Употреба речи онда у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ах, поштовани сустрадалниче мужа мога, то би била страшна неправда! И онда ћу ја са двоје моје сирочади подићи глас свој и викати: „Насиље! Неправда!...“ Као што видите, господине, њега нема!..

ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче

плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...

син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом. Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се...

А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања. Одважни синови јурнуше у опасност.

А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: — Твоје су црте благе, господине! Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!

А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде... Боже мој!... Онда сам се још умела и насмејати, а сад?...

Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.

Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: ,Ох, Обраде!... Марко, а где је мој брат?...

Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме),

Чивут је сав дрхтао од стрâ. Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде...

Чивут је сав дрхтао од стрâ. Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Све мисли и измишљава како ће другог озлобити, док сам у зло падне, пак се онда тужи и јауче. Мили родитељи, опростите ми ово примјечаније: кад се отац и мати међу собом не љубе и не почитују, од

с громовитим гласом: „Тако ли је то - начне говорити — кад сам ја здрав, ти си први при мени; а кад сам болестан, онда си последњи!

А кад дође лисац, само уме ли он боље слаткословити и лагати, нек се онда држи курјак! Човек љубокористан и лаком приличан је нашем курјаку, који злоби на лисца не зато што он краде и туђе

Магарац својом виком поплаши и узбуни многу животињу; и учини ју бежати из шуме, на коју лав нападајући нахвата силу. Онда магаре, поносећи се, упита лава: „Хе, сад ми кажи што ти се чини од мојега гласа!

сени, или каква пса да туда протрчи, или мачка ком се у ноћи сијају очи, или који иструнут крст гди се сија и пламти: онда ти му се ужеже мечтаније и узбуни кров, ужас нападне на њега, а јошт кад је сам!

Буди добродјетељан, буди разуман, пак ћеш онда рећи к свим сујетним страшилиштам оно што је наше басне лав магарету рекао: „И ја да те не знам ко си, бих те се

„Је ли, то ли се зове паметно делити? Почекај мало, да те научим памети!” одовори му срдити лав, пак онда тресне с њим о земљу и распара му трбух. „Дели ти сад”, рекне лисици.

Могаше га ласно спачати, но видећи подаље јелена, пусти се за њим. Зец се пробуди и побегне, а јелен утече. Онда се лав врати к зецу, ал' нађе место чисто.

Ништа него скудост и недостатак. Чему нас дакле ова басна учи? „Мηδέν άγαν: Ништа преко мере”. Ухвати зеца, па онда трчи за јеленом. Разуман човек нити је страшив, нити пак преко мере слободан.

Пошље дакле лисицу те их завади и растави. Онда лав, на сваког понаособито ударајући, свој тројици дође дође до главе.

притрчи, види и позна благодјетеља свога; не отлажући времена, почне гристи мрежу и мало помало прегризе једно уже. Онда се мрежа распе, и лав се избави. „Чудне ствари што видим на свету!” — Сав зачуђен рекне лав.

Пакостан, кад о највећој пакости мисли, онда најмајсторскије измишљава речи. Зато излишни комплименти, ласкателства, церемоније, необична похваљивања и улагивања

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Шта је да је, пучина сигурно није! Дао бих главу да је ово земуница! Ако није земуница, онда је трап! Ми смо овде под неким поклопцем! Је ли то поклопац сандука или лонца? Није то горе поклопац, него чеп!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба Манда, да су се наши стари доселили од црногорске границе из Бирча. Онда је овај крај Србије био готово сасвим пуст, не знам, или је то било због каквог иселенија, или су Турци народ

јулија 1815. године; ту је онда које погинуло које са пашом живи’ у’ваћено око 600 Турака. — Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’

Омерица погине, а с други’ празни’ страна Петар Ракарац и Мали Јанко продру у само Ваљево и празне куће запале, онда Турци почну бегати Чачку и Ужицу.

Ми дотерамо из села четнике, али како се набирају ексера из пожара, они онда оду опет кући. Говорим ја једнако Мијушку: ,Пиши нека ћесар шаље што пре своју војску, пак ћемо лакше и наше војнике у

да је то лажа нека; а ја сам мислио да је он најпре с царем вечерао, па онда међ нас прешао: тако је умео лепо лагати.” „Утом дође с оним официром и Мијушко.

— ,А кад Турци’, почне цар мало узвишенијим гласом, ,сместе и осигурају тамо своје жене и децу, пак онда узјашу на своје хатове и на вас ударе, куда ће онда ваше жене и деца?

гласом, ,сместе и осигурају тамо своје жене и децу, пак онда узјашу на своје хатове и на вас ударе, куда ће онда ваше жене и деца?’ На то му нисам ништа умео одговорити, до само слегнем раменима.

и јаничари завладају, који су имали у Стамболу великог јаничар-агу, а у сваком везирству опет мањег јаничар-агу. Онда Турци који неће да раде, дођу код свог јаничар-аге и упишу се у јаничаре, и то у коју орту који воли; и тако назове се

каже спа̓ији те му направи темесућ и тапију да су сви сељаци томе и томе аги продали све своје баштине, и тако ти он онда постане читлук-сајбија, и колико год спа̓ија узима од свог села, толико и он, а каткад и више.

— Онда је Мустафа Шинигџић био бина-емин (главни настојатељ кад се какво зданије прави) и оправљао је и покривао у доњем граду

поседају, и кафу им даде, и, како ми је отац казивао, разговарао се с њима као са својим синовима; а и народ је био онда у најбољем спокојству, само што је морао давати велику порезу од 15 до 18 гроша.

и игуманове коње седлати и раседлавати, опет је сваки радо сносио, који је желио што научити и попа бити, за чим је онда сваки тежио, јербо у Србији није онда било другога господства, кроме бити кнез, поп или калуђер, а и пандур имао је

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Кад Паја мало одмаче, обазре се два-три пута, па кад виде да је Рака већ далеко, искреса ватре, и опет задимани, па онда пође полагано — све ногу пред ногу.

Кад се на волове или краве удари да не чине штету, онда им се то обеси о врат: дужи крај виси низ груди а рачве су за вратом, и тада се зове клечка.

А кад се удари на свиње, онда се дужи крај остави за вратом а рачва испод врата, и тек тада се зове оним страшним именом — рога...

А неки опет гурнуше један другог лактом и згледаше се. — Како би то било да начини човек хаљине од ексера, па онда да зарони?... Баш би се набо! — рече Марко и опет погледа по свима. — То би добро било!

Подигнем се, а оно дошло већ до врљике, замахује оним рогом, на ме, а виче: »Стани, стани — не бежи!« Ја ти се онда попужељке скотрљам за један трњак, па бежи колико игда могу кући!... Што сам се ноћас престравио, никад нисам!

Дај овде оку ракије, нек пију људи; газда Рака части! И одмах се обре ока шљивовице пред њима. Онда Сима исприча све: како је нашао газда-Раку јутрос, како му је скинуо рогу, како су му ту рогу набили Ђура и Спасоје да

— Ваљда кад хоћете да растресете вуну, онда бушите тим јастуке па повадите? — рече господин мислећи о јастуцима што се под главу међу.

— упита господин. Радан већ виде с ким има посла, па да би га се отресао рече: — Одкако је бога и вола, од онда је и сврдо. — Зар тако старо? — зачуди се господин. — Ја шта мислиш ти...

— упита господин разгледајући крушац соли. — Је л̓ те? — Туцнемо је мало па онда. — А опанке кад идете у цркву? — Ја, кад идемо у цркву. — Други пут идете боси? — Јес̓, други пут идемо боси.

Лепо, лепо... Ви̓те он ће то да гради деци локумиће. — Хоће, хоће да гради, ја! — рече Радан, па га онда упита: — А богати, не замери што ћу те запитати, шта си ти? — Ја? Је л̓ те? — Јес̓, ти, шта си?

! — узвикну један између њих упрепашћено. — А ја шта ћу, мој брате!... Да ми дође добош пред кућу, куда ћу онда?... Сад, вере ми ни сам не знам шта ћу... Идем често као луд. Што год урадиш, подај њему. Ни ода шта ти вајде није...

Казују да је онда ветар извалио један грм крај пута — било му је ваљда више од триста година. Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Не смемо, попо! - рекоште луди. Он приђе болеснику, погледа му у очи, помилова га по глави, на га одреши. Онда стаде читати „Страшну молитву”. Страхота је слушати „Страшну молитву”; још страшнија је кад је поп Милоје чита...

Кад сврши, он поднесе крст, рече му да се прекрсти и целива. И болесник се прекрсти и целива, па онда рече: — Ал’ сам уморан! — Хоћеш прилећи мало? - пита га попа. — Хоћу - вели он.

Прилазе мирно и озбиљно један другом и здраве се. Онда поседају и разговарају. Разговор им паметан, шала уљудна. Никад кавге ни ината, никад вике ни галаме; а већ о псовци

И онда је ишло све као по лојy. Ти одметници су имали само једно правило, а то је да угуше свакога ко је против њих.

— Стид ме, јаране!... Стид, бога ми. Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!... — А ти смеш!... — И онда, јаране, ако милостиви бог што да, ти си побратим!... Тако смо рекли! Лазар се мењао у лицу.

Он мирно сачека да се Лазар навије на његову леву руку, па да га онда наједаред одбаци... Испаде Лазар из његових руку као неки трупац и бречи о ледину, а он оста дупке...

— Хоће да убије што му је одскочио и што га је оборио!... Срам га било!... — виче Станко Јуришић. — Онда је требало и ја њега, што ми је одскочио!... — Није — виче Шокчанић. — Требало би од Црне Баре направити гробље!...

Нека страшна мисао, страшна као авет, дође му на памет. — А ако ти ниси убио Станка!... Ако он буде жив, куд мислиш онда?... Оп осети да му се земља под ногама гиба... Али се опре тој мисли. — Убио сам га!... Убио!... Добро сам гађао!...

— Посрнуо је... посрнуо је... то сам видео!.., А ја сам гађао у главу... усред главе!... А кад је посрнуо, онда је и пао!... Није му глава од камена, пао је!... Јесте, пао је!... И он увераваше себе да је пао...

И... он се обнезнани... 6. ПРЕОБРАЖАЈ Водећи Јелицу и држећи је чврсто за руку, Станко изиде на пут. Онда стаде, загледа се у очи Јеличине, па рече: – Иди кући.

Подиже се плавичаст, мирисан дим, а старац се прекрсти. — Ва им̓ оца и сина и светога духа, амин!... И онда поче кадити прво свећу, онда себе, па укућане по реду и старешинству...

— Ва им̓ оца и сина и светога духа, амин!... И онда поче кадити прво свећу, онда себе, па укућане по реду и старешинству...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Не дај мутној сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине. Тај ехо ког једва чујеш из даљине, То још она збори у теби дубоко — У самотне ноћи, кад жалосно шуме

Не знам; но на међи тога сна и јаве, Видим моје срце да чезне и пати. И сузе кад дођу, ране закрваве — Ја ни онда од тог ништа нећу знати.

СРЦЕ Моје тамно срце, то је део свега — Са звездама трепти, хуји с ветровима; И онда кад стоји безгласно међ свима, Један громки ехо ћути у дну њега.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

се по којој жељи и трудила се да одржи свој ауторитет; али кад сам ја већ нешто учинио, кад је нешто било свршено онда је било увек и — добро!

Добро и онда кад ме је, дан пре тога, свом својом речитошћу од тога одвраћала. Боже мој, како су биле велике наше матере!

Та овима је људима добро! Они су у чистом, једу добро, услужени су, имају ваљаног лекара! Па онда, ето ја сам ту, ја све то гледам.

— Је ли, мамо, како се носио онај златан пушћул што га ти још чуваш у орману? Онда ми је она причала о њеној свадби. Ах, како је она то умела да прича! Сасвим, сасвим друкчије него Густав Дроз2!

Каже: „Виде ли ти, сека-Соко, нашу лимунацију!” Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео сасвим грцати.

” Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео сасвим грцати. Онда је испод пазуха извадио један читав сомун и дао га мени.

Ја сам бар осећао горе на темену рупу и доле за патос заковане ноге. И онда сам се знојио, кухао, топио и напослетку био хладан као леденица Молим вас, мало да се издувам!

Пуштате, брате, те браде као попови, па не може човек ни да вас позна. Онда, онда знао сам да си имао између обрва белегу од онога фириза, видиш!

Пуштате, брате, те браде као попови, па не може човек ни да вас позна. Онда, онда знао сам да си имао између обрва белегу од онога фириза, видиш!

Она поклопи очи рукама, и суза њеног оца паде у море њезиних суза Не знам колико смо ћутали. Онда Ђорђе прво обриса око, и поузданим, чисто веселим гласом обрте се помоћнику: — А ко ће мене тамо анализирати? — Шта?

Па још кад тај свет стоји преда мном, па су те очи моје, па кад их — нема ни једног ни другог! — Онда сам даље „аналисао”, даље, редом, иако ми се нешто, ја не знам још шта, све трпа преда ме и каже ми: „Хајд сад узми

— Чујеш, — рекох ја одсудно — немој бити, брате луд! Хајде да вечерамо! Јоца за часак само замишљено зачкиљи очима, онда погледа мени у очи, и као да се разбуди, као да скиде неку маску, као да стресе нешто са себе: — Хајде! Дођосмо.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Свирац свира тако целе године, а кад се обере кукуруз, онда се зна шта је његово. Он нити га сеје, нити окопава, па опет њему добро; његову кукурузу не може да нашкоди суша.

А што се заљубљивало, то се понајчешће и узимало. А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добијају само они свако своје, него и други свет.

драги брате комшија, ако ’оћеш весео бити, а ти мораш с нама пити«, па сипа за врат вино; а и иначе је несносан), — онда зло и наопако, да се не проведе лепо и не прође добро и господин попа, кога нарочито зову, и најугледније му место

Сете га се и нађу га тек онда кад га жена потражи: »А ди се то део мој човек?« пита жена, докле га не нађе под столом. »Јао, терету мој!

Ако богатији умре, оглашују га сва звона и чинодејствују оба попа; а ако сиромашнији, онда, наравно, само један поп. Иде, па мало пева он, мало црквењак, а мало ђаци, тако наизменце.

немам с њиме ништа, да простите, к’о ни ветар с опаклијом, па да ме ви нисте затекли у цркви, па сте се ви сами онда попели на звонару и звонили на јутрење! — О, бог ти помогао! — одахну поп Спира. — Врло добро, тако ћемо и казати.

’оћу да вам кажем, слатка госпоја-Сидо, па ма знала да ћете се одмах сад ту наћи увређена,... »А ти онда што си«, реко’ му ја, »узео мене!

»А ти онда што си«, реко’ му ја, »узео мене! Био узети госпоја-Сиду, кад ти тако пуца срце за њом, па би онда имао ко да ти прави шприцкрофне... а и лепша је од мене, и дебља«... — Ваљда путеркрофне, хтели сте рећи?

Та, бога ми, шта ту ваздан, а шта ме је ту окупио! А њему онда пуне очи суза, па само намешта појас и ћелепуш, па само каже: »Но, но, каже он. Куд ти опет оде!

Нисам, каже, тако мислио, Персо, супруго моја; волијем ја тебе него све путеркрофне на свету!« А мени онда дође жао што сам га тако ожалостила, па проклињем и себе и шприцкрофне.

Него баш кад сте се толико каприцирали и држите да ја боље правим од вас, онда с драге воље, кад год је вама згодно. Дођите ето једне недеље пре подне, а поведите и Меланију с вама.

— Кол’ко то изби? — Седамнаест, али то је управо дванаест... Морате увек пет опциговати, — вели поп Ћира, — па онда је таман тачно толико сати. — Па пре сте опцигивали четир? — Тхе, пре онако, а од неког времена овако.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом.

Та је задушница најважнија јер за њу веле: да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове

Јер чим се сврши служба, поп почне да препојава гробове, престаје плач, настаје онда делење, раздавање јела и пића у покој душа. И то највише просјацима и другим убогим људима.

И кад би напросио, сав убрљан машћу, јелом, што је куповао и частио се по ашчиницама, долазио би онда натраг и давао клисарици на чување од просења што му преостао новац. — Да ми чуваш! — Претио би јој он дајући.

тад би она узела његову торбу и метнула по ред своје, ма да би просјаци — поред свега што су се ње бојали — почели онда да се подгуркивају.

— И ту реч „сестру“ иронично би нагласила. Старци би се онда искашљивали, други окрећали од Назе, намигивали. А Наза, од стида не би смела у никога да погледа а камо ли да кога

Али на све то Љуба, и не гледајући у хаљине, једва ако би одговорио: — Тесне су! — И онда би се опет окренуо од Назе и од хаљина што му их нуди и као стрепећи да му не навуку те хаљине, још слободније би се

Било на даћама, годишњицама, парастосима, поменима по гробљу, први би он морао да седне, наједе се, па онда остали, други просјаци. Он, чак, није ни просио. Њему се на ноге доносило.

Као да га се више нису бојали, јер је он одавна био престао да гунђа, прориче, злокоби... Још од онда од када почео да се дружи, меша са женама. Он се више жив није чуо. Само по кад и кад ноћу.

И тако, једнако стидећи се, жељно заобилазећи око гробова за час изређа цело гробље. И онда се враћа, али слободнији, расплакан, пијан. Тада би ишао на своје гробове где, вели, да му је жена и кћи закопана.

Па боље овако ништа да не једем и миран сам. И заиста, чим окуси што масније, а још ако макар кап пића попије, онда се провали од пића, побесни, ваља се. А док тако не једе, пости, вреднијег, мирнијег нема. Увек чист, утегнут појасом.

да грди просјаке, вади скривену у недрима своју торбу, меће је пред себе, нагиње се над њу, шири је, и почне онда на сав глас да призива пролазеће жене: да му уделе... Све их по имену зове. Сваку познаје и од сваке проси.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Изволите сести. — Хвала! Љуба седне. Сад се међу њима развије говор, најпре о обичним кућним стварима, па онда о женидби. Љуба је био са госпом врло добро познат. Ова је имала једну сестру, Савку, коју је хтела за Љубу удати.

Сестре се смеју. — А како би било да је још страшније? — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте.

— Мило ће ми бити. Сад Љуба допрати госпођу Јелку у један дућан где је имала нешто куповати, па онда с њом у бирцауз, па их све у своју кућу допрати. Љуба их угошћава.

Љуба чека да тата започне, али кад други дан, тата га још не пушта, а овамо ништа не спомиње. Онда после ручка, али још при софри, Љуба, мало угрејан, скупи све духа присуство те реши се у очи упитати.

ви из ваше велике куће кирајџије истерате, и сами се у њу уселите; даље, ако ваш на кући интабулирати дуг исплатите, онда ћу вам дати моју Соку.

— Хвала; ми сад одма' не можемо, ал' смо онамо намерили, и ако госпођа дозволи, ми ћемо тек онда ићи, — примети Љуба. — Ја сам баш зато и дошла, ако ко стран к нама оће, да и' одведем.

— Дакле, хајдемо! — рече Гавра. Љуба још мало поправи мараму на врату, па онда оду. Лепо обучена млада госпођа — рекао би човек да је девојка — дочека их.

Госпођа Перса са фрајлом такође је имала разговор о младожењи, па онда поспаше. Фрајла је о чикаГаври снивала. Господар Першуновић дуго није могао заспати.

— Дакле, ако смем питати, шта има госпођа Перса? — пита чика-Гавра. — Моја Перса има шилдгерехтикајт, па онда велику трафику и сав дућан је њен; поред тога има седам мотика винограда, једно на друго вреди девет хиљада шајна.

Татијана је богатија, а Милева је васпитанија. Љуба ће најпре да проба богатију, па ако не испадне за руком, тек онда васпитанију. Татијанина мати је рада кћер удати за каквог ученог, или пак трговца.

Љуба се није дуго мислио. Кола с арњевима већ су готова. Са чика-Гавром иде у село П., најпре кумовом оцу, па онда девојци.

Допадне му се Милева. Лепо је била обучена и уштиркана. Носила је рајфрок — онда се тек започео кринолин, и само чека на прву господу која ће га носити па ће Милена одмах кринолин купити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Команда, брате, команда — Остав'те ме, човече божији, која сам да сам — А ви? — Ако важе стари распореди онда знам, ако не важе... — Људи, ништа се не зна. — Ужас! — Ја сам четврти прекобројни. — А место мобилизације?

— Дакле, друже? — Да, кад се мора онда драге воље! — Драги Јуришићу, теби је лако, сам си. — Ником није лако па ни мени, — одговори Јуришић.

год могућности ди све ово прође без опасних последица и шта ће бити најзад од тог несрећног и неочекиваног ултиматума. Онда му се чинило да већ лепо чује митраљезе како „штепују” и како себе опет види поред топова, међу неким јаругама, као

Чим је бануо у собу, он скиде и скоро весело баци иза врата свој меки, пун знојаве масти шешир широког обода. Онда, са скрштеним рукама и замишљен пређе неколико пута собу, с једнога краја на други.

Јуришић. застаде па прелети очима низ урамљених посмртних плаката у црним оквирима на потамнелом зиду, онда приђе орману па стаде вадити једно по једно парче своје суре официрске униформе.

Јер заметно је то и сувише регулисати менице и памтити њихове рокове; заметно је то куповати, бланкете, попуњавати их, онда подносити жирантима, наћи отплату, ићи у завод и молити тамо оне трбушате ћифте да се пролонгира.

је и са овим био готов он опаса сабљу и револвер и тада понова осети како оно његово самопоуздање порасте још више. Онда узе са стола слику своје мајке и пољуби је нежно, па то исто учини и са оном сликом веренице, а затим обе спусти у

— Првог ми рок менице! — Пази, на радњу, пази на радњу! Збогом! — Ура! Ура! Урааа! — Пфиу, пфиу, пфиуууу... Онда се ова рика, као нека грмљавина, неизмерно ужасније проломи кад воз хукћући наиђе поред савског моста.

— Зар ти Христићу? Па ти си пример био, болан. Је си ли ти то заиста ту што стојиш преда мном? Ја не верујем. — Онда је друго било. — Онда је друго било? Зашто? Али, чекај знам зашто. — Мене је стид од тебе, Јуришићу.

Па ти си пример био, болан. Је си ли ти то заиста ту што стојиш преда мном? Ја не верујем. — Онда је друго било. — Онда је друго било? Зашто? Али, чекај знам зашто. — Мене је стид од тебе, Јуришићу. — Па добро имам и ја вереницу...

Ту просто нема лека ни помоћи и то је више него очевидно. Па кад је тако и кад му лека нема онда не помаже подсећати на частољубље и друге тричарије и шта се ја ту, у опште мешам, да ме човек пита.

Ето рецимо, спавам ја и пробудим се и видим да сам двадесет и три дана био ожењен. Е па, да ли би онда оно урадио? Дакле, ево у чему је ствар: ја то не знам баш сигурно Али знам ово: да сам у свом животу често сретао

Африка

Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам. Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати.

Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала. Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

Ту су црнци увијени у простране бубуе, пошто је ту много помуслимањених племена, који онда своје традиције пркосно чувају.

Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да ради. Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла.

Увече увијају се голи, витки и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и спавају право као посечена стабла један крај другог.

је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из полузаспалих кућа, па да онда нас уведе, то нико не схвата чудним ни неумесним.

У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне! Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа,

Једва успевам да му докажем да кашичица није важна и да морамо поћи. Он онда излази, очајан, сасвим наг, кријући између ногу своју голотињу.

он је обавија око себе као тогу; треба ли му да има обе руке слободне, он је завије само око бедара; ако има да запне, онда је стави само око врата као ешарпу. Пошто голотиња није срамотна, многи је уопште и немају.

Неколико степеница силазе са мале верандице на стазу, што се најпре нагло спушта, а онда нагло пење у заселак где су црни дућани, рибарске колибе, кошеви.

Прилазио је хитро, чешући се једном руком по глави, носећи у другој уско кратко весло. За њим дође други и онда трећи. Сваки је донео весло за себе. Љубазни, весели, они ме поздравише и поведоше одмах реци.

Прво сасвим мали, па онда, охрабрени, и они већи, прилазе да сркну. Црнчићима, разуме се, није нека нарочита посластица тај сок од кокоса, кога

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Море, знајш што је то: Παν μέτρον άρησον της άναγχης! Кад је највећу сиротињу на овај свет, онда прави парада широко високо.

“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде! (Показује врх сандука.) Пак онда да легним, да спавам слатко! Одите ви! (Узме банке, па броји.

ЈУЦА Знате ли како ћете учинити да не платите? Да разгласимо једно јутро да су нас похарале пустаије; пак онда, кад се прочује по вароши, сваки ће вас жалити, и нико вам неће долазити да вас узнемирава... ЈАЊА: Пи, пи, пи!

) ЈАЊА (скупи новце, пак метне <у> џеп): Евхаристо. Ето векслу. ДИМА: Евтис. (Потопише.) ЈАЊА (гледи потпис, пак онда савије векслу, и тек што метне у џеп, опет извади и преврће.) Тимиотатос антропос.

Никад да не помислиш у себи: „Е, сад сам фалила!“ или „Сад сам се осрамотила!“ Како ти то на памет дође, онда си прошла, него тако говори као да си ти госпођа, а они око тебе твоје слуге.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Ако ти Расцијани воле да носе своје црвене гуњеве, па шта онда? Он би им то дозволио, и на парадама. А ако ће да сахрањују своје мртве и голе, шта то смета?

Он, Енгелсхофен, дозволио би им то и насред Беча. Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда? Не траже они то и од Бечлија. Уосталом, што се тиче мртваца, човек кад умре, умре као и животиња.

Тако се онда десило да се жена Петра Исаковича, тог јутра, прва будила и да је почела и свог мужа да буди. Петар је лежао, полеђушке

Груди су јој се тресле. Њен муж се онда прену, устаде, и, у својој дугачкој кошуљи, бос, пође према прозору, да га отвори.

Терала га је из кревета, а он би се онда, јадан, свио око њених ногу. Нудио се, ноћу, да дете љуљушка. А умео је да се буди.

Па да се онда сам самцит, кроз празне улице Темишвара, враћа, кући. Ваљда да би се спасао тих мучних мисли, Павле поче да мисли на

Катинка Петричевич била је рођена године 1723. и ближила се тридесетој, што се онда сматрало као срамота и као знак да се неће моћи ни удати.

Она се спотаче и то га као развесели и осмехну се. Учтиво је доведе до једне столице и она седе. Проводаџије онда – један стари мајор и његова жена – почеше да се шетају, горе‑доле, по соби, да се шепуре, као пауни, а да брбљају као

Кирасир је затим са профозом потписао неколико папира, а затим је пошао вратима. Павле му онда довикну да жели да се тужи због аришта и да тражи да га изведу пред Гарсулија, а ако то неће, онда пред Енгелсхофена.

Павле му онда довикну да жели да се тужи због аришта и да тражи да га изведу пред Гарсулија, а ако то неће, онда пред Енгелсхофена.

Павле га је онда обавестио да је то његова фамилија. Кад су кола стала, кирасир поче, галантно, скидајући трикорн, да поздравља жене,

Ето ти, дугоњо, твоје у твоју Росију преселеније. На твоме се преселенију свршило, у ариште. Аха! Аха!“ Павле им онда, кад стаде на земљу, рече да му ништа није, да је мало изгладнео, и неиспаван, и то је све. Нека не жалосте жене!

Теодосије - ЖИТИЈА

Јер ако хоћеш да узмеш крст Христов, онда те молимо да седиш у својему манастиру, да нас присуство твога часнога дика теши.

Богу, и као самога оца загрливши свети и мироточећи гроб целова га и окропи га изливањем многих суза и топлом љубављу. Онда најпре прот светим и благоуханим миром, образом крста помазујући знаменова сва своја чула.

Тако и брата самодршца Стефана, затим и оне који су с њим дошли из Свете Горе и сав иночки и свештенички чин, а онда благородне и све који су ту дошли помазујући, сам преподобни освештаваше, и не беше му доста труда ни стојања части

старих светих, који су у болу срца за своје саплеменике Богу говорили: „Ако цпацавајући спасеш народ овај, ако ли не, онда и мене испиши из књига које написа!“.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

„свијетлога цара“, то што су сви „царски синови“, и, што је зачудо код ових осетљивих Динараца, остајали су при томе и онда кад им је за ситнице додељивана „љескова правда“ (батине).

