Та су се питања успела решити тек у последње време и скинута су са дневног реда тек пре неколико година. Онај што их је решио, посветио им је сав свој живот; решио их је невероватном истрајношћу, дуготрајним испитивањима,

Постоји и велики број слабијих њених огранака, као што је, на пример, онај што савија Бискајски Залив, или онај што тече између Шкотске и Ирске, или онај што обилази Исланд у правцу кретања

Постоји и велики број слабијих њених огранака, као што је, на пример, онај што савија Бискајски Залив, или онај што тече између Шкотске и Ирске, или онај што обилази Исланд у правцу кретања казаљке на сату и т. д.

њених огранака, као што је, на пример, онај што савија Бискајски Залив, или онај што тече између Шкотске и Ирске, или онај што обилази Исланд у правцу кретања казаљке на сату и т. д.

Један део кордона јегуљица, онај што се налазио на челу поворке, задржи се у првој стајаћој води на коју наиђе. Други део, онај што наиђе после првог,

Други део, онај што наиђе после првог, наставља своје путовање и задржи се у другој води на коју наиђе, и то тако иде по реду, као кад

које се вуку по дну гутају рибу и остале живе створове на које наиђу; лов је далеко издашнији и разноврснији него онај са вршкама, али је за то много тежи.

Први који је покушао да на тај начин реши питање, био је онај који је и дотерао траг јегуље до њеног плодишта и пронашао место на коме се оно налази, а то је Јоханес Шмит.

Главни посао, онај због кога се ту и дошло, био је дубински риболов, по могућству у дубинама у којима се, према ранијим истраживањима

За доњи крај цеви, онај што се спушта у дубину, утврђена је јака челична кугла са кружним прозорима од дебелог кварц-стакла, довољно пространа

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Ко на брдо, ак' и мâлô, стоји више види но онај под брдом; ја повише нешто од вас видим — то је срећа дала ал' несрећа.

Како би им запâ, да те могу, главу би ти онај час посјекли ал' ти живу руке савезали, да те муче, да срце насладе. Врана врани очи не извади; брат је Турчин свуд

Кад два зборе штогод на улицу, трећи ухо обрне те слуша, па онај час трчи судницима, кажи оно што они збораху и попридај штогод и поглади.

Суд онај час она два ухвати, па на муке с њима у галију. Од тога ти бјеху погинули, међу собом вјеру изгубили. Колике су с крај

“ Кад погледај онога кокота, али шљеме за ногу потеже. Кад онај час, није него сламка! Другом викни: „Послушај народе, свак ће сада грозд у руку имат, грозду ћете бритве

Дану, оче, оно кâ умијеш, исприча' ни штогод, аманати, приђе но смо легли и заспали. Ко те није чуо ђе говориш, онај не зна што у тебе спава. ИГУМАН СТЕФАН Хоћу, браћо, то сам и дошао.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Али зато је онда морало златно кандило њихове куће пред распећем у цркви једнако да гори, а онај сто, одмах до владичиног, само њихов да је, и нико сем њих не сме у њ да уђе и одстоји службу.

Свака би одлазила горе, на горњи спрат, и на онај доксат, где би он обично седео. Понизно, са страхом, не смејући од величине — јер такав им је велики и страшан

Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре; или, а то је највише једило старца, сигурно је било кога који је на то сина против њега потпомагао,

| И од тад, од смрти хаџи-Трифунове, у њиховој кући знало се само за онај живот, изобилан, увучен и пун раскоши, са лепим женама и раскошним оделима, а још раскошнијим јелима и слаткишима.

те да се гости, кад дођу, морају запрепашћивати, и да се после по читаве месеце прича и једнако одржава: прво, онај узвик међ женским светом: „ао, што код хаџи-Трифунових беше на слави!

И сада, када се тога сети, Софка би почела да осећа онај мирис његових прстију, сувих, нежних и при крајевима мало смежураних, мирис његова одела и нарочито рукава, из којега

Кола би силазила наниже. Улазила би у онај пролаз, узан и притешњен засађеним врбама и ископаним јендецима, али зато пун свежине.

Већ је почела и готово продала онај горњи део баште иза куће, који је гледао на улицу. И то наравно продала је „њиховом“ Тонету, пошто су само њему смели

као друге, стојећи на капији и видећи како јој се какав мушки приближава, по обичају, сакривала иза капије и, тек када онај прође, онда да вири за њим. Кад год би је било на капији, могла се видети како стоји испред ње | слободно.

— изненађен, запрепашћен њеном лепотом а особито таквим њеним дрским, слободним држањем, пита онај. — Софка, ефенди-Митина! чуо би се одговор.

Међутим из вароши све је више и више нестајао онај жагор. У осветљеном ваздуху изнад главне чаршије, пазара, само се дизао и лелујао облачак од прашине.

тишином, мирноћом, предвечерјем, кроз | раширене ноздрве поче осећати како се из дворишта покреће и почиње да осваја онај свежи баштенски ћув. По башти лишће шушти; из траве и алеја цвећа диже се онај влажан и јак мирис.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

У пролазу јуче кроз сјајну дворану Крај мене, с човеком — ја га не знам ко је — Ледена лица, к’о пôд онај што је, Ти ми лагано, као узгред, шану: (Глас ти се једва од галаме чуо) „Мој љубавник. Он је човек честит, добар.

И опет сила згрнуло се света У болнички нам мирисави врт; Посматра где се двоје драгих шета Срећно, и хвале онај живот крт Што остависмо. далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих.

прошлих дана љубав и знак њен – Спојеност срца — остала нам још; Наш живот овде светао је трен, Срдачан, кротак. Онај живот лош У коме знанци, родбина остају, Невиност нашег не познаје света; Животно вино, срж недостају Њима, а

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Полазници цјеливаше се са сердаром, па с малијем и редом са женскима. Затијем онај први потакну бадњаке, па пошто остали то учинише, посједаше сви око огњишта. Милица оста стојећи, држећи високо луч.

“ рече онај што бјеше најпрви ушао, окошт човјек, средовјечан, црнијех великијех брка. „Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјани

Најзад расковаше га и поведоше к неким старим, бабастим војничким старјешинама. Отуда с њиме у кола те право у онај велики двор, под високијем брдима. Овај пут једва се попе уза стубе, тако изнемогао бјеше.

“ рече полако Оташ. Из горе изиђе, па се устави на крају ледине, један — бркати Црногорац. За њим још тројица. Онај први поглêдаше на све стране; видјело се да некога тражи. „Ево нас Његуши! Прилазите слободно!“ викну Оташ.

„Ево нас Његуши! Прилазите слободно!“ викну Оташ. „А јесте ли ту Озринићи?“ поврни онај први. „Што би те западосте? Немојте нас побити на вјеру!“ Смијући се, помијешаше се. Пошто се ижљубише посједаше.

“ заподје Петар. „Нећемо, божа ти вјера!“ одговори Мишан жестоко. Да је овај то упитао, онај би први тако исто одговорио, јер истовјетно питање заче им се једанак а и одговор исти.

што их прије угледаше, примицаху се, само што, ваљда раздрагани молитвом а може бити и тутумом, говораху и смијаху се. Онај предњи и запјева путнички, лијепим, снажним гласом: „На путу нам добра срећа била...!“ „Кога познајеш од њих?

“ упита лагано Марко Спасоја. Овај одговори: „Сва три она на коњима позна бих са вр’ планине. Онај у сриједи оно је Имбро-бег што ти је ранио Милуна. Сва три су Мушовића, змије љуте...“ „А, оно је Имбро?

„Мир!“ брекну лагано стари. Онај први што пјеваше већ стиже. Туре стаде баш пред шешаном Оташовом. Бјеше му, ваљда, пиљак, што ли, упао у опанак па се

Снажно Туре извуче у час Имбра испод мртва коња. Нарамајући пође Имбро напријед; не шће сврнути у гору, као онај што га извуче. Дим густи срете га. Још би загрмјела по гдјекоја; чуктало се сиктање ножева, покличи и јечање.

Најзад Јанко заскочи га и обрани по десној мишици. Рука клону Турчину, а онај пробурази га, па кад паде, једним махом одсјече му главу, пак се упути за дрво. „Понеси главу!“ викну неки.

Јанић, након неколико јаловијех махова, попусти скрози, само што одбијаше — и то немарно — братове ударце, не би ли га онај малко брцнуо. Не мога.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Дечје игре свих врста — као саставни део дечјег живота и припреме за онај реални, познији — у ствари су психофизичка едукативна гимнастика, помоћу које дете отпочиње да постаје свесно биће.

— Одговори се ономе који рече: лани си боље живео. Био сам у млину. — Одговори у шали онај кад га питају: ето, почео си седети! Два краја и сриједа.

— Одговори се ономе који пита: где си или како си? Ето, не могу даље од капе! — Одговори онај који се упита: расте ли? И гладан би га јео. — Одговори се у шали, кад ко за какво јело упита: како је. Из дома.

Како оваца не држим, паса не чувам. — Одговори се кад ко пита за кога, а онај који се пита хоће да каже да за оног нити зна нити се с онакима меша. Као сиромах у богатој вароши.

— Одговори се на питање: како си? или како живиш? Код касалове куће. — Кад ко за што пита, па онај који се пита неће право да му каже, него га вара, тј. да каса једнако узалуд. Кокша из Дивоша.

— Одговори се у шали ономе који каже да га што боли? Сит весео, гладан плакао. — Одговори онај кога запитају: како му је име, а он неће да каже. Тешко томе кога воде, а још горе кога носе.

Тешко томе кога воде, а још горе кога носе. — Одговори у шали онај који се водом понуди. Штакара на двије ноге. — Одговори се у шали ономе који запиткује: шта?

— какоће кокош кад снесе јаје, а петао кокодаком јој на то одговара: Ко покупи, закон му?! — Ја овај-ти онај! — Ја овај-ти онај! — Ја овај-ти онај!

! — Ја овај-ти онај! — Ја овај-ти онај! — Ја овај-ти онај! — казује врана гаврану на разбојишту, показујући лешеве, а гавран јој на то одговара: Ја скраја!

! — Ја овај-ти онај! — Ја овај-ти онај! — Ја овај-ти онај! — казује врана гаврану на разбојишту, показујући лешеве, а гавран јој на то одговара: Ја скраја! Ја скраја!

— Нико не може наткати махрама, да цијелом свијету уста повеже. — Кому вашар капу купује, онај ће ићи гологлав. — Тешко ономе по кому се свијет свијести. — Ко за светом плаче, без очију остаје.

— Добро се не позна, док се не изгуби. — Доброме хату сто мана ваља, а рђавоме једна не ваља. — Онај ми је брат који ми је добру рад. — Добро се дрво на пола цепа. — Гдје није добријех, ту нема ни добра.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Послије некога времена отиде онај исти ђаво, те уђе у кћер другога већег цара, који је био комшија с овим. Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а

Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову

што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека носи сву погачу.“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.

Онда се брже боље врати опет на дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за св. Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад св.

буздован на кијачу, али му рече да се не шали него од свега гвожђа добар буздован да скује, ако није рад проћи као и онај прије што га је ковао.

Онда се Брко врати натраг. Чоек онај сијући жито заборави за Међедовића, и узме га један пут са житом у шаку, те метне у уста.

Послије некога времена дозна најмлађи брат на чардаку да се браћа његова и оно чобанче онијем ђевојкама жене. Онај исти дан | у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили долети

” Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане говорити курјацима: „Тамо њима то и то!

” И тако легне у сандук, па још један пут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче.

Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то ја- | бука обрана.

Пошто једва један пут напита, дође пред дворе и опази наврх двора зеца | где стоји. Онда запита дворане шта онај зец наврх двора ради.

” Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: „Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат кад ти тако срце иште.” Дете једва дочека и пође с

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога. Потом, опет,

Овај устав устављам у ћелији тој да га се држи онај који хоће живети у њој. Понедељком, и средом и петком — нити уља једи, нити вина пиј, а у уторак и у четвртак уље једи

свету, говорећи један другом: „Ко воли свет и што је у свету, непријатељем Божијим назива се, јер свет овај пролази, а онај који чини вољу Божију остаје у векове.“ (И Јн.

бојим и трептим и страх ме хвата да неко од вас не остане ван двери као и пет девојака, и да страшан и грдан одговор онај не чујемо: „Идите од мене, не знам вас ко сте!“ (Мт. 1З, 23; Лк.

“ (Мт. 1З, 23; Лк. 13, 27) Бојећи се овог одговора, а желећи чути онај прекрасни глас: „Дођите, благословени Оца мога, уђите у радост Господа свога“, (Мт.

А непричешћен неко да буде без игумановог знања непохвално је, јер ко тако чини биће осуђен као онај ко се својој вољи приклања.

болесник или ко има ране, те таји то од лекара, тешко долази до здравља, тако ће и много теже доћи до здравља душе онај ко се не исповеда.

И овоме је сведок божаствени Василије, који овако о овоме рече: „Треба онај ко се покорава, ако хоће да показује потребан напредак и да се навикава да живи по заповести Господњој, да не чува

је најбоље за тело његово, и о храни узаконимо и о другом животу у саставу манастира, о чему треба не мање да мисли онај ко хоће да умножи свој манастир. Да кажем, дакле, и ово и да потребно предам мојим вољеним оцима и браћи.

пред Богом, него више да примате благодат од њега и близу себе да га имате, као срцем смирени, или истину да кажем, онај ко га чува биће завољен.

А на вечеру, ако ко жели да вечера, те заостане дуже на молитви, и у том случају да потпадне под исту осуду као онај ко је закаснио на обед; да се и он упита нема ли оправдан разлог.

а суд праведни сачуван испитно и мерила правде и тачност истине да се разуме као да надзире свевидеће око сам онај који срца и утробу испитује. (Пс. 7, 9) А ово од вас суд испитивања да буде.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ГОСПАВА: Шта било, само нека је дупло! Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори? ИКОНИЈА: Говори, говори, а нема појма колко то мене кошта!

) СТАВРА: А и ти уђе? МИЛЕ: Па ваљда видиш колики је то пљусак! СТАВРА: А онај тамо не прекида? МИЛЕ: Наравно да не прекида! Издржи он и много веће околности!

Има и струја! (Цмиљи) Мани мало том метлом, неће ти отпасти! ЦМИЉА: Колко су само блата нанели! А и онај, што је у кујни вечеро! Све неки с коца и конопца! ИКОНИЈА: Не греши душе, севап је!