Уз то се њихово интересовање за материјалне ствари пробуди само онда кад су у питању њихови лични интереси, и тада се покаже онај себичан, уски „бошњаклук“ муслиманских бегова и сељака,

Уз то се њихово интересовање за материјалне ствари пробуди само онда кад су у питању њихови лични интереси, и тада се покаже онај себичан, уски „бошњаклук“ муслиманских бегова и сељака,

Загора је онда била између турског земљишта у Босни с једне и јадранског приморја, које су држали Млечићи, с друге стране.

Али су Арбанаси проширили пљачкање и на кириџије, којима су отимали робу, стоку и новац. Онда су словенски сточари, изгледа по угледу на Цинцаре, променили још једанпут занимање и одали се „печалби“.

Нарочито изгледа да су онда стањани или ханџије били Цинцари или Грци. Од Цинцара су примили печалбу најпре Мијаци мавровске групе.

г.). Егзархат је онда постао само средство бугарске пропаганде. И школе, основане по Македонији, имале су једино задатак да земљу побугаре.

На друге мање приносне студије пуштали су децу готово само онда када су пропаганде балканских држава узимале на себе све трошкове око њихова школовања.

Све морају до јесени набавити и сложити у своје куће, јер зима рано наступа и онда снегови завеју све путеве. У селу нема ни хана ни пекарнице. Свака кућа спрема за себе све што је потребно за живот.

У печалби се баве по више година, и тек се онда враћају на краће време, на два до три месеца, па затим наново одлазе.

Изгледа да мијачко исељавање није старије од једнога века и да је настало тек онда кад је сточарство почело да опада, те су они били принуђени да мењају занимање.

Језерски ниво показује колебања, и кад нарасте онда дођу под воду њихове мале њиве и ливаде и села се напуштају. Многа су стара села потопљена у прибрежној плиткој

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— А зашто ме ниси бацио одмах из млина, па право у воду: пљус! — гунђа жалостиво мачак. — Зато што би ти онда гроб био сувише близу, па би ме стално подсјећао на тебе и растуживао. — А зашто ме возиш у колима?

Гдје је трећи? — Трећи си ти који улазиш овамо! — прошапута сам за себе дебели крчмар, а онда гласно додаде: — Трећег сам послао по ракију. Сад ће се вратити.

остави га с мачком у колима и крену у крчму гунђајући: — Најприје ћу се добро напити да растјерам тугу, па ћу тек онда бацити овога мог неваљалца у воду. Сједе стари млинар и започе пити заједно с крчмаром. Славна је то пијанка била.

Загријани старци трком упадоше у крчму, али тамо од мјесеца ни трага. Појурише онда на ријеку, која је текла поред самог дворишта, али како је мјесец био већ зашао за нови бријег, не видјеше га ни у

Ни џак ни мачак Тошо нису се мицали с мјеста. Чича на то мудро закључи: — Поштедио си ми, значи, живот. Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити. — Ура! Имаш право, брате наш!

за неком враном која је другом чичи попила мозак, па оглас неког пијанице који тражи дане изгубљене у крчми, па онда опомена гостима крчме да не иду на танак лед за неким коцкаром и најзад оглас једног домаћина који јавља да је у крчми

— Хајде онда да и ми нешто слично саставимо за мога доброг мачка — рече чича Тришо. — Врло радо, само сам ти ја слаб писменко —

Ако вам ни ово није довољно за препознавање, онда вам дајемо и овај опис и ознаке: Мачак Тошо у дјетињству био је врло мален, што зна и ћорава квочка која је ишчезла у

Сприједа има главу, позади реп, ноге су му дугачке до саме земље, а кад легне на леђа, онда му нису до неба. Сиви џак личи на сваки други џак и по томе ћете га најлакше препознати.

Сиви џак личи на сваки други џак и по томе ћете га најлакше препознати. Може се извратити, и онда личи на извраћени џак, а кад се не изврати, личи потпуно на самог себе. Ако је празан, у њему баш ништа нема.

— пита он. — Има само то да је неки човјек оставио на обали моје ријеке неки џак — вели водени миш. — Е, онда је у њему посигурно нешто за јело — објашњава пољски миш. — Биће, ваљда, неко жито или, можда, чак и само месо.

— Биће, ваљда, неко жито или, можда, чак и само месо. — Охо-хо, добро би било да га онда опљачкамо! — узвикује водени миш и чујем га како се лупка по трбуху.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

га дохвате И вуку га вуку Ваде га из патоса Обично му само главу откину Тешко је извадити из патоса клин Мајстори онда кажу Не ваљају клешта Развале им вилице поломе им руке И баце их кроз прозор Неко други затим буде клин Неко други

ПОЧЕТКА Шта ћемо сад Стварно шта ћемо Сад ћемо вечерати срж Срж смо за ручак појеле Сад шупљина у мени зановета Онда ћемо свирати Ми волимо свирку Шта ћемо кад пси наиђу Они воле кости Онда ћемо им застати у грлу И уживати ИИИ.

ручак појеле Сад шупљина у мени зановета Онда ћемо свирати Ми волимо свирку Шта ћемо кад пси наиђу Они воле кости Онда ћемо им застати у грлу И уживати ИИИ.

таме мишић меса На исто ти се хвата Па шта ћемо сад Зваћемо све кости свих времена Попећемо се на сунце Шта ћемо онда Онда ћемо расти чисте Расти даље како нам је воља Шта ћемо после Ништа ићи ћемо тамо амо Бићемо вечна коштана

мишић меса На исто ти се хвата Па шта ћемо сад Зваћемо све кости свих времена Попећемо се на сунце Шта ћемо онда Онда ћемо расти чисте Расти даље како нам је воља Шта ћемо после Ништа ићи ћемо тамо амо Бићемо вечна коштана

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Нашли сте боље место? АЉОША: Не то. Ни за боље место, ни за бољу плату не оставим, али, али... ПАВЛЕ: Онда сте болесни? АЉОША (врти главом не подижући очи): Њет! ПАВЛЕ: Но, па реците шта је?

Зашто да не буде срећна? Не можемо ни ја ни она да будемо срећни, па нека бар она буде, нека онда буде. ПАВЛЕ: Па како ви то мислите учинити је срећном? АЛОША: Ја тек морам мислити на њу. Ја њу љубљу.

ПАВЛЕ: Бар ме данас послушајте, па ако вас не прође то расположење, ако и сутра останете при тој одлуци, онда ваша судбина биће јача од вас, ја вас не могу зауставити. Хоћете ли да ме послушате бар данас? (Пружи му руку.

ПАВЛЕ: Ако ти мислиш да је то отворен разговор што ћеш ми учинити признање, онда се вараш. Мени твоје признање није потребно. НОВАКОВИЋ: Не признање, али можда оправдање.

Имаш ли да ми пребациш што? НОВАКОВИЋ (брани се одлучно): Али не! РИНА (љуби га): Но, па онда разведри се. НОВАКОВИЋ: То није ништа, ситница, не вреди ни говора. РИНА: Дакле, ипак нешто?

Не сме он ни слутити да ја знам. У томе и лежи хармонија нашега брака, што једно друго не узнемиравамо. МИЛЕ: Онда ти не остаје ништа друго до стрпљење. РИНА: Стрпљење! Као да је то тако лако бити стрпљив.

И одједанпут ме свега обли зној, па онда, као да ми је неко тако ознојеном спустио кришку леда у кошуљу, подухвати ме језа у леђима и почнем да дршћем.

СПАСОЈЕ: Шта каже, бога вам? НОВАКОВИЋ (чита): „На питање нашег сарадника ко је онда могао бити дављеник на коме је било његово одело, при коме су били његови документи, господин Марић вели: „Мислим да

Па ви то тако можете терати довека и онда не треба, је л' те, ја ништа друго да радим него час да плачем а час да се смејем!

ПАВЛЕ (погледа око себе): Па онда, и ова друга господа. Мој друг и ортак, на пример...? НОВАКОВИЋ: Ми смо се, господине, растали још за вашега живота!

ПАВЛЕ: Молим, радо ћу вас чути. СПАСОЈЕ: Ако ваш долазак има да значи претњу свима нама, онда вам морам рећи да сте у заблуди. Мислите ли ви да је то лако порушити све што је изграђено после ваше смрти? Варате се!

Ти знаш добро да сам ја прескочен, па зашто онда да се сам потурам под секиру? СПАСОЈЕ: То што си прескочен, немој да рачунаш много; ако се сручимо, сручићемо се сви,

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Нисам ти рекао да седнеш! - Новак је коракнуо као да намерава да зађе између клупа, а онда се повукао поцрвеневши тако да је и последњој будали постало јасно да је то због репа који му је Саша Албрехт прикачио

„Какво парченце!” — рекох себи. „Шта ли је хтела ди ми каже?” — помислих, а онда одмахнух руком: један од оних малих мајмуна којима Весна пуни кућу свако божије недељно поподне. Врло важно!

- Ти, будало! - погледао ме је очима које су понекад биле без икакве боје, понекад плаве, а онда кад је налетео на ону наставницу, готово црвене. Доћи ћеш ти већ на то!

Ја сам и даље показивао очима у правцу града, а онда и рекао нешто о томе како је он задужен да испита, зна се већ шта, али он је једноставно одбијао да оде.

Њено мало лице било је светло као добро углачан белутак. - То је тек нешто! - рекла је, а онда ми је објаснила да се опкладила да ни он, ни ја нећемо успети да по десетак сантиметара узаној огради скеле пређемо с

Нешто као љубавна писма с цвећем и телефонским позивима баш онда када она буде питала за оцену. Он би телефонирао и достављао писма. Ја сам био тај који ће да их пише.

Дуго нисам могао да га видим, јер сам га тражио међу публиком која је посматрала припреме за трку двогодаца. Онда је Рашида викнула: - Ено га!

Осећао сам како ме читаво тело боли, а онда и онај шум у ушима и слепоочницама. Полако сам почињао да га препознајем.

- Сада више не! - рече кад покушах да је пољубим још једном и наслони се на ограду скеле. Чух крцкање, а онда се она одмаче у страну, тако да сам јој од читавог лица видео само косу налик на светли обруч. - Зашто не?

- Још су ти уста влажна, знаш! - Знам. Ујела си ме. - Ујела? Па то је, ипак, нешто - пришла ми је и уштинула ме, а онда се засмејала и смех јој је у том сутону пуном месечине и лавежа паса личио на звонце. - Ти се не љутиш? - шапнула је.

напуштеном салашу и мислим да га је волела, али нисам био баш сасвим сигуран да је то био он и нисам рекао ништа, а онда га више нисам видео, иако сам се читаво једно лето пентрао на дрвеће око болнице. Пред Нову годину је умро.

Дошла би затим да ме позове на вечеру, јер зна колико волим млади грашак, а онда бих већ испричао да она књига није бачена са стотину предумишљаја, већ из досаде.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

У дућану, у обичан дан, на себи је имао стари кратак „јанкл”, лети и без њега, са засуканим рукавима на кошуљи, па онда увек чакшире у чизмама, капа од црне коже.

Најпре је почео учити трговину, па онда је постао „табак”, зато се тако измешано носи. Табаклук није му добро ишао, почео је трговати, и то срећно.

Господар Софра насликан у свој величини и дужини, у потпуно парадном оделу, у долами, па још преко исте долама, па онда црвен, златом ишаран појас.

, значи „Софроније Кирић“. Враголан тај молер, намалао га да десни прст пружа на госпођу Соку, која је до њега, па онда у целој његовој дужини, са дугачким трупом, кратким, дебелим, кривим ногама.

На столу опет лежи „зборник“, тај исти насликани, и лепеза, па онда „Вечити календар“. Сановник и годишњи календар је господар Софра у дућану држао.

Напослетку, на једном сточићу у углу велики „швајцерски сат“ на четири ступчића од алабастра, и тек се онда навија кад ће гости доћи.

Но како сам до три хиљаде дошао, онда је све од себе даље ишло, пет, десет хиљада и више. Па кад се опоменем какви су преда мном богати трговци били, какав

— Можеш Бунипарти свећу упалити. — Не Бунипарти већ цару Александру и Кутузову. Онда се још све на свету о Бунипарти, Александру, Кутузову, Милорадовићу и другим знаменитим људима говорило, али све о

Хајдмо! Дигне се господар Софра, извуче „јанкл“, па оде са Чамчом у дућан, и заповеди шегрту да постоји у дућану, па онда оде у механску собу, завири у „шенктиш“ да види има ли још нива у бокалу. У бокалу вина до половине.

Док је у кавани, мисли се како би добро било овом или оном робом шпекулирати. Када тргује и путује, онда опет жели кући и планира какву ће велику гостиону И кавану начинити. Непостојан дух. — Знаш, Софро, шта би’ ти рекао?

— Та како сам да идем? — Кад би ти пошао, ишао би и Јова Кречар. — Не би згорег било, онда би’ и ја ишао. — Па и сам би’ ишао.

ИИИ Господар Софра има петоро деце. Пера је најстарији, па онда долази Ленка, Пелагија и Катица, и млађи син Шамика. Девојчице као три ружина пупољка, између петнаест и десет година.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Покушао је да оде из војске, али зар онда није ишао исто тако за житом? Населио се у Галцу, терао своје шлепове до Беча, па ипак изгубио све.

је да пропусти пук, па да пошље за њим пријаву, написану чистим и оштрим словима, шиљатим као игле, па нек му други онда деру кожу с леђа.

Терезија. Мачем пробијене, беле, руком мушком нетакнуте груди! Па онда сјај. Свој народ треба да уведу у сјај. А сјај је у католицизму.

град, кровови... тамо облаци... сазвежђа... то небо пуно светлости? Кад се пред свим тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно... без смисла... је ли могуће да је све то једна бездана празнина?

беху мања и друкчија но пре, блеђа и сасвим тиха, под једним, непрестаним, чудноватим осмехом, који се није губио ни онда када га тужно погледа. А погледала га је широм отвореним очима, да му се учини: стиже на обалу дубоког, модрог мора.

Па онда, да је она видела у Венецији не само кошуље што допиру тек до колена, као што кажу да их је из Беча донела кћи Николе

је удали за Исаковича, и да је мислила да ће јој он годину дана бити као отац, док се не роди прво дете, па ће јој тек онда постати муж. Осим тога, да је она и овако скоро увек била сама и да је много проплакала.

Она, од стида, оде до прозора и не смеде да слугама погледа у очи, али не изиде. Ни онда, кад га положише у њену постељу. А он, као узнесен, осети да лебди својим још каткад укоченим удовима.

Оставивши своје нануле код врата, оне јој приђоше, не говорећи ништа о себи. Тако се онда и она начини, као да и она однекуд улази, не причајући о себи, кријући чак и очи.

Уосталом, и кад би га обузело сажаљење, а сажаљење га је обузимало исто тако плахо, после љутње, и онда би желео да са њима оде некуд, даље од оног живота и од оног краја.

Ту се онда учини примирје, али замало, па се опет почеше тући са француском коњицом, док их не одредише да продру дубље у Елзас.

“ Пошто је тако, заспав као топ, разговарао у сну са светитељима и анђелима, хрчући, није се пробудио ни онда, кад га вода преврну, заједно са колибом, у дубоки рукавац, што је, запуштен, разливао бујицу преко целе равни, испод

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

да иде на дрвљаник, па да понесе у кућу дрва, ако унесе цепанице с паром она ће се ти’ месојеђа удати, ако не унесе, онда неће.

Ако изникне које од именованих, онда ће поћи за момка који има исто име; а ако изникне ’незнани’, онда ће се удати за непознатог момка.

Ако изникне које од именованих, онда ће поћи за момка који има исто име; а ако изникне ’незнани’, онда ће се удати за непознатог момка.

“ Онда ће јој се, кажу, сигурно јавити суђеник у сну.⁹ У Поповцу девојке уочи Ђурђевдана наберу разне траве: зановети, зверице

Ако се на то први јави ороз (пијетао), онда ће се удати за момка, — ако ли се јави прво кокош, удаће се за удовца.“¹⁴ 2.

Тако, на пример, у Скопској котлини препоручује се да девојка скине прстен мртвацу с руке, и то устима, а онда кроз њега да погледа момка кога је изабрала. Кажу, да ће се он одмах силно у њу заљубити и узвратити јој љубав.

³⁸ У Херцеговини верују да ће, ако трудница дâ нероткињи „кроз плот три пута залогај меса из уста у уста“, онда и ова затруднети.³⁹ У Левчу и Темнићу кажу „ваља се“ да свадбени колач умеси трудна жена, да би младенци имали порода.

је, макар у неким случајевима, узрок неплодности психички фактор, извесна унутрашња инхибиција младе или младожење, онда није чудно што обреди за плодност, који враћају пољуљану психолошку стабилност и наду у добар исход, могу збиља и

млада испред младожењине куће прими мало мушко дете од свекрве, пренесе га по простртој поњави преко кућног прага, а онда га дарује чарапама /или опанцима/ и новцем.) Смисао обичаја је јасан: да невеста у свој нови дом донесе сина.

оне биљке које носе мушка имена. У једном таквом магијском обреду жена опере своју сукњу и кошуљу, а онда окупа петлића у тој води, изговарајући три пута ове речи: „Ове године окупала петлића, а догодине синчића!

“ У копаоничким селима „када жена роди женско дете, а жели да убудуће рађа мушкарце, онда се дигне са породилишта и легне у постељу на десну (’мушку’) страну“.

⁵⁴ Када се у Црној Гори и Херцеговини неком рађају само кћери, онда кум „када се враћа са крштења презује опанке с лијеве ноге на десну, да би жена родила мушко дијете“.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

блистала, шумела и мирисала, као изнад јеванђеља, на питање шуме узимају ли се драге воље одговорили, прво човек па онда жена, као пред свештеником што други чине, да ће заједно сав живот проћи, његово месечином обасјано вилинско поље и

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Било је ту још неких мириса: хладних ходника са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мензе »Стари град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се не сруши —

Али, сетио ме се, и то је било довољно од њега! Онда нас је једнога дана ослободио наш рођак, партизан. Био је опасан реденицима, носио је »бренгал«, десет бомби, два

«, а неко други му гурао кључ у стиснуту шаку да га поврати, док су се са неба рушили слапови обојених ракета. А онда се игранке лагано повукоше са улица и тргова у напуштене виле и гимнастичке дворане.

Оне пролазе кроз таван затрпан старим стварима, кроз напукле црепове обрасле маховином, а онда се пењу у небо. Он слуша гласове који стижу ниоткуд, избављајући га из кухиње.

као изгубљени сати среће, која може стићи касније и бити другачија, али никада не онаква какву смо очекивали онда кад смо је заувек изгубили.

Ипак, поносни смо јер чујемо из кутије како нам изнад глава грме »чувари нашег слободног плавог неба«. Онда се једнога дана, у уличици преко пута Старог двора, отвара изложба електронике. Нешто даље налази се нека кутија.

Како да одем у њима на дочек нове 1951. године? Ни кратке панталоне нису долазиле у обзир; најпре, због хладноће, а онда — због колена! Имао сам, наиме, пар невероватно изубијаних, квргавих и помало рахитичних колена.

Јеленина бака је правила одличну вишњевачу. Она је у јулу купила пет кила вишања и ставила их у стаклену теглу. Онда је у ту теглу насула пет кила шећера, па је читаву ствар повезала пергаментом и црвеном гумицом.

Појео сам тако играјући најмање пола киле вишања из бакине тегле, а онда сам се изненада сетио да Јелена, у ствари, уопште не чује музику док игра са мном, јер су слушалице биле стално на

Одри Хепберн је, изгледа, најпре приметила мог снужденог јелена и по, а тек онда мене. Управо се љубила с оним надувеним Грегори Пеком, који је у том филму играо америчког новинара, кад се изненада

Јер, то је битка без икаквих изгледа на победу. ГЛУВАРЕЊЕ Нисмо га видели двеста година, а онда се појавио на нашем ћошку са неком плавом мачком; једном од оних, мислим, што раде на златне полуге; шта се догодило,

Тако ћутимо и премештамо се с ноге на ногу, а онда Мики тресну све у лице: Ако оћеш нови филм, каже, а немаш чиме да масираш народ, каже, дођи, каже.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Биће најприје да је црногорска војска под градом! Други прихвати: — Па чему онда ови не лумбардају? — Ево наше господе — опази трећи. — Сад ћемо дознати шта је. Опћински начелник конте Пијеро Б.

Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући с њим разговарао!? Биће да је увриједио каквог великаша, много већег од себе!

За Раком пођоше: Маркиша Стевов, Перо Пурох и Крцун Сердарев, сва три врло млада, иако два прва ожењена, онда се Црногорци жењаху у петнаестој-шеснаестој години.

Па онда што је тај Крцун знао напамет пјесама, прича, пословица, загонетака, то је било чудо једно; уз то, у вечерњим посијелим

Далмацију од Лике дијели планина Велебит. Па онда је Хрватска, па онда је равни Сријем, ђе је наш господар ходио да га завладиче.

Далмацију од Лике дијели планина Велебит. Па онда је Хрватска, па онда је равни Сријем, ђе је наш господар ходио да га завладиче. Ту је близу Сава и Дунај, иза којих је Шумадија!

Други су се били за њега, па ето и ми! Кад се Наполијон бјеше осилио и прегазио му државу, онда му се Франц покори, даде му кћер за жену; а кад други цареви сломише Наполијона, онданак ћесар узе кћер натраг и уза

Кâ што си се научио, Перјаницо! Да душманске с’јечеш главе, Мегданџио!... — Нека, Јоке! — рече он још блаже. А онда стара прихвати: Куху, Миле, мој соколе, куку мајци! Ђе остави удовицу, жалосницу! Да подиже лудо д’јете, само сама!

А ово што си видио нас, доста ти је да судиш и за остале. — Онда је добро! — рече Јанко. — Далеко је од добра, синко!

То је све Катунска нахија. Па онда имају нахије: Ријечка и Црмничка. То је све наблизу. Та се племена дијеле на братства.

— Јест у вријеме рата, а овако, главари суде у племенима и без њега. — А шта је онда гувернадур? — Кâ највећи главар.

То исто, а сложно с њим, учини и баба. Онда измијенише ноге. Тако наизмјенце поиграше њеколико пута на једноме мјесту, он све јаче кликћући и размахујући рукама,

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: Шта наклоност! Момак оће да се жени, девојка треба да се удаје, то је све. Кад се венчаду, онда ће доћи наклоност, ако су паметни, то јест. Није ли тако? МЛАДОЖЕЊА: Ви имате право.

Проводаџија је као восак, то јест, што слепљује ствари, које по себи не стоје. Кад се муж, то јест, са женом свађа, онда вичу: Бог убио, то јест, оног, који нас је свезао, а пре су молили да их свежем. Сад ко је луђи, то јест?

Колико сте онда, то јест, профитирали? МЛАДОЖЕЊА: Не знам. ПРОВОДАЏИЈА (за себе); Мазгов! (Јасно.) То је чудо да никада неће, то

ПРОВОДАЏИЈА: Али кад се појави овакова, то јест, прилика! Онда би гриота била пропуштати. Но ја се надам да ћете ми, то јест, благодарити, што сам вам довео овакову, то јест,

ДЕВОЈКА: Па гледајте, тетка, и за мене. ТЕТКА: Немај бриге, душо. МАТИ: Хеј, хеј! Кад би те Марић узео, онда би била срећна мати. ДЕВОЈКА: Је л истина да је Марић врло љут?

МАТИ: Ето, сека Марта зна, а зна и цела варош. ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило. Онда Марић рече: да сам знао, вели, да бије за мене дали, и ја би је искао.

Па отац ти се боји: упустићемо ову прилику, а онај неће доћи, па шта ћемо онда. ДЕВОЈКА: Како неће доћи, кад је казао? МАТИ: Тражи јошт десет хиљада. ДЕВОЈКА: Па додајте. МАТИ: А откуда?

ТЕТКА: И у картама стоје новци. ДЕВОЈКА: Казивао ми је проводаџија. МАТИ: Тако, ћерко, тако; знаш кад се онда покварило, били смо сви као убијени, па како би нам било да се опет случи. ДЕВОЈКА: Е, па нека остане овај.

кад се жени мисли да лети по рају, а кад прође хука бука, па предузме као трговац протокол да види приход и расход, онда обори крила.

МУЖ: Видиш, млого си ми донела, па треба да ти дам рачуна. ЖЕНА: Мислиш не знам ја куд ти тумараш! Па онда човек је срдит, човек има посла, само да га не питам! МУЖ: Ти све знаш.

ОТАЦ: Јесте ли ви, децо, полудили? МУЖ: Замазати човеку очи, па онда „на, рâни глобу“. ЖЕНА: Назвао се тобож муж, па ни капу није вредан да купи. МУЖ: Ти да ћутиш кад ја говорим!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Тајанствене личности које нису успеле ни у једној књизи за одрасле, и које су досегле мајсторство тек онда кад су се обратиле деци”.

Љубомир Недић, у једном проницљивом и зловољном чланку о Змају, вели: ако ишта код Змаја ваља, онда су му то дечје песме.

У том случају нагло порасте вредност сваког тренутка, сваког сусрета и доживљаја. Кад нема великих ствари, онда су све ствари велике.”16 Даље од сведочења дечји песник нити хоће, нити може.

При оном заошијавању и бацању зецу се истегну уши, и какве је онда добио, такве му остадоше. Аустријски писац Феликс Митерер (Ф.

Морао сам се оградити, како се то онда говорило. Ускоро стиже одговор, извињење главног уредника. Песмицу су преузели из зборника у којем је објављено нешто

У свему сам сâм одабрао, уживао сам. Тако сам упознао и многа ремек-дела, па и неке ваљане дечје романе. Али онда није било оволико специјализованих, уз то живих дечјих писаца.

Напор да их призовемо изједначава се са поетским чином: Можда би онда могао опет да оживи стару напола заборављену слику, да угледа поновно враћене дане и непозната заштитника из детињства

По њој се усклађује свака реч, сваки тон. И кад једном ослушне и провери реч, кад је уклопи у фразу, онда је из тог живог ткива нико више не ишчупа; из добре Ћопићеве реченице ни једна се речца не може избацити.

Учтиво сурлу подиго слон и реко: „Пардон!“ Рођени и искључиви дечји песник, Лукић, је то најмање онда кад употребљава уобичајене обрте и гегове дечје песме.

све је то некако ближе логичном плану, и тече по некој бездушној инерцији: кад би на свету остала само неозбиљност, онда ништа више не би било неозбиљно, а лакоћа и површност постале би бескрајно досадне.

Тек онда кад нека ствар или догађај побуде у њему прилично једноставан емотивни изазов, Лукићеви стихови добију лирску топлину

упућивање у тајне слободе, поучавање игри и радосној креативности, и да томе, на свој начин, и песма може допринети, онда је Радовић васпитач од несумњивог значаја и утицаја, делатан како само продорна песничка реч уме да буде делатна.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЖУТИЛОВ: Најмање је, ако вам се каже да сте конзервативац. ГАВРИЛОВИЋ: То је онда желети, да сви буду конзервативци. ЖУТИЛОВ: Шта, шта? У слободи конзервативци?

ГАВРИЛОВИЋ: Ја то не кажем. ЖУТИЛОВ: Оставите. Кад се ради о слободи, онда је поштење незнатна ствар. Кажите, зашто се не би кокарде начиниле из општинске касе, да сваки може по једну добити?

ГАВРИЛОВИЋ: То је све лепо, али би требало да се најпре мало размислимо. ЛЕПРШИЋ: Кад је време радити, онда се не мисли. ГАВРИЛОВИЋ: То је зло. ЛЕПРШИЋ: Кад Маџари заповедају, онда вам је добро.

ЛЕПРШИЋ: Кад је време радити, онда се не мисли. ГАВРИЛОВИЋ: То је зло. ЛЕПРШИЋ: Кад Маџари заповедају, онда вам је добро. ГАВРИЛОВИЋ: Заповедали су и до сад, пак видим, ви сте се више око њи улагивали.

СМРДИЋ: Ми смо се справљали да довече славимо слободу. ЛЕПРШИЋ: Кад Србљи извојују слободу, онда ћемо славити. Сад нам није до тога (Пева.) Устај, устај, Србине.... (При концу сваке строфе вичу остали.) Живио!...

Но, кажите ми, како је то да је ваше име Шандор, овој госпођи Нанчика, њеној кћери Милчика, а сину Еден, кад онда, кад сте се ви родили, није било протокола маџарски?

Видите да је ту политика русијска. Славјанско царство, и ништа друго! ШЕРБУЛИЋ: Ако се Русија умеша, онда је добро. ЛЕПРШИЋ: Ви јошт сумњате? Кажите, да ли би смела Србија помоћи шиљати, да Русија није заповедила?

НАНЧИКА: Ако је тако, онда је ваш план врло мудар. МИЛЧИКА: Мами, и ја ћу да ступим у то друштво. ЗЕЛЕНИЋКА: Свака која има чувства народности

ЗЕЛЕНИЋКА: Нећаче, нећаче, зар сам дочекала да ме змија из руже народности уједе, да ми сунце потавни онда кад сам мислила да најлепше светли? ЛЕПРШИЋ: Шта је вама, госпоја ујна? ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је?

ЖУТИЛОВ: Новце им баци натраг. Данас немам кад с њима говорити. НАНЧИКА: Нека дођу предвече, онда си сâм. (Одлази.) ЖУТИЛОВ: Гледај им ти посла! Председатељу одбора сто форинти!

ЖУТИЛОВ: Ви знате да је Војновић био болестан, нити је могао свој срез обићи. СМРДИЋ: Видићемо. Па онда за мога синовца: обећали сте му службу, па ништа! А други могу вући плаћу.

ЖУТИЛОВ: Бадава, кад се људма не може доказати; па онда им је крив предсједатељ. „Оћемо војводину чисту, да се мађарони протерају“, а кад човек почне радити, они не даду.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Када се богу моли, вели он на једном месту, ваља писати »по књижному«; када се обраћа народу, онда »по простому«. Када долази у додир са простим народом, са својим »кметовима и кметовским синовима«, са коморанским

У своје »љубимце« он рачуна три песника: »псалмопјевца« Давида, Клопштока, онда слављеног немачког песника Месијаде, и свога »драгога Орација«, како га је називао.

»Симу хоће понекад осећање да угуши. Он не може да дође до речи. Кад је осећање на највишем врху, онда обично усахне поток од речи. У невољи Сима гради речи, нов језик; али тај језик слабо ко разуме.

ОПШТИ ПОГЛЕД. — Његош је умро млад, када му није било ни четрдесет година, у напону снаге и зрелости свога талента, онда када је почео да ствара савршена дела.

Вјерујте ми, да на Божић нијесам имао зашто купити фунте меса, а камо ли печенице! Мислећи, који је онда дан, и гледајући на ђецу моју, плакао сам као лудо дијете.

Иако јоште млад, Копитар је већ био на гласу у уском кругу људи који су се онда бавили словенском филологијом. 1808.

»Ово је трећа година, писао је 1816. Караџић Копитару, одкако сам се ја с вама познао; од онда сам натраг почео ићи, и приближавати се говору народном, и јошт нисам на право мјесто дошао...

нашијех народнијех пјесама, које су Грим и Гете и Копитар у њима нашли и свијету је казали, нијесам познавао ни онда када сам прву ону књижицу штампао, то је цијела истина...

Караџић је све то сматрао само као грађу којом ће се доцније служити уметнички песник српски: »Пак ће се онда који наћи којега је Бог даром песнотворства обдарио и дао му случај да може на латинском, или на њемецком језику

Када се види како је на ширем основу схватио тај посао, као неки компендијум за етнографију српског народа, онда се мора жалити што је остао недовршен. Он је дао пример, и за њим су дошли ученици који су посао настављали.

Од краја 1814. Караџић је почео да бележи. »Било је онда, прича он, ученијех Срба у Бечу који су сав овај посао држали за беспослицу и говорили ми у очи да не кварим хартије

Милован Видаковић се бунио против писања »онако као што наше баке говоре«. Глуп Србљин буди, говедарски говори, онда си ти Вуков Србљин. Ако ли лепше што пером написа нег̓ што је бака изрекла крезуба, Србски то није.

Милићевић, Вук - Беспуће

Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не чује, не види, не мисли на њих. Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових

Али ја нисам рођен за други живот. Ја бих био несрећан кад бих радио друкчије. А нашто онда тражити несрећу? Ја волим трку за уживањима, мене опија брзина којом јурим. Ја се држим само површине.

Ја се држим само површине. Јер сумњам да је живот у својој дубини тако сладак. Па нашто онда тражити горчине? Ја тражим задовољства. И он се присили на један осмијак и удари га руком по рамену.

У авлији по који пут залаје пас, и, од времена на вријеме, закукуријечу пијевци. Старински сат шета и избија. И онда му се очи саме отварају и буље некуда у мрак, срце немирно удара и одскаче, а мисао збуњено тражи неки предмет.

који се буди, кад, поред његових прозора, са лијеном шкрипом прођу воловска кола на којима сељак напола спава, — онда се он трза, затвара прозор и пада, изнемогао и изломљен, на кревет, и спава тешким, мртвачким сном. Дани су му.

И онда, он је гледа гдје шета као мирна, поносна госпођа кроз тамно-зелена поља, пуна кукуруза, обавија се око брежуљака, заси

И питао се зашто се он окреће? Био је немиран цијело вријеме. Кад се враћао, опазио је да нема никога на прозору. И онда се увјеравао да му је то сасвим свеједно, био ко, не био. Али чинило му се да је био неко по страни ко га је гледао.

Његова радозналост изгледала му чудновата и смијешна, дозивао је у помоћ своју равнодушност, али узалуд. Он онда бацаше кривицу на своју осамљеност која потпирује мисли без смисла. — На крају крајева, ко то може да буде?

Па онда се присјети и упозна га са својом кћери која је стајала мало по страни и гледала кроз отворена врата, бацајући кадгод

Он стајаше неко вријеме поред ње, тражећи једну паметну и утјешну ријеч, али је не нађе. Па онда лагано пође према вратима. — Лаку ноћ! — рече. Она га не чу и не макну се.

И онда протабају ходником његови кораци и мирис цигаре продре кроз пукотине од врата; зачује се још једном испод прозора његов

оне тражаху њу и налажаху је и добру и веселу и са тужним осјећањем оне вечери кад ју је видио уплакану и несрећну, и онда гдје лагано махаше ногама над водом, и гдје корача преко камења унском обалом, а он хита за њом, не одвајајући поглед

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Кад ме позову, бојим се да ми се не допадне друштво или ја друштву, а ако ме нико не позове, а ја се онда осећам некако усамљен и заборављен.

»Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.« И онда изиће с предлогом.

Па како му је онда понуђен пехар жучи и из њега први пут сркнуо, тако и после тога, а још и данас, једнако пијуцка из њега.

Купи само дивит и туце хартије па остави у тој и тој механи, и то му је онда једна његова канцеларија. Ту је дочекивао сељаке.

Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише! А кад се задуби у то проклето писање, а он онда заборави и на јело и на спавање и на све! Не смем ни да га ословим онда! Џаба ти, велим, и тих учених људи!

А кад се задуби у то проклето писање, а он онда заборави и на јело и на спавање и на све! Не смем ни да га ословим онда! Џаба ти, велим, и тих учених људи!« А учинио је сем ових књижевних радова и других неких услуга.

Јер Јова је био шаљивчина, волео је да задева; па кад се задева са Србином, онда бива свакојако, и овако и онако, час натовари, час буде натоварен, али кад Швабу Кристијана задева, онда му је извесна

са Србином, онда бива свакојако, и овако и онако, час натовари, час буде натоварен, али кад Швабу Кристијана задева, онда му је извесна победа и тријумф. Шваба не разуме, па се само смеје, а друштво још више.

Е, тога смеха онда! И то тако иде из дана у дан, сваки дан. Таквим комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи на »џандару«.

Швабо, кафу, па узми једне старе карте, па се учи са твојом Швабицом, госпоја Катиком, па кад добро научиш, а ти онда дођи, па се нећеш брукати! — О, ја блатим, блатим... — Плати, јакако, кад хоћеш с Ватром да се играш!

— Ти, да! — Ама зар ја? — Ама ти, ја! — Ја, вала, из Корита. — Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци. Ја сам ти, земљаче, из Секиришта, баш до твога села. — Е, вјеруј... — вели сељак и гледа га и мери.

»Нисам ја твоја шефовица!« А Јова се онда баци на посао који и приличи једном домаћину. На бадњи дан увече испекао је на ражњу прасе и обесио га после да стоји

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

нов.) НОЋ ПА НОЋ Леп је зоре осмејак, Леп је дана огрејак, Вечери је лепа шарна, Ал' је лепша нојца чарна. Онда идем реци таки, Па одрешим чамац лаки, Па се весла млађан латим, Па полегнем, па заватим.

Ето мене до обале. Чун ту вежем, лаким скоком На обалу па излетим, Па лаганим онда кроком Двору миле ја полетим. Близу двора гле менека, А на врати оно ко је?

Па да т' онда дочнем срећу: Да ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују,

дуне, Небом тресну плаи громи, Кад из неба киша груне, Врело надме, мост поломи, Нигде стана, вода свуда, Куд ћеш онда, драги, куда?

видети могао, И најмање кâно и највеће, Стену, липу и траву и цвеће, — Цвеће красно одзада и спреда, Ја те богме онда несам гледâ, Ка западу око ми се оте Па погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору

л' се јесам, да л' се несам макô, Да ли мало, да ли спава дуго, Но да вама нешто кажем друго, Чудан санак ја сам онда снио, Чудни санак оваки је био: Ја сам стајô крај једног извора, Теке што је забелила зора, Ал' све јасно канô у

га само, стазо, сада, Само сада, само једареда Да га јоште моје око згледа, Боже, једном још је амо стави, Па ме онда, ако оћеш, смлави. Стојим, чекам, ето већ сутона, Боже благи, де остаде она?

Када зађеш, о зађи крваво, Сред копаља, звеке и мачева, Зађ' за гору душмански лешева, Кô што онда тим јунаком зађе — Та шта море јоште бити слађе!

се вода нада мноме склопи, Ој Дунаво, ти ме не утопи, Ти ме диже, привати обала, Зато теби до небеса фала, Реко онда па ћу и свакада, Али збогом остај мени сада!

“ Па замало од рана ни трага. Брже, браћо, чаше напунимо, Напунимо оног вина жарка, Куцнимо се па онда папимо Та десници Краљевића Марка, Што удари силном Маџарину, Од бедра му отрже мачину, Сева мачу — Филип на две

Па пробудит ону српску зору Зору ону, онај данак бели, У дивноме тако разговору До по ноћи често смо провели, Онда дому сваки, и ја своме, Још се моли Богу истиноме Да што пређе оде ноћна тама, Да што пре се посастанем с вама,

оне дивне, свете, Браћо мила, заборавит нете, Ње с' сећајте увек и свакада, Мене млада само кадикада, Само онда кад чашу узмете, Па весели до дна испијете, Тада само, тада веселога Сетите се, браћо, друга свога, Каж'те само

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит.

Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.

Старац се загледа у мене врло, врло зачуђено, а онда се малчице замисли, растужи и коначно му се негдје испод бркова указа и брзо сакри лак неуловљив смијешак.

Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја. Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница.

Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина

Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима одједном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у

Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве виле из дјетињства: — Је ли паметније бити мјесечар или

од старијих, аустријских, који зна латиницу, или можда помлађи, иза деветсто осамнаесте, који штије и ћирилицу), онда, богме, дотични има штогодарце и да прочита на брвнима млина.

Јуф, гром га убио! Па онда је око сваког млина згуснут неки врбик, алуга и расперјане раките, а у близини је и какав шумарак, обично љескар, па

Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“.

Тако је то ишло све док се код нас није унајмио у службу Велики Јово. Онда је почела да се испреда велика прича око нашег поредовничког млина, која је допрла чак и до дједових ушију и погасила

— Зашто баш Богоносац? Нема одговора, канда нема ни излаза, а онда се, уз опрезну шкрипу, ипак отварају нека врата.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГИНИЦА: Зашто си ишао код Хасанаге? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тражио сам илми-хабер, ето зашто! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Онда је, значи, свршено! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Рекао сам да те без илми-хабера кући не водим. И то врло енергично!

Погледам је овако, скрозирам је, видим, врућина јој. Погледам је овако, она цепти од зиме. АХМЕД: И онда? СУЉО: Дише, ко да је трчала узбрдо. Ништа ја, ћутим. Не брзам, идем на сигурно.

ХАСАНАГА: Кажи ти мени: можеш ли, или не можеш? ЈУСУФ: Не могу, Хасанаго. ХАСАНАГА: Е онда ћути! (Затамњење) ИВ СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ништа не једеш. На шта ћеш да личиш?

Алах чује, ал он ће и да опрости... ХАСАНАГИНИЦА: Засветлео ми онда кад се све око мене стамнило. Променило се нешто у мени. Ко да сам почела да разумем — и коленом!

После оног аге од буковине, кадија, свила и кадифа... ХАСАНАГИНИЦА: Па и то сам тако говорила, баш теби, онда, пре седам година! Хоћете ли сад да ја вама на то одговарам онако, оним речима, како сте ви мени одговарали?

Добар камен углавио у темељ! ХАСАНАГА: Нисам га видео... па има, богами, одавно... У ствари, од онда кад смо заједно просили Хасанагиницу. Значи, више од седам година... Па да. И видиш, чеко па дочеко!

(Хусо излази) ХАСАНАГА: Шта саветујеш? ЈУСУФ: Сачекај га нека каже шта има. Онда ћемо видети. Ти се држи резервисано. А ако нешто пита, или тражи, са одговором не жури, него одгађај.

Не само у тешком, него и деликатном. Окрњен му је углед, како ће онда моћи да просперира? Моро је играти на неку јачу карту. А кадија је ко родна година! Знаш ли ти шта значи: кадија?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Па кад доста накупи, онда се враћа и свакој кући у махали даје по неколико стручака. Био је син неке просјакиње Назе.

И свако јутро, пре изласка сунца устао би, умио се, очистио двориште и остале кутове. Онда би набрао цвећа за Тоду, донео јој воде и сео би на праг од њене собе, чекајући да га она позове, те да је полије,

фине, нежне маље испод косе, око врата и при крају образа; и оно колутасто, једва приметно руменило при дну јој лица — онда се тек осети сва милина, љупкост и драж, што се показиваше при сваком њеном покрету.

И Димитрија, који до тада никад није пио, тад се опи, јер је вечерао заједно с Тодом и она му је налевала чаше. Па онда као луд, бесан од неке среће и радости трчао је, играо махнито, витлао се и сваког је часа трчкарао час ка Тоди, час

Одједном чу како кола стадоше пред капијом, па онда како сви изиђоше, па попин дрхтав благослов, јецање Тодино, плакање и угушено ридање осталих... и... и...

Прелазиш ти, гледаш где ћеш да ступиш, прво опробаш камен да ли је он доста сталан, па онда занихав се, и уздигнувши главу, лако као срна, скочиш на нашу страну. — Ах! Ево ме!

А кад ми што год добро скувамо, онда мати пошаље, по мени, вама. — На, однеси им. Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало.

После јој казује од кога је садашњи газда ту њиву купио. Онда јој набраја некадашње наше њиве, чивлуке, винограде; казује јој колико је то годишње доносило, с којим се имањем

И онда, занесе се, па отпочне да прича свој живот, места и градове где су били, кад су ишли на хаџилук с дедом... Онда набраја

И онда, занесе се, па отпочне да прича свој живот, места и градове где су били, кад су ишли на хаџилук с дедом... Онда набраја, казује до ситница о свима садашњим газдама „скоротечницима“: шта су пре они били, код ког служили, из ког су

После се ти пробудиш и онда вечерамо. Твоја мати донесе што год од ваше куће, а и с оним што ми имамо, вечерамо заједно.

Ујутру, пошто се да кокошкама, да оне прво окусе кувану пшеницу, ја онда разносим по комшилуку „задушницу“. Прво доносим вама.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

у совршенство довести; дело весма полезно, будући, да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

ох да сиромах Зеј! У страху Зеј са стрепна колена свог орла шиле глађу морена, да једе роба, да му вади плућ, нек с' онда смеје богу с' ругајућ!

Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему сниваш? Ако још има крилатих снова испод окова, ох онда сањај облаке црне што ће их врели јуже да згрне, облаке црне, олује бесне и муње кресне и гром и јек; вихар да сапон

Ал' онда, онда! — Ох, не сећај ме. Не спомињи ми славе ти срамне, позлате мамне рђе ти тамне, невоље сјајне! — Сва се племена

Ал' онда, онда! — Ох, не сећај ме. Не спомињи ми славе ти срамне, позлате мамне рђе ти тамне, невоље сјајне! — Сва се племена

мо'ш одерат смелом десницом са божја лица недигнути вео, на наличе окренути нам га, да и то смртна сила која сме ни онда не, ни тад, ни тако не! Не будите га, смилујте се на њ! проводити га манте по воли за тешком школом вакацију ту!

се прелије ливена толко душанова крв, што теби може зборит смелије, угледније што те је славит знао, — мислиш ли тако, онда нам је жао: до страшног суда још претрпи се а не верујеш ли, — посрби се!

броде лагано скоре, казујућ богу молитве сетне што им из цркве долећу чедне, а кад им творац срдито грмне. онда одлете за горе стрмне. Стоје пребели Ђурђеви ступови. љубазни знаци божје љубави.

Па да ми је попит очи пољупцима једне ноћи, камо срећа, камо слас'! Јер онда би тек делила тог остатка вредна била, десна руко, твога мила, медна уста, вас, ох, вас!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Обично се мисли, и пише, да је Вук прво штампао приповетке у Давидовићевим новинама, па онда их објавио у посебној књизи. У библиографији Вукових радова од Љубе Стојановића (Живот и рад Вука Стеф. Караџића, стр.

Прича се морала саслушати у целини, и више пута чути, па ју онда сам, у тишини, записати. И зато је Вук још у почетку овог рада говорио: „Слабо ће ми ко вјеровати и разумјети, како је

“ а гдјекоји: „Дај барем један да понесем!“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више.

Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: — Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати. Тако они два млађа брата заспе а најстарији остане

Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: — Устајте, браћо, свануло се!

Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: — Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати.

Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила сасвијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу не би л' штогођ виђети могао, али нигдје

Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: — Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно.

— Е, вала, добро; кад је тако, сједи! Па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести.

Шњима и царевић једе, ама им очи завараја па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: — Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести. Отале пођу свих девет и царевић десети.

Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу

Он се попење, па онда рече њима: — Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Струнила си се. СОФИЈА: Нећеш да плаћам шваљама, а неправо ти је што шијем. МАКСИМ: Кад треба друго радити, онда те је напао шав. Ја морам пропасти код такве жене. Шта си имала куповати гвоздени лонац? Није ти по вољи од земље!

СОФИЈА: Ето видите, браца; сад како ћу да му угодим? ЈЕВРЕМ: Кад дефензивно стање не помаже, онда се ради офензивно. Није само једанпут добивена битка дрзновеним нападом; зато треба операције променити.

Прво и прво да се начине јаки редути, да у случају нужде можеш ретерирати без опасности; па онда напред; центрум, десно и лево крило, све треба точно да дејствује.

Добијеш ли пак прву битку, онда остале лако иду. Дакле: непријатељ се приближује, аларм! Пленклери напред; инфантерија, кавалерија, алтилерија, све у

МАКСИМ: Знаш врага, да те носи! Неће се кувати. СОФИЈА: А шта ћемо јести? МАКСИМ: Ништа. СОФИЈА: Онда би опет псовао. МАКСИМ: Псујем, јер имам неуредну жену. Само скувај, пак ћеш видити шта ће те снаћи.

СОФИЈА: Али ја оћу! ЈЕВРЕМ: Право, снао! МАКСИМ (Јеврему): А шта ти ту? ЈЕВРЕМ: Кад командант не разуме команду, онда се место њега поставља други. МАКСИМ: Ти њу квариш. ЈЕВРЕМ: Ја сам само од генералштаба.

) МАГА: Што сам дошла? Бога ти, секо, како се кува, ето, воће у пари? СОФИЈА: Метне се у стакло што оћеш, па онда се наспе подоста шећера и затвори добро крпом, а преко ње бешиком. После се метне у сламу, па се тако кува полагано.

МАКСИМ: А шта значи то? СОФИЈА: Ето што значи: ако је дошло до тога, да се морамо тући, онда ћу ја искати од ње помоћи. МАКСИМ: Свог мужа столицом? СОФИЈА: Боже сахрани!

Једанпут већ обневидим, па уватим за курјук. МАКСИМ: Тако, тако! КУМ: Али шта сам ти онда тек пропатио! Повучем, а мени сва кика остане у руци.

(Одлази.) МАКСИМ: Плаче ли и твоја, куме, кад не може да ти доскочи? КУМ: Плаче; него онда не иде она напоље, него ја.

Па ако узживи јошт двадесет година, куд ћу онда? МАКСИМ: А какав ти је тај нови лек? КУМ: Како уђеш у собу, а ти само овако (прети прстом); па онда (метне руке на

МАКСИМ: А какав ти је тај нови лек? КУМ: Како уђеш у собу, а ти само овако (прети прстом); па онда (метне руке на ртењачу и ода ио соби), али ћути! НИКОЛА: Е, куме, па то ће она већма планути. КУМ: То се зна!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Што се пак читатељки тиче, њима право остављам онда суд изрећи кад књигу внимателно прочитале буду. Ја знам да сам и с пређашњим изданијама слаб кредит код женскога пола

ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш. СУЛТАНА: Наопако? Лепо! Тако човек ни слушкињи не говори. Наопако? Кад умрем, онда ћу ову реч заборавити. (Персиди.) Шта ми пиљиш у зубе? Оћеш да те посадим на канапе? (Персида изиђе.

ТРИФИЋ: Тебе јошт нико није обешчестио. СУЛТАНА: Није, чекаш док ме тко не попљује, пак ће онда добро бити! Срам те буди! Ти си муж!

ТРИФИЋ: Сад кажи ми тко ти може угодити? СУЛТАНА (плаче): Ко ми може угодити? Оћеш да се најпре жива искидам, пак онда да ми купиш штогод? Мислиш да сам ја пањ, да ништа не осећам?

СУЛТАНА: Ја знам само талијански да певам. СРЕТА: Опет си почела? Кад твој отац поведе медведа, онда му свирај талијански, а мени певај српски. Дед, немој ваздан да се дајеш молити; други пут не могу да те сносим.

Ето јој образ, ето јој нос, вештица, није се ни умила, него спава до десет сати, пак онда овако подбувена у скитњу. Чекај мало, научићу ја тебе памети. ТРИФИЋ: Срето, ја би рекао да је ово моја жена.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Болест обнавља се. Па зашто онда у тминама, Боже, Зашто, кртице, рујеш по свом мулу И разгрћеш га? Столећа се гложе И дрхти жижак на танкоме

ми Ја слушам спори покрет зодијака Над равним кровом, гласове у тами Што боји простор између два знака; Најближи свету онда кад смо сами, Кад душа света шапуће из мрака, Учимо мудрост дружења с тишином — И љубав наша стари као вино. (25—27.

Ако недовршено сведочи савршенство, Онда несавршено има довршен облик; Зато је онај мудри неимар Пантеона Пробио куполу кружно, на самом врху, да би Кроз отвор

(8. ВИИ 1989) РАВНОДНЕВИЦА Два кљуна ваге у пољупцу скоро, А лето као да оклева, цеди Још кап, онда још једну, тако споро, Као да мери својом метафором Колико бивше вреди и не вреди.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

спуштали смо се низводно од Макиша до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један једини минут, чак ни онда кад јој је савска вода улазила у уста.

страха да нисте какав надувенко, ако разумете шта оћу да кажем, мада се то не би слагало са оним што пишете, схватате? Онда се најзад одлучим па — куд пукло да пукло! Цап — а ви мене право на вечеру! Стварно сте слатки!

И где је онда ту она тако потребна доза тајанствености из књиге „Како жена доживљава мушкарца? „ шта нам друго остаје осим да

Ако неко може да вас отфура на једно овако максимално место, где сваки сто има лампу са абажуром, онда је он као по правилу „табу“, разменио је четврту банку живота, има жену и осредње забавиште деце.

Хоћете ли да знате шта се даље дешава? Обично вас одводе на нека места близу краја света, па онда пола сата улево, и ту на ваше очи почну да се укокавају од претеране патње, шта ли?

Хоћу да кажем, одједанпут помислите да се иста ствар може и вама једнога дана догодити, а онда — ћао, рагаци! А опет је са њима, с тим маторцима, лепо, на часну реч!

време када сам била девојчица и када сам мислила да на свету постоји само један језик и да се он зове београђански. Онда узимам огледалце, пред којим се често бријао мој матори, и почнем да се посматрам: — Кретену један кажем сама себи —

— Па шта онда? — одговарам. — Без везе. — Нико те није чак ни интервјуисао! — Брига ме за интервјуе! — Нико ти није ништа поклонио

Чак ни шаховски краљ! — И онда? —Ти си најобичније сиво дете смога. Кћи споредних дворишних зграда. Муштерија бедних самопослуга на ћошку.

лепо се видело како сузе падају (клик-клак) на палубу, а затим кроз расушене даске одлазе да се улију у Саву, а онда у Дунав, па у Црно море, које се такођер негде улива, само не знам где, јер сам била болесна када смо то учили.

Господе, колико су ме љулали, кад се само сетим! Љуљали су ме у огромним количинама. А ако има ичег што не подносим, онда је то свакако љуљање. Негде око седме године кажем матором: „Доста, бре, тог љуљања, добићу морску болест!

више, да је Хајдук Вељко стално спавао са лепом девојком испод неког дрвета, да смо најгостољубивији на свету и све, а онда једнога дана, када завршите школу и отворите новине, начисто вас опали кап!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Затим ударим у водолечилиште: увијем га у ћебе, докле зној скроз не протече, па онда пуф с њиме у воду; притом мора болесник најмање педесет чаша воде на дан да спусти. МИТА: Ао, куку!

МАРКО: Ако то није лудо, онда не знам шта је. ЈЕЛИЦА: Ју, татице, немојте тако говорити, јер ће вам се у Бечу смејати сви као највећем простаку.

МАРКО: А ја теби кажем: гледај твоју кућу и економију, па кад стечеш, и твој муж буде исте памети као што си ти, онда можете ићи куд вам је драго. 4.

ЈЕЛИЦА: Тоје врло лепо... Како сте се унтерхалтовали у Месецу? АЛЕКСА: Не може боље бити. Баш се онда догодио хофбал.

Шта сам ја у Бечу видила! АЛЕКСА: А да одете јошт у Мадрид, да видите галије, да видите море, шта би онда рекли! ЈЕЛИЦА: Мора сила воде бити? АЛЕКСА: Всјачески.

МАРКО: Бре, мани се Париза, већ како ти зна ово место, канда је одрастао код нас. Па онда, и ону девојку... Хм! Хм? Мени је зачудо.

Марко: Е, онда му је лако трошити. Али ја опет мислим да би лепше било кад би ваш господин какву службу примио. Мита: И сад је остао

АЛЕКСА: О, глупоумне! То није тако. Сад долази ред да добијем од ови новаца да намирим Марију, пак онда да просим ову ћурку. МИТА: Охо! АЛЕКСА: Богатства има доста; кад се венчамо, онда нека дува у прсте за кога је пошла.

МИТА: Охо! АЛЕКСА: Богатства има доста; кад се венчамо, онда нека дува у прсте за кога је пошла. А зар би ово прва свадба била гди се није или младожења или девојка преварила?

Ја вас љубим искрењејше, али шта помаже љубов, ако ми отац не би дозволио? Онда би ме лишио свију добара и имјенија. ЈЕЛИЦА: Чиста љубов може и у пустињи и с колибом задовољна бити.