А не зна се шта носи дан, шта ноћ! Ни ко ће коме да затреба! Не знам шта је онај елебак поправљо! Прозори опет не дихтују! То после потри! Заборавила сам Анђелку пешкир!

ЦМИЉА: Лупала она профисорка! ИКОНИЈА: Која профисорка? ЦМИЉА: Она, што је узима онај профисор! ИКОНИЈА: Шта је хтела? ЦМИЉА: Напо је неки манијак, замисли! ИКОНИЈА: Њу онолику да нападне?

Знам један такав случај, бекрија, женскарош, а после женидбе светац! Ни дај си Боже онај човек! ИКОНИЈА: Само би му још то фалило!

ИКОНИЈА: Док стигне хитна помоћ, човек диструне! АНЂЕЛКО: Ала је овај удешен! ЦМИЉА: Па то је онај матори! АНЂЕЛКО: Познајете га? ИКОНИЈА: Свраћо вечерас! Распитиво се за неку жену!

МАНОЈЛО: Поделићемо следовање вечерас! ТАНАСКО: Опет онај пексимит француски? Дизвинете, од тога сам добио затвор! Да барем има печен компир и тани!

А проводаџиши некој другој будали! МИЛЕ (улазећи, с врата): Дајде ми једну ракију! СТАВРА: Чујем зглајзо ти онај твој! МИЛЕ: Који мој? СТАВРА: Онај са говорнице, што преко њега пролонгираш, и што му улазиш без лектимације!

МИЛЕ (улазећи, с врата): Дајде ми једну ракију! СТАВРА: Чујем зглајзо ти онај твој! МИЛЕ: Који мој? СТАВРА: Онај са говорнице, што преко њега пролонгираш, и што му улазиш без лектимације! ИКОНИЈА: Друг Вилотијевић!

МИЛЕ: Мој, због чега мој? Шта тим оћеш да кажеш? СТАВРА: Сам си се фалио да ти је школски друг! МИЛЕ: Онај фракционаш и вербалиста? То је обична чаршинска дезинформација! Е, брајко мој!

Али, богме, ниси на своју штету! СКИТНИЦА: Препозно? Па, и јесам, и нисам. А онај народ около, путују, па сви нервозни, касни воз.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко зна... МАГДА Ако, ако. Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и право у дућан.

Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

А кад ли ти га почне мој солдат муштрати, гречески с њим говорећи, смете се онај, па руке к себи; за љубов божју моли да не пођем тужити се игуменији.

Сујета! Сујета! И ништа него сујета! Сиромах и бедни човечак на божијој земљи мора онај бити који, кад се обазре за собом, нејма ништа видити него сујету. Ех, камо пуста младост!

Може ли се при читавој памети рећи да је онај живио који у све време живота нити је душу своју ни бога познао? „Их же бог чрево и слава в срамотје их.

Ко је мени за богом највећи свети отац разве онај који ме је родио и отхранио? Да се он (сачувај боже) није оженио и мене с мојом слатком родитељницом да није зачео,

Слачајши друже, блажен онај час кад си ти к мени дошао!” Замоли ме да ако се како могу до канавета привући и стакло с ракијом извадити.

Чињаше ми се као да сам се изнова у некакав нови свет родио. Необично представљаше ми се постигнути: јесам ли ја онај исти који пре неколико дана с мојим комшијом Ником Путиним, из Баната, све покрај Бегеја у Срем, а одавде у црвени

Мучно ћете себи вообразити какво би ми велико добро учинио онај ко би ми узајмио оволико новаца да ми се одужити. Но може ко доћи овде да ми овако мудрослови: добро, ако ти ко то сад

Ево, дакле, онај тајни прејестествени начин Мелхиседеков и самога преблагословенога спаситеља нашега, чрез који хлеб и вино всевишњему

злонаравије — рђав карактер злополучан — несрећан злополучије — несрећа, зло злословити — клеветати злохотник — онај који жели зло злошчастије — зла срећа; несрећа зовоми — звани зреније — гледање зри сије — погледај ово ибо - јер

плести замке навлаш — намерно наводњеније — наводњавање, поплава награжденије — награда надежда — нада надејем — онај који се нечему нада надлежи — треба назнаменованије —— назначавање, намена најпаче — нарочито најревнивији —

пијастар пјат — тањир плачушти — онај који плаче плен(ен)ије — пленидба, отимање плотски — телесни поведати — испричати, казивати поведеније — заповест

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“, био је Брзокус.

“ — Оди, Јеролиме, сиди — вели фра-Брне. — Ма ја... онај... као... — поче се нећкати. — Оди, оди! Сиди и ти, Стипане, с намикаре! И сва тројица сложише.

— Еј, да није кров поплочан, или бар да је шира баџа! — одговори онај уздахнувши. Пошто она тројица поједоше рибу, домаћин дохвати с полице један земљани врч, духну у њ и нагло одмахну

— пита немарно дујо чешући се по листовима. — Би молија, а прости кâ старији и паметнији. Јево шта. Ми... онај... да речем, ми јево не желимо зла никоме, а телиш својој крви, своме брату, али... али...

Али Ркалин плану на то, пак састави руке на крсти и рече: — Ко је виши гришник, ја или онај што заклања оваке лупеже, а вратре?...

Фратар блијед, као да је боловао, гледа у врх од чизама и вели: — Па... онај... видићемо!... Тамо по Божићу! — Ја... онај... како год ти речеш! — вели Кушмељ.

онај... видићемо!... Тамо по Божићу! — Ја... онај... како год ти речеш! — вели Кушмељ. Фратар се још дубље замисли, пак ће најзад одлучно: — Па баш нека пође одма!

— Онаке хаљине и капе носе по варошима сва господа. Оне прозорке носе људи који добро не виде. А онај се пепео шмрче да се оснажи вид. Онај језик што је слушао зове се талијански и њим говоре сви учевни људи.

Оне прозорке носе људи који добро не виде. А онај се пепео шмрче да се оснажи вид. Онај језик што је слушао зове се талијански и њим говоре сви учевни људи. „Прке“ значи: зашто; „ши“ значи: да!

Бакоњи се учини чудновато да редовник врши таке послове; причека докле онај положи лонац, па приђе и цмокну га изненада у масну руку. Ђаконе и ђаке подуши смијех.

Бакоња се примаче вратима и видје она два ђакона пред налоњом: један чати, други прати очима. Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не забобоњи њешто, нашто се ђакони поклонише па и они сједоше за

Бакоња се поврати у ђачку трпезарију. — Ма ти кâ да не бегенишеш ово наше вино — рече онај ђачић који га је и дотле задиркивао, показујући на Бакоњин тек начети дио.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О, да је поћи бар једним, па макар Лебдели изнад земље тек трен који: Дотаћи онај облак љубичасти Са танким рубом што ко нови бакар Ил старо злато усред неба стоји... Па онда: опет ил заувек — пасти.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ти не даш хлеб забадава. — Не дам. Котите децу као зечеве, а после их други храни. — Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима. Кваре им се очи. — Уши ће ти појести. — Боле него да се дукати убуђају.

Памти, тада кад је остао сам у његовој соби, онај страх је затиснуо прозоре, крцкале су греде, нешто је тупо лупило у прозор и одбило се, мислио је на Луку Дошљака што

Она није крива. О томе неће с њом... — Онај још спава? Она само уздахну и саже се да заложи фуруну. — Чим се разбуди, нека дође до мене.

лицејац, великошколац... Не, није исто, не, то више није његово, није ни он више онај, није одавно, годинама, још пре Париза, много раније, сећа се, па толико пута је мислио о томе, баш тамо код оног

Слуге су добро тимариле, не, још како су заударали и Аћимови коњи... Па то су све и онај дорат, и зеленко на коме је јурио по ливадама, коњи... Умео је вешто да влада дизгинама. Неће о томе да мисли.

Ђорђе ће га као звер напасти. Боље би било да га је обавестио о доласку. Заслужио је да се радује макар до вечере. И онај стари. Симка унесе жар и наручје дрва.

Могла је. Имала је прилике. С ким ли је само? Или је сада, баш ових дана, с неким? Млад је онај кер Мијат. „Гле си била пред вечеру?

Лице му није видео и никако није могао да га замисли. Тај што у санкама заувек одлази, не личи на Вукашина. Ни онај Вукашин што је последњи пут дошао кући да му каже оно што му је рекао, није његов Вукашин.

Ни онај Вукашин што је последњи пут дошао кући да му каже оно што му је рекао, није његов Вукашин. Није Вукашин ни онај што се вратио из Париза у зеленом реденготу, кад га је први пут видео пред огледалом како се четка, ћути и смешка,

Држећи печат у испруженој и подигнутој руци, Аћим га загледа. И остали га окитише очима. А онај исти довикну: — Аћиме, ако бога знаш, покажи нешто веће, мало крупније даје! — Па судница је већа.

То му је једанпут рекао и он је запамтио. Тако су и из суда по старешинству излазили. Онај с најмањом платом ишао је последњи. Све чавке у чаршији заноћивале су на судским таванима.

браду, тамну, која га је увек подсећала на купинов лист прикачен да скрије лоптицу подваљка, види и прљав кожух, онај исти кожух који је професор имао и када га је Аћим довео њему да га упише у први разред.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ко си ти и куда журиш? — девојчица се трже и обазре око себе: нигде никога. »Вероватно још сањам?« шапну себи, кад онај глас поново рече да му се жури.

Узалуд је мали чистач тврдио да на то име нема права! Златоусти постаје само онај ко нађе Сребрну ружу. Причао му је о томе дед који је то чуо од свога прадеда.

Причао му је о томе дед који је то чуо од свога прадеда. Постоји таква ружа, а онај ко је нађе, открива реч од које процвета камен, нестану бол и туга, на дивљој реци створи се мост, у пустом полу град.

А већ за голубове и врапце био је страх и трепет! С највише гране успевало му је да скине птицу и растури јој гнездо. Онај, некада нежни дечак сада је на све гледао са подсмехом. — Шта ми ко може? — смејао се. — Најсмелији сам. Најјачи!

била још млада, а облаци се тек рађали, два моћна цара утркивала су се ко ће бити богатији и јачи, ко имати оно што онај други нема, ко бити цар царева! — Ја сам цар царева!

Али ни она није чула да у Пелетини постоји ишта слично. Зато је чула да у 3емљи Ветрова постоји златна птица. Онај ко ту птицу ухвати добиће све што пожели па и зелени камен.

Још није било у реду. Шта сада? Одбаци стена с уздахом и онај дубљи, тврђи слој, али ни то није било довољно. У њеној унутрашњости нешто се покретало, покушавало да се ослободи.

»Мора да ми се приснило?« —помисли јаје, али онај исти глас поново рече: — Хоћу напоље! — Па, добро, пустићу те! — рече јаје помирљиво. — Али најпре реци ко си?

Зато су неспокојНи и несрећни. Смири се и седи ту где си... — Морам напоље! — понови онај глас тихо, а јаје са запрепашћењем виде како његова камена љуска пуца, а из ње се, као лептирица из чахуре, извлачи

Решено би да за свирачима крену најлукавије уходе царства. Паде обећање да Же онај ко прокаже или пронађе мале свираче добити триста златника. Него шта! Али ни помисао на злато не отвори рибарима уста.

Иза њих гониоци. Да су птице, одлетели би, да су кртице, завукли би се под земљу. Шта сада? Најмлађи свирач онај што се тек од земље одигао, заплака, а бор опусти гране до земље, и прошапута: — Пењите се!

Одједном, зачу се нечији крик, па хропац. Бродовласник се стресе. Такве гласове чуо је још кад је онај први брод тонуо. Докле ће га пратити?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Изгледа сигурно да су веома убојите биле, у априлу 1941. немачке, а у априлу 1944. америчке бомбе, које су прекинуле онај можда привидан али свакако замаман спокој који се у овој улици настанио између два рата, још од тренутка када је,

И сад, ено, онај мршави, високи, за столом украј врата, мршти се и гневи уздржано баш као и његов брат Јеврем кад би, 1841, помислио на

Ишао је на Вучића и вучићевце а знао да губи. Није му био од помоћи ни онај хајдук у њему, ни дипломата, најмање местозаступник. Имао је десет хиљада људи, а био је сам.

Речима, дабоме. Изгледало му је да никад живље није оцећао него тог дана колико су онај дечак-несмајник од некада и овај достојанствени терџуман, слични.

Као и онај дечак, тако је и Сима терџуман веровао у снагу речи; као и онај дечак, знао је дејство унутарњег склада, ако се постигн

Као и онај дечак, тако је и Сима терџуман веровао у снагу речи; као и онај дечак, знао је дејство унутарњег склада, ако се постигне.

Он се тукао а други су гинули. Није имао ни воље ни времена да мисли о томе (изгледа да је онај змај у њему отклањао свако осећање), морао је, у замаху, увек напред.

Та је победа била важна и због тога што се, после ње, зачео онај шапат који се претворио у легенду: да Васу Чарапића тане не удара, а пораз обилази.

Тај шапат је он чуо и није чуо; у ствари, није га се дотицао. Носио је у себи онај глог, разлистан његовом оку, и ону авалску зору и знао да му је век већ измерен.

До Стамбол-капије требало је прећи, мерено искуством данашњег пролазника, још онај мањи део улице која носи његово, Узун-Мирково име, па Студенстки трг и целу Васину.

) Празнине су се умногостручиле а пустолине, све чешће, зјапиле и из земље и са неба. Он се тукао. Нарочито је волео онај неухватни трен, пред битку, кад се свет смањи само на њега, људску трунку, а и њега већ нема, ту је само неко који

(ТО МОРА ОБЈАСНИТИ ОНОМЕ ИЗ ОРАНА, У АЛЖИРУ.) У доба ретко на Балкану, без ратовања, свакако би искористио онај дар које у доба ратовања мање користи а више штети: дар да зачуди одстојањем које је често имао не само према другом

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај прави; Хладан, без душе, без ватре и крви, К'о да ми збори: нема љета више!

Рече л', старче с'једи, На ког мртва ћерка помишљаше онда Онај горки осмјех кад јој уста следи? И да ли га прокле да у часу туге, И бесвјесног бола над тим пустим гробом, Садећ'

Све је тамо било као и пре. Али он не беше више онај исти; и сунчане обале веселог и страсног Јонског Мора није могао да позна! Болно, он стиште очи и погледа у се. И, гле!