МАРИЈА: Тако треба? То је лепо? Изварати од сироте девојке хиљаду форинти, прстеновати се, пак онда побећи? Свирјепи, на крај света иди, свуда ћу те сљедовати! АЛЕКСА: (охрабривши се, Марку): Тко је ова персона?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Поскочи Мачак од вјетра бржи, умива лице, бркове глади, припрема пушку, фишеке вади, а онда Пијетлу придику држи: „Кад у лов одем, рођени побро, обоја врата забрави наша, и још ти кажем: чувај се добро од

„Унуче драги, био ми жив!“ На земљу Мјесец свјетло точи, пољану малу зрацима таче, а онда стаде и шири очи: неки малишан у врту плаче. Изгубио је сребрну пару, па суза лије — читаву бару.

А сунце врелу поплаву просу, врбама суши зелену косу. Изиђе Жућа, на сунце шкиљи, смешка се сваком зрачку, па онда вели: „Питам се, је ли, шта ли то рекох мачку? Тако ми репа и мудре главе, бунцȏ сам нешто, шашав од страве!

Кад ваша поља завије зима, негде је лето, знај, мислите онда на цветне даљи, на сунчан јужни крај. Вечито радост по свету једри, увек се дани враћају ведри.

“ Полако иде дедица Триша, простире кожух под први дрен, па гласно зевну, а онда леже с руком под главом, сетан и снен. У пољу дотле Жућа и Тоша стали, не чују са млина хук. „Шта ли је са њим?

Заседа моћна, два су на броју. Мењати морам трпезу своју.“ „Куда би, шта би? — Видран се пита, а онда истом одговор сину: Жућа је овде, мачак је овде, најбоље онда — идемо млину.

“ „Куда би, шта би? — Видран се пита, а онда истом одговор сину: Жућа је овде, мачак је овде, најбоље онда — идемо млину. Читаве ноћи, до саме зоре, моћи ћу мирно дремати горе.

Части се Видран пред млином старим, а све је тихо, не чујеш гласак. Опири рибе, а онда рече: „Добро би било дремнути часак. Неће ми бити спавање лоше под самим кровом Жуће и Тоше.

Превара гола! Па то су кола.“ „Ово је кућа, права, без грешке, она се вози, ја идем пешке.“ „Онда вам спремам оптужбу врућу: ви сте пребрзо возили кућу. Испред окуке, ја видех вас, до саме даске дајете гас.

“ „Три војника, па шта онда, што се дереш, луда главо?“ „Ето бако, од радости, сва три су ми рекла: здраво! Један рече: — Здраво, момче!

(Цица је, знате, овдашња мачка. Толико о њој. Тачка!) Онда је . . . онда . . . као што рекох, та иста дивља свиња, (што је не убих и не испекох!

(Цица је, знате, овдашња мачка. Толико о њој. Тачка!) Онда је . . . онда . . . као што рекох, та иста дивља свиња, (што је не убих и не испекох!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера. Острво према томе не бих ни видео. — Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? — Пет.

Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица. — О, видећете је сигурно. — Онда ћу се пети овим уличицама? — Боље је да узмете овај пут са стране.

— Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро.

Више бих волео да из Хуенте напустим језеро. — Онда ћу ја у пет доћи по вас. — Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће.

— Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо. — Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Када се вечера код вас? — Кад год хоћете.

Могли бисте ипак да говорите са мајордомом. — Мислим да ћу га видети којом другом приликом. — Довиђења, онда, господине. — Довиђења. Кажете тридесет литара? — О, врло често и више. — Довиђења. Пролазим опет кроз село.

Људи на њима су ћутљиви и лаганих покрета. Ја прво чујем њихове мреже, кад падају у воду, и весла, и тек се онда појављују барке и рибари иза траве и трске. — Има ли рибе? — Врло мало, млади господине.

— Нема. — Језеро није везано подземно са морем? — Никад то нисмо чули. — Како је онда могуће да има јегуља! Ја сам увек слушао да јегуља има само тамо одакле могу ићи чак у нарочита мора ради плођења.

Ја сам ти давно то рекла, је ли, Мигуеле? — О, ти си рекла... Разуме се, Бернес је енергичнији много од мене, а онда, Бернеса сви слушају кад говори. Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења.

Успећеш. — Како сте ви прво успели? — Ја сам увек веровао да је наш рад велика ствар за народ и онда сам само видео да у покрајини Сарагосе омладина није организована.

Није организована на један рационалан начин, да користи општој ствари. Није довољно обући се и имати музику. Онда сам ја то чинио сам не тражећи ничију помоћ.

Можда ће једнога дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове, више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Анђелским крилом нека ме штити Кроз живот овај мучан и клет — А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни управи лет!

Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу. Кад Самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме. Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име.. И за тим у буџак оде.

Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове дувана сува, И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

Хиљаду осамсто... (Сад не знам којега лета, Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) — Зима је велика била. Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа пола је и горе крио.

Кад стигоше месту, близу до обале, Хор отпева онда суморно опело; Уставама јаким размакоше вале, Ископаше раку и спустише тело, И крст преко њега.

А заступник вечног Бога Кад последњи зачу крик, Са светлошћу лица свога Обасја му бледи лик — И онда се с њиме врати, Где га брижна чека мати.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

као да ти звезде падају на шлем, у шуми великих ружа поседи с мајсторима нека ти нежним длетом промене лик. Онда у планине! До дивовских чаша пуних леда и студених чардака магле.

Тек онда се може бити добар а да се себи не нашкоди. Он је с облацима бдео у предсобљу другог света, а брат му руком показа

Валови се муте, он се клати, лице му посиви као болном псету, у руци нема више знака, онда га гурне низ воду нечија нога.

се плотна домогла Атона Овога јутра већ неколико пута Раздаљине између човека и Творца прво су расле споро, онда вртоглаво брзо. Прво је све изгледало природно: близина, лепота, постојање, светост.

И лебдење сваког неутопљеника спасеног његовим погледом. Онда он замахне руком, отвара поноре, дели мора. На дну, неколико људи, не грешних, не вечитих, али у њиховим љуштурама

Видели су се само зидови обрасли сликама светаца са ореолима као златним шкољкама нанесеним на обалу. Онда смо одлазили даље путем уз обалу, а цркве се иза наших леђа дизале увис, ослањајући се на море, на пучину, на огледала

Са светом светости човек се не опходи помоћу знања. И друго питање се поставља: ако има света који је свет, зашто онда овај мањи, мање достојан и зависан свет свега створеног? И ту нема казивања, осим да се рекне: добро је што је тако.

Са светом светости човек се не опходи помоћу знања. И друго питање се поставља: ако има света који је свет, зашто онда овај мањи, мање достојан и зависан свет свега створеног? И ту нема казивања, осим да се рекне: добро је што је тако.

земљу основа на Ничем ту је и свако од нас пустио корен насупрот чуду неисповедивом што над главама промиче мрко Онда Сава стане пред мене каже: ко си овде је вече никога нема сенке све раде по својој ћуди гладуј ево ти хлеба врати се

мора у гудури пред њим словенски говор звони ко у руднику групмен Госпа прилази столу прво о вечном дану онда о ноћи снева и приклања се земљи Она у наручје старца диже и слови: васиљена није страшна ни огромна кад је цела Инок

оне што се теби моле расути међ стењем и бурама молим се за сестре у црном и сестре-слике што сваке ноћи прво све виде онда оживе молим за оне у молитвама боље нек издрже боси и посни по гудурама.

но што падне киша иди па се трезни ти кажеш да си бегунац Београда али овде усред подне може да почне помор. Онда треба тражити заштиту високо на планини кад време покаже знаке опадања и тарабе се изврну у блато и крену саме да

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Ама, не кажем ја ништа против тога, али да си пао под стечај, па онда купио аутомобил, ја бих ти скинуо капу. Али ти никако не умеш, спетљао си се.

Е, али, брате рођени, кад немаш занимања, не можеш бити старалац. Не можеш, дабоме! Е, онда, кад и тебе избришемо, 'ајде, реци, ко нам остаје? МИЋА: Како ко, а ја? Као да ја не постојим?

САРКА: Знаш како је, прија-Симка, на старо дрво се калеми млад пелцер. СИМКА: Па онда шта знаш: може ова девојка имати какву старију сестру, а може и тетка имати какву млађу сестру.

ПРОКА: Има право Трифун, то је и ништа друго. Ево главе да ће се Агатон уселити. ТРИФУН: Е, ако ће Агатон, онда ћу и ја, бога ми! САРКА: А што ти опет?

САРКА: Чудо нећеш и ти, пријатељ-Мићо? МИЋА: Ама, ко каже да нећу? Ако је чија дужност да се нађе овде као чувар, онда сам то ја на првом месту. САРКА: А да л' мислиш ти да чуваш ствари или сестричину?

) Ју, па он би могао и мој будилник да склони. ГИНА: А у којој је соби тај будилник? САРКА: Баш у његовој. ГИНА: Е, онда да знаш, тај будилник је већ у његовом коферу. САРКА: Шта кажеш? ГИНА: То што ти кажем!

'Ајде, ти Танасије, и ти Видо, и, рецимо, овај пријатељ Мића; добро, ви, ал' што је овде онај Трифун, па онда Сарка? И најзад, сви други како тако, ал' да је пита човек, ову Сарку шта ће она овде?

СИМКА: Ама, са оном девојком? МИЋА: Па она је малочас отишла да јави да смо се ми уселили. АГАТОН: Е, онда то мења ситуацију.

Где бих се ја огрешио о закон; не дај, боже! Али, видим, уселила се гомила у кућу, а нема ко да одржава ред, и онда шта сам могао? Ето само зато сам се и ја уселио, да одржавам ред.

Где да се крећемо и селимо за један дан, а право да вам кажем, била би и срамота од света. АДВОКАТ: Добро, онда, останите до сутра! АГАТОН: Е, то је лепо од вас!

АГАТОН: Па сви, дабоме, и сваки верује да је главни наследник. АДВОКАТ: Па што се онда не погодите међ' собом? АГАТОН: Како да се погодимо?

АДВОКАТ: Ја не знам, али стрпите се до сутра, па ако тако пише, онда се споразумевајте. Нема смисла то раније да чините. АГАТОН: Па јесте, право кажете.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Склапао сам очи. Још један дубок удисај и тело као да обамре... Негде је лануо пас. Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено,

— Не спава ти се?... — Чујеш ли звоно? Он накрену главу на једну страну. Отворених уста бленуо је у тамну ноћ. Онда се окрете мени и проговори равнодушним гласом: — А, ко му га зна! — и слегну раменима.

Кад сам отворио очи, чобани су већ били устали, пси су лајали. Али нешто се догађало. Из даљине су допирали дозиви, и онда се изви само један глас: — Е-хе-еј! Исток се помало беласао, сјај звезда гасио, а зорњача блештала металним сјајем.

Шта плачеш?... Нисмо ја и ти сами. Стотине хиљада родитеља испраћају сутра своју децу. Разговор се онда пренео на Французе, Русе, Енглезе... — Наравно да то не може дуго трајати.

Заплака се и сестра, ваљда што је видела од мајке. Отац је гризао усну и са муком се савлађивао. Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна. Шта буниш дете...

Буди веран заклетви... и извршуј све што ти се нареди... — Онда застаде, као да се загрцну: Нека ти је Бог на помоћи! Ја узех ствари.

Сестра ми се обисну о врат. Дуго ме љубила, па ме онда ухвати за руку, да ме испрати. Отац је помилова: — Е, врати се ти, имам нешто да му кажем... — Па што?

— пољубих је и пођох журно са оцем. — Да пишеш и да тражиш одсуство! — добаци ми сестра, којој махнух руком, и онда затворих врата. Ишли смо једно време ћутећи. Отац као да се мучио, хтео је нешто да ми каже. На излазу застадосмо.

— обрати се мени. — Опростите, хтео сам само да питам када воз полази? — Рекао сам да ћемо објавити — онда ме дохвати за раме, војник ме прихвати и тако се нађох у оној маси народа.

— Сигурно ти ово први пут, те не знаш шта значи то „џодисати“... Видиш... јединица крене, па стане, онда опет хајд сто метара, затим стој три сата у месту. — А зашто? — А враг би га знао...

— Тако — говорио је трљајући руке — све иде на снагу... Пази да не уђеш — добаци једноме, који само помоли главу. Онда се обрати осталима: — Седите на улаз, и опустите ноге... тако, да се бар и ми мало опружимо.

— Јест, а шта ћемо онда са митраљезом? — Е, бато, ту бих поред митраљеза поставио оне ћораве у једно око, али са здравим ногама, па нека они

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Путник се још једаред обазре на село, па онда баци на земљу неку вунену струку са својих леђа и седе на њу. Тек тада опази чобане, који га пажљиво посматраху.

— Молим вас, прекиде га учитељица, могла сам ја може бити наћи стан и џабе, па зар онда и ви да ми не платите ништа? Ја имам по закону право на добро озидане две собе, кујну, подрум и дан орања земље ...

Јавите министру да не можете издржавати школски прирез, па нек вам затвори обадве школе. — Е, моја госпођо, ко би онда смео жив изићи капетану пред очи!

Гојко се трже и готово одскочи корак натраг. — Како... не, не, молим... Има времена, други пут... — Е онда до виђења. Лаку ноћ! рече она и климну главом кокетно, па се обрте и уђе кроз вратнице у своје двориште.

Шта ћу, не могу друкчије !« И она склони своју дечицу за школу, рече им да се ту играју, па се онда полако приближи Гојку. Он стајаше међу децом, па им говораше нешто живо машући рукама.

Најпре се већ обавестио о њеним родитељима, о школовању, о свему, док се тако мало упознаше и зближише, па онда поче поиздаље добацивати похвале њеној лепоти, памети, лепом положају који заузима...

тхи! ... — рече он, махну руком по ваздуху и насмеја се гласно, па онда настави : — А ви, то је већ друго... вама требају многе школе. Без тога не може да се ради ваш посао како ваља.

Њему баш немој зубе показивати, ономе знаш... него онако низ длаку. Лажи га полако док не ухватиш за врат, па онда о земљу. Ја, братићу, тако је то. А ти се не бој, што се тиче... — Море шта ти је, кога имам да се бојим...

шта му то остаде неисказано, недовршено ? А знам, осећам да ће се то другом или трећом приликом све исказати. Па онда?... О, та ваљда и Бог гледа са неба на сиротињу !...

Море, ви имате паметног фамулуса, вере ми! Тако, тако је најбоље. Па ако видимо да ће и вас овако да брука, онда ћете дати оставку. Другог излаза нема.

— Кад си стар, пријатељу, и кад не можеш да радиш, онда ниси више за службу, рече писар, вадећи хладно печење, заструг са сиром и кајмаком, лук и неколико бутеља пива.

Него.. тек сад је друго; опет сад бар има нечега, а онда није било ништа, изговори он то, па дубоко уздахну и обриса руком чело, по коме се накупиле капље зноја.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ Ал’ девојка полукава била, Пак се онда млада одговара: “Ид’ одатле, млади чобанине! Ако си ми снопље повезао — Твоје овце по стрњики пасу.

Гдјено Јово са Маријом бјеше: Јово пише, а Марија везе; Неста Јову мрка мурећепа А Марији злата жеженога, Онда Јово Мари говораше: “Ој Марија, драга душо моја! Јели теби мила моја душа? Јел’ ти тврда моја десна рука?

161. Ој девојко, не намигуј на ме — Јоште нису твоје очи за ме. Када буду твоје очи за ме, Онда нећеш ни гледати на ме. 162.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

и бирократска хартијица са некаквим љубичастим штамбиљима и парафима важнија од нашег уметничког реномеа, ја онда стварно не знам о чему ми овде уопште и разговарамо! МАЈЦЕН: Ја с вама овде не водим никакав разговор!

СИМКА: Откуд знаш? ДАРА: Нисам казала да ја знам! Али знам ко зна! ГИНА: Ако га не туку, онда је, значи, још горе! БЛАГОЈЕ: Зашто је горе ако га не туку, будало? ГИНА: Зато што значи да је почо да признаје!

ЈЕЛИСАВЕТА: Кад ти знаш како би требало играти грофа, зашто ти не узмеш његову улогу? СОФИЈА: А ко би онда играо Амалију? Василије? ЈЕЛИСАВЕТА: Ваљда још има жена у ансамблу! СОФИЈА: Немој да будеш смешна!

СОФИЈА: А шта ако та гранина може да постоји једино као избрисана? ВАСИЛИЈЕ: Ако је избрисана, где је онда позориште? На пијаци, у ковачници, у апотеци? Онда и плетење корпи може да буде представа! СОФИЈА: Па нека буде!

ВАСИЛИЈЕ: Ако је избрисана, где је онда позориште? На пијаци, у ковачници, у апотеци? Онда и плетење корпи може да буде представа! СОФИЈА: Па нека буде! ВАСИЛИЈЕ: „Па нека буде!” То је најлакше казати!

СОФИЈА (с веранде): Василије! Нема их ни у сандуцима! ВАСИЛИЈЕ: Па где су онда? ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Ако их не нађеш, вечерас ћеш да се мачујеш празилуком!

БЛАГОЈЕ (одлазећи према реци): Наравно, ако нисам пијан, онда сам луд! А, ако нисам луд, онда сам пијан! (Примети Дропчеве трагове. Пажљиво их прати.) ГИНА: Шта гледаш тамо?

БЛАГОЈЕ (одлазећи према реци): Наравно, ако нисам пијан, онда сам луд! А, ако нисам луд, онда сам пијан! (Примети Дропчеве трагове. Пажљиво их прати.) ГИНА: Шта гледаш тамо?

БЛАГОЈЕ: Ја, за разлику од тебе, владам собом! И знам шта говорим! ГИНА: Па, ако владаш, зашто се онда дрогираш том ракиштином? (Са улице долази Милун) МИЛУН: Чуо сам да овде станују глумци!

То би било превише компликовано за његову памет! ТОМАНИЈА: Зашто се онда шуња овуда? ДАРА: То се и ја питам! ГИНА: Мени је лакше кад знам да је овде! ТОМАНИЈА: Зашто лакше?

ТОМАНИЈА: Нема тога што би га од ње одмамило! ГИНА: Шта га је онда могло одмамити од Секуле? ДАРА: Истини морамо да погледамо у очи!

ГИНА: За вјеки вјеков, до прве прилике! БЛАГОЈЕ: Дух си ми држала зачепљен у оној флаши! ГИНА: А онда дошла глумица, вила Равијојла, и флашу отчепила! БЛАГОЈЕ: Отчепила! И ослободила! ГИНА: Ослободитељка!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

сео на клупу поред остарелог Паје Путника и покушао са њим да разговара, Путник би запитао: „Је ли господин Србин? Онда немамо шта да разговарамо!

је удали за мог оца, мој отац је био толико пун дугова, и толико осиромашио, да нису имали ни толико новаца колико је онда стајала једна колевка. Мати ме је повијала у једном кориту у ком је хлеб месила.

Данас ми се чини да би то било доста. До смрти свога оца, до петог разреда гимназије, био сам осредњи ђак. Онда се реших да убудуће будем међу првима, Био сам међу првима.

Сад ми се то чини јако глупава, али сам се у оно време, од те похвале, надимао, као жаба. Дошавши на Ријеку, која се онда звала Фијуме, и која је тада била пуна талијанаша, ја сам покушао да уђем у Академију ратне морнарице, а кад нисам

Ја сам тада био у петом разреду и онда сам, сваке године, проводио неколико дана на селу. И тада ми је још личило на идилу.

Не ваља то. Много бих губио. Требаће они патриоте и у Аустрији. Да се ја вратим, лепо. Ја сам онда два дана опонирао, па сам се вратио. Ја сам се давно на тог пуковника одљутио.

Био је извршио самоубиство. Делегацију је предводио генерал Божа Јанковић, који је онда личио на Куропаткина, а његови официри имали су на капи рајерово бело перо.

На жалост, ја сам убрзо напустио и жељу да учим медицину. То је било зато што је онда био обичај старих студената у Бечу да новодошлог („бруцош“) одведу у подруме где мртваце сецирају, и да му у руку

Међу њима је био и чувени комичар, Буца. Поменута млада жена, са своје две мале девојчице, покушала је онда да се врати својима, али је граница, код Земуна, већ била затворена.

Кока Вишњички је онда од једног нашег земљака (описан у Апотеози) научио да, ујутру, скочи са кревета тако да угане ногу и да му се нога

Али јој нису дали за оног кога је она хтела. Она се онда била решила, као Офелија, да се дави, али се затим предомислила и решила да иде у манастир.

Она ме пољуби у чело, а помилова по образу. Рече ми да је и она била Вујић, као моја мати, из Панчева. Ја онда помислих да је живот можда само једна комедија, Голдонија.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

По шумама су лутали лавови, тигрови и друге звери. Међу људима и зверињем била је онда љубав, слога и мир. Лав и тигар долазили су Адаму и Еви и умиљавали се, а они их миловали.

А у башти је било много свакојаког цвећа, а највише ружа са крупним, сјајним, као снег белим цветовима. Црвених ружа онда није било, већ само белих.

Земља се плачући молила анђелу да је не дира. Анђео се сажали и врати се. Бог онда пошаље Михаила арханђела, али се и он, ганут молбом земљином, врати на небо без земље.

Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу. Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти.

Из белог платна гледа младо лице, бледо и спокојно. Странац се прво обазре па онда седе за један сто, лагано спусти на њ обе руке у којима држаше струк огромног крина.

Нико му се није смео протиВити, И народ је дрхтао од страха и само се молио Богу. Онда Бог, да би показао царево ништавило и народ ослободио од таквог чудовишта, пошље једну мушицу, тог нашег далеког

А тако је прошао и онај римски цар што је разорио Јерусалим, град Божји. Па онда, Бог је понекад слао читаве облаке од мушица на велике војске које су долазиле на мале народе да их подјарме и

да Му сачува краву, и сад, ако крава остане на миру, он ће за то да захвали Богу, а да јој се нешто деси какво зло, онда ћу ја бити крив. Увек је ђаво крив.“ И ђаво се наљути, али после одмахне главом, узе карабу и стаде да свира.

Свирка се прекиде, прекиде се и игра. Сви попадаше од умора, па онда ђипише: роде и чапље од страха одлетеше далеко, гуштери шмугнуше у рупе, жабе поскакаше у воду бојећи се да се не

Ако је то истина, онда најпосле нико неће ни долазити да купује од мене хлеба... Баш му не дам!... — И љутито окрете главу од њега.

да скаче, да ђипа, да се врти око себе, да се стреса, напрежући се из све снаге да отресе перје са себе, али узалуд! Онда подиже очи своје к небу. — Боже, Боже, шта учини то од мене!

— Ку-ку!... Ку-ку!... — одговори жалостиво пекар. И на сва њена питања он одговараше само „ку-ку!“, па онда уједанпут поче да се смањује, да постаје све мањи, мањи, мањи, док не доби величину обичне птице кукавице.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— А одакле си ти? — питам. — Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио. ,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам: — Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи?

— Нисам никада. — Никад!... — узвикну он забезекнуто од чуда. — Онда на каквом високом положају, са неколико плата? — Никад. Виши чиновник као да онеме од чуда.

— А ако се кроз који дан отвори извоз свиња, шта онда мислите? — упитам учтиво и радознало. — Ништа простије: пошаљем други поверљив распис, у коме ћу опет тако исто

— Па нашто сте онда доносили нове законе? — усудих се да упитам. — Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што

— То је онда ужасна администрација? — приметим. — Врло велика. Наше министарство има највећи број нумера од свију осталих.

— Па кад, онда, раде у пољу? — упитам. — Е, видите како је. У почетку изгледа тако. Ово је спор начин, који ће у први мах изгледати

По моме дубоком уверењу, најглавније је да се прво теорија добро утврди, па ће после ићи лако, и онда ће се видети да ће се све ово време проведено у теоријском изучавању привреде стоструко надокнадити.

кад он вели да је стара граница с јужне стране ишла северно од града Крадије; а то је непоштење; јер наши непријатељи онда могу с мирном савешћу полагати право на земљиште до више Крадије.

Његова жена, онда, као што вам кажем, поднесе Скупштини молбу, и Скупштина повољно реши. — Па је ли богати трговац задовољан таквом

Ево, на пример, откад је установљена штедња, моја ћер је већ преко сто хиљада уштедела за мираз себи. — То вам је онда најважнија партија у буџету — приметим.

— А просвета? — Просвета? Е она, већ, разуме се, долази у непредвиђене издатке. — Па чиме онда покривате тако велики дефицит? — Ничим. Чим се може покрити? То долази у дуг.

— Ето, ономад је издата велика сума новаца једном члану владе да лечи жену из буџета на поверљиве издатке, и онда, ако се не пази на сваку пару, како ће народ плаћати? — А колики су приходи у земљи, господине министре?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Трава те заголица по врату, мрднеш мало и притиснеш је главом, па си онда миран и спокојан. Из авлије те угледају голуждрава деца па, и не питајући те, ето ти целе гомиле.

али ти уживање прекида оштра студен, од које ти се најпре кожа најежи, па затим и само срце задршће и онда се лаћаш трудног рада и хиташ, да се у раду што пре загрејеш...

Јоване бећаре, која ти је драга? — Лепото девојко, Милица Ђокина... Е, да није пустог мрака, волео бих онда видети Милицу како је изгледала, док се песма хорила. Мислим, што год је било у њој крви, све је отишло у образе...

Изредише све, па и самог ч'а Марка и стрина Сару. — Е није 'асне, не мо'ш им ништа, вајка се ч'а Марко, а знам да се онда сетио многог момачког ђаволства. А кога сте ви, море, заборавили? подсећа их ч'а Марко гласно.

а овај шчепа за грлић, па се полако измакне у помрчину. Она до ње чула муцање, па пружа руку, а бардака нема. Онда она њој: хм! а ова ти њој: хм!

« Једна викне: није у мене, друга, трећа, све тако. Онда ти, брате мој, полете утуљени угарци, па све по главама, а они ђаволан, кад испио ракију, потегне бардаком у сред

Вије се дивна песма, ал' и рад не стоји. Онда се тек и ради, кад се њени гласи разлегну. Уз песму се и старост подмлађује, уз њу се и старе груди распламте, а за

Разуме се, да је ова последња особина морала пасти у очи претпостављенима, и онда није ништа чудно, што га, после краћег времена, видимо као управника једног великог завода.

Жива душа, топло срце, тражи хране за себе, тражи љубави, насладе, и кад то не нађе, онда се у њој постепено ствара мржња према ономе, који га је тако оковао, заробио...

Нек стекне, синак, па нек тражи онда...« Чим се то рашчуло, исписници почеше да избегавају један другога. Сад беху заједно и Ђокић и Љубиша.

Другови око мене прескачу, провлаче се; при каквом незгодном скоку опсују крупну псовку, намрште се, и онда видим, да код њих нема ни помена од страха.

Опет зађосмо у шуму и сиђосмо у једну јаругу. Далеко пред нама зачу се пуцањ, па онда викање. Пуче још неколико пушака.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

у дневним вестима: да није ко од бивших министара ишао у двор, јер, знаш, чим бивши министри почну да иду у двор, онда знај да ће бити кризе! ДАНИЦА (разгледа дневне вести и чита наслове у себи).

ЈЕВРЕМ: Е, па онда, кад се тако осећаш, баш да те нешто запитам. Реци ти мени (завирује у новине) шта ће то рећи „индивидуа”?

А... јеси ли слазио од јутрос у чаршију? ЈЕВРЕМ: Јесам. ЈОВИЦА: Па биће онда и да си чуо што? ЈЕВРЕМ: А шта има да се чује? Има л' што ново?

А то још овде и бива, али тамо... ЈОВИЦА: Па онда не знам кога би? ЈЕВРЕМ (подозриво): Не знам ни ја. ЈОВИЦА: Јер ту треба наћи човека, али таквог да му се не вуче

ЈОВИЦА: Нисам! ЈЕВРЕМ: А јеси ли говорио другом неком? ЈОВИЦА: Нисам, рекох прво да разговарам с тобом, па онда... ЈЕВРЕМ: ...Па онда ником више и да не говориш! Мени, па ником више.