И опет сила згрнуло се света У болнички нам мирисави врт; Посматра где се двоје драгих шета Срећно; и хвале онај живот крт Што остависмо. Далеко од њих Сад смо, а они желе мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас.

Из прошлих дана, љубав, и знак њен - Спојеност срцâ - остала нам још. Наш живот овде светао је трен, Срдачан, кротак. Онај живот лош У коме знаци, родбина остају, Невиност нашег не познаје света; Животно вино, срж недостају Њима; а глава

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

“ Поведе ме мало понапријед. „Гледај - каже - на лијеву страну, те шар види онај поголеми те пружаје црнокраке луче.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Зато ми није било тешко да се уживим у онај тренутак када се млади Аристотелес нашао пред Партеноном и Ерехтејом; имао сам само да опишем своје утиске пред она

морала је изгледати вероватна и одговарати приликама и духу времана у којима се одиграла, њена главна личност, онај велики научник, морао је бити верно претстављен, а још више његова наука.

је њен васпитач Питагора, својим личним примером моралне чистоте и телесне умерености, створио у њој други поредак но онај што је овладао у суседној вароши разврата. У Кротону влада мртва тишина.

„Данима!“, викнуше сви од реда. „Ноћу би се смео одмарати“, разјасни им Питагора, „јер би његов пут био дужи но онај преко Грчке“.

„Е па чујте!“, рече Питагора, „пуних сто седамдесет дана трајало би то пешачење, јер би онај зид био седамнаест пута дужи од највеће ширине грчког полуострва“.

“, запиташе ученици. Брзоплети Глаукос мишљаше да ће им моћи дати тачан одговор па рече: „Харпедонапт? - Онај који затеже уже!“ „У коју сврху?“, запита га учитељ.

Хипотенуза предочава, дакле, онај број који, подигнут на квадрат, даје 18“. „Колики је тај број?“ „Четири на квадрат даје 16, а пет на квдрат даје 25;

“ „Па да видимо! - Ради једноставнијег споразумевања, зваћемо број који се односи на катету нашим мањим бројем, а онај који се односи на хипотенузу нашим већим бројем. - Размисли мало па реци да ли је већи број паран или непаран“.

напуњену зељем и воћем, окачио на своја плећа, а ону другу на своје груди, лево и десно постројише се остала два роба, онај са телетом и онај са јагњетом, у своје симетричне положаје.

окачио на своја плећа, а ону другу на своје груди, лево и десно постројише се остала два роба, онај са телетом и онај са јагњетом, у своје симетричне положаје. Праћен том групом, упути се Грилус са осталом господом на рибљу пијацу.

“, одговори му номофилакс. „Поћи кући и успут појести најлепше воће! Не ви ћете, сви од реда, поћи са мном!“ Онај роб који носаше обе корпе, уздахну, погрби се што је боље могао и зацвиле тужним гласом: „Стропоштаћу се успут, ако

Док су они тако говорили, пришуља им се један кириџија, зван Антракс, са својим магарцем, исти онај који је доцније у познатој парници о сенку тог магарца получио светску славу.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Тај опат Коањар — рече онај први — То је нека фамилија Сирану од Бержерака. Или боље: Сирано и опат Коањар то су два брат од којих је првог опевао

— Не бих рекао, не знам ја не налазим. Напротив, то су два различита човека. Онај витез, убојица, борац; овај боем краде карте у игри...

Онај витез, убојица, борац; овај боем краде карте у игри... А после, две разне судбине: онај јунак гине од цепанице, ова пропалица од мача. Бар према овоме што сам досад прочитао.

Ко је сумњао у Правду? Ко није веровао у боље дане? А данас, шта смо дочекали? Онај мали део што је постао бољи заморио се.

) док се крезуби студент цинички смејао, а онај други седео мирно као што би требало да се седи на предавању. Али на енергичну и искрену интервенцију посланикову и

две и по године доцније, једнога дана, добијем од њега писмо којим ме позива да неизоставно одем к њему, ако сам онај стари; да му је моја помоћ неопходно потребна и да ћу, можда, жалити ако се овом позиву не одазовем.

Владао је онај нарочити, привремени мир фронта кад ваздух још подрхтава од експлозије, када се жури да се одахне, проживи неколико

што осећа дете кад га буди сунчани зрак и славуј, колико сам се пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор свемира и осећам сав онај, буран, пун страсти дах зоре пролећа, кад је ваздух сав од мириса и од цвркута,

зрак и славуј, колико сам се пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор свемира и осећам сав онај, буран, пун страсти дах зоре пролећа, кад је ваздух сав од мириса и од цвркута, зујања оса, веселих узвика, звона,

Тако сам је оставио и од тада пред очима увек имао њену слику из тога времена. Али данас, кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа, да се миче и да тражи, постао разборит и свестан, осећам: да се у мени нешто

У годинама у којима смо ми били, уосталом, никад и није друкчије, никад се и не мисли на онај живот што чека. Наш је идеал био да се спојимо ради заједничког живота.

Има и ћевапчића. Баш као испод „Македоније“ где смо као студенти одлазили. Ако пристајеш да одбијемо онај позива тамо ћемо слатко поразговарати. Ја радо прихватих.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И, усуђујем се пећи, увјерио сам се да све то није кадро да онако присно и непосредно пољуља и угрози онај биједни суд у коме живи тај дух, та идеја, та вјера, као што то може да учини једна вулгарна морска болест или једна

Они краљеви и војсковође и апостоли можда јаче и дубље мисле своју патњу; али да онај са зубобољом или с морском болешћу кудикамо присније и непосредније своју патњу осјећа, о томе нема сумње.

Остали би настављали загријано своје расправљање не примјетивши ништа од свега тога. А кад би онај случајно обрнуо према мени своје пепелно, цијанотично лице, ја бих брже скренуо поглед и презнуо као мали

Застат ће, под водоравно натакнутим недјељним шеширчићем, с понудом у чистом бијелом убрусу. А онај још на ходнику припремљени поглед милих очица којим ће ми повирити у собу неће стићи да се смјеста угаси чим уочи да

То што недостаје, да их дорече и осмисли, као да је онај јерихонски јек Егидијева тромбона и онај повик „Аж-дру-ба-лееее...

То што недостаје, да их дорече и осмисли, као да је онај јерихонски јек Егидијева тромбона и онај повик „Аж-дру-ба-лееее...

Та што ће јој то, брате драги! Зар јој није довољан онај један таленат, и зар није у њему цјелокупна она? Имао сам отприлике исти утисак као кад би за какво велико сликарско

Па зато одмах спада на онај нижи степен на коме је потребно да буде удружена с другим неким даровима, својствима, одликама, да с другим нечим

Али што им је најособеније, то је онај утисак да су се стекле неким чудом, да су настале неким необично сретним а произвољним стјецањем датих околности,

Јер како је човјек изграђен из свог властитог развоја, из своје властите повијести, то би у ствари значило баталити не онај фантом, већ баталити самога себе. А у томе, признат ће се, постоји изврсна мала потешкоћа. Човјек.

А то је други факат. Једнако факат као што је факат и онај први. Сад, ти „други” факти знаду бити важнији од оних „првих”.

човјек који цијепа дрва у нашем дворишту није ни издалека онако занимљив, онако подобан да побуди наш алтруизам, као онај из Гоби пустиње или из Полинезије. Немо пропхета ин патриа.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу. За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да

кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма

Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека. Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.

Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. — О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва.

— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа.

— упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа.

У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе

Робија! окови!... Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!... Само да ме нико не види. Али ако сврате у судницу?...

— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. — Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе

То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке. Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање.

— Да ли ће баш стотина? — Спреми се да их добијеш. Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед.

Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. — Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене — тај ће добити капу, други ће добити штаку, а који последњи дође — онај ће добити папучу“. Деца се обрадују и отрче на брег где им је Петар казао.

Девојка му одговори: — То је жалосно поље. Петар је опет запита: — А какво је то цвеће тамо? Идем да узаберем онај цвет што на бразди стоји. Девојка на то повиче: — Немој, Петре, нипошто дирати у тај цвет. Петар запита: — А зашто?

Кад он то чује, изиђе ван, а смрт га пита: — Шта је сад рекао бог? — Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала снесеш на једну хрпу на равницу.

Он изиђе ван, а она пита шта је бог сад рекао, а солдат рече: — Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала, лијепо ситно стучеш, да ти ниједан крупни не остане.

дођем опет да те питам, али ми он опет не даде к теби, него отиде он, па кад је изишао, каже ми да си ти рекао да сав онај камен санесем на равницу на једну хрпу.

носи, а кад сам санијела сав, пођем к теби, али ми он опет не даде него уђе он, а кад изиђе, каже ми да си ти рекао да онај сав камен наситно стучем, те ја отидем, па опет девет година удриде, ево све досад, па видиш каква сам се начинила.

Али међу псима бијаше један матори пас, који само још два зуба имадијаше у глави. Онај мотори пас стане говорити курјацима: — Тамо њима то и то!

И тако легне у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче.

Пошто то све лијепо уговори, узме бака некакову кожу и шипку, па ос-бос опет од врата до врата, док опет дође пред онај двор.

Када је била близу двора, опази је онај бивши сиромашак, па ће жени: — Ено некакове сироте жене, голе и босе, но реци матери нека је сврати, па нека је

— Хоћу, побратиме, да је и шта више. Ту ти он метну онај султанијин прстен у пилав, а посестрима добро уочи гдје га је метнуо, па окрену онај крај пред султанију, царску кћеп.

Ту ти он метну онај султанијин прстен у пилав, а посестрима добро уочи гдје га је метнуо, па окрену онај крај пред султанију, царску кћеп. Царска кћи када захвати други пут пилава, угледа прстен у кашици.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

АЛБАНИЈЕ 228 ПОГИНУЛИ ДОМ 230 МЕЂУ СВОЈИМА 232 НЕДОВРШЕНЕ ПЕСМЕ 234 ПЕСМЕ УТОПЉЕНЕ ДУШЕ ПРОЛОГ ТАМНИЦА То је онај живот, где сам пао и ја С невиних даљина, са очима звезда И са сузом мојом што несвесно сија И жали, к'о тица оборена

То је онај живот, где сам пао и ја Са нимало знања и без моје воље, Непознат говору и невољи ружној. И ја плаках тада.

Али нисам знао да онај к'о страда Греши кад сувише и воли и жели, Да на земљи увек најбоља је нада, Кад се све обнавља: човек и цвет свели.

будна — Некад, док младост живљаше у мени, Смејах се често, подругљиво вазда, Природи, Богу, и говорах смело: Да онај који обличја нам сазда Учини срамно, кукавичко дело.

Да л' вечан покој, да л' жељена уста? Силни су боли што их љубав даје, Силнији него онај што их носи, Силни и моћни док човека траје: Она нас рађа, ал' она и коси. Наједном заста.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ко види тај и верује; нека говори онај који има шта да каже. Михајло Пупин И ШТА САМ ДОНЕО АМЕРИЦИ Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл

службеник ме обавестио да је моја карта од Беча до Прага плаћена и да могу тим краћим путем одмах наставити пут. Онај груби кондуктер који ме је мало, пре тога назвао српским свињаром, одвео ме је до воза и учтиво ми показао место у

Ја знам да ће он испунити своја обећања.“ На крају је моја туга сасвим попустила и вратило ми се самопоуздање. Онај ко није прешао бурни Атлантик у марту, у јефтиној класи исељеничког брода, тај слабо зна шта су муке.

Мало касније пронашао ме је онај пријатељски наклоњен Швајцарац и обавестио ме даје према мени направљен изузетак и да зато добро пазим и нађем посао.

Нема уметника који би се усудио да стави на платно онај ужарени златни покров који је тог благог недељног поподнева покривао сунцем окупане таласиће реке Делавер.

- Овај посао вам је много боље успео него онај са пекаревим колима, - рекао је и додао: то је зато што сте овде употребили нека средства за брже сушење боје.

Они су били први који су ми помогли да скинем са очију онај необичан застор који онемогућава странцима да виде америчку душу, а када сам прву искру те душе ухватио.

Принстонски студент! Бити заједно с друговима и пријатељима као што је онај симпатични и лепушкасти младић, који ме је допратио до железничке станице!

Та долина ближа је земљи снова него иједан други крај у Европи. Кос је, као и сваки други Словенац, а нарочито онај из Крањске, песнички гледао све физичке појаве.

У Јунијон дајм сејвингс банци имао сам лепу уштеду, која је била неколико хиљада пута већа него онај петоцент са којим сам се искрцао на Касл Гардену.

Никад ми није избледео онај утисак који је он учинио на мене оног дана када је наш исељенички брод ушао у њујоршки залив, оног ведрог и сунчаног

Сваки млад Американац који се припрема за колеџ требало би да прочита биографију Хамилтона. Онај ко чита историју Хамилтоновог живота, не може а да се не сретне са још једним великим именом Колумбије, првим

Ћипико, Иво - Приповетке

Није ни сумњала да се неће превести и за нешто мање. Штавише, надала се да ће је примити онај што даје билете и за половицу, кад сазна за незгоде што су је непрекидимице салетале, а да није ни за што она крива.

Лепо приђе с њим преко даске, хтеде згодно да закрене међу свет, али је наједном угледа онај морнар и упита за биљет. Она се часом збуни, али одмах се смисли и као да није њен посао, крене напред. —Биљет амо!

—Јесам! — одговори он. — Виђу га мртва! —Ти не можеш знати да је баш онај час преминуо, — опет ће судац. —Убих га, па ето! — понавља он одлучно. —И ја бих био исто учинио, јави се млађи.

Али баш њега она је најмање тражила; лијепо је осјећала да јој је свеједно хоће ли се с њим гдје срести. Да је онај потражи што је издалека... што се с њим упознала! Али, ко зна гдје је он сада!

Па онда хоће силом да се брани од мисли што на њу налијетају, али залуду: дође јој на памет онај мрки морнар из Леванта — куд је сада он, и је ли се оженио?

Сада не може као прво с њима се забавити, разговарати и при раду им помоћи. А кад изнебуха једнога дана дође онај морнар из Леванта, што јој бјаше милији од других, заборави на се и на свога човјека: нуди га млијеком и сиром, и поји

Пролазе и собом носе њене другове из дјетињства и младости... Ко зна гдје је сада онај мрки морнар из Леванта, с оним првим осмијехом што јој се у мождане усјекао и гледа га пред собом као искру кад у тами

А ја се драговољно подадох разговору и пријатно ми је у њихову друштву. — Наздрави Антици! — боцне старога Андрију онај времешан човјек, који је сада до мене сједио, опазивши да се стари за врч машио.