ЈЕВРЕМ: А јеси ли говорио другом неком? ЈОВИЦА: Нисам, рекох прво да разговарам с тобом, па онда... ЈЕВРЕМ: ...Па онда ником више и да не говориш! Мени, па ником више. Воду да метнеш у уста и да не отвориш уста више.

(Показује гестове рукама.) А он њој све овако... Као у позоришту. ПАВКА: Ју, ју, ју! (Крсти се.) Па кажу онда: није истина кад тако новине за понеку пишу.

Дабоме да ми не треба! СРЕТА: Е, па зар ниси могао ти да продаш кућу држави? Могао си, дабоме! Па онда, је л' му дадосмо списак наших грађана који су на робији?

Изради човек помиловање само своме шураку, а нама свима шупаљ нос до очију. ЈЕВРЕМ: Јес'! СРЕТА: Па онда понамешта, брате целу своју фамилију и заузе сва места, од проте до општинског стрводера.

Добро, рецимо, трговац си, па не можеш имати дефицит, али да си порезник, као ја што сам био, питао бих те онда... ЈЕВРЕМ: Па то јесте! СРЕТА: И ти мислиш да мене вређа што ме зову Срета Нумера 2436.

Ти, рецимо, имаш у рукама краља, а ја, брате си ми мој, кеца. Е, добро, онда брате мој, да ти мени одговориш на фарбу, ако хоћеш да ја тебе поставим на своје место.

СРЕТА: И то ћу ти рећи. Ти, видиш, не можеш сам за себе да учиниш ништа, ја ти требам, је ли, то признајеш? Е, лепо, онда ево: ја бацам кеца! Је л' ме разумеш сад? ЈЕВРЕМ: Не разумем. СРЕТА: Не разумеш? Добро, сад ћеш ме разумети.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Кад је њих исцрпао и сва већ употребио, онда се служио именима месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и са њима готов био и, што кажу, загребао у

именима месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и са њима готов био и, што кажу, загребао у дно, онда је под своје дописе потписивао имена доцнијих и сувремених великих мислилаца и револуционара, као: Прудона, Роберта

Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за начела, па се онда умири и одобровољи. Пита их шта ће да пију.

Писао је даље против женских оркестара, женских помодних шешира и турнира (онда су женске носиле ужасно велике турнире тако да је то најимпозантније и највредније било на њима), писао против

Ту је дакле навику задржао и доцније као слободан човек и ишао чешће у кафану. Кад би изашао који његов рад, он би га онда, ако нико не чита, по неколико пута прочитао. Тада није ништа из новина читао, само оно његово.

Ако би се уверио да баш његову ствар чита, он би га онда посматрао да ли му се читањем мења лице, има ли каквих промена; и страшно би се наљутио ако то онај чита просто од

А још ако му прескочи његов чланак, е, онда се није могао уздржати да не рекне: »животиња!« и да не оде, плативши доцније попијену кафу.

Афис паша понео неколико кола да њима замени ножеве и јатагане Сретиних дедова, па се онако лепо провео на Иванковцу. Онда је то била срамота обесити таку бритвицу, а сада је то дика за Срету да му лупка и одскаче бритвица!

И тај ти је један од оних чапкуна, за које ти каза малочас. — Е, зар?! Е, онда ти остани, а ја ћу се сад вратити. Остани те ми мало кајгане за вечеру зготови.

Лепо га је хранио и држао код себе, док му није све свршио, па га је онда исплатио часно и поштено. Почео је, истина, да му онако као поиздаље мало обагателише молерај, те на тај начин да му

— »Ама је л’ му Марко име?« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе. »Е, па шта ти ту нама онда причаш?! Па то је наш Краљевић Марко!« — веле сељаци.

!« Не, онда ће он друге питати: ко су и одакле су? А нада га неће преварити! Јер који је тај који је у антерији и сепетки дошао

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Овај тужни дечак зове се Крста Пепо Од мајке Лизе и оца Хохохонда. Па лепо. И шта онда? Зар не видите: дечак је погружен, као цар Кога су прогнали из домовине, тако свирепо ...

А као муња дотле је ишао. Наједном, тролејбус се укочио, Троле се извиле ко крива слова, — А онда је даље прошишао ... Сви су викали: „Каква је то вожња! Да грдне пропасти, да грдна зла!

Тако је то у животу, господо ватрогасци: У већини, људи су врло незахвални прасци. Кад јуриш у пожар, онда си попут лава, А кад га угасиш, угаси ти се и слава!

И ту му се рачун ко дим из луле губи ... Сећа се: осамдесет кад је умро чича Богоје. И 32 од онда. — Дедино чело се дуби: Сто дванаест!? — Што је много, много је!

А још малопре је гонг ломио пространства, Дрхтала је ноћ, врела, афричка, права... Онда је дошао месец, однекуд — из иностранства Да види чувеног поглавицу док спава. Хрче ли? Ох, не!

је да певам, кад ми се пева, ко Елвис Присли, Слобода је да мислим онако како нико не мисли, Слобода постоји онда кад може да се говори Без обзира на оно што се мисли у Штабу и у Комори, Постоји слобода овакова и слобода онакова,

” О, бого свети, Па чему онда школе и факултети? Духовна сиротиња бар не пати од несна, Али својих предности нимало није свесна, А они који

Грмљавина жалосно подбаци: Одоше тамни облаци Чак тамо, на крај августа. И онда, кад се све муње Распадоше у светло труње И мрак се смекша ко плиш, Из дуге напетости и грча У поноћ спарну

Наизменично парним и непарним, Пазећи да се не преварим. Седмом, па трећом, па онда петом, Овамо прстима, онамо петом. Све бринући којом ћу и када ћу: Боже, страшну ми даде задаћу! Стотину ногу!

Струк — мало здепаст, али леп. Чунак — подигнут коњски реп. Оклевах мало; онда купих. Мајстору смешак засија на лицу. Са фуруницом као ветар рупих У промрзлу улицу.

Чудеса из часа у час она ради: Букне ли — тад се сва дрма и хукће. Онда, врела, оде на снег, да се хлади. Пепео истресе, Потом, Иза куће.

ИЗВОР На раскршћу кише и ветра, Где зуква буја и љутић цвета, Земља је зинула, али јој онда Уста испуни бистра вода.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

са млечцем, или женку са икром, нити њен избачен млечац или икру. Па како онда јегуља постаје? пита се стари брадати калуђер.

Ту се онда могу видети како се преплећу и преврћу једна преко друге, час узлетајући на површину воде, час спуштајући се у дубину

немају ничега нарочито везаног за испитивање дубина и врше се на обичне, свакидашње начине и обичним методама, онда остају за ова испитивања ови поглавити задаци који захтевају специјалне за то начине и нарочите инструменте: 1˚

Мрежа се спушта у воду до које се хоће дубине, често врло велике, па се онда почне извлачити на више помоћу колотура и ваљка на који је намотан кабл.

Али, тако би исто било и онда кад би се јегуља метаморфозирала у други какав створ, у облику кога је она можда и била хватана, али се није знало да

По чему онда ларва или јегуљица предосећа да ће јој у тим морима бити отежан живот, па се још са близине таквих мора враћа пре но

залетали су се из ваздуха, гњурали се под површину воде, излетали из ове носећи у кљуну по једну рибу, па су се онда, са онима што су летели око њих, отимали о плен. Делфини су се око брода играли, колобатали се и превртали.

с места маћи, од тада је поступно смањивана понесена храна и вода за пиће, док то није било потпуно исцрпено, па је онда посада лагано умирала од глади и жеђи.

И онда је сасвим свеједно која ће од тих двеју страна бити одоздо, а која одозго, јер су оне потпуно једнаке и имају исте поло

То се заустави кад је одмотано четири пута толико кабла колика је на томе месту дубина, и онда брод, опет тачно одређеном брзином, затегне кабл и почне вући мрежу по дну.

време за њено извлачење на брод, овај се заустави, почне ићи уназад док се кабл не исправи тако да буде усправан, па онда бродски за то удешени колотури издижу мрежу са дна и извлаче је на површину, а одатле на брод.

изгледа као највероватније да ће се питање у будућности ипак решити подморском дубинском фотографијом, али то тек онда кад се буду могла вршити филмска снимања у океанским дубинама.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Дивна санка што си онда снио! Млечићи те морем подузеше, Црногорци гором опасаше; састаше се у твоје зидове, окропише крвљу и водицом — те

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Од увек саме би владике, приликом великих празника, после службе, прво код њих долазили на честитање, па тек онда ишли у друге куће, такође старе и чувене. У цркви имали су свој сто, а на гробљу своје гробове.

Он би то брзо извршивао. Митом, чиме се највише и успевало, а ако ни то не, онда чак и куршумом, и то од човека туђе вере, каквог Арнаутина, качака.

Али зато је онда морало златно кандило њихове куће пред распећем у цркви једнако да гори, а онај сто, одмах до владичиног, само њихов

Са сином је излазила и ишла по родбини, код кћери, и онда, сви скупа, ишли би по чивлуцима, славама, саборима и по осталој родбини.

И он је некада био млад. Али онда, ето му чивлуци и у њима сељанке, чивчике. А што у Туркиње, у неверу? Јер код њих, була, пошто по четири њих само

Кад би почела да се приближава слава њихове куће, „Свети Ђурђиц“, онда на две недеље унапред настало би спремање. Видело би се како из целе родбине, а обично сиротније тетке и стрине,

И | онда би отуда, из чивлука, где су били затворени са свирачима, које наместе у другу собу, да не би могли гледати шта они рад

Она је била богата, са грдним имањем, што јој је муж оставио. И за њу би се онда причало како је, истина кришом, и она тада код њих била и са њима банчила и пила.

масна, прељута, већ увек блага, слатка, и пржена само на маслу; никако свињском машћу, пошто је то тешко за стомак; па онда, у начину говора, јер услед једнаког дружења са Грцима, Цин|царима и Турцима, сви су, покрај страног меког изговора,

Тек се почело примећивати како, чим би он из певнице опазио да је она у своме столу, одмах би онда његово певање толико постајало заносно, толико и он у свој глас почео да уноси, не, као што доликује молитви, светој

Памти се да из амама готово није избијала. Па онда Софкиног деде рођена сестра, „чал’к Наза,“ како су је звали. Три пута бежала као девојка. Три пута се турчила.

И онда све горе и горе ствари. Толико умоболних, узетих, толико рађање деце са отвореним ранама, умирање у најбољим годинама,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Нада мном и сада сија туга једних Очију бисерних. И онда, кад звезда моје судбе зађе За малу хумку трошних земних жеља, Последњи, општи удес кад нас снађе И нестане наших

И онда, у мрачној, страшној ноћи тој, Ишчупаћу те, срце моје, знај, Са светом свију својих снова верних; Ишчупаћу те и пред

И онда, кад је још заносно сјала Младост и љубав, и полет, и снага, На моју радост, задовољства драга Нека је чудна сенка у

А људска је злоба увек будна, блиска, Па и онда кад се иде општој мети... И, најзад, нашто вапаји и писка, Кад треба храбро, ћутећи умрети?

И онда, поглед равнодушан бáци На зло што режи као пас на алци; Нека те не љуте надмени глупаци, Нит вређају икад ниски нев

Он је био дете свог Великог века. ИИИ Истина И онда кад му време косе дирну, А живот лице борама избразда, Он је своју старост проводио мирну С осмехом мудраца и весео

И када сенка добре смрти нéме појави се пред нас једног чудног дâна, Биће то благи мелем свију рâна. Све умире онда када му је време. ОДБЛЕСАК Ноћи целе, к’о авети беле, Непомични борови и јеле Огрнути снегом мирно бде.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сердар је одбијао димове: поглед му је био расијан, као онда на градскијем вратима; ништа око њега није могло сврнути његов поглед и његову пажњу.

Свега десет њих — десет перјаница, тê, између свијех Иван-беговијех бановина, перјанице-бановине, од онда до данас. Ријечка и Црмничка, отправише Господару свака по једнога изабранога сина свога.

двије старе куће“, рече, обративши се сердарима Саву Пламенцу и Петру Ђурашковићу, „ако ћемо по госпоству, требало је онда да најпрви уљегнете; ако ћемо по богаству, требало је...

Скочих, легох га и покрих, а он се не пробуди. Ћаше, ја мним, тога пута љоснути у сред огња. Од онда нијесам му дао више да лежи украј огња, но га увијек растављао некијем... И јутрос, глејте, ударио је зубма о цијев!

Кад их тако приуготови, онда започе да им предаје најприје материњски језик (који дома говораху онако по уху), па рачун, повијест итд.

“ Чувши даље сву повијест тога познанства, обје се најприје сите начудише, па онда сите нацјеливаше дјеце. Ту пробавише Јан и Елвира око два сата, па накљукани слаткишима и исцмококани, сједоше на

„Онда човјек и тице спадају и усти ред, јер су двоношци!“ рече она подругљиво. Затијем, у душак, каза она природнију подјелу

Неколика рочишта требало им је, да Павлу испричају све што преживјеше зимус, и да му понове оно што прије научише, па онда наставише нови наук.

а Милица и Стана са страна; све три блиједе и забринуте не скидаху погледа с рањеника док се видар не би исправио, а онда њихови се погледи стеци на лице видарево, да с њега прочитају судбу рањенога.

Ивана изиђе да затвори авлију, па кад се поврну затвори и кућу изнутра. „Спи!“ рече Стана. „Е онда вечерајмо, па ћемо!“ понови опет видар. Вечера је мало трајала, нити ико ријечи проговори.

“ рече јој. Она се брзо ишчешља, па се пружи на очево мјесто. Тако је трајало до прозорице. Онда се пробудише сви, па пошто се неко вријеме врзаху по кући, сердар, жена му и снаха одоше ка граду.

“ прихвати неки, чисто с поносом. Цијело племе дичи се с добријем јунаком, јали са лијепом и мудром одивом; онда обично наглашују оно „наш“ или „наша“. „Ма нека што је згодна, но је паметна и ваљана као мушка глава!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

), или пренесеног значења (Шапат кућу губи; Да није наде скупа би ужад била; Када орао изгуби крила, онда га и пилад кљују; Болест на хату, а оде на раку), или савети и упути: како ваља живети (Испеци, па реци, Не ничи ђе те

се само јављају у извођачкој интерпретацији појединаца или највише двојице импровизатора — сведоче: да је наш народ, и онда када није имао посебно организовано позориште као установу, знао за своје сезонскеверске (обредне и опходне) и профане

баби коју воли, — она изражава жељу да јој баба живи до крајњих могућности; а кад је каже снаха свекрви коју мрзи, онда изражава жељу да се свекрва што више намучи у старости. Дабогда сâм да не знаш, а другога да не питаш!

Кад нестане петка у години. Кад орô летети заборави. Кад пође сунце натраг. Кад пси буду људи, онда ћеш и ти бити човек. Кад рибе проговоре. Кад се зубима за затиљак уједе. Кад се отопи лањски снег.

— Боље је омјерити, па кројити. — Сто пута мјери, а једанпут стрижи. — Мери и важи, пак онда кажи. — Лака памет — брзе ноге. — Нек’ ти уши чују, што ти уста говоре. — Реч се мери, а не броји.

— Што данас не потрошиш, то си стекао. — Чувај беле новце за црне дане. — Како ко чува, тако и има. — Доцкан је онда штедјети кад нестане. — Новци кад одлазе имају сто ногу, а кад долазе само двије.

— Невоља је највећи учитељ. — Лањској киши кабаница не треба. — Када орао изгуби крила, онда га и пилад кљују. — Зла година сатерала орла у долину с кокошима зиму да презими. — Тко не пати, не ужива.

— Где се биволи купају, ту жабе цркавају. — Када се велике птице побију, онда мањим перје лети. — У великим ријекама велике се рибе хватају. — Велике рибе (реке) мале прождиру.

— Ако правда не поможе, кривда неће помоћи. — Кад клин клин потера, онда правда изиђе на среду. — И бог би имао посла, кад би све стављао на кантар.

Злату ће се кујунџија наћи. Зрно по зрно погача, Камен по камен палача. Кад лисица преко леда пријеђе, Онда можеш топове возити. Какво гниздо, таква тица, Какав отац, таква дица. Како сам се надала, Добро сам се удала.

О ЖИВОТИЊАМА Бјеше ми га давати докле могах жватати. — Казао во жени кад је од глади пао, а она му онда стала давати кукољ да једе. Болан здрава носа.

па пође да је изједе, а она му се стане молити говорећи да је сад мршава, него да је остави до јесени, док утије, па онда нека дође и нека је изједе.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

И. ЗЛА ЖЕНА. Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоропокошене, онда човек рече: „Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!

Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! — Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране

тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш!

Скупе се из цијелога царства љекари, и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда човек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у

да изиђе, а ђаво једнако виче из ђевојке и руга им се; пође и он тамо са својом | торбом, али га не пуштају у нутра; онда он отиде у кућу управо царици, па јој каже, да је и он љекар, и да има траву, којом је он до сад ишћерао неколико

Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет.

Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде.

“ — „Бог ти помогао синко.“ — „Били и ја могао ту мало самљети?“ — „Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго.“ — Али дијете помисли, шта му је отац рекао, па изиђе на поље, и пође уз поток у другу воденицу.

Кад се већ ђетету досади, онда помисли у себи: ваља да је у свакој воденици ћосо; па спрти своју торбу с леђа и остане, да меље с ћосом.

Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе | своје, онда ћосо рече: „Ајде, синко! да умијесимо колач од твога брашна.“ Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да

доносити воду, и ћосо почне помало закувавати; тако мало по мало док се све изамеље, и ћосо све брашно закува, па онда умијеси једну велику погачу, па разгрну ватру, те је запрећу да се пече.

Кад се погача испече и изваде је из ватре, па прислоне уза зид, онда ћосо рече ђетету: „Знаш, синко! што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И потом се чита једна глава тетрајеванђеља. Ако ли буде немогуће, онда преполови. И потом почиње служба јутрења. Отпевавши после Шестопсалмија „Бог Господ“ а онда три катизме, и четврту

Ако ли буде немогуће, онда преполови. И потом почиње служба јутрења. Отпевавши после Шестопсалмија „Бог Господ“ а онда три катизме, и четврту катизму „Блажени“ са припевом „Анђела сабор“, потом седалне, потом чтеније, и после овога

Потом, пак, клепа у велико клепало, а онда и у бронзано, и позива све вас на јутарње славословље, чији почетак овако треба чинити: после лупања звона, тадашњи

Заповедамо да ни један од вас нема другога оца. Ако ли се не нађе тако погодан у вашем чину, онда вам је за оца узети неког од калуђера који благоверно живи, али сви једнога, и да се поучавате од њега, а да он

(Еф. 5, 13) Због које благодати, брате мој, светлости остављаш дело, а таме чиниш? Бојим се, рече, молећи, а онда зла чинећи која Бог мрзи, не бојиш се, а за добра се бојиш?

Па када се престави игуман од вас ка Господу или својом вољом остави игуманство, онда да се изаберу иконом и еклисијарх, и од братије до десет или дванаест који су најстарији, и да уђу у цркву и да

А потом да се поклопи игуману до земље. Онда нека приклања игуману главу своју откривену, а игуман часним крстом знаменујући га, нека овако побожно говори:

“ А потом, давши целов у Господу, на одговарајуће место своје да стане. А онда да га целивају сви. По целову слава Богу да узноси се и отпуст после обичајене јерејске молитве.

Ако ли буде гост манастирски, онда треба игуман, ако ли не буде игуман, онда економ, или когод буде од првих у манастиру, да спреми госту како треба.

Ако ли буде гост манастирски, онда треба игуман, ако ли не буде игуман, онда економ, или когод буде од првих у манастиру, да спреми госту како треба.

ГЛАВА 34 О слању на прегледање имања Пошто, дакле, у немоћи нашој ходећи и имања мало стекосмо, онда треба и о томе да се брину игуман и економ. Нека гледају часно, колико је могуће, оне које старешине шаљу.

И ово треба да знате, јер много пута догађа се овај празник у велике постове, те ако тако буде, онда да славите пре поста. А увече на панихиди дати свој братији по свећу да певају док стоје над гробом.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Напољу, на неком плацу, друг Вилотијевић држи говор, чије се невезане реченице чују у кафани само онда кад неко отвори врата. Миле, који напољу слуша говор, повремено улази и коментарише оно што је чуо.

Не могу да зинем од овог кутњака! МИЛЕ: Ја га и лично познајем, знам га још из предратног периода, био је он и онда велика зверка, ал илегално, што је и морало у оним условима! СТАВРА (Цмиљи, која му доноси ракију).

Знаш ли ти шта је ово? Мишја раж! А знаш ли где је израсло? Испод кревета! ИКОНИЈА: Па шта онда? ГОСПАВА: Шта онда! (Из кујне улази Просјак) ИКОНИЈА: Јеси вечеро? Шта каш за пасуљ? ПРОСЈАК: Одличан!

Знаш ли ти шта је ово? Мишја раж! А знаш ли где је израсло? Испод кревета! ИКОНИЈА: Па шта онда? ГОСПАВА: Шта онда! (Из кујне улази Просјак) ИКОНИЈА: Јеси вечеро? Шта каш за пасуљ? ПРОСЈАК: Одличан!

ГОСПАВА: Не знам ко ће, ако ти нећеш! ПРОСЈАК: Ти прво погледај себе, па онда друге! Запела си да пришијеш осми џеп! А осми џеп, то су велика уста! Гута куће, гута људе, гута главе!

ГОСПАВА: Испод креденца, иза ормана, иза шпорета, све мишје рупе! Није онда ни чудо што мишје цвеће! На тавану мишеви, у зидовима мишеви, испод патоса, у сандуцима, под креветом!

ИКОНИЈА: Јаја имам одлична, и то сељачка! Спремиде, Цмиљо! АНЂЕЛКО: Да се ја онда распремим, док јаја буду готова! (Излази) ЦМИЉА: Згодан овај! ИКОНИЈА: Није да га узмеш за пелцер!

Дај да га склонимо с ове кишетине. ЦМИЉА: Где ћеш с њим ноћас? ИКОНИЈА: Где ћу, него у кујну! ЦМИЉА: А где ће онда Анђелко? ИКОНИЈА: Може у шупу, имају неки сицеви! (Поведу Скитницу у кафану.

С таквима нема компромиса, то да знате! Па, ако треба и судски, онда и судски! СТАВРА: Кад аванзујеш, све с руке нàруку, а кад зглајзаваш, с ноге нàногу!

Почели да вичу лови девојчице, матори напасник, курвар, дијабетичар, а онда и они милицајци, пиштаљке! Замало да ме уапсе!

НЕПОЗНАТИ: Нешто би вечеро. ИКОНИЈА: Од чорби имамо парадајзчорбу, и кромпирчорбу. Онда шкембиће у сафту, сладак купус са кожурицом, и пасуљ са свињским ушима. Верујте, савршен.

А и неке везе су ту, ваљда се нису све испрекидале! Је л тако? Па да се полако реактивирам! Мале дужности, па онда мало веће! Басамак по басамак, па једног дана — опет на говорницу! с ње се види далеко, као са лађе!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

На сабору због њега најбољи свирачи, најлепше место испред цркве, не може да се добије. И онда ора, песме, веселе. Ако славу слави, по три дана се пије и весели, као да је први, хаџијски син.

И зато, то сам грешан, признајем, ако саме нису хтеле, миром, мирно да иду, добивале су онда манастир, и квит. ВЛАДИКА Било то, било, сад неће више. ЈОВЧА И ову бих, и ову, али Васку ми роди.

а оне, већ опијене, већ распаљене, већ у постељи, па онако, у ноћи, у мраку... И онда ја... Истина не као човек. Сутра ни да ме погле да. Као да не зна да ме је звала, да сам код ње био. Ништа.

Убићу је, убићу, и бар мртву да је имам, мртву да је љубим. (Стреса се): Ох, ох, убићу је, убићу је још увече и онда целе ноћи ћу је љубити мртву, целе ноћи ћу јој љубити уста, ох, ала ће то бити слатко! Целе ноћи ће бити моја.

Где је? Да је видим. Јер ти лажеш. Где је, где је, да је видим! МАРИЈА Не можеш да је видиш. Јер кад је видиш онда је све... ЈОВЧА (очајно): Како: »све«? Зар је већ »све«? Дотле дошло?

Нарочито кад је оваква ноћ студена, ветровита, онда и дуже остане. Иде увек мој Стојмен кришом за њим, тамо, знате, више Васкине куће.

Добро и тај коњ не падне већ једном. И тек дубоко у ноћ, кад све живо поспи и већ први петлови почну, он тек онда рупи. И одмах овамо, у чардаклију. И целу ноћ седи.

Прво стакло што донесем, добра је, љута, али после — не ваља, није љута. И онда грди, виче, прети како ће да ме убије, расели, све ће да нас растера...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ја би[х] му онда почео казивати шта је учинио свети Антоније, Јефтимије, Пахомије, Онуфрије и хиљаду других, и свети Сава српски; а он

казивати шта је учинио свети Антоније, Јефтимије, Пахомије, Онуфрије и хиљаду других, и свети Сава српски; а он би онда, мицајући главом и уздишући, одговорио: „Е, Мој синко, сад ја видим да би боље било да ти те књиге ниси читао.

” Свак ласно може познати какав је ови савет био, како га и сам сад познајем; но онда ко ће луду дати памет? Моја глава, напуњена будући пустињами непроходимими и пештерами, ништа друго | није могла у

Мој тетак по многој вики и | укору и млого мољен игумном места, с којим се је познавао, утиша се и седне с њима пити. Онда ти мој Дечанац, видећи се избављен белаја, почне казивати каква је беда и невоља у Турској, како људи невољно живу!

Доброта неисказана, милост отеческа и љубов, све је то онда било пред мојим помраченим умом, као пристрастија овога света која одвлаче човека од бога!

Док је тај восак јоште мек, ласно га можеш претопити, прелити и преобразити. Чрез дуго време буде тврд као гвожђе; онда се хоће много труда за претопити га и прелити.

пута с родитељском милошћу говорио: „Бáба ће теби прекрасну девојку испросити, пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог није ниједно мушко дете у животу оставио. Онда ћу срећан бити!

пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог није ниједно мушко дете у животу оставио. Онда ћу срећан бити!” Но, моја глава, пуна светиње, другојаче би мислила. Кога оженити? Мене? Сачувај, боже!

Нипошто и никако! Ја ћу девство моје хранити, анђелом ћу подобан бити! Ево, браћо, људи, какав сам вам ја онда светац био!

А мој љубезни читатељ само нек’ чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само онда моћи о свему управ судити. И тада, ако што позна да је добро учињено, нека следује; ако ли погрешено, нек се уклања.

Тако ми Христа владике, то није право да ви мене частите, а да ја вас чиним плакати! Дајте, децо, пити!” Пак се онда окрене к госпођи дома, говорећи: „Како ја видим, ја сам вас с мојом беседом у невесеље довео; не замерите ми, није то

Нуто мога посла! За част и гоштење чиним људе невеселе!” Онда госпожа дома устане, целује владики десницу, говорећи: „Милостиви наш и свети госту, не частимо ми ваше

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

У то је вриме притрпија млого од ришћанских ајдуках, који онда биснише страовито. У једноме сусриту речени ајдуци одсикоше му десно уво и оста без ува до смрати...

А кад би љетина издала? А кад би љетина издала, богме, и онда се њекако долазило крају. Осињача би ткала по вас дан и по сву ноћ, магарци натоварени дрвима и за њима Кушмељ касаху

свима у кући кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово галијотство било и сувише очито.

Колико и колико пута Кушмељу преври, па скочи да истуче „несритно дите“, а Осињача се онда накостријеши пут мужа, баш као квочка бранећи пилад. А рекосмо попријед да се силни кнез Кушмељ бојао жољаве Осињаче!

Дусо материна, сице материно, дико наша!... — Па онда: цмок! цмок! цмок! ижљуби га и љуљушкај докле не заспи. — Бог ће све на добро управити!

Па онда се браћа пољубише усумит два пута. Осињача цјелива дјевера у руку, а Бакоња принесе к уснама коноп којим се опасују фра

И ти ћеш са мном вечерати, Јеролиме! Домаћица метну своју здјелу на тле, а трпезицу донесе пред дјевера, па онда доведе Чмањка, Шкемба, Криву и Галицу да пољубе коноп стричев.