Стари се чини невјешт и нагна врчем да се напије, док онај изнебуха надода: —Био би' је вјенчао, да је она хтјела... Зар не, стара?

Проћи ће му.... —Видите, настави онај човјек, хотице пречувши ријечи старога Андрије, — он би је био узео, но она није хтјела...

жалу, рибарева дјеца, прогорјела као земља од сунца, скачу и усрћу у валове; — и све је гледам онако прислоњену уз онај бор—самац, док чамац весело не заплови у свјежи маестрал, на отворену пучину.

А он стоји још ондје погурен, и не може га се добро назријети. Његов танки, оплећасти осјен уплео се у онај мурвин и са голим гранама испрекрштао се у сами један заплет, па га се и не разабире између других, закучастих црта.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Он је једном приликом, у огледу о Борисаву Станковићу, казао да је највећи писац „нарочито онај који пише најбољом синтаксом“, а затим додаје: „Синтакса, то је геометрија мисли.

Појаснићемо једним примером. Селим Циганин је у причи присутан само као онај ко је неимарове ствари догонио на коњу из Вишеграда и једини улазио у његову брвнару.

Штавише, кад се она доиста заврши, пред нама искрсава још један, раније скривени лик, онај који нам је причу испричао: „Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му (мосту – Н. П.

кад се она доиста заврши, пред нама искрсава још један, раније скривени лик, онај који нам је причу испричао: „Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му (мосту – Н. П.) испита и сазна постанак“.

“40 А онај, опет, за кога нам се у песми саопштава да је управо из ковнице изашао или се тамо упознао с тајнама ковачевог заната

У њој се, по свему судећи, подразумева, али не именује, онај исти предео с реком и језером, у деволској долини, у коме су у осмом веку живели Набор и Управда, ликови из Бурлеске

“ То је, у суштини, исти онај, већ помињани, варљиви час, час из „Часа обнове“, кад после стрмоглављења „на капцима откријемо последње стазе чудеса“.

ли се на извесне знаке, даје лагани, патетични и трагични опис свитања, небеских одблеса и боја, заласка сунчевог, цео онај прозрачни или огњени живот неба за време једног дана, а не искључиво живот људи, и већ ће се сугестивност сама

Под авангардом разумемо онај развојни тренутак кад се књижевно стваралаштво окреће према самој институцији књижевности, ка преиспитивању књижевнога

Тиме се у придеву благ – који иначе значи исто што и мек и благ – помера и активира онај значењски садржај који је у ову нашу реч унело хришћанство, а језик је то заувек запамтио: објава оног што нам с оне

У стиху се непрекидно осећа онај „основни тон“, изабрани, некако унапред дати облик, који је садржан и утеловљен у раслојавању језичких јединица (од

Она унутарња равнотежа, поред релативно дисциплиновано изведене спољне сонетне форме, онај досегнут склад између конкретнојезичког и ритмичкостиховног који се осећа у Оцвалим примулама, оно уједначавање,

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ДАРА: Ама није то, него због света. ЖИВКА: А гризе ме нестрпљење, не могу просто да издржим. И где је молим те сад онај твој, што не долази? (Одлази на прозор.

” А онај мој шмокљан – место да каже: „Хвала, Ваше Величанство!” – сигурно ће почети да муца. Убио га бог са суклатом, сигурна

ЖИВКА: Па шта она хоће? Положила је испит, па нека јој је на здравље. ВАСА (чита): Јова поп-Арсин. ЖИВКА: То је онај с робије? ВАСА: јесте. (Чита.) Пера Каленић. ЖИВКА: Ко ти је то опет?

А знаш ли, молим те, ко јој је проводаџија? ДАРА: Не знам! ЧЕДА: Зубни лекар, онај што јој је намештао златан зуб, И то тако, она оде код зубног лекара, седне у ону гвоздену фотељу: „Молим лепо, ја сам

Да, да, и он га је окупио. (Пауза.) Него, знате шта, друго сам нешто хтела да вас замолим. Овај мој несрећник, онај мали гимназиста Рака, био је данас на игралишту, са децом енглеског конзула.

Довиђења! (Оставља слушалицу.) ИX АНКА, ЖИВКА АНКА (долази хитно): Госпођо, онај хоће опет да иде. ЖИВКА: Ама, ко? АНКА: Рака. ЖИВКА: Ама, како да иде, ноге ћу му пребити.

Како, на пример, кад купим кућу, не смета ми ништа што је раније била туђа, кад знам да је сада моја. ЧЕДА: Сасвим. Онај стари газда се исели, а ти се уселиш. РИСТА: Па јесте!

РИСТА (преплашен): Зашто, брате? ЧЕДА: Ево га, сад баш уђе у кућу. РИСТА (преплашен): Ко? ЧЕДА: Онај са револвером. РИСТА (усплахирен): Па сад? Ујка-Васо, говори, шта сад? ЧЕДА: Морам те прикрити док ја њега уклоним.

Такав се случај десио ових дана у кући мандарина Си-по-по.” (Говори.) Знаш, онај мандарин Сипо-по, то је мој отац Сима Поповић. АНКА: Ју!... РАКА (чита дале): „У његову жену, једну одвратну бабу”...

(Говори.) Знаш ли ко је то Ка-ра-гуа? АНКА: Ко? РАКА: Онај што су га нашли у твојој соби! АНКА: Па зашто Ка-ра-гуа? РАКА: Откуд ја знам!

АНКА: Ја сам само донела новине које сам купила. РАКА: А и ја. Знаш, једва сам купио дванаест бројева. Онај Карагу плаћа по двадесет пара комад, па све њему продају.

ПЕРА: И ја сам распитивао, па не може. ВАСА: Пало ми је на памет, ако може некако, што каже онај наш нови рођак, да се дозна преко женске линије. ЖИВКА: Како мислиш?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Томча, који је из собе побегао у мрак, свеједно није ни ту сам: у потаји га прати и помно осматра исти онај Миле, и то Миле још једном у дечачком узрасту.

без разлога, а заправо ради контрастирања - дометнуо како је „напољу хладан и влажан мрак“, па опет продужује исти онај прекинути опис.

Враћамо се опет на онај све до израза чистог телесног бола згуснут опис Софкинога расположења у часу кад се први пут пребацује у прошлост:

широко развио: „Ја ту његову синтаксу сматрам одиста једним жалосним недостатком”; „Највећи је писац, напротив, онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!

одиста једним жалосним недостатком”; „Највећи је писац, напротив, онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!” Дучић затим поентира: „Синтакса, то је геометрија мисли”, итд.

Стога је Дучић и могао тврдити да је највећи писац „онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!

Стога је Дучић и могао тврдити да је највећи писац „онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!

Према томе, Дучић је у праву кад каже да је за њега највећи писац „онај који пише најбољом синтаксом”, као што је у праву и Б.

носе по два описа; при томе први, на изглед објективан и дистанциран, служи као подлога на којој перципирамо онај други, сав субјективан и устрептао. Отуда и извире блага иронија.

Излазећи на капију, осети само како јој лице и косу додирну онај венац од шимшира и другог цвећа, већ осушеног, готово спарушканог од фењера, и то је задахну неким загушљивим мирисом

Зато је после дугог стајања пошао и упутио се, поред чесме, наниже, где су биле баште и њиве. Оде у онај део вароши који је био као још нов, тек досељен, још не као варошки, више сељачки, пун самих досељеника, или сељака из

том тишином, мирноћом, предвечерјем, кроз раширене ноздрве поче осећати како се из дворишта покреће и почиње да осваја онај свежи баштенски ћув. По башти лишће шушти; из траве и алеја цвећа диже се онај влажан и јак мирис”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Давао је сиротињи, гостио пријатеље и дивљу дружину. Бацао је у текије и цркве баш као онај ђаковички бекташ што је на самрти поделио својих последњих триста гроша текији, џамији и Дечанима: „пред Богом једна

— дрско одговори трговац, као човек који види да је све свршено. Смрт га неће мимоићи, па барем да проговори као онај с коца, или испод џелатове сабље... — Дакле и каурин да се маша за пушку? — Сладак му је живот као и Турчину, ага...

кроз шалу куди Колашинце, а уверава игумана да воли Светога Петра „боже прости као да је он, Омер Џанков син, прави онај глуви, Влах“... Саборовање већ узело велики замах.

цигански церибаша: е, заклели би се они на све четверо часних поста да и церибаш озбиљније стоји на дервишком ћулаву онај крајичак лисичјега репа но њихову тужном Милоју она смешна угужвана зелена кићанчица!..

Никад Богдана није могла ни сањати да је њен Милоје постао тако бедан Мустафа, не силни нови Турчин, но онај прави правцати Мустафа Циганин који по Колашину продаје котарице и проси...

Нијесам ја луд, жено!.. Пођем у људе или на сабор. Све изгубило памет. И кнез и прото и онај мртви Неђељко Шкипац што иде у манастирску писанију. Све: Србија, Србија; Косово, Лазар.

Глас беше као с онога света, као од какве прикојасе, из неке дубине, тутњив и проницљив, глас светитељски, онај који вас изненадно нагна да га слушате, јер је непосредан и пробија вас кроз душу као грмљавина.

Невоља грдна!.. Кад једне ноћи упао у његову кућу готово без даха Мухарем– ефендија из Бањске. Онај што је имао кућу баш испод цркве. Настанили и њега у овом селу н дали му за учитеља. Било му је врло добро.

Његово лице смерно, израз доста мекан, у очима некако спласнуо онај његов познати једак осмејак. У рукама му дуге ћилибарске бројанице као да је прегао да постане подвижник.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

На извор је ићи лако — Празне ћупе, вољан гред. Али натраг — терет то је... Па и леп је онај дô, А још тице како поје, Не знаш, мајко, не знаш то!“ »Јавор« 1884. ХЕЈ, ДА МИ ЈЕ ЦАРЕВАТИ...

„Што дубље, то је боље“, Помишља копач стар Тарући с чела зној; А онај прамен магле, Што му с’ над главом вије, Из луле му је дим.

Зашт’ да не рекнемо? Пећи су нам мале, а гдегде и фине, Не мож’ у њих бадњак, онај од старине; А собе су наше сад већ патосане, Хвала милом Богу и напредном труду, А где јоште нису ту треба да буду.

Нећу даље: знамо причу Што је Христос људ’ма дао; Знамо, знамо, богаташ се: Али касно, покајао. А богат је онај свако Ком’ претече кора хлеба. — А грешан је јако, ако Не учини с њом што треба. 889.

— А грешан је јако, ако Не учини с њом што треба. 889. ДОБАР МЕЂУ ЗЛИМА (Уз слику) Ко је онај што га вуку, Подлом злобом на њ кидишу? Ох, не питај... зар не видиш На лицу му светлост вишу!

Ха, неста луде! — али Ко ни се смеје, ко? — Гле! ја се смејем то! 1891. ДУХОВСКА ПЕСМА Данаске је онај данак, Кад се сећа велики и мали Да су разни језици Баш са неба доле пали.

Публици се брк насмеши, па нико не зева. Ти си онај грабанцијаш увек, без прекида, Који уме да облаке са чела нам скида.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Како се онај и онај грубо показао, у комплименту два прста фалио од мере; како је нека другарица на балу намештала локне, у игри

Како се онај и онај грубо показао, у комплименту два прста фалио од мере; како је нека другарица на балу намештала локне, у игри изгубила

Па знате л’, мајсторице, онај наш бели мачак... ФЕМА: Ју! Мачак! Не говори ми више такве речи, оћу да паднем у несвест.

ФЕМА: Јокан, добићеш јошт и Анчицу. ЈОВАН: Анчицу, Анчицу! Хм, ала сте ви мајс ...онај, госпођа, велики, ђаво! ФЕМА: Ух, ух, ја ђаво! ЈОВАН: Како ви то све знате, као маторац неки.

Све о њему мислим, пак у другом морам да фалим. (Придене сат.) Анчицкен, може и овако поднети, док се онај позлати, је ли, Анчицема? АНЧА: Јесте, милостива госпоја. (Забележи.

Ја нисам више Јован, него Ханц, Жан, или ако то не можете да упамтите, Јохан. Који ме шегртом назове, онај је пропао од моје госпође мајсторице. МИТАР: Твоја је мајсторица сасвим полудила. ЈОВАН: Доста је и била паметна.

РУЖИЧИЋ: Хелено, Хелено, ти јошт не знаш с ким говориш! ЕВИЦА: Молим, тко сте ви? РУЖИЧИЋ: Ја сам онај који у романма људе по сто година у животу обдржавам, без да штогод једу.

РУЖИЧИЋ: Ја сам онај који у романма људе по сто година у животу обдржавам, без да штогод једу. Ја сам онај који курјаке кротке, а магарце паметне правим.

Ја сам онај који курјаке кротке, а магарце паметне правим. Ја сам онај који млого реди казујем да жене за тајне не маре, да млого не говоре и да мужу за љубав и живот свој жертвују; једним

САРА: Овај се момак види гурбијан бити, али зато се ви немојте љутити, него молим, изволте за онај шољ кафе... ФЕМА: Нитков, заопуцао ме с његовим приповеткама, те сам сасвим на то заборавила.

ФЕМА (Сари): Хи, хи, хи!... Сун паурентр. САРА: Уј! ФЕМА: Једанпут за свагда, ко је нобл, онај је мој, а ко није, марш апорт! (Показује на Василија.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи. Или ћу открити како је бесциљно љубим ко киша, као време, ко онај што мења речи а не свет скровити.

кроз који се простирем, та песма без завичаја, та птица без гора, да смрт своју не издам, да живим док умирем. Онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт.

Свет ће спознати онај ко га мења. Слаби су позвани да постану вође. Дозивај пепео без страха јер нема Пепела већ само пламен који спава У

Понор сумња у њих јер их испуњава; Само су слаби изван опасности. У злочин је умешан и онај ко спава. Никога нема да јакима опрости Што сиђоше у тамни вилајет и злато Које се не може узети открише.