Први уђоше Чагљина и Шунда. За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака. Па онда пет Кркотића: Ркалина и Рора са своја три сина. Један за другим сваки назва: „Ваљен Исус!

Осињача је њешто шаптала с мужем, пак напуни други бардак, којијем се обредише Рдало, Кљако и Рора. Па онда трећи, којим завршише момчад Кркоте и Зубаци. Стипан припали цигарету фратру па се поизмаче.

Ми смо, болан, кâ звирад! Па угаси лулу, што и други смјеста учинише. — Па онда још ништо — настави Стипан. — Ми смо пошли из манастира у подне, па је, богме, дујо уморан и он би легâ, а ви засили...

Куд ли ће се липше!... Па добро!... Кâ паметан човик!... добри наш вра-Брне!... Онда Чагљина ступи на своје пређашње мјесто, па ће медено: — А шта је трибало да се до овога долази?

Па онда се сјети е је слушао да та ријека отиче у море, а море да је широко као небо. Погледа низ ријеку што је даље могао, док

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Последња птицо: мом лику се окрени Изговори тихо ово име И онда се у ваздуху скамени. ПУТ У РАВНИЦУ О дуго нам трепери пред оком Пут дуг и жут од јаре.

А онда: покрет ма какав (прах у лету) Сети ме како стојим у туђем свету. КУЛА НА ПЕСКУ Није ли касно (сати јутра иду) Додати

Па онда: опет ил заувек — пасти. НА ТЛЕ САД ЈАБУКА ПАДЕ На тле сад јабука паде. Залуд је тражиш по трави. Она је у твојој гла

СНУ ТЕ НЕМА У сну те нема, ал чим зене Одшкринем ја наместо зраке Откривам како већ у мене Улази обрис твоје раке. Онда без гласа и без руха (Невидљива и сасвим нема) Луташ по јами мога духа Ко беспомоћна, страшна тема.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке. А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ' на клепање сечива! Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће...

А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ' на клепање сечива! Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице.

Па после — свадба, ја у челу совре, а музиканти око мене. Онда опет деца. А кад умрем, сви кажу: „Толини унуци...“ — А коју ћеш кућу и њиву да му даш? — Дотле је мој.

“ Дуго је гласно мислио, а она је, збуњена, ћутала и гледала у фуруну зажарену при дну. А онда се тргао, јурнуо на њене дојке и бедра, брзо и грубо побацао сукње с ње, ломио као да је туче, као да жели да је сатре.

Само је новац тражио. Да он То не одлази од мене? Устаде и раскорача се од прозора до кревета. Онда застаде пред стакленим орманом, пуним новина и књига, постиђен оним писмом: „Зашто, Вукашине, не тражиш да ти пошаљем

није показао, а сâм је сатима гледао, пошто би намакао резу на врата, и увече према лампи, кад у кући сви заспе. Онда није могао да издржи: показао је прво Симки и слугама, што нису престајали да се смеју господском оделу, које је,

Тада је заболело, јер му је два пута писао да одмах дође кући. Не, онда кад су се први пут срели. Вукашин је пред огледалом четкао зелени реденгот и ћутао а он му је говорио да сада треба да

нешто је тупо лупило у прозор и одбило се, мислио је на Луку Дошљака што је имао да скапа у врбаку поред Мораве; онда је оно опет тупо лупило у прозор, видео је да је то ласта, и први пут је била ласта, пијукнула је разљућено и жалосно,

Све је исто... Као онда, као некада, кад је он ту живео, и кад је пошао у Француску. Исто је као и онда кад га је отац водио за руку, не, он

Све је исто... Као онда, као некада, кад је он ту живео, и кад је пошао у Француску. Исто је као и онда кад га је отац водио за руку, не, он се увек држао за његов штап, и кад је био чобанче, ђак... лицејац, великошколац...

се, па толико пута је мислио о томе, баш тамо код оног забрана на коси, сада, наравно не личи на небеску капију, као онда, гледан на месечини од Мораве. Шта је читао на том распусту?

Најглавније је не бити сентименталан, само сентименталан не бити, не, никако, онда... идејама је крај. Наставља се прошлост. Успомене га обузеле. Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда...

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

То изазва најпре чуђење, па завист, а онда се за девојку, сам од себе, прилепи назив Златопрста. Жене богаташа и моћника отимале су се о чудесни вез и чипке.

У жбуну леске испод куле сачекао је ноћ, а онда се, по избочинама, с муком попео да врха куле иза чијих је решетака бдела Златопрста.

— Ти онда теци на југ, а можеш и на север! — стрпљиво рече Велика речна мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на

Из дворишта су допирали дечји гласови. Чу одскакање лопте о бетон, радосни смех победника, па љутњу пораженог. А онда, наједном, као да је с неба пала, улете лопта кроз прозор. Дечак, који је трчао за њом, чучну и загледа се у дубину.

Птица је једва дисала. Шта је могла осим да јој превије крило и нахрани је мрвицама хлеба? А онда потече време као киша низ олук, али врабац се споро и тешко опорављао. Већ.

— Устани и посади семенку расковника, а онда чекај док из ње не израсте плод. Кад се распрсне, прогутај његову коштицу, али га пре тога не дотичи и ником ништа не

А онда, у самом његовом срцу ниче плод. Цела соба била је пуна његова сјаја и мириса, али мајка није више ништа питала.

У сутон је још само један репати рогоња стајао насред трга, а онда и њега нестаде, али нестаде и руже. Једино се још у коси девојчице осећао њен мирис, а затим и он ишчезе.

Шта ли са њима ради? Никада није запажено да ложи ватру. Шта ће јој онда корење? Вештице и чаробнице користе крило слепог миша, змијин зуб, совино перо.

— Шта једе? — Једно за другим искрадали су се малишани у снег и односили старици зделице с храном. А онда је почело да их брине узима ли Татага храну, или је разносе пси и мачке?

Девојчичин отац потрча да бар једно од њих ухвати, али шарено јато већ је лепршало изнад крова, смејући се. А онда, као крилата, полете и Татага и, док су суседи три корака направили, нестаде у дубинама неба. Више је нико није видео.

Сребрна ружа била му је у мислима и дању и ноћу. Будио се од њена мириса. Сав је треперио од њена сјаја. А онда, једнога јутра још пре зоре, крену да је тражи. — Јесте ли видели Сребрну ружу?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

некако баш поред Народног позоришта које ће бити подигнуто тек пошто шанац буде уклоњен а Капија разрушена, а онда наниже, мало прав а мало кривудав, данашњом Француском улицом, све до Видин-капије која се, по прилици, налазила ту

то ипак није сасвим тачно, јер су, у усменом предању Београда с краја прошлог столећа, сачувана казивања која су се и онда, само реткима, чинила занимљивим.

у Француској, како се већ неколико деценија зове Позоришна улица, да ухвати у шаку прегршт те светлосне прашине и да, онда, ослушкује гласове из неприступачних прошлости.

надохват укочене Јевремове руке, љулало се и од мрака историје која је тек дотицала, надохват многих руку, па ништа. Онда би искрсавао тај Турчин, стражар, са светиљком: благих очију, заливао је водом из легена земљу под Јевремом, да буде

баш на том месту, вековима, продавали своју робу, таложе у прах, такође у колонама, у невероватној измаглици времена. Онда Господар Јеврем натера коња у кас, прелети улицу па настави, лаким ходом, поред ружних вишеспратница, до Божићеве

ту види оног себе, младог, како у јутра непромочива од блеска, пљуска лице овде, на Сакачесми, корак од раскрснице, а онда пролази кроз малу капију, сасвим сличну оној под цреповима, улази у Доситејеву Велику школу, а преподнева трају,

) У тај су Конак, касније, били пренели и чувену Јевремову столицу, у којој је седео и онда када је, већ сукобљен са Милошем, великим братом, председавао Совјетом уставобранитеља.

Док су се, 1838, борили за тај Устав, ништа није примећивао. Онда је следеће године када су Уставобранитељи већ добили битку, у њему изненада искрсло питање: није ли ова битка вођена

Негова је игра била не само смела него и смело одиграна. Прво је Вучић бунио и подбунио народ против кнеза Милоша а онда је, са овлашћењем које је Кнез потписао и оверио личним печатом, пошао да умири ту буну.

трећег Обреновића, на превару је довео у Крагујевац и јавно га осумњичио да је и он против рођеног брата. Онда га је бацио у окове и, као роба, дотерао у Београд.

Господар Јеврем гледа Пашића, Пашић гледа Јеврема: онда, Господар више не може да издржи и пита Пашића оно што пита и себе, непрекидно: – Без издаје, да ли се може?

Ако у невреме треба напасти Турке, замисао је Милошева, дело Јованово. Онда је хајдук. Ако треба, кад је књаз Милош у немилости, код Порте задобити неку милост, опет иде Јован. Онда је дипломата.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

деди око заблистало, Па сузу пролива, и унуку своме рече да гусле целива. Дете гусле целивало; П' онда пита живо: „Је ли, деда, зашто сам ја Те гусле целив'о?“ „Ти не схваташ, Српче мало! Ми старији знамо!

Ал' када ми на ум дођу, Дођу твоје црне очи, Онда крчмар ништ' не ради, Само црно вино точи. А ја пијем, певам, плачем, Од жалости, од милина, Па кад пођем, ја

Ђ. Јакшић XВИИ ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П' онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, за навека! Ћ. Јакшић XВИИИ Љубим ли те...

“ - Зар ни онда, кад се мети стиже, Кости моје да не дођу ближе! Туђа рака ледена је рака, Туђа земља никад није лака, У даљини мучно

Ту погледа брат на брата, П, онда горе, п' онда у се, Груди дркћу, уста ћуте, Али душе разуму се. Да л' то снага ниче нова?

Ту погледа брат на брата, П, онда горе, п' онда у се, Груди дркћу, уста ћуте, Али душе разуму се. Да л' то снага ниче нова?

Рече л', старче с'једи, На ког мртва ћерка помишљаше онда Онај горки осмјех кад јој уста следи? И да ли га прокле да у часу туге, И бесвјесног бола над тим пустим

Крчмар је дремао мирно држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе, и мирно стаде над њиме. Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име... И затим у буџак оде.

Деда узео лулу, и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове дувана сува; И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

Хиљаду осам сто... (сад не знам којега лета, Ал' Бунапарта је онда на Руса пошао био) Зима је велика била. Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа поља је и горе крио.

Слободе? добро! Ал' то није воће Што зрело пада у шешир ма коме. Верујте прво! и стисните пести, Па онда трести, трести! Господин, сељак, богат и сирома', У успех борбе верујте - и доста.

И ваша снага биће снага грома, И замршена питања сва проста. Верујте прво! и стисните пести, Па онда трести, трести! Велика дела ишту тврду шију. Зачеп'те уста мудрих грошићара! Дигните срце!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Кад стубове у висину попну колико је с земље до мјесеца, онда ти се у правилне дуге свију сфером неба блаженога, на четири небесне границе у воздушни океан падају.

Бич праведни свемогуће руке када угна одметника неба у кипећу пламеном пучину, онда војнство побиједоносно, предвођено с два своје војводе, на нас силом непобједном удри, зајми и нас страшнијем

Непостојне њихове надежде! Кад помисле да су их пристигли, онда ће им даље измакнути. Ова њина пишта пријеварна биће сумњом отрована љуто; лаковјерни земаљски сужњеви бич ће

Попа, Васко - КОРА

затворила у круг Јер друм краја нема А целу земљу треба За собом вући МАГАРАЦ Понекад њаче Окупа се у прашини Понекад Онда га приметиш Иначе Видиш му само уши На глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

библиотеком и својим знањима, могао предузети какво научно и забавно путовање кроз царство тих наука и упознати се онда лично са њиховим творцима као што ми је то успело са Демокритом.

то путовање, проучити историју старог Египта, упознати његове житеље, њихову земљу, њихов живот, културу, знања и тек онда моћи показати како је, посредством Питагоре и његове школе, надахнуте генијем грчког духа, из египатске примитивне,

Својим концептом задовољио бих се тек онда ако је створио утисак стварног догађаја или доживљаја. Мој посао није био лак.

први корак на путу научничке каријере, увидео сам да се свака појединачна наука може схватити и прозрети до дна само онда, ако се упозна и њен постанак и постепени развитак до њеног савременог стања.

Но највећу благодет тог свог споредног занимања осетих за време немачке окупације наше земље. Онда сам био избачен из нормалног колосека свога живота и позива, а све време провео у својој соби, да не бих гледао

Самостални рад на којој год било области науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара.

Прикупих и проучих њихове биографије и доба у којем су живели. То је било доба француске револуције. Онда су живели у Паризу, окупљени у француској Академији, поред Лагранжа и Лапласа, и други велики научници који су

„Преко две хиљаде година!“ узвикнуше Питагорини ученици. „Па када су онда сазидане?“ „У прастаро доба! Давно пре борби наших хероја, можда убрзо иза борби наших богова, био је Египат моћна,

Питагора ућута, размишљајући нешто, па онда запита: „Који од вас је пешке превалио највећи пут?“ Ученици почеше да се о томе испитују, али како је сваки од њих

Убрзо преплави све спрудове и испуни своје корито до ивице обалских насипа. Онда се отварају бране, начињене у тим насипима, а вода реке се излива и плави сву Околину.

Кад покрије све плодно земљиште поред реке, а још увек придолази, онда се њен сувишак одводи, за каснију употребу, нарочитим каналом у језеро Мерис, на чијој се обали налази славни

Но пре но што се приступи сејању потребно је да се замуљене или разлокане границе појединих имања успоставе и онда предаду опорезаним поседницима на обраду.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Пре рата, памтим, није било овако. Онда, ако бих нерасположен био, то је ипак трајало доста дуго; исто тако ако бих, на прилику, био добре воље.

пет дана, вечерас, молим вас. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога.. Па онда грунем у таштину собу и ужасно је препаднем.

са другога спрата старе Велике школе, опет једног јутра пред час кривичног права, то исто хтео да учиним да је само онда то пожелела... ти знаш ко. „И такав ћеш умрети.“ „То не знам. Али сад такав сам.

Али ако и на њу распростирете своје свето посланичко право, онда... онда се покоравам и излазим у ходник. Дугачка фигура мога старог школског друга, који ми пружи руку, уозбиљи се

Али ако и на њу распростирете своје свето посланичко право, онда... онда се покоравам и излазим у ходник. Дугачка фигура мога старог школског друга, који ми пружи руку, уозбиљи се усиљено:

Потом човек с новим торбама удеси своје ствари па се намести, заузимајући само за себе два места, онда скиде ципеле које остави под седиште и одвезујући завежљај с јелом обрати се жени: — Јеси ли гладна?

оних свечаних тренутака церемоније, једне од највећих и најсвечанијих обавеза коју човек може примити, знам како сам онда веровао: да се она никад не може погазити, бар ради лепоте оне успомене, најмилије у животу, најсвечаније од свих,

Изгледала је лепша од сваке краљице, под круном насред цркве, и насмешила се тако заносно на Николу онда кад је свештеник упитао је ли њена драга воља да за њега пође, да сам се ја тога тренутка, и само ради тога да га и ја

Мислио сам посигурно да му је новац потребан, јер је таква оскудица онда представљала општу невољу, бар оних на фронту, набавим га и кренем се тамо чим добих објаву о одобреном тродневном

И није ни чудо. Годинама нераздвојан живот па смо се, тако да кажем, познали под свима приликама. И кад се познајемо онда не вреди да се лажемо, је ли? Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије?

више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде — онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од свемоћи

А кад му је допуштено он је бацио поглед унаоколо па га онда, кажу, управио доле, овамо к нама. Сузе није пустио. Па после кратког ћутања: — Али све то ја бих могао да преболим.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Колица су вјештим руковањем уклизила у бијелу дворану без углова. А онда је све било тачно као и посљедњи пут: маска на лицу, доста угодна празнина која се све више шири у мислима, и,

Само је онда слика била благо узнемирена, сва оживљена неуморним шарањем змијастих пруга од рефлекса мора које је равномјерно

Али чим се дијете родило, они воле баш оно и баш онакво какво је, и не би га дали ни за које друго. Зар је онда чудо што и само то дијете воли себе баш с таквим цртама, својствима, особеностима, и што баш у њима осјећа себе?

(И тај мал дел мисерере је једна од ријечи које су онда у мојој нутрини одјекивале, а и данас одјекују, големим митским одјеком.

и свјежу импресију, тако ми се и та слика мајке с расплетеном косом стопила с илустрацијом на насловној страници онда јако омиљене пјесме Ил пианто делла вергине.

А онда је дошло оно најузбудљивије: из угла је дохватио трсковачу с дршком од јелењег рога (знао сам! у њој је скривен штилет,

Чинило ми се да и у самом укусу воде с мастиком осјећам неки одбљесак нереалних, шимеричних простора, па сам је пио и онда кад нисам био жедан, као из неког дуга према безграничноме.

кошчатије, испијеније, наочиглед је тамњело и најзад добивало спечену, печалну боју, као код тешких никотиничара. Онда би му избиле грашке зноја на челу, збацио би ногу коју је дотле држао преко ноге, а између њега и свега око њега

Од напора јој се оросило чело и улијепило меко паперје на ивици косе. Онда се нешто заиграла, и час касније већ је гледала у чуду мајчину жалост: „Што плачеш? Та није умро Бог!

А онда прве, без подлоге живахне ријечи при сусрету. Све то допире до мене сординирано, издалека. И, из ове моје сигурности, г

— Како је, моја Лукрице? — Добро. Ево сам узела да размрсим ово нешто вуне. — Нека, нека, Лукрице! Онда би завирила к мени, који сам размазивао акварелом по листу папира заставе и једрењаке, с вршком језика међу зубима.

Наравно, они се не слажу, они не одобравају. Схватљиво. То је њихово. Они се тиме бране. Сви смо ми најогорченији онда кад бранимо једну невриједност у нама.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: — Хе, да је мој тата одборник, било би друго...

Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.

— Ништа. Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио. Ја онда, вели, 'нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући. После је одлежао трлему, и мал' није умро.

Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро

А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: — Прођи се, чича, здравља ти!...

Знам ја чије је то масло... А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. — Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу.

— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. — Знаш, ваљад', кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао. Онда ми је то Стојка донела. Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. — Ух, пос' јој женски, ђе ме орезили!

Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало. Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.

Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору. А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом...

О, тешко ли је то!... И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако ; он је, јамачно, добро промислио.

Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу ; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе.

улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом. Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља. Онда му отац рече: — То је истина, али може бити да има гдегод у свету места где би се човек и спасти могао.

Кад је чуо Петар шта му ове девојке рекоше, он им онда одговори: — Тешко вама и вашем животу! Кад ја опет овуда пређем, сигурно ћу наићи само на ваше кости.

Капу кад метнеш на главу, онда те нико не може видети; кад штаком прекрстиш, свашта се мора пред тобом окаменити, или, ако хоћеш, оживети; папучу кад

Кад је Петар ово чуо, мало се промисли па им онда рече: — Децо, ја ћy вам те ствари поделити. 3атим их узме од њих, и каже им да иду сви троје тамо на један брег, „па

3атим их узме од њих, и каже им да иду сви троје тамо на један брег, „па кад ја махнем руком на вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене — тај ће добити капу, други ће добити штаку, а који последњи дође — онај ће добити

Петар сад дигне руку, махне на децу, а деца потрче, но кад су дошла већ близу њега, он онда прекрсти штаком, и деца се окамене. Сад Петар узме све три ове ствари и пође даље.

Кад, је Петар чуо шта старац вели, он му онда рече: — Ваљда ће ме сам бог упутити у земљу где неће бити помора. Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља,

Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи. Петар сад запита старца: — Па где је та земља?

Петар је гледао у девојку, а кад је ова поред њега прошла, он онда скине капу да га види кад се натраг врати. Кад је девојка набрала цвећа, окрете се, па кад опази Петра, дрекне од

Петар јој одговори: — Бог милостиви био ми је у помоћи. Девојка му на то рече: — Онда можеш остати овде и живети са мном у овоме двору, па буди цар над овом земљом.

па види да су и ове давно преминуле, и свугде где год је пролазио, нигде није могао ни села ни живе душе наћи. Онда Петар похита да види шта је од његовог села.

оца кућа била; кад је нашао, дође и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда помисли у себи: — Боже мој, шта мора бити под овим каменом?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Једног дана, када се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе, Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле... збогом!

Ал' кад мис'о и сећање буду стали, Онда куд ће и коме ће они поћи? Онда куд ће да ишчезну и да оду Успомене, моји дани, бивше ноћи?

Ал' кад мис'о и сећање буду стали, Онда куд ће и коме ће они поћи? Онда куд ће да ишчезну и да оду Успомене, моји дани, бивше ноћи? Па куд идем, да ли идем, је л' опсена?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Али, уколико се рад схвата као одређено деловање у одређено време према строгим правилима, онда сам ја вероватно један од највећих доколичара. Сваки напор под принудом захтева жртвовање енергије.

Заиста, како сада то осећам, да сам их онда разумео и неговао уместо што сам их гушио, знатно више бих оставио свету.

радње по други или трећи пут да бих протерао слике из својих визија, тај лек је постепено изгубио сву своју снагу. Онда сам инстинктивно кренуо да правим излете изван граница малога света који сам познавао и угледао сам нове призоре.

А када постигнем такав степен усавршености свога изума да не видим нигде никакав недостатак, онда му дајем конкретан облик, коначни производ мога ума.

Ови светлосни феномени се још увек с времена на време јављају, као онда када ми сине нова идеја са мноштвом својих могућности, али они нису више тако узбудљиви, пошто су релативно слаби.

се прожме великим бројем светлуцавих зелених мрља, распоређених у неколико слојева који полако иду према мени. Онда се са десне стране појављује дивна слика два скупа паралелних густих линија који су међусобно управна и у свим бојама,

А онда је, одједном, настала велика промена која је изменила читав мој живот. Књиге сам волео највише. Мој отац је имао велик

Касније сам претерано пушио и довео своје здравље у опасност. Али, онда се моја воља потврдила и не само што сам престао да пушим већ сам угушио сваку наклоност према пушењу.

Забава је трајала док изненада нисам добио ударац у потиљак од кога сам пао. А онда су ме жестоко напале. Морао сам да пустим оне две птице и био сам срећан када сам могао да се придружим другу који се

А онда сам црви пут могао да изаберем предмете који су ми се допадали и нисам више морао да се гњавим са слободним цртањем.

што сам прво у својој глави замислио машину једносмерне струје пуштајући је да ради и мењајући ток струје у арматури. Онда бих замислио алтернатор и истраживао процесе који се слично одвијају.

Имао сам увек изванредан вид и слух. Јасно сам могао да разаберем предмете у даљини онда када други нису могли да виде ни њихове обрисе.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Али има много других америчких научника који су још позванији да о томе говоре. Чему онда да о успону идеализма у америчкој науци говори научник који је почео своју каријеру као српски досељеник, када има

Нека онда пође у свет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања”. Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитује

Изгледало је као да се погледима питају: “Какву нам то јерес прича овај дрски деран?” А онда ме отац строго погледа и упита да ли сам ја заборавио оно што ми је често говорио да грмљавина настаје услед тандркања

Тек почетак вршидбе окончава тешке напоре доброг старог вола; тада почиње његов летњи одмор и онда га шаљу да се прихрани, одмори и припреми за јесен када треба превлачити жути кукуруз и обавити јесење орање.

Ови лопови би се сакрили у кукурузу и чекали да неко говече тамо зађе, а онда би га одвели на своја оближња кукурузна поља, на другој страни њиховог села.

да смо ми преко дана трошили вишак енергије на хрвање, пливање, играње по трави и на друге заморне игре, а тек онда смо приступали вежбању у пастирској вештини која нам је била потребна, нарочито ноћу.

” Осећао сам треперење ваздуха и онда када сам као пастир чувао волове и покушавао да свирам у фрулу. Мало је било ствари које су ме више занимале од

- Беч, последња станица! - викао је. - Али ја путујем за Праг - рекао сам. - Онда си, глупане, морао да преседнеш у Гензендорфу - одговорио је кондуктер уобичајеним тоном аустријских чиновника када

- промрмљао је он обраћајући ми се. Спустио сам своје шарене торбе, скинуо кожух и покрио њиме торбе, скинуо шубару и онда сам га поздравио на типичан граничарски начин.

Објаснио сам им да се такав хлеб прави од најфинијег белог пшеничног брашна уз додатак млека и сала. Онда сам им рекао да се доста разумем у кување јер сам увек пажљиво посматрао како то ради моја мајка.

Објаснили су ми да су говорили енглески и да су Американци. - Америка! - узвикнуо сам уздрхтао од узбуђења. Онда Ви мора да знате много о Бенџамину Франклину и његовом змају, и о Линколну, америчком Краљевићу Марку.

Препричао сам делове неколико песама о Краљевићу Марку које сам чуо од Бабе Батикина, а онда сам, на њихов изричити захтев, морао да им описујем комшијска посела у Идвору за узврат, они су ми испричали низ прича

Ћипико, Иво - Приповетке

—Останимо! — неки ће од мушких. —Онда ћемо, брате, изгубити и сутрашњи дан... —Ради чега? Може нас когод освитком звати. —Знам ја шта је...

прегори се Цвета и истресе новаи у његову руку. Агент брзо преброја. —Још двадесет хелера. Дај! Ала! —Немам више! —Онда што занрветаш, бештијо! — и утисне јој силом новац у руку. Други нахрупише да потпуно плате. Истиснуше је.

у силној чежњи за старим навикама; желе да се огрију сунца, истрче и уморе од труда, и осјећају да им је лепше било и онда када су у страху од своје куће бјежали у црногорске кршеве, него овде, у овоме скученоме и мрачноме простору.

При вечери и послије, мисао је носи к Спасоју, и једва чека да пође у своју собицу; тек онда ће средити своје мисли.

Два војника опиру се с краја да брод макну, и онда се вјешто укрцаше. Брод полако закреће, а она за њим гледа. И гледа јаку омладину на њему и њихове окретне животе.

Па онда тугу замијени надошла осјетљивост. Дође јој непријатно на пароброду, зажели се краја, и преко воље назире складност око

Њој се врти у глави и чини јој се да простор нагло, бјежи у правцу откуда су отпловили. Онда заборавља све и за час не чује ништа до куцање његова срца.

за себе поче сазнавати, инстинктивно наслућиваше на себи туђу вољу, те поче сумњати, а бијаше начисто сама собом тек онда кад је једном у завади неко разјарено дијете пријекорно назва „мулицом”.

Боље би било да смо на шкољу остали... На врху брда, код цркве светога Николе, прекрстише се, па онда почеше ћутке силазити узбрдицом прама селу.

Па онда хоће силом да се брани од мисли што на њу налијетају, али залуду: дође јој на памет онај мрки морнар из Леванта — куд

Па онда оно чобанче с којим се најрадије играла на жалу, и мио утисак оних топлих љетњих дана, и пуста, страсна и пожудна снатр

— и, звјерајући очима, тражи уоколо згодно мјесто. Она се одлучно брани. Онда се он смисли: — 'Ајдемо, — вели јој, — пожуримо да чим прво кући стигнемо! 'Ајде, жено моја!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Поменуо бих онда једно име из књижевне теорије – Шкловског, чије је запажање о томе да се у књижевности оно што се обично приказује као

са неком од оних стотину нога које наша метафоричка стонога аутоматски покреће, а право изненађење и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и другачијим системом навика, јер нам тада до свести долази оно што смо одувек и несвесно

Александар Блок пак, у своме познатом говору о песниковоме позвању, прво каже. „Песник је син хармоније“, а онда одмах додаје: „њему је дато да игра неку улогу у светској култури“.

Кад песник полази од извесне задате метричке схеме, онда се нарушавања уобичајенога говорног низа нужно мотивишу тежњом да се постигне известан узор или идеал ритмичке

Кад бисмо могли да говоримо о некаквој једва замисливој комуникацији између културе и природе, онда бисмо рекли да је она и овде дата. Или је бар песнички дослућена.