отуд срце слично ружи Оне су најмање измишљене Не мењају недељу за понедељак ИВ Два света је измишљају: подземни и онај чији је дан имитација невидљивог сунца Биљка са кореном изван овог света Отвара ветар и улази у празно не

варај врата, пише на вратима Поезија зија у своје глупо п Песме сме свако да пише И онај који не зна како се пишу Велика слова од данас непотребна Што је више глувих Песма добија у времену Покажи своје срце

ће се песма одрећи поезију ће сви писати истина ће присуствовати у свим речима на местима где је песма најлепша онај који је први запевао повући ће се препуштајући песму другама ја прихватам велику мисао будућих поетика: један несрећан

сенке Водо моја напаћена Иза тебе звезде се распадају И нариче ноћ-удовица Над свежим рукописом росе ЧОВЕК СА СУНЦЕМ Онај ко претвара своје срце у поклон Онај ко претвара свој ум у смешну ватру Види како се око црвеног сунца Окреће цвет

се распадају И нариче ноћ-удовица Над свежим рукописом росе ЧОВЕК СА СУНЦЕМ Онај ко претвара своје срце у поклон Онај ко претвара свој ум у смешну ватру Види како се око црвеног сунца Окреће цвет палећи се гасећи се Онај ко несебично

срце у поклон Онај ко претвара свој ум у смешну ватру Види како се око црвеног сунца Окреће цвет палећи се гасећи се Онај ко несебично уступа сунцу Место на коме се реч ни ноћ не зауставља Види птицу која лети изван зла Излетевши из једне

на коме се реч ни ноћ не зауставља Види птицу која лети изван зла Излетевши из једне једначине ругајући се Онај кога је свладао свет И стране света одузете од сунца Види чудо најдивније: Око сунца кружи ружа земља је

кога је свладао свет И стране света одузете од сунца Види чудо најдивније: Око сунца кружи ружа земља је прошлост Онај ко зна да сунцу недостаје сунце речи реч Знаће да наду замени маштом Видим га како пољупцима прелистава Преостале дане

Краков, Станислав - КРИЛА

— Је ли, Бранко, а шта командант? Посилни се био примакао ватри. — Опет је онај комита долазио... — Ма шта слушаш те лажљиве јаружаре...

Пипермент је био попијен. Понео је као дете на рукама. У њеној соби је било много спарушеног цвећа. — Опет је онај одвратни Енглез долазио. донео ми је плетену торбицу... Чисто злато... Није приметила како на вилицама мишићи играју.

Убијени је непријатељ, а убица јунак. Прорезани шињел и пробијене груди. — А, а... — био је јекнуо онај. Крик је био прост али страшан. — Убио сам, убио сам... — Официр се није томе радовао, али се није ни ужасавао.

Било је још сувише блиско. Још је осећао на лицу отрти млаз туђе крви. Онај јаук му је остао у глави. Па не само тај први.

У тело, које је пало, зарио се одмах још нечији бајонет тако снажно да је продро чак и у земљу, шкрипнуо и савио се, а онај је јекнуо још једном плашљиво и слабо као убијено куче.

Стао је као укочен, и гледао уплашених Очију у дим и тело. — О—о—о... — јечао је онај доле. — Погибе командант, погибе командант, — викали су престрављени ордонанси и трчали дрвету и телу.

— Повадите му све ствари, — наређивао је трубач, јер је ађутант избезумљен клечао и јецао. Он је непрестано видео онај прекорни, тужни поглед мајоров, кад га је онако вукао у смрт. — Хајдемо, хајдемо.

Потом им, за тренутак, лице ишчезне у пламену невидљивих воштаница. Веровало се много у пророке, и помињао нарочито ”онај из Кремана”. Многи су правили крстиће од тисовине, светога дрвета. То је, кажу, штитило од куршума.

Злато није нађено, али су у ноћи многи војници имали руке умрљане од крвавога блата. Можда је и онај сретни погинуо. Жене и новац, кажу, доносе несрећу у рату. Сунце је било за све прљаво тог дана.

и задовољан понавља у себи: — Јест, рањен сам на јуришу. Одмиче се све више и више. Онај брадати рањеник тек јекне а као одјек дође му подсећани јаук официра. Пуцњава се све слабије чује.

А сви тако једнако јаучу. И овај кад су му заболи бајонет у груди, и онај кога су вукли за преломљену ногу, да му је глава ударала по камењу. Све су их бацили у јаругу. Рус сад кркља и јечи.

Рус је упола отварао већ самртничке очи. Поново ј е уврнуо дугме. Опет је настао мрак у коме је и даље онај кркљао из грла. И он се хтео да пита: — Зашто се људи убијају... али се нешто збркало у њему.

Петровић, Растко - АФРИКА

Смешно је да у Африци, између два црнца који се прихвате одевања, много је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване

одевања, много је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване дотле само за празнике. „Дакар није Африка!

Вуије ми се смеје. Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма

Играју својим телима као најлепшом играчком. Беспримерно свеснији од наше деце, они немају онај начин пућења и стидљивости, немају бригу исписану на лицу и болешљивост на образима.

Кад наћићу једног ђака писао на овај зид, осетиће тежину мог штапа. То је лудак п... дивљак. Напротив то си ти то је онај који описује то је дивљак, разбојник, гадан, ратар (Човек земље). Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд?

То није врелина зракова која убија, већ угао под којим ови падају, и нарочито онај део њине спектралности који је јачи на Екватору но на северу.

Свуд је ту прашума, и само је то гора која је прашума. Остало је савана. Онај огромни простор, од западне до источне афричке обале, који се зове Судан, могао би се звати саваном.

Како је полазак одложен за мело доцније, ја трчим да видим манастир марабута; онај са минаретима од сасушене земље и дрвеним шиљцима.

! Видео сам много ствари тога дана, обишао неколико села и гледао неколико там–тама, тако да сам сасвим заборавио онај јутрошњи Деде у Батлеу.

члан племена. Човек је само онај који је иницијиран у тајне живота и фетиша. Сваки човек није ни достојан да буде уведен у тајне, чак и кад није крив

И да није ових сведочанстава о људожерству у околини Мана, било је довољно видети само онај уплашени трзај тела једног тамошњег црнца када га белац сретне, његов дивљи скоро умоболни поглед, фаунско црно тело,

Као да је погађао то, и као да би ме сасвим победио, продужавао је: „Био сам престатер. 3нате ли шта је то? Онај који тражи злато усред саване, копајући на површини земље под сунцем од кога умиру и црнци који уз мене раде; или

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ИСАК: Сад нећу с гробом, сад ћу са тобом! Јаче је срце и од старости, А за осветом жŷди страхотне Познаје онај што је слушао Рођеног брата ропот самртни У немо доба ноћи јесење, Када и ваздух тугом уздише, На кољу живе људе

Или обоје! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Други је пукнут, Оправку чека већ трећи дан. РАДАК: Онај из воде лепо извади, Те га исполцем чисто испљускај! ЈАЊА: Ал’ је утопљен! Сасвим утопљен!... На дну Дунава!

А сад?... (Гласно.) Смилуј се, Раде! Даске су, видиш, саме иструхле; А онај пукнут, што је напољу, Њега су зимус санте разбиле, А њим сам ваше људе возио — Па јесам ли ја крив?

Баш као она кара-боја којом наша ханума прогрушане витице бојадише. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па онај вјетар! Човјек би рекао да се дебели бедеми на граду урвају... Земља дрми, а укрстиле муње, вељу, кихамету доба долази!

(Ћерим долази и, прекрстивши руке, ћути пред пашом.) Ћериме!... Тамо на крају Стамбол-капије, Баш где се види онај одронак Гробнице давне неког Римљана, Данас ћеш једну главу видети.

О, знам их ја! Та зар сам мало од њих трпео?... А онај онде што је са чалмом Збрчкано чело скрио лукаво, То је Салија!... Све крволоци!... Од сваког скота много грознији!.

у вису недогледноме На грану стави црног страшила, Где ће га беси неба љутитог Предати гневу муње огњене, Да му ни онај делић једини Ништавог бића љуљку не види!... Да га не буде!... Да га нестане!...

моја — црна пештера Из које беже слепи мишеви, А шкорпије се крију пажљиво У пукотине влажног камена, Да не би онај ваздух дисале Што моје груди цепа надвоје... (Почивка.) Спасо!... Нема је!... Ал’ шта је ово?

Ено, засташе!... Кô да се деле у две гомиле? Пред једном иде стари Колебан, Са другом онај Ћерим мршави Што му је сунце вреле Азије Триест година кожу пржило Те амо дође да је ветрови Планина српских

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Не иска ми срце да јем — тако се једнако одговарао, а пошто је попио З—4 чашице ракије, те тиме ублажио онај сувишан бол који је испијао сузе у оку и није им дао тећи, он се обли у сузама и плакао је дуго, дуго, јецајући као

Тренутак је био крајње опасан и ванредно страшан. Ја нити умем да искажем, ни поново да изазовем у себи онај осећај који ме обузе при погледу на оно море усколебаних црних редова и колона, што су са свију страна у грчевитом

Ја немам речи да искажем онај израз који се тада разли по бледом лицу мајора Велимировића, То је била нека чудна смеша од бола, гнева, горчине,

— А? Има ли Турака? Има нô, ја 'де ће бити но ту! ено забило це ноде у онај шушњар па ћути. — Мь сей часъ размотримъ — рече Комаров и ободе коња, а војник погледа за нама питајућим погледом,

Осврте се — нигде ни једног ордонанса. — Г. Т........., — трчите опет ви. Ма који и ма чији био онај батаљон, одмах, одмах га узмите и брзо брзо га водите тамо откуда су тражили помоћ.

— Да, и то потпуно с вашег гледишта. Дозволите ми само да то развијем. Ма какав да је био онај »поредак« у Турској, тек он је био освештен и утврђен неким законима, дакле био је законит у оном уском смислу како

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ЛИВ „Знаш ли, драги, онај санак, Што се зими расцветао? Знаш ли, драги, онај данак, Што је дивно мирисао?“ Не знам, драга, онај санак,

ЛИВ „Знаш ли, драги, онај санак, Што се зими расцветао? Знаш ли, драги, онај данак, Што је дивно мирисао?“ Не знам, драга, онај санак, Сећати се немам кад, Не знам, јане, онај данак, Само

Знаш ли, драги, онај данак, Што је дивно мирисао?“ Не знам, драга, онај санак, Сећати се немам кад, Не знам, јане, онај данак, Само љубит’ знам ја сад.

“ Не знам, драга, онај санак, Сећати се немам кад, Не знам, јане, онај данак, Само љубит’ знам ја сад. ЛВ Село је сунце јарко, А ноћ се спушта тијо, Ох, благо оном, ко се Уз драго

Сме л’ на нашем небу бити Много звезда, сме л’? Мора бити много звезда, Црн је онај мрак, Моји стари црни јади Ишту светô зрак.

Ти си онда дете била, Ја те нисам ни познавô, Кад сам снио цветак неки, Цветак кој’ сам обожавô. Онај цветак — твоја слика, Онај мирис — душа ј’ чиста, — Не срди се, јање моје, Кад ти кажем: ти си иста.

Онај цветак — твоја слика, Онај мирис — душа ј’ чиста, — Не срди се, јање моје, Кад ти кажем: ти си иста. ато жмурим, зато гледам, Да ми каже ноћ

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Кад су се вратили, наредили су да кренемо. Осећао сам дах борбе. Неко јаукну. „Ћут!“ — викну други и онај замуче. Али жестина удара као да малаксава. На истоку је зарудела зора. Ишли смо сад живље, да нас не би захватио дан.

“ Ишли смо слободно, јер смо још увек у мртвом углу. Али већ чујемо непосредно изнад наших глава онај језиви писак куршума одбијеног од земље. Застали смо да видимо где ли је заклон команданта пешачког батаљона.

Мени лакну. У рову настаде мување, помера ње, разговор војника и четника. Чује се нечији глас: „Излази брзо!“ Онај поред мене покупи неке ствари, па ће рећи: — Ми одосмо, а вама како Бог да — онда као да се присети: — Бугари су

Мртва ноћ... Живог створа нисам видео. Спустио сам се. А војници као да су се претворили у онај камен. Нико пушку да опали. Светислав уздахну и запали цигарету.

Десетога септембра саопштили су нам званичан извештај, онај што сам вам сам прочитао, о заузећу Кајмакчалана. Међу нама је настало неописиво одушевљење.

Ровови потпуно отворени, а испред ровова камење. Не може се маћи ни лево ни десно. Имао сам осећање као онај кога су везали за колац и сад чека плотун... Срећом, њихова артиљерија није погађала.

— Чуо сам... То је нека отровна змија. — Врло опасна. А знаш ли како је хватају? — Не знам — вели онај. — Она живи у топлим пределима. Кад упече сунце, измигољи се на стену и сунча се.

— Не знам — вели онај. — Она живи у топлим пределима. Кад упече сунце, измигољи се на стену и сунча се. Онај који има намеру да је ухвати, мора да скине обућу и да јој прилази са репа. У руци има дугачак штап.

Знаш... Затим опружи штап и хоп! — скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду. Мене тада савлада сан. И у сну сањам змију, баш чини ми се наочарку, како хитро приђе и уједе ме за ногу.

Али се чудим како се онај један уплео као да су га увијали жицом. — А колико је била удаљена та жица од вас? — пита Мишић.

Коса ми се диже. Један од наших заби Бугарину бајонет у уста. „А-а-а!“ — изусти онај. Један од Бугара извади бомбу... Добровољац га ухвати за руку, а други му забоде бајонет у слабину.

Још су падали комади земље и камења, кад мој командир узвикну: „Напред, браћо!“ Строј се изви као леса и нагрну на онај један пролаз од раскрчених жица. Неки се Бугари подигоше и почеше бежати.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

где су право свечани тренуци тако проређено усамљени а пустолински размаци међу њима зјапе чамотињом сиротињства, онај који је отворио нову епоху српског песништва и младићком чари свога ведрога генија обасјао њену туробну сивину, родно

Или како мимоићи оне „играчке ума“ Вукашина Радишића, онај Приказ плеткашу из године 1839: Откако те, брате, знам, тво:риш једнако дела добра Ја; злочинства никад не

Јербо Сфрауцхен имадох ти, Па од тога и Копфwех! А и онај ту је био, Па знаш да смо ми фâцхеуx. „Ја бих дошла, али, Ліебе, Знаш ли за меин неуеѕ Клеід?

(На свој познати безобзирни начин, Вук је писао: „... а коме се допадне оно шта пишем, онај нек учи мој језик и дијалект.

наших писаца ове епохе није се хтела — није се смела а није ни могла — приклонити новоме захтеву: они су бранили онај други, књижевни језик.

очима врата једном затвори, Докле тренеш оком, другом отвори, Зује врата, шарке шкрипе, пуцају браве, Овај горе, онај доле иду као мраве, Ил' фабрику нову гдигод кад праве.

Вредно да се зуби избију у усти, вредно да се обе сокруше чељусти; Час онај проклети — ви остала пуста! — крошто допустисте, безакона уста?

Пјесне моје читају се; онај оно каже, Намрштени знам да веле: „Не лукавнуј, враже!“ Има који горе мисле, и готове зубе, Но тим чине да ми други

И у какву кућу, несрећница, дођох! (Кукавице сиња! Ти се нађе једна Да те узме онај кој' те није вредан!) Код мога мираза и толиког блага, Узех рђу на врат и великог врага.

Ја сам давно путник тај што носи јад, Ја сам онај који жићу бејах рад. И крај гроба свога, берућ стручак цветка, Певам песму своју немилог свршетка.

Нит’ може светлог угледати данка Јер јој с њом рано мила умре мајка! Заслуга дели по правди награду: Чим’ онај старац доби дане своје? Бич има само над кривицом владу: Зар мој да страда син за грехе моје?

брате,” — Млад Радивој брату збори —, „Сад у камен срце створи, Немој брате, виле да те Са нашега пута сврате! Онај дворац пун је вила, Чаролија, њиних сила, Пленителне песме кличу, Пролазећег сваког вичу, Кад будемо покрај двора,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВЛ. ВАВИЛА: Не греши, сине!... Ал’ онај што је венац трнови За спасеније људи носио, У мрак је вргô силу сатанску.

море поглед утоне, А из недара му видим ужаснут Све прождирућу силу где пени, — Па бојећи се гнева божијег, Кâ онај ивер људске ништине Што се на бурној сили премеће Кријући своје наде једрила, — Народа српског знајућ судбину

Ви, јуде безбожне! ВЛ. ВАВИЛА: Ја ти опраштам, — Али увреде тако немиле И неправедне не мож’ гледати Онај што својим крати законом: „...Не вређај и не опадај!...“ РАДОШ: Е подла глумца, попа лажљива?

Вечита зима, вечити лед; Кâ онај лисâк тужне јесени Кад хладан север дуне планином, Тако ми срце дркће, умире У својој зими — леду вечитом...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Моремо, моремо! — одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом дјетету, што је напрезање веће.

И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догорјева у њему, гаси се. — Идеш ли, роде?

У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије' откоса? Оно је гроб Слатке Душе... — Слатке душе! — зачудих се ја.

узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле.

— Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч!

— један! Како си ми, како си ми, магајце један? Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! — тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима.

— Буди на ријечи, при којој си, а мен' с' чини, да је Шаћир лањске године на сараорини погинô? — Није то, чоче, онај Шаћир! — Ама, јест, чоче! Један је Шаћир Пулац. Нема и стотина!...

— Није то, чоче, онај Шаћир! — Ама, јест, чоче! Један је Шаћир Пулац. Нема и стотина!... Шаћир Пулац, онај зулумћар што је за турског суда сто пута, макар, за часном трапезом ручô... — Ма да, чоче, тај! Зулумћар?

— Људи моји, нит је так'ије' јунака кад било, а какав је вакат настô тешко да и' и буде! — чуди се и крсти онај за кацом. ИСТИНИТИ ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА —Ја млим, људи, требало би претргнути; шта би ви рекли?

— Двадесет улчека сирове зоби! Не гријеши, болан, душе! — Не гуди ни ти, Глишо, баш тако дебело! — чу се онај иза каце и опет зијевну. — Пију, а и пили су, драгости моја, и други.

— Није ни он најсувљи — промрмља неко иза каце. — Шта ви то причате о мени? — учини се Симеун као да и не чу што онај у мраку рече.

мољакања и устезања, Симеун изврну чашу и поче: — То је било прве неђеље иза укопације, а управо на неђељу дана пред онај мој, ако се почем шјећате, зулум у Бронзаном Мајдану, кад сам оно 'нако по старински мало преплашио Мајданце и покупио

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Ал' уме, брате! Ето, онај други, господин Жика, целог ће живота остати сиромах. Њему доста кад му понудиш литар-два вина. Ал' овај јок!

А једног дана тек, нестало аката, или: искази сведока сасвим друкче гласе него кад си их први пут читао, и онај... тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке.

ВИЋА: То је онај кројач женског одела? ЈЕРОТИЈЕ: Јесте, он! Пре једном, кад је долазио да му платим неки рачун, па га ја учтиво

АЛЕКСА (поверљиво): Ту је! ЈЕРОТИЈЕ (запрепашћен пред страшним фактом): Лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо! СВИ (сем г. Жике): А-а-а?!! ЈЕРОТИЈЕ (збуњен): Ама... сумњиво лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо!

АЛЕКСА: Онај што га тражимо! СВИ (сем г. Жике): А-а-а?!! ЈЕРОТИЈЕ (збуњен): Ама... сумњиво лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо! (Сви се окупљају око њега.) ЈЕРОТИЈЕ (имитира га): „Онај што га тражимо!” „Онај што га тражимо!”...

сумњиво лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо! (Сви се окупљају око њега.) ЈЕРОТИЈЕ (имитира га): „Онај што га тражимо!” „Онај што га тражимо!”...

АЛЕКСА: Онај што га тражимо! (Сви се окупљају око њега.) ЈЕРОТИЈЕ (имитира га): „Онај што га тражимо!” „Онај што га тражимо!”... Па зар ти, мајку му, у овако озбиљним моментима, не умеш ништа више да кажеш?

ЈЕРОТИЈЕ: Уха, 'ди си ти запео! Па онај ће, бре, да побегне док ти то све испричаш. Говори, брате, брже. ВИЋА: Краће! МИЛИСАВ: Замисли да си на саслушању!

ЈЕРОТИЈЕ (преплаши се): Ко центар? МИЛИСАВ: Ви! ЈЕРОТИЈЕ: Таман! Па у мене да гађа онај, је ли? МИЛИСАВ : Ама, не, него ви ћете држати средину. Са вама ће поћи Таса. ЈЕРОТИЈЕ: Таса?

По столу још и гомила аката. То је сто г. Милисава писара, а онај десно, сасвим напред, сто је Жике писара и на њему је још већа гомила аката, притиснута комадима од цигле.

МИЛИСАВ: Пов. 117. ЖИКА: Ама зар ви још нисте телеграфисали господину министру? ЈЕРОТИЈЕ: Па нисам, дабоме, кад онај господин Вића окупио: чекајте да видимо има ли и саучеснике, па онда да јавите.

мора остати да настави истрагу и да извести господина министра о дога– ђају: Зато, знаш, почните ви, па ако видим да онај ништа не баца, ето мене! ЖИКА: А ми... онако!... (Показује гестом преврта– ње по ваздуху.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Уз то је Караџић, доследно веран фонетском начелу, искључио из употребе ћирилско слово за онај стари словенски вокал чији је различити развој по дијалектима створио контраст између екавског и ијекавског изговора у

Када буду обрађивали своје, словенске теме, они ће користити само онај ужи вид те литературе, оне жанрове и ону поетику којима се слави светачки култ, јер су први јунаци словенске

И Винавер ће, нимало случајно, најпре пародирати Поповићеву Антологију новије српске лирике, дакле онај вид развоја који је канонизовао ауторитативни критичар модерне.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И онда би настао онај после ручка кућни, тих мир. Чудан и чисто нем мир. У коме сви они: и Младен испред куће с књигом или таблицом, и баба

Младен, помажући слузи, гледа како он све ређа: сваку ствар на њено исто место намешта, веша, док дућан не добије исти онај јучерашњи изглед.

Стоји као да чека док слуга, чистећи по дућану и ветрећи га, не истера из њега сав онај ноћни, и влажан, земљив, кисео задах од еспапа, соли, катрана, коже.

Само је сада овај нови еспап, што га је Младен донео, некако као одозго и чисто је дошао бељи, а онај старији, очев, доле, као нека подлога, тавни се, тежак, суров.

Нарочито ако је топла, летња ноћ, теже му је. Теже му пада када пође кући кроз онај мек, нежан маалски сумрак. Улица готово празна, мирна. Кроз коју од капија ако из куће продире светлост.

Баба, одозго, не дижући се, окретала би се, звала слушкињу и гласно, да онај чује, заповедала би: — Васке, кажи Стаменку да му је Младен казао да тад и тад дође код њега у дућан.

да онај чује, заповедала би: — Васке, кажи Стаменку да му је Младен казао да тад и тад дође код њега у дућан. Онај, и не сачекав да му слушкиња каже, одмах би се дизао, клањао, називао лаку ноћ и одлазио.

Од одела једва се видела, и једва јој се видело ситно узано лице и онај мирни, а опет и даље онај усамљени јој, као увређени да им није на сметњи, израз.

Од одела једва се видела, и једва јој се видело ситно узано лице и онај мирни, а опет и даље онај усамљени јој, као увређени да им није на сметњи, израз.

Опет почеше да се црне шамије матере му и осталих жена, опет слуге, слушкиње узеше онај свечан, миран и засићен услед јела и пића, од готовљења и изношења за душу, изглед. Младен је то волео.

Чим Младен уђе, њега порази онај поглед и осмех којим га је дочекала. И лице било јој друго. Не старо, измучено ропцима, самртним мукама, већ бледо,

— Не, — одговори — него кад дође онај (брат), кажи да га зовем. — Он је, чини ми се, у горњој кући. Треба ли ти одмах? — Не.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

у зид и каже: »докле ова п. буде сирова, дотле и онај човек био здрав; докле ова п. трајала, дотле и онај био жив« (СЕЗ, 16, 265). (БЕЛИ) КРИН Лилие (ліліум цандідум).

у зид и каже: »докле ова п. буде сирова, дотле и онај човек био здрав; докле ова п. трајала, дотле и онај био жив« (СЕЗ, 16, 265). (БЕЛИ) КРИН Лилие (ліліум цандідум).

Отуда је природна ствар да је нпр. нарочито лековит онај лук који је био уплетен у венац од ивањског цвећа, о Ивањдану (ЖСС, 133), или који је проникао кроз змијину главу

Ендивија, штрпка. У латинском тексту Луіћеве Љекаруше њен сок препоручује се да га наште срце пије онај који пљује крв (ЗНЖОЈС, 14, 68). ЖАЛОСНА ВРБА Трауерwеіде (ѕаліx бабyлоніца).

Ј. се у приповеткама узима и за пробу искрености, код два пријатеља: ако је онај коме се дâ да је пресече, тачно преполови, ни мање ни више, онда је прави пријатељ (СЕЗ, 41, 1927, 167; Боѕ. нар. пріп.

Вила на ј. спомиње се у песми (Вук, 1, 225). Коме јазавац једе кукуруз, нека у онај (недељни) дан у који је кукуруз посејан пободе у земљу ј.

источник, 10, 1896, 381 ид), и то најпре се причести домаћин, па онда сви мушки, па сви женски у кући. Онај који се причешћује окрепе се истоку, и узме причест у три маха, и после сваког узимана окрене се у круг (СЕЗ, 32, 399).

Он пешкир обележи, и када се после вратио у Бањалуку, оде ка липи и ту нађе онај обележени пешкир. По том чуду прозове се она л. Хаџи[јина] л. (Шк. вј.

М. д., скуваном у води, испира уста онај који има нузлу (афте, СЕЗ, 17, 568); м. д. у врућој води облаже се на уста оном коме се грче вилице па не може да

Од м. плаше се вукодлаци: онај кога појури вукодлак, ако успе да ускочи међу маслине, вукодлак му не може ништа (ЗНЖОЈС, 23, 185). Од м.

појединим момцима, и остављају их напољу: на који струк падне највише росе, онај ће је момак те године највише волети. Мећући о., девојке му се моле: »О., брате рођени! Помами тога и тога за мном!

Исто тако добиће чиреве онај ко дира орахе што су на Бадње вече бачени у четири угла (Караџић, 1, 1899, 213 ид). Ако их деца на Божић једу, патиће

Ћипико, Иво - Пауци

—А који су били свједоци? — упита газда. —Веле, Крило и онај чанколиз Ждрале. —Свједоци нису сигурни, — опази газда. — Него чуј!

— Слушај ме! — трже га из мисли газда. — Примакни се ближе да ти кажем што треба да радиш! Купи сестрин дио, и онај дједа му и бабе по мајци. —Немам, господару, новаца... —Чекај, будало! Не нагли!

— једва дочека Павле. — Ма веле да није био крив Радивој. —То са својом маћухом, другом очевом женом? —приупита онај времешан, да друштво боље разумије. —А да, са својом маћухом, — настави Павле. — Али како рекох, веле да није он крив.

Бацише још нешто суварака на ватру; диже се пламен. —Павле, знаш што? — отпоче онај времешни човјек, а сигурно је на то мислио, — преотми Цвијету... сада ти је згода...

Упитао за бискупову палачу, а кад му показаше, сјети се да он понешто бискупа и познаје, ако је то онај исти што је отраг пет—шест година, док је он још клапцем био, обилазио цркве ради кризме.

Сјећа се, као да је данас било, како се село, а понајвише онај чопорак око цркве, узврпољио да бискупа лијепо причека.

— Треба направити од сијенскога коља носила. — сјети се онај вријеменити човјек. — А да, да, треба! — потврдише други. И требају пријечнице и клинови за учврстити носила ... .

” Кад пјевање престаде, газда Јово вели, онако као да му је онај час на памет пало: — Колико сам оној будали Ради говорио да одустане од тужбе, али што влах уврти у главу, не би

А када га неко сретне или стигне у путу, чисто га стид када мимо њ прође; ваљда ће се онај досјетити да је у варош по жито пошао, а празан кући се враћа.

Сједе и јави се. Носач се одазва на њемачком језику. Није га разумио, па га наново приупита. Онај — мјесто одговора постави преда њ цијеник јела и одбрза даље.

—Тако је! — потврди она једнако благим осмјехом. У то видје гдје му се онај господин наклони. Сви заћуташе. Суне му мозгом: нема сумње. Завијоглави и смрче му се.

Људи згледавају се тугаљиво и почеше се разилазити. — Све је затрло! — рече онај стари што мољаше. — Није још све! Ну ако буде потриба, навратиће— одговори неко тако цинички да се Иво трзнуо и

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

како то да су Лаушеви људи, сазнавши за сву ту бруку свога господара и учествујући у скидању чини на овај или на онај начин, задржали према њему пређашње поштовање, да не кажем дивљење.