а прецизније речено: једном приликом прошења девојке, други пут приликом њеног предсвадбеног, ритуалног бањања, па онда на самој свадби, у тренутку одласка из родитељске куће и, с друге стране, уласка у свекрову.

појављује као невеста коју оплођује небеско сунце, што нас непосредно упућује на прастари мит о светој свадби, да би онда остала мрачна мајка која прождире свој плод.

И ако се и на неке песнике може односити на почетку цитирани Мишићев суд да је у језику удес наше поезије, онда су то свакако романтичари, почев од Радичевића и Змаја.

Разумљиво је онда што се реченица сада с лакоћом води из стиха у стих и из строфе у строфу, понекад дуж целе песме. Први пут су у нашој

то што је Анђа одевена у сунце, месец и звезде схвата као украсне мотиве, који служе „да се живот улепша“, па су нам онда, закључује се, „потпуно јасни и чисто митолошки мотиви из области вилинског царства“.

Само што бисмо онда морали да откријемо из ког текста потичу: шта им је прототекст. Присуство прикривеног страног текста у народној лирици

Као што је и Дучић – по свему судећи, нимало случајно – најпре казао да су слике неодољиве, а онда додао да је музика свемоћна.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа није код куЋе. ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива?

ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала? ДАРА: Е, немој тако.

ПЕРА: Управо долазио је одјутрос, али је некако одмах отишао, чим је чуо да је влада дала оставку. ЧЕДА: Па онда значи да он зна! ПЕРА: Зна извесно! Али ипак, ја сам хтео први то да му јавим.

ДАРА: Ох, боже, кад би се то десило...могао би онда и Чеда... ЖИВКА: Таман, као да је Чеда прва брига. Камо срећа да си ти мене послушала...

ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде! ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке. ДАРА: Ама није то, него због света.

ДАРА: Па то је часком. ЖИВКА: Нек донесе после подне, јер... не знам какав ћу ауфпуц. Ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, а ако не буде оно, онда ћу сатински... ето ти!... ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици?

не знам какав ћу ауфпуц. Ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, а ако не буде оно, онда ћу сатински... ето ти!... ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици?

ето ти!... ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици? ЖИВКА: Реци јој: ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, ДАРА (прекида је): Немој ништа да кажеш госпођици, него донеси после подне халину.

Не!... Како?... Па, право да вам кажем, ја не знам кад прима. – ... А, звала вас је? То је друга ствар. Па онда изволите у које доба желите, она ће, извесно, кроз који час бити код куће. – Молим за ваше име?

Као да је то занимање: министарка. ДАРА: Па кад она неће никог да запита, но све сама ради. ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата! Колико година мисли она да ће бити министарка?

А питаш ли ти, бога ти, мене: пристајем ли ја? ЖИВКА: Па не питам те. Чекам да видиш најпре младожењу, па ћу онда да те питам. ДАРА: Ама, оставите се ви младожење. Питајте ви најпре пристајем ли ја да напустим мужа.

ДАРА: А био је, је ли, прилика кад нисам била министарска ћерка? ЖИВКА: Није ни онда. ДАРА: За мене јесте. ЖИВКА: А ти га увиј у памук па га метни под јастук и чувај га.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Ако, уосталом, нечега и има у превеликој мери код Борисава Станковића, онда има напола изгубљених, често или тренутно или трајно распамећених ликова.

Нечистој крви врло често имају овакав почетак: „Софка је знала” или „Софка је (пред)осећала” или „Софка је слутила”, а онда овакав завршетак: „и не превари се” или „тако и би” или „и то се испуни”.

Стари дани: усамљен седи у мраку иза куће, док из осветљене собе једнако допире страстан и заносан Пасин глас, па он онда узме цигарету коју је пре тога завио, почне „да је пали, али невешто, гризући је, жваћући, трепћући очима, челом,

Осим тога, као почетни тренутак узима се предускршњи дан, и онда приповедање изједно тече проспективно. Занимљиво је да је и у другој верзији остао опис Софкине еротске екстазе -

Марков неуспео покушај при свршетку свадбе да - према пчињском обичајном праву - уђе у снахину ложницу уместо сина, онда први дани Софкиног живота после свадбе и, на крају, Маркова погибија и сахрана последњи су догађаји исприповедани

примећујемо и нешто друго, а наиме да је у свим тим крупним променама била и једна стална: постепено је прво једну па онда другу етапу Софкиног сећања помицао на сам почетак, тако да је напослетку дошло до огледалског преокретања времена -

у тренутку опажања била „покривена јорганом са осталом децом, која, навикнута, одавно би заспала”, али она није: „И онда теткино долажење отуда, њена замореност, малаксалост.

норме, ондашње као и данашње, и сва се одступања од ње вреднују као знак пишчеве недовољне писмености, онда то што нам анализа доноси мора силом логике бити Станковићева приватна (не)писменост. И ништа више.

И заиста, ако Станковић нешто није био, онда није био писац од дисциплине; писац који би неговао језик не жалећи труда око намештања и најситније појединости;

преуређивању, наглашено се ритмички сегментује и, као резултат, добија се извесна вербална орнаментализација, - онда ће то најпре бити поступак Милоша Црњанског у Сеобама из 1929. године.

(он) израстао је у примарни троделан образац „најближе - даље - најдаље” који је широко преношен на време (сада, тада, онда), на простор (овде, ту, онде), на припадање (мој, твој, његов), итд.

Јасно се сада разазнаје грешка у дистрибуцији: прво су преци именовани само као Софкини, а онда испада да су заједнички, при чему се Софкино име двапут појављује, као знак двојне улоге.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Спочетка тихо и мртво, окрећући све начине гуђења натмурено н забринуто, па онда успореније а јаче, док не зајеча цела одаја.

тужбалица док се војске не сударише: он тада подиже главу и обори очи на Хамзу крај оџака, који га побожно слушаше. Онда плахо размахну гудалом и закликта страшни сукоб и лом.

“ Зато се опет на брзу руку пажљиво оденула, пристојно забрадила и тек онда пошла. Она мушки приђе и назва Арнаутима Бога. Мајка.

Није јој се син уплашио ни кад му је зрно срце разносило. „О, добро, сине, добро!.. Само да се Арнаути не сладе!..“ Онда повика: — У, ђецо, напокон вам било!.. Умукните! Не срамите ми мртва јунака!

Услужно му примакох једну столицу и понудих да седне. Он узмахну свом главом и прекорно ме погледа. Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу, господине?

Њега то штрецну, па намргођено пружи своју пушку не домаћину но једном другу и нареди им да седну ту крај Врата. Па онда пође к челу одаје, к огњишту и стаде с десне стране где је прво почасно место, и где се беше отегао један огроман

Арнаутин се помаче и поп седе на његово место, па позва домаћинова сина да му скине чизме. Онда подви ноге, усправи се господарски, извуче последњу кутију скупих државних цигарета, узе једну за себе а другу баци

Ех, ех, море, Новица: што не знадох да се не једе све што лети!.. Питај, море!.. — Не могу, у мојој си кући... – Онда, слушај!.. ... Мислио он да иде у муслиманску, турску, земљу и да ће га тамо дочекати као брата.

Тешко њему да то види с очима! Зато је прикривао неколико дана јаднога ефендију и онда га кришом отпратио до мора. Срећно је утекао и ено га сад у Вучитрну, али не сме ником ни да се изјада.

Е, то прота Дејан Поповић није могао ни да заборави, ни да опрости. Онда... По повратку из бугарскога ропства, још слаб и изгладнео, шчепао је пушку, позвао своје синове и пошао у заседу Мет

— викнух јаче, почеках тренутак, погледах га још једном, па опалих, он се окрену и паде наузнак без душе. Прота му онда прискочио и секнуо свој револвер да га за насладу изрешета. Али му спазио израз мртвих очију. Чудо.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ал’ ето кресак, дим, Оловно зрнце с њим — И један горак уздисај... Па онда тише, тише, И никад, Никад више — Свему је крај. »Јавор« 1888.

та румена чоја На којој се ни крв не познаје твоја, Јер је једна боја; И шта је скиптар, ма над пȍлом света, И онда кад му ни мравак не смета? — То нек’ други каже, који то познаје, А песник знаде само човек шта је.

Семе је мало, Али шта буде кад земља здрава У себе прими зрнашце једро, И чиста роса снагу му крене, Шта буде онда?... Не питајте мене, Кад сами знате.

Кад анђô рода мога Ускликне: сад си свој! Онда ћу, шири свете, Онда ћу бити твој! ВИИ Питај Франка, Немца, Англа, Кашће као и ја: „Који себе не спасава Сâм

Кад анђô рода мога Ускликне: сад си свој! Онда ћу, шири свете, Онда ћу бити твој! ВИИ Питај Франка, Немца, Англа, Кашће као и ја: „Који себе не спасава Сâм себе убија.

А Христос је то видео. Онда Христос ’вако рече Фарисеј’ма баш у лице: „Сви су ваши дари мали Према дарку удовице.

Родио се Христос, који ће да куша Је л’ нам вера тврда, п’ онда да спасава. Родио се Христос, кој’ се распет’ даје Али не уступа, нит’ се понижава.

Па кô онда тако и сад бива: Кад већ снага малакше нам жива, Одбије се ветрина од лађе — Тврда вера спаситеља нађе.

Клете руке на њ се дижу, Ено камен на њег’ лети — Дуго ће га тако мучит’, П’ онда ће га разапети. Тешко ј’ добром међу злима! Ал’ он има поуздања. Опачило и грдоба За њега се не приања.

У том броду да се скупе Сви што живе од ужаса: Мирно, лепо пловили би По пучини без таласа. Али онда да се нешто Збију, згрле са свих страна Уздисаји мученика, Уздисаји сиротана — Ух, од куд си на то дошла, Мисли

Без кокошке нема јаја. Није л’ тако? — Јест, тако је! Ако желиш кокош пећи, Онда не смеш јаја јести; Јер без јаја никад нећеш Кокошака произвести. То је савет што га даје Наша мудра бака.

Пије с’ после масних јела, — ал’ и онда кад се пости. Један пије што је снажан, други пије због слабости. Старци пију јер су стари, а младићи јер су млади.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

МИТАР: Видиш ли ти да ти мати лудује? Она ће све с њеном проклетом модом да спири и измоди, пак онда? — Не, не, жао ми је, ал’ не може бити... Кој враг, какав је то пандур? ЕВИЦА: То је Јован.

ЕВИЦА: Ах, боже! Ја ћу сваки дан по трипут метанисати, само да добијеш. ВАСИЛИЈЕ: Онда ми јамачно неће твој уја кратити да тебе узмем. ЕВИЦА: Ах, како ћемо лепо живити, док само добијеш!

ЕВИЦА: Ах, како ћемо лепо живити, док само добијеш! ВАСИЛИЈЕ: Да видиш кад згрнем дванаест иљада. Онда нећу у оваквом јанклу ићи, него герок од најлепше чоје и два пара панталона. А теби ћу начинити виклер од саме свиле.

Зајста, велику ми чест и правиш! Само сам дошао да узмем ону девојку, пак онда кад запитам за тебе, можеш се пофалити. ФЕМА: Сижер, тужер, ти ћеш моју девојку узети?

Васа ми је обећао овамо доћи, и ја га сваки час очекивам. Ах, боже, кад ћу га мојим Васом назвати? Онда ћу му тепати, па ћу га звати Василицом!

Евице, ја знам да се ти шалиш, само оћеш да ме намучиш; дај решконту, да примим новце, па онда узми колико оћеш. ЕВИЦА: Убио ме бог ако знам о каквој решконти! ВАСИЛИЈЕ (легне на земљу): Ох, сад сам несрећан!

(На ову реч Василије избуљи главу.) ЕВИЦА: То ће онда моћи учинити кад срећна будем ваша жена бити. РУЖИЧИЋ: Не жена, возљубљенаја Хелено, но нимфа љубјашчаго тја

МИТАР: Ако спопаднем ону тољагу, сад ћу ти Анчу дати, те ћеш се крстити. Нитков, кад свршиш занат, онда се можеш женити! ЈОВАН: Али онда могу ли узети Анчу? МИТАР: Узми ако ћеш и свраку, шта марим ја.

Нитков, кад свршиш занат, онда се можеш женити! ЈОВАН: Али онда могу ли узети Анчу? МИТАР: Узми ако ћеш и свраку, шта марим ја. ЈОВАН: Право, Анчица моја. Ихуху! (Удари Ружичића.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О ветар с црном кичмом тамни рој и пакао разноси светом, мења ток онесвешћеној реци. Онда мој залута међу звезде крвоток.

његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу. Онда он стварно постоји између елемената и односа који поравнавају свет, постоји у чистој могућности као чудо и верност

Ох наше срце ког достојни нисмо Ни онда када најмудрији ми смо, Док будни пред оним што нас сном превлада Не завапимо: милости!

у коме никада није ноћ, где сунце не залази, где је симетрија стална, и нашега срца Оне расту ван јаве па нам се онда јаве Чине паралелним прошлост и будућност и старају се да не буде више мртве стварности него живе нестварности Иду до

многе почасти Ако не сагориш пре времена Али ако будеш хтео Да учиниш стварним туђе речи Да похвалиш туђе срце Онда ћеш зажалити што си песник Јер песма се не пише она се живи Песма није песма ако није радосна Ко никад није похвалио

муње Затим злочин у славу сунчевог изласка Све је то громом запамћено И светлошћу која ме смрзава Па хоће ли ми онда бити опроштена Моја неумешна љубав моје време Које ме више опијало неголи хранило Моја тужна глава која ме

Краков, Станислав - КРИЛА

знојили у загрљају, уштинули власницу за дебело месо — један од њих је био њен љубавник, — задигли две—три тунике, и онда се поваљали по диванима и излизаним фотељама. — Пи... ала мирише на рибу...

Па ипак би кроз тај умирени поглед начас прошао трзај као изненадна плашња. Онда је прихватио дрхтавом руком чутурицу, и Тужно климнуо главом: — За покој своје душе пијем!

Чуло се само како кркља ваздух и крв кроз цевчицу забодену у једне рањене, расечене груди. Онда се поново појавила бела сенка баронице Ивон. Њена златна коса била је чупава.

ВИИ Као бела веверица претури се дим по грању. Пишти, лупа, јечи. Најзад је све тихо. Онда војници подижу увис очи и пипају се. Или лупи у стену. Запара, зареже, и сече.

Чак су двојица и револвере потезали. На крају се изударали песницама, испсовали, и онда су сви пили коњак из исте чутурице. Ниже њих су превијали рањенике.

Само када је било много мртвих онда су правили велика гробља на местима где је било равно и видно, јер су после долазили фотографи да их сниме.

Опет долазе рањеници. А ни оне од ноћас нису још однели. Па онда и код њих близо долети по каква пијана граната. А црвени крст је био видљиво истакнут.

на апарате, донели муницију, утурили реденике, налили бензин у резервоаре, пилоти навукли шандаје и комбинезоне, и онда се елисе заносно завртеле. Први Њепор се подигао наоружан увис, а за њим се дизали нови апарати и ронили у небо.

За њима се још вукла по зраку танка завеса од дима. Онда су гониоци победоносно кружили над спасеним градом, и плашили својом хуком скривене по подрумима Јевреје, који се још

Драгомир на тебе чека. Две твоје чете су горе, повукле се, придружи се њима па онда на нож. Кајмакчалан мора још ноћас да падне...

Трза се несвесно. Његови ордонанси га носе. Тражили су га и нашли сред жица баш онда када је њин преполовљени батаљон стао да се увија и узмиче после првог успелог јуриша.

У предсобљу су их скидали. Одело је сечено ножевима и дерано. Исекли су му чакшире, раздрли веш са њега, и онда га голог унели у салу. Осећао се неугодно, јер се много чупавих женских глава мицало и нагињало над столовима.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам. Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати.

Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала. Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

Ту су црнци увијени у простране бубуе, пошто је ту много помуслимањених племена, који онда своје традиције пркосно чувају.

Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да ради. Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла.

Увече увијају се голи, витки и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и спавају право као посечена стабла један крај другог.

је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из полузаспалих кућа, па да онда нас уведе, то нико не схвата чудним ни неумесним.

У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне! Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа,

Једва успевам да му докажем да кашичица није важна и да морамо поћи. Он онда излази, очајан, сасвим наг, кријући између ногу своју голотињу.

он је обавија око себе као тогу; треба ли му да има обе руке слободне, он је завије само око бедара; ако има да запне, онда је стави само око врата као ешарпу. Пошто голотиња није срамотна, многи је уопште и немају.

Неколико степеница силазе са мале верандице на стазу, што се најпре нагло спушта, а онда нагло пење у заселак где су црни дућани, рибарске колибе, кошеви.

Прилазио је хитро, чешући се једном руком по глави, носећи у другој уско кратко весло. За њим дође други и онда трећи. Сваки је донео весло за себе. Љубазни, весели, они ме поздравише и поведоше одмах реци.

Прво сасвим мали, па онда, охрабрени, и они већи, прилазе да сркну. Црнчићима, разуме се, није нека нарочита посластица тај сок од кокоса, кога

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Учише њихов куран читати И клањати се лажном пророку, Кога синови мрака вечитог Светлилом зову ове селене!... Онда сам њима ропски служио. ГЛАВАШ: За комад хлеба? Или, још црње, за живот само? ИСАК: Да! ГЛАВАШ: Баш као и ја...

Па куд ћеш онда?... Још да си сама! Ал’ шта ћеш под ноћ с овим дететом? СТАНА: Ваљда ћу доспет до Смедерева? ГЛАВАШ: Па онда?

Још да си сама! Ал’ шта ћеш под ноћ с овим дететом? СТАНА: Ваљда ћу доспет до Смедерева? ГЛАВАШ: Па онда? СТАНА: Са зором даље.

Још је из рана крвца лопила, А модра светлост жишка немоћног Осветлила је таму жалосну... Онда је седи Ђукић издисô... СПАСЕНИЈА: Станоје!... ГЛАВАШ: Јест, ја сам!

Онда је седи Ђукић издисô... СПАСЕНИЈА: Станоје!... ГЛАВАШ: Јест, ја сам! Ја сам и онда био са тобом, Са модрих уста кад је лебдео Последње речи свети благослов: „Нека сте срећни, децо, обоје!...

РАДАК: Као хијена! СПАСЕНИЈА: У дивљем страху ја сам дрхтала. ГЛАВАШ: Онда?... А сад?... СПАСЕНИЈА: Сад? Сад сам на твојим мушким грудима, Чујем ти срце, како куцајућ, Јуначи живце сваком

Триест сам друга онда имао, А пошао сам гором ходити, По мрачној гори чете водити. Сјаје се токе, звече ножеви, На њима гори чоја

Сјаје се токе, звече ножеви, На њима гори чоја црвена, Живим се оком не да гледати... Онда ће рећи момче некакво: „Данас се жени Ђукић војвода!...

Сећам се данас своје несреће. ГЛАВАШ: Онда си собом дете водила, Дивотно дете косе гараве. Сирото, слуша, блене, не знајућ’ Шта бива данас с мајком његовом,

Где ти је кућа, где је колиба, Кад сјајне дворе тако презиреш У којима те срета богатство? Па онда љубав паше свемоћног?

“ ГЛАВАШ: За киме жалиш?... Зар за маћехом Што и сад јоште не зна прежалит Збрчканих дојка суве изворе? А да је онда млека имала, Док ти је непца танка кожица У благом млеку хране тражила, Прегорела би дојке обадве, На своје груди

На мојим груд’ма крв ти усахну!“ То онда није могла чинити. А данас? Кô да на друму крчми Турцима — Пред кућу сјајан цимер истиче: На часном недру мајке

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Турци или ће поред свију тешкоћа продирати од Тимока на Луково и Бану, старати се да освоје ова места, па онда или да концентришу сву силу с левога бока алексиначких и делиградских положаја и старати се да их освоје и ту да сиђу

сустигли уморну, дали јој на отвореном пољу једну главну битку и као бројно надмоћнији разбили је и растројили, па онда окренули незаштићеној Јагодини, заузели је, ту се разделили у две колоне, једна би се упутила у Крагујевац, где су

се сједине са приштинском Али-Сајибовом војском и ојачају резервама, које једнако преко Софије стижу из Цариграда, па онда да продиру у Србију моравском долином (можда једном, а можда и обадвема обалама Мораве).

Тако ћемо се ваљда продржати до јесени, а онда ће ударити снегови, који ће горе доћи Турцима, разлогореним на отвореном пољу (Зајечар и Књажевац, а и сва села

нишке страже на Поповој Глави узрујале и почињу бивати немирне (а пре се ни живе нису показивале из својих шанчева) — онда се готово са сигурношћу може узети, да се Ејубова војска повлачи са Тимока и прибира се да од Ниша упадне у моравску

испред Алексинца, на десној обали Мораве, одакле би пребацио мостове преко Мораве, ступио ца Сајибом у свезу, па онда удружени повели заједнички нападај на Алексинац.

Ђенерал рече војсци неколико одушевљавајућих речи, па онда пођосмо даље. Грмљава топова и праска пушака бивала је све јаснија. Дан је био диван и свеж.

јутрос појео две рибице (харинге) и мало ајвара с лукцом и зејтином, одозго сам спустио две чашице добре шљивовице, па онда попио шољу црне јаке кафе — ја, знате, увек носим са собом добре кафе; ево и сад имам пуну кутију — па не можете

Отац прота прво је посматрао цео призор, па онда рече: »Пропаст твоја од тебе, Сионе! Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се,

Нашто је то? не вреди, знате; могао би човек погинути, а то није наш позив. — Доста, не смете, дакле! Па што ми онда говорите о страшљивој, исквареној генерацији!

Беницки са једним батаљоном) — па онда да удруже своје силе и слошки нагрну на Алексинац. Услед ових извешћа разаслате су на разне стране наредбе које су

— пита и не осврћући це загрејани возар. — Зар мени?! Кажи ти то твојој стрини. Моја се левча никад не пребија! — И онда још дода: Еј, кад ти постанеш ђенерал онда ће се моја левча пребити, јеси ли чуо? — и тера даље.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Моја љубо, верна љубо, Мила си ми ти, — Ал’ се онда заборави Љубит’, грлити. Кад јунаци за слободу Чуда почине, Није штета ни за кога Ако погине.

Па из пакла муне сумња, А кад она на што сине — Страхота је онда видет’ Љубав, веру и врлине. У тој тмини, грозотини, И тебе би боли стисли; А ја можда, што још никад, Изрекô

Ти с’ Богу не молиш! И како ћеш се молит’ Кад неба не видиш! А зар се неба двери За једног отворе, — Тек онда широм стоје, Кад двоје говоре. Две душе загрле. се, А срце бију два, У Тој се срећи рађа Тек права молитва.

Ти си онда дете била, Ја те нисам ни познавô, Кад сам снио цветак неки, Цветак кој’ сам обожавô. Онај цветак — твоја слика,

Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао. Наводи се још окренô, Кô да вели: С богом, роде!

Наводи се још окренô, Кô да вели: С богом, роде! П’онда оде, п’онда оде Путем вала, струјом воде, Изгуби се тако брзо, Однесе га вода мутна; Из твог ока суза кану, Као

Наводи се још окренô, Кô да вели: С богом, роде! П’онда оде, п’онда оде Путем вала, струјом воде, Изгуби се тако брзо, Однесе га вода мутна; Из твог ока суза кану, Као нека тужна

“ А ја руком, не знам зашто, Морах стиснут’ чело слабо. „Немојте ме топом цпеће, Ја се бојим тог куршума!“ И ја онда, — и ја онда, — И ја онда, — сиђох с ума. Па сад видим неке страве. — Час бих клео, час бих плакô.

„Немојте ме топом цпеће, Ја се бојим тог куршума!“ И ја онда, — и ја онда, — И ја онда, — сиђох с ума. Па сад видим неке страве. — Час бих клео, час бих плакô.

„Немојте ме топом цпеће, Ја се бојим тог куршума!“ И ја онда, — и ја онда, — И ја онда, — сиђох с ума. Па сад видим неке страве. — Час бих клео, час бих плакô.

Киша пљушти, небо плаче, Па весеље мути. — Онда нисам ни помишљô, На што ли то слути. XЛ Свако јутро сунце суши Бисер-росу са цветова, Сунце зађе, ноћца дође, А

И сунце је малаксало, — Роса с’ није уморила. Онда сунце виде шта је: Да то није роса била. XЛИ Она мила, а он врстан; — Ево иду, купе свате.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Молим! — упаде капетан Радојчић. — Сад ступате на сцену ви? — Да. — Онда да извучем кратак закључак. Кад је настало наше опште наступање, Дринци су почели да подилазе под Кајмакчалан.

Је ли тако? — Тако је! — Бугари онда довуку нове трупе и ноћу, између дванаестог и тринаестог септембра, ударе наново на Дринце, разбију их и сатерају на

Он скочи са мокром и каљавом главом. Хтеде да налети на мене, али као да се трже. Онда забаци руке на леђа, па ће рећи: — Зар мене, богати, Светиславе? Мој школски друг... Али шта да му радим.

Чујем где неко иза мојих леђа говори: „Сигурно наши врше напад.“ „Какав напад!... Зар би нас онда вукли по овој ноћи. По паљби рекао бих да наши беже.“ Куршуми учесташе. Страховао сам да ме не лупи у главу.

Али паљба се преноси, час лево, онда десно. Затим оспе у правцу куда ми идемо, или закркља на целој линији. Из даљине као да допире неки жагор, док у

У чети нема више од педесет пушака. У рововима се налази војник до војника на четири метра растојања. Онда нам је детаљно објаснио ситуацију. „Ми се овде налазимо на последњем прагу. Толико смо још успели.

А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема. Ништа се није видело... — Зар нису пуштене ракетле? — запита Радојчић.

“ Онај поред мене покупи неке ствари, па ће рећи: — Ми одосмо, а вама како Бог да — онда као да се присети: — Бугари су овденак на педесет метара. У здравље! — и трчећим кораком оде.

— Господине пуковниче, стање је ратно. „Видим, видим!“ — рече више у шали. Онда сиђе у мој заклон и седе на ивицу рова. — „Шта уради ти ово, ’Цврцо’?

Он извади бајонет из уста, па ће рећи: — Ако се праћакне и стане да запомаже, има да га нестане. — Онда стави бајонет у уста, прекорачи преко бедема и одмах прилеже.

Биле су се измешале чете, батаљони, пукови... А ровови плитки да се ни најмањи покрет није могао учинити. Онда одлуче да на положај изиђу наших шест чета и преузму ровове оних измешаних јединица.

Било нам је неразумљиво зашто су онда Бугари напустили батерију, и одступили за једно шездесет метара... Не знам. — Сигурно је у мраку налетела на њих нека

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

фалиш човека којему је он приказан; а кад се у свакој врсти од они средоточака таки натраг у другу врсту враћаш, то га онда ружиш“—?

Песма гласи: СОЧИНИТЕЉ, као син Отечества, изван којег се онда находио, бојећи се да не би пламен побуне, свирјепствујуће у прилежећим к Сербији областима, проникнуо и у њу, и не

Основа целокупне њене тематике, и онда када је пуна мелнхолије и песимизма, као код Стерије, и онда када је у рококо-безбрижности, као код Пачића, сва је у

Основа целокупне њене тематике, и онда када је пуна мелнхолије и песимизма, као код Стерије, и онда када је у рококо-безбрижности, као код Пачића, сва је у уравнотежености и мирној енергији европске класике и европског

Наталожило се, прво око осећања и мисли изречених у тим старим текстовима, па онда некако и у речима самим — којима музикалност нико оспорити неће нити може —, много од оних поетичних присећања која

богатија и на вишем степену развоја но што је била наша у годинама 1816—25, када су те песме углавном — чак и онда када су овакве какве су, чворнасте и наказне...

Важно је ипак да горње празнине у основи ипак нису онемогућавале рад на једној антологији тога времена, и онда када су га очигледно отежавале. Толико је ипак несумњиво урађено да је основна оријентација могућа.

затворено је и често до заоштрености континуирано стилско јединство а емоционална и мисаона јединственост, и онда када је у њој дисонантних акорада. Она је конзервативна, чак са упадљиво наглашеним страхом од прекида континуитета.