Не знам како бих другачије могла да разумем онај његов несвесни покрет руком према челу у тренутку кад је прекорачио праг капије на улазу у Кулу.

Опет је имао у угловима усана онај осмејак, таман и непостојан, готово случајан, и опет сам знала да ни сада као ни раније није био у вези са мном, иако

Богдан Никоме то нисам рекао, али не могу дуго трпети да не кажем. Видео сам сусрет Доротеја и Јелене. Онај скромни младић се готово саплео преко прага кад га је Јелена пресрела на улазу у горње двориште.

уздиже се громада облутака, белих као снег и на њој мала зеленољубичаста јелка са иглицама од бакра или бронзе. Онај гавран од малочас лежи у подножју јелке сломљеног крила, а изнад њега бели крст, исти крст, исте величине и облика као

гавран од малочас лежи у подножју јелке сломљеног крила, а изнад њега бели крст, исти крст, исте величине и облика као онај на Доротејевим грудима. Само је боја различита.

Христова глава је лепа, мужевна. Има мало повијен, орловски нос (као онај у Ариљу). Нема браде, лице му је обријано. Остали су мали бркови, тек овлаш усукани нагоре. На средини браде је јамица.

Чудно је то како се Прохор усудио на такву дрскост да тако снажно нагласи да је и Христос мушкарац и то онај од најобдаренијих. Огромна гужва потклобучује тканину на бедрима. У реду је.

Неће бити страха од божијег суда. Ако Доротеј посрне, посрнуће најбољи међу нама. Онај коме се верује више него свем нашем чтенију и бденију. Сачувај нам Доротеја од греха.

Значи, прочитати Брзанове мисли: најлошије брањен бедем биће онај који изгледа најнеосвојивији, а напротив, бедем који изгледа слаб и низак биће начичкан војницима као шипак зрневљем.

прикованог за траву и да тражи бели слез, коњски босиок, дивљи сирак, млечику, да вади корен коприве и све друго, сав онај сијасет тих биљчица. Јелена је, разуме се, затражила да одмах одвојим групу коњаника и да је пошаљем за њим.

Зато сам се повукао. Ћутаћу и чекаћу. У овим временима победник је онај ко преживи. Димитрије Показао се да је за мене добро то што су ме насадили овде на врху куле.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И суза мрачи поглед мој, И душа моја стрепи, И сав бих живот дао свој За часак онај лепи! Колико пута паде ноћ, Колико дана прође, И још је силна она моћ, У снове што ми дође!

Ал' бурне тежње људског самољубла Створише папу - и створише с њим Читаве војске грозних Торквемада, И Рим је опет онај стари Рим! ИВ Истина где је?...

Ко сморен путник из туђине, Коме је мрзак живот млад, На обалама бујне Дрине Ја често сањам онај град У коме буру прве страсти С веселом песмом сретах ја, И сан, испуњен чудне сласти, И дан без мира, ноћ без сна...

Оне су ноћу, уз чаробне лире, Мамиле песмом млађане пастире. И сваки онај који тамо сврати, Никада више натраг се не врати. Пећина дању у камен се ствара, А у ноћ опет у стакло претвара.

И лира загрми моја Очајним и страшним звуком И ја се препадох силно. Шта значи јецање боно? И онај суморни усклик и слатки онај над, Што у акорду једном, кô тајно некакво звоно, И сумњи и вери мојој израза даје сад?

Шта значи јецање боно? И онај суморни усклик и слатки онај над, Што у акорду једном, кô тајно некакво звоно, И сумњи и вери мојој израза даје сад? Ја гневно потресох лиром.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Она је претрпана чудним инструментима, којима тек од прилике могу да одредим намену. Онај, у облику косо одсеченог вертикалнога зида, који полови платформу, врши без сумње улогу меридијанског инструмента, јер

Ератостен се поново диже, па поче да говори гласно, као на своме предавању: „Зенитско отстојање Сунца, то је онај угао што га затвара ова вертикална права која иде кроз моје теме и удара у зенит, и права која иде из мога ока ка

„Немам шта да сумњам!“ рекао је одлучно, али му је глас треперио. „Када познајем онај угао и онај лук, онда знам и опсег Земље.

„Немам шта да сумњам!“ рекао је одлучно, али му је глас треперио. „Када познајем онај угао и онај лук, онда знам и опсег Земље.

Ератостен није, вероватно, ни видео онај бунар који му је помогао, при његовом мерењу Земље, нити је, лично, нашао његово отстојање од Александрије; он није

је помогао, при његовом мерењу Земље, нити је, лично, нашао његово отстојање од Александрије; он није конструисао ни онај инструмент којим је своје мерење извршио.

кренути на пут, или не заустави које непознато лице, тражећи од мене обавештења када ће се славити ове године овај или онај светац. И цариградске новине објављују мој долазак.

предлози за реформу православног календара, сви они које је испитивала руска научна комисија 1899 године, па и онај који је израдио један наш гимназијски професор.

Последњих дана мога боравка у Цариграду учинио сам своју посету манастиру Метохиону, где се чува онај славни рукопис.

Када смо се у нашем детињству, пасући траву, попели на овај или онај брежуљак тога краја, видели смо у даљини поносну краљевску престоницу Пергамон.

Довршили сте онај посао који су некад почели наши свети оци, први христијани и апостоли. Та зар не пише у деветнаестој глави дјела

Ако се он деси ма и један секунд пре равнодневице, он се не сматра више као пасхални Месец, него тек онај наредни, иза четири недеље.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СЕЉАК (увређено): Ко? Мори ће пијемо цел ноћ, па ће опет сав посо да свршимо. Унећемо сав мумуруз; чак и онај што ће се ноћас донети с чифлук, и њег, и њег ћемо унесемо у амбарове. Сал ни ти још једно котличе дај.

Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив. ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је.

Како да си сама? Па еве ту сам ја! Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала; ама онај стари, татко ти, не да.

(Оде.) САРОШ (узме ракију и пије): Ох тамо, код ње, могао сам данима да лежим, да удишем онај чист светао ваздух што мирише на босиљак и испајане ћилимове.

Закопчај тија груди. Вржи ногавице, те како човек да си, зашто требе да служиш гости. Елем слушај: За Цигани ће точиш онај шпиртуља а за бегови препеченица. За Цигани јексик мера а за бегови, кад почну да пијат, права мера.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Сметам ли коме? Цео дан радим као стока, с једним момком; пред вече просто претргнем, легнем на онај мој креветац и изјаучем се у себи, овако слаб и грозничав. Нико не зна какав је мој живот, али пакост тера своје...

Где је коза везана, ту има и да пасе. — Е, хвала на друштву.” Тек што је мајстор Коста изашао, а онај говорник тихо запева: Ој Костице, туго моја, Шта ће теби деца двоја, Кад не могу бити твоја.

” Како ту реч једаред употреби, некако му се нарочито допаде, и више се од ње није одвајао.”Лепо каже онај у допису: Цар спава, новаца нема, а народ се буни. Одавно ја вама претсказујем да ће бити лома и земљотреса.

Није лако ту радити и одговорност имати. Па и смирио се на том послу онај мој бесни Риста. Чува се, кажу, свега. Ипак, провири његова несрећна нарав. Љут је као паприка, каже његова жена.

” — Крезуби гробар се смеје, показује једну безубу вилицу. „Није три, него два. Онај Срећко несрећко, сећате ли се, њега ту више нема.

Ма јеси ли ти икада видела да се тај прозор изјутра зацрвени? — Нисам. — Па који се онда зацрвени? Сигурно онај други, кад их више и нема. — Паула ћути. — Што си се сплела?

— Госпа Нола излети сад у ходник, прекрсти се, па још једаред, и одлучи да Паулу усвоји. — То је та швапска црква и онај ђаволски жупник! Сто Круница и Марија, а сунце Господње не види.

Ту отпоче и шала и смех. — Шта ради, Боже, онај жути штајервагн? [Од тог се штајервагна госпа Нола није раздвајала. Старински, изупотребљаван, тесан, слабо негован,

Немојте да опет испадне нула више!... А ти, Максо, немој као онај твој сат на салашу, да једно показујеш, а друго удараш, јер ја видим шта показујеш.

у причању о свом оцу, руке му господске, од малих коштица, а кретао их при говору некако меко, на турску, вала баш као онај наш Зариф-бег, што лепо једног дана умре од господства...

Постепено је и сав онај тврђавски режим у кући попустио. Стражар је само у зимске мрачне ноћи ходао целу ноћ око куће.

Идуће седнице, међутим, ево га с неким „амандманом” за онај предлог. Ревизија, господо, молим лепо. — Постало је јасно да иза Тошине велике претседничке столице присуствује још

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

знак спомена делце ово посвећује Сочинитељ Муза моја љубно теби, мили друже, диже спомен, ал’ је лепши онај спомен ког сам, друже, дижеш себи.

Лепши јесте онај спомен кад посред народа многа љупка сјајност слова твога удивљења диже спомен. Лепши јесте онај спомен кад бистротом

Лепши јесте онај спомен кад посред народа многа љупка сјајност слова твога удивљења диже спомен. Лепши јесте онај спомен кад бистротом ума твога, кад ревностју духа твога роду своме дижеш спомен.

И тако мислим, а и сваки ће, разма ако је стар, потврдити да је данас онакав исти свет као што је био кад се онај славан поета тужио.

— Као што онај који је поверене себи новце синоћ на карте изгубио, сокаком оди, тако сам ја три дана у мисли удубљен блудио, желећи

А тенерис ассуесцере мултум ест. У детинству се мора учити онај који је рад сентенцију славног оног мужа који је при погледу непријатеља први бацио оружије и почео бегати, цели свет

Роман се сам зачуди видећи себе овако еквипирата, и сумњати почне да л’ је то онај исти Роман који је малопре с расцветаним туром по сокаку одио; но кад се сам поименце повиче, кад се за нос увати и

по сокаку одио; но кад се сам поименце повиче, кад се за нос увати и осети да га боли као и пређе, увери се да је он онај исти сушчествени Роман као што је пређе био.

(Шта је то критикер, то ће најбоље знати онај који једнако туђа дела одговара.) Она заиста оштри усна, и с неким смешењем које ми није баш ласкало, овако почне

Да је Роман у тамницу одведен био чули смо, али онај би се преварио који би помислио да је дух Романа клонуо. Зар ји је мало било у тамници, и опет су се лепо сви на лаки

(Од ње је и онај термометер који се у Винка Лозића трећеј части налази). Ништа мање тако је сила на целомудрије држала да се огледалом

на расужденије), и будући да је, као што смо опоменули, имала црвену косу, претвори се овај феномен у злато, и то је онај венац што је Либер отац у звезде преместио.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Биографи књижевника и уметника имају у томе погледу необичну сличност са машамодама и кројачицама. И код њих постоји онај кројачки укус: „ово вам лепо стоји!“ те биографију тако кроје и дотерују како би што лепше стојала ономе о коме пишу.

Узе реч први, онај што је бринуо бригу целога света: — Изморио сам мозак и изломио душу, бринући људске бриге! — А јеси ли их бар

— А јеси ли бар познао живот кроз који си прошао? — Не, јер од брига нисам могао дићи главу. Узе реч затим онај што је плакао: — Исцедио сам зенице плачући, источио сам душу јадујући над људским боловима!

— А јеси ли бар познао и видео живот тај? — Не, јер нисам кроз сузе могао ништа познати и ништа видети. Узе реч и онај трећи, што се смејао: — Разглавио сам вилице смејући се, јер толико је смешнога међу људима и у животу људи.

Доцније сам сазнао да је мој отац био један од напреднијих људи, те ужасно мрзео онај остатак варварског обичаја — давање мираза уз девојку.

Овако изгледам себи као онај који, позван на богат и раскошан ручак, стигне читав сат касније, кад је сав ручак поједен, па му понуде да му обаре

другим речима, да би се човек у животу могао исправити, потребно је најпре да пузи, као што мора најпре поклецнути онај који хоће да скочи.

У то доба, када сам проходао, најважнији је догађај био: поступаоница. То је онај лепи наш обичај да се детету кад прохода ломи погача над главом.

“ и тиме мислите завршили сте разговор са њим, те можете наставити онај интересантнији разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром.

Мени се нису никако свиђале њене светле очи, а још мање онај њен порцулански осмех. Некако се и сувише осећало да је тај девојачки осмех направљен у фабрици.

„врло живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали је необично живо дете!

— Зашто госпа Станка има надут трбух? И још маса таквих питања киптила је из мене, тако да је сасвим разумљив онај оглас у новинама који је дао један несретан отац а који је гласио: „Стан, храну и добру награду даћу ономе ко се прими

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Онда од два часа до пет. Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник Петар.

Сад ће... Гр-р-ру!... Напрежем мисао. Знам, знам, све још знам... Али откуда ми ова земља у устима. Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи... Та људи су зверови. Доста! Гру-у-у! Господе!... А Луки тече крв из носа.

При помисли да онај може опалити пушку у моја леђа, несвесно полегох и поново ободох коња. Чудило ме само како на целом овом путу не

— Дозволите ми да одаберем четири војника,. колико свега пушака имамо, па да ударим ја на онај ескадрон. — Море, остави — добаци командир. — Слушајте, господине капетане. У целом свету су сви коњаници подједнаки.

Чини ми се, видим тамо и неку ватру. Куће се притајиле. Онај пас залаја. Ах, да сам у могућности, побио бих све псе овога света.

Коњ се пропе. Бичеви зафијукаше. Топ пролете... Они у порти трче... Згазиће ме!... Осетих бол у рамену... А онај трчи огради... Коњ запиње као побеснео... Али се батерија вуче као црево...

Испод топовских шина сену варница. — Ходо-ом... Ходо-ом! — чује се однекуда глас. Онај заглушни шум ишчезну. Звезде су мирно светлуцале... — Ордонанси, с пушкама на зачеле! — командује поручник Коста.

Чујем где неко позади рече да је један послужилац испао. Сигурно је то онај кога прескочих на путу. Командир нареди двојици ордонанса да се врате, не би ли га нашли и повели собом ако је у

Лука покупи сребро, па се обрати трговцу: — Изброј банке... Тако!... А сад, где је онај дечко?... Слушај, изнеси овај џак напоље, и ко год затражи прода-ћеш му.

Чини ми се да сам некад видео оне очи, онај правилан нос... Али ово лице је сад бледо, а очи замагљене. Стајао је баш покрај пута и гледао замишљено у земљу.

Онда нам нареди да се вратимо у батерију и да се распитамо. Поднаредник коњушар био је Светозар... Онај бели. Зовнем га и питам јесу ли сви коњи на лицу. „Сви су овде“ — одговори ми он одрешито.

По некој чудној асоцијацији мисли, сетих се оног убијеног воденичара... Можда се још увек окреће онај воденички камен. Али тамо су сада Немци. — Припремали су се Бугари до првог октобра. А ми смо посматрали и чекали...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Па ниједан живота сан Није тако чист И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере; Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист, У сањању, пориче да има један свет Који је ван овог: слободан, и без мере; И опет кроз

спокојством да те угости, Да спречи онај крик опори ужаса Негде далеко у вечности (уједом мрачне отровне течности). И из задаха постељног зноја и

Тако је скоро извесно да онај осмех на лицима породиља, после довршених мука, долази и од чудног задовољства - и ако изгледа невероватно - њиног

Свете на север, свете на југ! Здраво свете на југ, најсрећнији од свих људи те поздравља - онај који је уништио свој опстанак. Видех бога. Одједном би ме стид од тог што рекох и ужаснух се.

унакрсно упрти Једно ће од нас истрошено склопити своје очи, И кроз њих се никада неће вратити већ у славу; Тада ће онај што надживи упети се да крочи, Па рукама хладним да застре побеђеноме главу.

Ал још је љубим и дахом тим свој дах нисам мешао, Са радошћу сам је гледао пред тицама што пасу, Пре него онај небески крик и једном сам прешао.

Јер не сметох с ума, да ће наићи опет онај страшни час: Када ће све тело ово затрести побуна. Зато с ужасом мотрим да не нестане њен мирни стас, У тренутку

Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење... У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада. Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада. То, то!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Чак јој се и рођени син чини туђим: поседео, погрбљен, ћути. Тако, ћутећи, и на онај свет оде, оставивши мајку сину и снахи од чијег је сина и снахе она већ била млађа! Шта је могла да прича с њима?

Ничија нисам! Ничија нећу ни бити, ако се не нађе онај који је спреман да испуни три моје жеље и тако заслужи моју љубав!

Родио бостан ове године, видим, а и жито већ руди. Давно нисам видео такво! — Како да види жито онај који у жене и у дно чаше гледа? — љутну се Старац, решен да више не разговара.

Жестоко замисли се Варалица. — Па, добро! — рече напокон. — Шта ти говори да онај један гутљај, ако до њега дођем, нећу сам попити.

— То је онај што разговара са птицама! — шапутали би када би старац дошао у село. А долазио је, тачнији од звезде, увек у исто

Само се чуло како ветар пролази кроз оштро лишће кукуруза. Утом се зањиха клатно, а онај глас опет рече: — Очисти ме! — Од чега да те очистим? — трже се дечак. — Од старости, од прашине!

Али, кад погледа мало боле он схвати да познаје једино старчев глас. Био је то исти онај глас који му је поверио тајну Заборављеног Града. — Па, реци сада и остатак! — рече младић и седе крај ватре.

је била њихова ревност, а са сваким новим поколењем сликара лик Царице постајао је све блиставији, све млађи. Онај ко није знао о чијој је слици реч могао је поверовати да гледа Царичину ћерку или унуку, али Царица је била задовољна.

Ако бих насликао нечији лик, све док постоји цвеће, онај коме припада насликано лице умро би или се претворио у цвет!

Од бриге више није ни јела, ни спавала. — Све док постоји цвеће, онај кога бих насликао умро би или се претворио у цвет! — рекао је. — Све док постоји цвеће.. — Е па, неће више бити цвећа!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти.

! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао. Механџија дошао. Главу увио, руке обесио. Пиће му све источено. Таван, прозори, све куршумима изрешетано.

И неће да се роди. Зар мене бре да убијев? Мене? Што ги још у турско време, по Скопље, Солун, Серез, куда ме онај мој брат праћаше по трговину... и т’г, све што од турску веру и по царски друм нађешем, све терашем испред себе...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну! А у гривни биће слова Од бисера, алемова: Овај дарак онај даде, Што пред твојим сјајем паде, И што снива без покоја До два мила ока твоја!

Каква ли је на њој таласија ткâна, Што јој њедра крије са два ђула рâна! Какав ли је онај над повијом враном Црвен фесић нусти са бисерли-граном!

Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета више!

Не стој на пут!... Мрко слути Онај што кô вихор гони... Руком држи кинџал љути, крвав као мјесец они. 1896. ЕЛЕГИЈА О ријеко драга мога завичаја,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Познато је да грчка митологија није само арсенал него и родно тле грчке уметности. Је ли онај поглед на природу и на друштвене односе на коме се заснива грчка фантазија, па према томе и грчка уметност, могућан

Откуд би онда проистицали они страсни тонови бола и радости, онај ватрени однос према људима и догађајима, према животу уопште?

Он је такав кад води онај духовити шаљиви разговор са трима шићарџијама који му нуде коња још бољега и још прида стотину дуката и сувише рало и

Стога у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким. И шта је било потом?

Последњи прираштај косовском епу биће онај о узроку те суревњивости у размирици двеју кћери Лазаревих, Вуковице и Милошевице.

Последњи прираштај косовском епу биће онај о узроку те суревњивости у размирици двеју кћери Лазаревих, Вуковице и Милошевице.

Стога у том истом боју одоли напослетку син убијенога цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким“.

Бановић Страхиња је онај јунак коме је турски дервиш упутио ласкаве речи: Твоме ђогу и твоме јунаштву свуд су броди ђе гођ дођеш води.

А у боју он је био онај „добар јунак“ „што једанпут бритком сабљом мане, бритком сабљом и десницом руком, пак двадесет одсијече глава“.

мери морали постати дивљачни И отуд је разумљиво што су се мећу њима могли наћи и такви људи као што је у песми онај Плетикоса Павле који убија недужне сватове.

Хајдуци љети живе по шуми и долазе јатацима те се хране, нпр.: дођу коме на вечеру па им онај да што те понесу у торбама што ће јести до сјутра навече; а кадшто их јатак намјести гдје у шуми па им носи и ручак и

“ Хајдуци се сви држе за велике јунаке, зато у хајдуке слабо смије и отићи онај који се у се не може поуздати. Кад кога ухвате и поведу да набију на колац, понајвише пјевају иза гласа, показујући да

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

СМЕЈАЛИЦЕ Пући ћу од смејалице Кад чујем за грејалице И шпорете на струју Кућа без димњака је као шатор И само онај ко је матор Као пензионисани навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без прамена дима из оџака

ИЗМАЧЕ ОСТАДЕ НАМ ПЛИВАЊЕ ЈЕДИНО УЖИВАЊЕ Једном кад је цвао мак Цвао мак Зацвилео мој стомак Мој стомак ГДЕ ЈЕ ОНАЈ РУЧАК ЛАК РУЧАК ЛАК ТУ ШТО БЕШЕ НАДОМАК НАДОМАК Ја му рекох СТОМАЧЕ РУЧАК НАМ СЕ ОМАЧЕ ПРЕМАЛО СМО РАДИЛИ ДА

па рече ПРЕЗИРЕМ РАД Други готован Немаде куд Додаде на то ПРЕЗИРЕМ ТРУД Трећи готован Леже под дуд НЕК РАДИ ОНАЈ КО ЈЕ ЛУД Четврти брзо Пронађе хлад ИМА ВРЕМЕНА ЈОШ САМ МЛАД Пети готован Већ је спавао Шести ни гласа Није

дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

“ — А шта ти? — А ја: не улива се, кажем, нигдје. „Како нигдје?“— избечи се он. — Лијепо, велим, понире под земљу као онај поточић у Прокином гају. — Уху, брате мој, ти си загрдио! Каква понорница! У Црно море, болан.

Да му миш потрчи уз ногавицу, не би ни онда. Ех, кад баш он измисли онај проклети надимак?! — Ко је од вас двојице оно казао?

— Па то је само половина моје шибе — збуњено дочека Стриц. — Добићеш половину и ти и онај твој друг! — разгоропади се учитељ, па јурну према посљедњој клупи, али Јованче истог тренутка трком допаде до

послијеподнева, док су Лазареви радили у пољу мислећи да је дјечак у школи, Јованче и Лазар превукоше с тавана сав онај крш од разне старудије и алата који је Мачак с поносом називао „моја радионица“.

— Бојиш ли се? — питао је дебели глас. — Не бојим. — Лажеш! — тврдио је кобајаги онај други. — Богами не лажем! Не бојим се ни колико за мали прст.

— Шта је тебе брига! — дочека обични Лазарев глас. — Шта је тебе брига! — понови и онај дебели. Тек што је Мачак тако сам себе мало окуражио, иза окуке друма зачу се пјесма: „Теле риче, домаћица

Шапуће само устреперен лист и негдје шушка сакривен кос. Мачак се растужи. — Јадни мој Стриц, ноћас га је заиста онај вук појео. Добро сам га чуо како завија.

То ни издалека није личило на онај кромпир који се код куће кува и пече. Ово је било јело које се спрема у слободној дивљини, у шуми, једе се кад хоћеш и

— У-ух, умакох жив! — одахнуо би само за тренутак, а већ му је онај страшни Неко пристизао иза леђа и спремао се да га пошкакља иза врата.

Само да гледам шта радите. — Па да је пустимо? — јави се Вањка Широки. — У чету може само онај који је тучен — опомену их Јованче. — Луњо, је ли тебе учитељ тукао? — Није. — Е, онда не можеш с нама.

Отвор у пећину лагано се ширио. Сваки час би, сад један, сад онај други, клекнуо на кољена и повирио унутра. Из пећине је ударала хладноћа, пријетио загонетан мрак.

—То Јованче никад не би урадио — озбиљно дочека Вањка Широки. — Онај ко је тучен, више се не враћа у шаке учитељу Паприки. Потрк одмахну руком. — Ехеј, знам то и ја.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА Блажени онај, Који као облак би Сав у сузама, Гасећи огањ Похоте и меса. ПРАВИЦА Кано овца међу вуци, ка голуб мећу крагујци, и

И подругат ће се Нашем грохотноме се смејању! ПОСЛЕДЊИ ДАН Да нам је пред нашим очима, на уму, обносећи нам онај незагашени, увек плантити огањ у дубоку, беззорну, вечиту ноћ, безмесечну и без звезда, мислећи се какво ће оно доби

Те хајде, пођи са мном одатле! Прво, како сам те прогнао био из раја, тако сад пак изводим те поставити не у онај земљани рај, него чак горе посадити те на небесну царску столицу.

ГРОБЉЕ Продајник му Јуда дотле све мерка и гледа у то се уздајући еда се Исус какогод одонуд измакне и не погине у онај пар, еда би у њега теке остали они новци, а он би се кано опет ласно опростио код Христа после тога ако би жив остао.

Виде се Кодрус у чудо, прознаде јер су они прочули онај глас боговски, те зато њега не дирају, а војску му готово хоће да надбију. Инди он што да чини?

« А међер, онај његов смок у тај пар згодио се је био онде на близу у оној планини. Дочу вику, те позна свога господара по гласу му.

И сваки онај који год што скриви и згреши, тај сам себе осуђује, ако и никога не би било да на њега виче. И то не једанпут, ни два,

Нити је он могао њима душманин бити ако се и одсецао грозљиво на њих, нек се сећају за онај им првашњи посао што су му учинили, те кад га прознаду да га се боје и виде како право јесу му се збили његови снови и

И наручи онај му градић Сихар, што је био себи селиште код њега купио, а и град је с мачем достао, на дељењу им земље да оно Јосифову

« Пак и Јакова спомену како је још од њега остао њима онај бунар. »И он, рече, овде друге воде није имао кроме тога му бунара, те сва му кућња чељад одовуд су грабили воду и

Те сви широм свероваше да је то доиста Христос месија... После, за грчкога царства, Јустинијан цар онај камен на ком но је Христос одмарајући се код бунара седио, и оно грло — бунарско ушће, скиде, те донесе частно у

Рече игуман, те их одведоше за спавање у припрату црковну. Пратећи их, запита како су им имена. Каза се онај, што рече да је од цара послат, — ја се, рече, наричем Авксентије.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А после, баш да је све заборавио калфа Коте, није требало да заборави онај шамар што га је пре недељу дана добио и он сам од мајстор-Мана кад је ту исту песму пред њим запевао.

Био је добар мајстор, али сиромах; па ипак је било разлике између оног првог и оног другог, доцније отвореног дућана. Онај први је био мањи и празнији, а овај други већи и пунији.

Онај први је био мањи и празнији, а овај други већи и пунији. Онај први није имао ни врата, него само ћепенак, а мајстор Мане је преко ћепенка ускакао ванредно вешто.

и златних руку његових: није им се допадао што је ловац, бињеџија и весељак, — и тако је мајстор Мане од њих и добио онај надимак: чапкун-Мане... ГЛАВА ТРЕЋА Она је помало и наставак главе друге.

Исправку му је написао баш онај исти адвокат буџаклија који је и непријатељу његовом написао напад на њега!... у кући Мана кујунџије несрећа.

Тек му кажу: „Море, онај „човек“ много се нешто распитује за тебе!“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег друштва!

Тек му кажу: „Море, онај „човек“ много се нешто распитује за тебе!“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег друштва!

Или, вели, ваљда тражиш много пара!“ — „Здравља ти? То баш каже?“ — „Ама, молим те, ни речи!“ вели онај тајанствено. „Молила ме да ти ништа о томе не кажем!“ — „Их, болан брате!

“ вели онај тајанствено. „Молила ме да ти ништа о томе не кажем!“ — „Их, болан брате!“ вели онај и сада само мисли о томе и ни о чему другом. Налази да му је живот пуст, да нема неге довољно.

Стра’ ме што ћеш сас мен’ да напрајиш резилак како онај твој Митко чорбаџи-Петраћов што напраји сас мајку и татка му!... — Што ће начиним?!

— Ба! Било је! Било је, ама неје тако без ред било! Пантиш ли, хеј—хеј, дамно, што учини онај Миче Вачин... кад стану ашик на ону ченгију Ђулсефу... Челебија се зваше?!

А онај чапкун зар је прилика, он, кријумчарски син, спроти теб’ и сироти други Замфирови зетови?... Сестре ти се поудаваше све