оцењиване песме из најранијих времена — то сам већ рекао; у неколиким случајевима начињено је овакво одступање још и онда када сам хтео подсетити — са разлогом, мислим — на оне широко популарне песме које су певањем шириле феномен поетичног

Свак дрво хвали плоду по доброму; Чест онда мужу то насадившему. Астреје спутник, проста, знатна Славом Аспазије в дружбу водиш.

Људи су весници, носци тога! То ако уму ценити, ползоват Се њим, онда су божије воље, па И силе снаследници. Тешко Томе бездејствије ком је слатко!

— Хоћу од треће; јер ти ми Цвећа не бираш сама, могу, слеп, божур у име Ружице избрати. Твоје, пиљарице, дивљаке онда Носи па продај кад добро угњиле, не квари нит’ цене Другим побијај.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

— БОГДАН: Госпа токе, — господар вистане. — БОШКО: Е, бруке! Мушке руке — женске белензуке. БОГДАН: П’ онда, Бошко, шта му посла таст? БОШКО: Штампару — А за свако словце то По мушку главу тражи награде.

ВУКСАН: Цигани су дивији, Латини подли и лажљивији. РАДОШ: Па онда, ко зна да л’ и дадоше? Ил’ само наше лаковерије Са обманама гоје вечитим? ВЛ. ВАВИЛА (за себе): Неверни Тома!

ПРВИ СЕРДАР: И право има! ДРУГИ СЕРДАР: А кад он није право имао? РАДОШ: Па онда, кнеже, нећу питати За Шуловића и за Мићића — Премда и они место имају У мудром збору твога савета, — Али по жељи

Тек, вељу, није лијепо!... Ждравља ми, није!... Сијед чојек... п’ онда... можда је и гријех?... Ал’, вељу, боље да си га кâ скота убио!... ЈЕЛИСАВЕТА: И тебе с њим! ВУЈО: Де! де!....

Одмах сам рекâ неће добра бит!... П’ онда и јучер на ноћ, веле пастири, да је једна звијезда пала?... Чија ли ће бит?... Жље, господару, жље!...

Док тебе, дане сјајни, не видим; А онда дрхћем, клонем и слепим, Душом зајечим, срцем застрепим, И ником више ништ’ не завидим.

Још није, чедо, дан освануо — А сунце само онда устане Кад поноћ мине и бледих звезда На тавном своду светлост престане — Иди, почини, настави сан!...

) ВУЈО: Буди бог с нама!... А волијах погинут, но чуват вјештице... Па онда како ме жље погледа?... Е баш је каила срце ми изјест...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Љуто и као на силу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда лакше, учестаније и гушће. — Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже!

и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживô свијеће слави твојој?... Онда би се на једном тргао, занио, подбочио би рукама слабине, окренуо би се према торовима, око којих се разлијегаше

Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа'ији свега доста... Тако ти то мени учини, мој добри господине моја слатка душо!

— Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо. — Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље.

Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених. Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли.

— тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима. — Сад ће теби твој прото дати соли, па дати зоби, па те онда лијепо напојити и истимарити. Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова!

снимим с тавана три вијенца оније' љутије', црљеније' паприка, закључам врата на соби, намакнем капке на пенџере, па онда, како се вуруна споља ложи, турим оне паприке и пробијем пет-шест лончића на вуруни, затворим је сачом а и тутунлук

— Кад је паприка сагорела, отворио сам врата и избацио сам и', онесвијешћене, пред кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључô кућу и легô спавати — рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигару.

“ — исправи га котлар. — Да! — „А већ, вели, не гине ти оку двије ракије попити, па онда кô каква швапска гереналина међу Мајданце, те чини, каже, како те памет твоја учи!

Шјутрадан устадо' рано. Истом зора почела бијељети. Помоли' се Богу, па се онда обуко'. Најприје човали чакшире, па чизме пре'о колена, онда, припаса сабљетину, по земљи се вуче, па натуко'

Истом зора почела бијељети. Помоли' се Богу, па се онда обуко'. Најприје човали чакшире, па чизме пре'о колена, онда, припаса сабљетину, по земљи се вуче, па натуко' шкрљачину, па онда обуко' кабаницу и сапе' златали пуца.

Најприје човали чакшире, па чизме пре'о колена, онда, припаса сабљетину, по земљи се вуче, па натуко' шкрљачину, па онда обуко' кабаницу и сапе' златали пуца. Ни игуман ме не могаде познати, тако сам се био прерушио.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Он би сад да спава, за векове спава. Живот мре. Он сања. И без воље, свеже Јављају се слике из младости ране, Онда кад је Амор још ширио мреже И отровне стреле слао на све стране. Волело се некад. Љубав! Каква шала Љубав!...

Он сад чудно шушти као да ми вели: ''Волео си онда и кад север цвили, А данас си тужан. Пољана је иста И ведра и млада, а небеса чиста.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Зар није боље да девојке уче читати и писати тек кад се удаду. ЈЕРОТИЈЕ: Па и онда не знам шта ће им. Да читају ваљда из „Кувара” како се праве пуслице и мушкацоне.

АНЂА: Па и нисам. Отежем ствар због оне његове кривице. Рекох, нек се то сврши па онда нека проси. ЈЕРОТИЈЕ: Ама, каква кривица, по богу брате!

(Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „Ни остали у срезу”... (Говори.) И то те се не тиче! АНЂА: Па шта ме се онда тиче? МАРИЦА: Ево ово! (Чита.) „Зато, ако ме одиста волиш, ти одмах крени на пут.

Чула си шта у писму пише и тако ће и бити. Он ако не стигне данас, стићи ће сутра зацело и онда... Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине! АНЂА: Где бих му то казала, побогу, дете! Не бих ја то њему смела...

Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година. Па онда, и да га ухапсиш, камо ти код њега револуционарни и антидинастички списи?

Прошлих избора ми измакла, али ми сад мајци неће измаћи. Похапсићу пола среза ако не може другаче, па ћу онда решето, па сеј. Што је чисто, прође кроз решето, а што је сумњиво, остане па се праћака као рибица у мрежи.

Лице... антидинастички списи, плава риба, класа, пандури, расол за господина Жику, па онда фењер, па поп, па класа, распис председницима општина. Све се то, видиш, меша у мојој глави и крчка...

МАРИЦА: Добро, чула сам! (Узбуђено отвара писмо и чита потпис.) Бока! (Гласно.) Хвала ти, Јосо! ЈОСА: А ја онда њему рекох... МАРИЦА: Добро, чула сам. Иди сад, Јосо! ЈОСА: Па ићи ћу, дабоме!

ЈЕРОТИЈЕ: Не питај шта је, важно је! Позвао сам све чиновништво овде на саветовање. АНЂА: Па нашто ти онда канцеларија? ЈЕРОТИЈЕ: Не могу, брате, тамо. Што год проговориш у канцеларији, чује цела чаршија.

На њему дугачак излизан реденгот и прљаве и искривљених штикала ципеле. Јеротије их најпре премерава све, па онда почиње свечаним тоном): Господо, ствар је врло важна и озбиљна... морамо сви... (Заустави му се поглед на Жики.

Зашто? Зато што си већ тридесет година овде чиновник и што си стар човек, па немој онда... 'ајд', читај даље! ТАСА (чита): „Према сазнању и трагу до сада уоченоме, у томе се срезу налази извесно сумњиво

Па онда, господин-Жико, да се пошаљу пандури коњаници у срез. ЖИКА: Нек се пошаљу! ЈЕРОТИЈЕ: Јесте, да се пошаљу пандури коња

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

кретање кроз српску земљу, зато и крши прописе турског султана и у време Рамазана чини све што им је супротно, а онда се на прекор царев правда: "Ако пијем уз рамазан вино,/ ако пијем,/ вера ми доноси".

Макро, по мајчином савету, иде прво на венчано кумство ("Тамо пође Краљевићу у те цркве свете Петке"), па тек онда одговара на султанов позив за војевање против Арапа, савршено свестан да је цару, као вазал, неопходан.

је било и део програма нових књижевних покрета, чији су манифести преплавили европске књижевности најпре уочи рата, а онда и после рата.

Два друга романа, Сеобе (1929) и Друга књига Сеоба (1972), имају историјску подлогу: Срби избегли у Угарску, а онда и у Русију у 18. в., и њихово учешће у биткама широм Европе.

Тек је он у приповеци с ратном тематиком дао нешто заиста ново. Најпре у језику, који је крајње елиптичан, чак опор. Онда у опису, који је прецизан и готово оскудан, али са јаким симболичким конотацијама.

ако не и више, колико и предметом описивања: иста тематика подвргава се различитим поступцима приповедања, да би се онда исти поступци примењивали на различиту проблематику.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

1856. ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П’ онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, занавека! 1856.

да запара, Да зарије са танетом Ил’ са љутим бајонетом, Кроз редове људског блата — У колове Азијата; Па да онда у нереду Црну цевку, пушку бледу, Турском крви обојади, Њеном паром да окади. „Још их нема!... Где су? Шта су?...

Шта су?... Ил’ им зверске стрепе груди. На мегдану и ужасу?... А кад треба децу клати, Слабе жене злостављати, Онда ће ти онде бити, Спаљивати и робити, Насилници и нељуди!...“ Тако збори буљубаша И за нож се руком маша.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

За ручком, вечером чекало се да она прво седне за софру, она прво почне да једе, окуси од јела, па тек онда они: отац, мати... И Младен је тако и радио.

са улице чуо би се његов глас, здрављење, жељење пријатна ручка сигурно ком комшији с којим је отуда из чаршије дошао. Онда би се појављивао и улазио на мали капиџик, затварајући га одмах за собом.

Узимала би или плетиво или опрано рубље да шије, крпи и гледа кроз прозор на двориште, башту, капију, улицу. И онда би настао онај после ручка кућни, тих мир. Чудан и чисто нем мир.

Деда Младенов, после оца наследивши толика имања и пошто био и од бабе млађи, тек онда наставши на пуну снагу, мада је већ имао сина, оца Младенова, одједном почео да расипа, троши.

Једног дана на женске и карте готово све дао, изгубио. Све требало да се распрода. И онда, тако се говорило, баба кришом, не говорећи никоме, сама, само с једним рођаком, и, како причају, преобучена у мушко

То је била та њихова кућа у којој се навек знало ко је и шта је ко. Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат.

Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат. Баба увек у краткој, до чланака колији, са задигнутим и за појас заденутим пешевима да јој у послу

А када она, баба Стана, за неку каже не само да је добра него и пристане да јој дође у кућу и буде снаха, онда се знало колико то значи.

Прво баби, па онда мужу своме, оцу Младеновом па чак и њему, сину, Младену. Она према њему, Младену, не само да се није осећала старија

), увек би се онда обраћала Младену, и то као да је он отац, он заборавио, он за то крив, и чисто би њега за то корила.

навикао се, волео је да, када мора већ тамо у дућану и у чаршији да лупа главу, купује, тргује, пази и отвара очи, онда бар када овамо, кући, дође, да нема овде што да мисли, о чему да се брине и заповеда.

Заборављао се. Покаткад, запио би се. Истина, и то ретко, кришом. Онда, не знајући од стида, муке, бола, шта ће, по три дана би лежао.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

и кришом њоме измери чељадету сенку; по томе поједе своју сопствену поган, и онда узида п. у зид и каже: »докле ова п. буде сирова, дотле и онај човек био здрав; докле ова п.

л. може помоћи против метиља (»за два дана и двије ноћи не једе се ништа, па онда једи сарамсака — бијелога лука — што можеш више«, БВ, 16, 1901, 280); зна се, међутим, да метиљ код стоке наш народ,

»кад су Нијемци ухватили ђавола па га питали шта је лијек од метиља, он им је казао: кад полипшу све овце до једне, онда ону пошљедњу треба обнијети око тора, па више ни једна неће липсати осим ње«, Вук, Рјечн., ѕ. в. метиљ). Б. л.

Кад у источној Србији врачаре »изводе ђаволе« ‹који су и демони воде› онда је стање врло опасно, и многи не смеју да се макну од куће без б. л. и босиљка (БВ, 7, 1892, 399).

л. закопају тамо где је новорођенчету, приликом мерења, ударила глава (»Кад ти никла, онда њему наудиле вештице«, ЖСС, 194). Поред породиље мора бити б. л.

л., оде каквој врби, тресне је и рекне три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«, па онда метне б. л.

л. на врбу и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, и бежи кући без обзира (ЖСС, 280). Болесник може да пренесе грозницу, после заласка сунца,

човека учинити бесмртним, али да га је немогуће наћи, јер га виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, и онда га од себе одбаце, па без бола умру (ЗНЖОЈС, 6, 130).

Не сеје се у »расипан« месец (СЕЗ, 19, 11). Ако умре сиромах, па се нема ништа да закоље, онда се на горњи крај софре меће главица б. л. (ТРЂ, КНР, 36).

) треба да ископа б. и да јој каже: »Траво б., помози! Желуче, дођи где си био, и где си се родио«, па онда да је поједе (ЖСС, 287). БОР Кіефер (пінуѕ ѕілвеѕтріѕ). Бор, бора, борика (Шулек; Софрић, 17). Реч је прасловенска.

Б. је божји цвет; прво се у башти посеје он, па тек онда друго цвеће (Браство, 9—10, 1902, 442). У регистру уз један од најбољих зборника наших обичаја (Обичаји српског народа

»да је лисице и творови не сатиру« (СЕЗ, 19, 74). Кад се јави куга, онда се у Жупи, поред других апотропајских предмета (чанак воде, чешаљ), оставља увече на софри и струк б. (СЕЗ, 17, 35).

Ћипико, Иво - Пауци

Колебаше се неко вријеме, док мисао сазре, али не може дуго да чека. Боји се претече га неко, па онда — гдје је пристао? А вели се: „Иза боја копљем о ледину!

Раде осјети да му срце за час као престаде куцати; Па онда учестало куцање, као да ће да искочи... Али, прибравши у се снагу, разабра се и одгрне кабаницу са човјекове главе.

—Ако је тако како ви говорите, вели Раде одвјетнику, — онда би требало да опћина заметне парбу с малим са свима сељацима.

Валићи запљускују обалу, море жамори... Задоцњели пароброд, расвијетљен црвенкастим лампионима, звиждну и онда полако пристајаше уз мост.

На догледу мора застаде. Сунце бијаше подоста отскочило, а с пучине ћарлијаше вјетрић. И ну... ду'ну јаче, и онда донесе одоздо љупки, лагодни шум боровика, а сунце полако заклањаше се за сив облак што се сам вуцарио у ведрини

Би ли је пољубили? Питајте је! —Остави се дјевојке! — примјети Иво. —Зар их и ви браните? Онда сте и ви женска правда! —Нека говори, — јави се Марија— само нека рукама мирује!

—Зар их и ви браните? Онда сте и ви женска правда! —Нека говори, — јави се Марија— само нека рукама мирује! И онда се сви опет дигоше на посао, истресајући са одијела остатке хране.

— јави се Јуре. — И је лијепо, кому може бит', — надода. Он на први мах не одговори, загледа се часом у њих па онда рече: — Љето је... Сву бих ноћ драге воље лутао селом и пољем. —Вјерујем, а ко не би, ко је ластан! —То није тешко.

Можете узети ваша два дила... — Не разумијем се ја у то... Дошао сам онако, да се прођем... — прихвати младић, па онда изненада преврну разговор : —А је ли Јуре пошао у варош по љекарију? —Је... И ноћас оцу било је рђаво.

— Отић' ћеш и ништа ми нећеш рећи? — Ча ћу вам рећ'? — поче се чудити дјевојка. Онда пусти задњу грану, одмаче се, скиде крто с руке, те га положи на земљу.

— нукаше га чисто братски. — Збогом вам! — Збогом! — одврати Иво и гледаше за њом. Часом се замислио и онда тихо изиђе из ограде на пут, па поче нагло одмицати. Зној га свега облио.

— Ма и хоће се мужика, — продужи, — кад смо овако сити! — А онда својим плавим очима погледа у Иву, уозбиљи се и замисли. Боже мој, да ми је само знат' ко ће по њему млатит'.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

аск.рс. 2009. ДОРОТЕЈ Димитрије Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета. Све је онда било тако необично: и тај дан, и он, и Мртваја вир.

Устао је, то се не може порећи; почео се шеткати као раније, најпре по манастирском дворишту, а онда и по пољу. Димитрије Глас о игумановом оздрављењу нагло се проширио по читавом крају.

Све смо видели. Ситним корацима, главе забачене уназад, изашао је Прохор, направио неколико корака и онда је чучнуо. Гледао нас је избезумљено док се ослобађао свога мучеништва.

Он се забринуо. Ћутао је неко време, гледао у глинену чинију из које није хтео ни да окуси чорбу коју сам му донео и онда је рекао како ће сутра рано отићи на Кулу. Рекао сам му да буде опрезан са Лаушем.

Не знам шта им је било толико смешно. Димитрије је скакутао и крештао својим пискавим гласом. Макарије се заценуо, онда је захрипао, закашљао и једва се, после тога, повратио. Насмејао се чак и Доротеј.

је био простаклук онога ђавољег сина, онога грбавог ништака, који се најпре, тобож забринуто, загледао у моје лице, а онда је опалио.

Зар он, тај дебели, задригли гороган, ионако нема одвише? Је ли богат? Јесте. Је ли чувен? Чувен је. Па шта онда? Зар га се не плаше и не сагињу главу кад пројезди на свом белом коњу, угоропађен, уштогљен, гиздав и бесан?

Видео је њихове босе ноге како мрсе травке и цветове на ливади. Онда га је спазила главна међу вилама, долетела му у загрљај, дала му се, похотљиво, страсно, безумно као што приличи

Кула је била празна, ми утучени, ојађени, свадљиви и горки. Лауш је лежао болестан, рана му се најпре замирила, онда се позледила, опет замирила па опет позледила. Неки су то одмах довели у везу са Јањиним прогонством.

Најпре сам навео Матеја: „Онда војници управитељеви уведоше Исуса у управитељев двор и скупише око њега целу чету. Затим га свукоше и огрнуше

Не, не и не. Каже се само трње, али нипошто глогово.“ Он је онда управио на мене своје тврде очи, без сјаја, као мртве па ипак покретљиве.

себе окачењаке, бадаваџије вратимљске, показивао би прстом на моје чудовиште, церекао се и збијао шале на мој рачун. Онда би им се придружио и мој учитељ, тапшао ме по рамену својом ручердом, после чега ми је неколико дана трнуло, и подржао

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Анђелским крилом нека ме штити, Кроз живот овај мучан и клет А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни управи лет! 1880. НАД БЕОГРАДОМ Спомениче неми прохујалих дана, 3ашто ти је чело суморно и тавно?

рана Истоком распе крас; Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак мили мој: 3воните звуци, звоните звуци, 3воните онда њој. 1881. ЉУБАВ О што ме, срце, гониш ти, И мориш духа моћ? Сунце је зашло - мирно спи, Тавна се спушта ноћ...

Ја љубим онда, ја верујем онда, Срећне младости обузме ме крас, И моје лире дрхтајући звуци Свој сањалачки кроз ноћ шире глас: Прошл

Ја љубим онда, ја верујем онда, Срећне младости обузме ме крас, И моје лире дрхтајући звуци Свој сањалачки кроз ноћ шире глас: Прошлост је гробље.

Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме, Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име И затим у буџак оде.

Но даље с тугом!... Мило дете, Тим нећу да вас морим сад, Ја волим кад се насмејете, И мене онда мине јад. Ја волим ваше ведро чело И ваш сребрни, јасан глас, Кад детињасто и весело Ситница каква дирне вас.

Шта ли смо цвећа погазили, То бог једини само зна! Но ви сте онда срећни били, А с вама срећан бејах ја. Пламен је лизô ваше лице, Дисала нагло ваша груд, А ваше косе и витице Мрсио

Шумори трска и жуборе вали, И тихо трепте колутови мали... А ја јој причам: ,,Давно, врло давно, Милијун лета од онда је равно На месту овом пећина је била, Од самог стакла, боравиште вила.

Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове дувана сува, И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

Хиљаду осам сто... (Сад не знам којега лета, Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) Зимо је велика била. Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа поља је и горе крио.

жалосно грање над главом Ниобе плачне, Што тупо преда се гледа, без искре надежде зрачне, И самрт суморну кличе И онда кад хладни север опусти зелену гору, И онда кад славуј пева и мајску поздравља зору, И плави поменак ниче.

тупо преда се гледа, без искре надежде зрачне, И самрт суморну кличе И онда кад хладни север опусти зелену гору, И онда кад славуј пева и мајску поздравља зору, И плави поменак ниче.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

будем мојим пером постепено обухватио све оно што Вас из астрономске науке занима и што Вам је из ње приступачно, онда ћу - тако Ви замишљате - не знајући и не хотећи, исписати најоригиналније астрономско дело: ненамеравано дело,

Па када је првенце жртвовао боговима, т.ј. послао их бесплатно рецензентима, онда се остала његова деца размиле по широком свету и иду страним људима да их уче и забављају.

То се од њих тражи - јадна сирочади! Да, популарне астрономије треба да поучавају и да забављају. Но када уче, онда су досадне, а кад забављају, онда не уче, па зато испада, на концу крајева, обично ова комбинација: досадно и ненаучно.

Да, популарне астрономије треба да поучавају и да забављају. Но када уче, онда су досадне, а кад забављају, онда не уче, па зато испада, на концу крајева, обично ова комбинација: досадно и ненаучно. То није ни чудо.

То откривање је узбудљиво као игра лепе Саломе. Кад са ње падне последњи вео, онда ћемо, обухватајући духовним оком целу васиону поћи у бескрајне даљине. То је мој програм за наше путовање.

Но зато нам свака ведра ноћ отвара кроз небески свод широки изглед у дубине простора. Онда видимо небо обасуто безбројем ситних сјајних звезда.

нашем лету кроз минуле векове присуствујемо најважнијим сценама велике драме у којој је ум човеков открио тајне света, онда морамо на први чин у Месопотамију, у стари Вавилон Набукаднезаров.

Да смо се онда усудили приступити им, ја ниједног од њих не бих ословио са титулом „Ваше преосвештенство“, него са „Ваша Екселенцијо,

запада према истоку, али оне при томе кретању каткад застану, врате, се мало унатраг, као да су нешто заборавиле, па онда опет продужују пут у своме главном правцу.

Када је супруга Луја ХИИИ, Ана Аустријска, рађала свог сина, каснијег Луја ХИВ, онда се у соби породиље налазио и астролог Морен да би, у тренутку порођаја, тачно одредио констелацију звезда и саставио

Тако је сазнао шта су Халдејци у току хиљада година опазили, ево, на пример, ово. Помрачење Сунца може се само онда десити, кад Сунце и Месец у исто доба прођу кроз ону тачку небеске сфере, у којој се њихове путање међусобно

ј. пошто је Месец 223 пута прошао кроз све своје мене, они се опет нађу у оној тачки пресека њихових путања, па се онда деси опет ново помрачење Сунца.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Па да т' онда дочнем срећу: Да ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се

дана; Та бојева давни', стари', Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави, – Како сте се онда били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао: Зуји куршум и кумбара, Грме горе и долине,

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА (прилази јој насмејано, ужурбано): Ништа, ништа, снашке! Знаш ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај котличе, дај котличе«. ТАШАНА (равнодушно): Нека их.

СТАНА А, он? Био је, али са хаџи-Ристом. Заједно дођоше и прегледаше колико су чивчије кукуруза донели, и онда одоше. Ваљада ће опет да се врате. Нарочито хаџи Риста.

СТАНА (с наваљивањем, чуђењем): Како, снашке? Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш.

Ено ја сам (показује на двориште, кујну) већ то све спремила. И кад знаш, онда? ТАШАНА (прекида је, с досадом): Знам то, Стано, знам. Добро, хајде донеси ми одело. СТАНА (излази и доноси одело).

и не дају да узме тебе, он, ако је тога дана још и тебе видео гдегод, на каквој капији, кроз какав прозор, он се онда од дерта запије, и дубоко у ноћ дође кући.

) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш... СТАНА Па знам, газда! Гледам ја, чистим, радим... ХАЏИ РИСТА »Радиш«.

Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости! ХАЏИ РИСТА (већ наљућен): Па кад знаш, шта онда? Улази клисар црквени.

послао ме деда-попа, и вели: ако је толико прешно он ће одмах, чим сврши вечерњу, доћи; али, ако није прешно, онда другог дана. ТАШАНА Кажи: прешно је, и моли га, моли нека дође.

Оставите ме тако саму, па... КАТА (изненађено): Како: оставили те саму? Па ти си овде у својој кући, и како онда да си сама? ТАШАНА (наставља): Да, оставите ме саму.

ТАШАНА (горко, с насладом): Јест луда, да! Ох, камо да сам сасвим луда, сасвим мртва, те бар онда да ништа не видим, ништа не знам... КАТА (прилази уплашено): Ама како: »луда, мртва«, »да ништа не видиш?

лепо, а особито кад је лето, кад сунце зажеже и жега притисне, тамо је хладовина: шедрван бије и вода прска по лицу, и онда ја тамо изнесем: и јастуке и ћилимове и воду и ратлук.

Мени и ово је сувише, па још и то ми треба. И онда не би тек могло да се заспи, да се ноћ проведе мирно, и да се сасвим не излуди, побесни од страха.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Стари младенци, на своје властито чудо, родише сина, и стадоше крити дете. Паланка онда навали на бабицу. А бабица записа, код власти, нечувену ствар: да мисли да је дете мушко.

Пушкари га онда истераше. И тако дечко уђе у своју професију, и то сасвим правилно, на основи талента. Неку анатомију и неку естетику

Једног дана заподену се теориски разговор у шнајдерници. Костица, други калфица, док ћута, ћута. Па онда утури ноге у ципеле, устаде, и поче: „Панталоне, мајсторе, то је тешка ствар.

удену десну руку у маказе, прстиће леве руке скупи као плајваз и учини њима у ваздуху неколико потеза као да црта, и онда, одлучно, и некако елегантно, рину маказе у материју. Колико што блеснуше, без једног шкрипа испадоше маказе из платна.

Почео од рукава, прешао на капут, па на панталоне. Сад има још да се покаже мајстор за сукње, и онда ћемо му признати мајсторство, и шнајдерско и оно остало.

Мајстор Коста скаче из постеље, гледа јесу ли сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време говорили да суд није право судио; и сети се да је Савин син давно умро, и да никаква

Сека, што није бивало, Сека клечи; Срећко је у штофарници забрављен; Риста утекао, јер је покварио метални будилник, и онда још матери дрско одговарао. Мајстор Коста улети натраг у радњу, дочепа неки предмет и расцопа огледало.

Излети у башту и поче да шапће: „Можда је болестан; можда је неправда терати га да ради што не може.” Па онда узе скоро кроз плач говорити: „Нећу да ме савест једе, нећу да чиним неправду и силу, нека ради шта хоће, нека иде куд

Брука у кући, брука пред паланком. Ристана очи не суши, а мајстор Коста црн и сув као мрав. Сети се онда један од свирача да опроба Срећку глас. Певао је Срећко, као да је само тај позив чекао, ваљда десет песама.

Постаде везиља. „Треба само да почне вести за цркву, и онда се зна да ће плести седе.” Сети се једнога дана мајсторица Ристана — „Дошло ми као у сан” — неког лековитог блата

Ко би то мислио!” — говоре „другови и пријатељи”. Кад падне вече, и сви се разиђу, онда Ристана још има да слуша неку политику.

Једаред си у животу говорио јасно и кратко, онда кад си треснуо утијом у огледало.” Стари људи у паланци говорили су да је у Ристи дед његов, пушкар.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ја ћу се онда као соко дичити, јер ћу награду добити: »Ах, ала је ова књига лепа!« или: »Тај човек добро ради!« — Шта осећам, или

Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без похвале по сокаци своју

Свештеник, који је баш онда Љубомира у Јелисијуму читао, саслушавши њену чудновату повест, рекне Роксанди да ће од њеног сина знатни човек изићи,

с Амором, с Венусом, с богињама сравним, то је горе него дрвеном мотиком копати, јер прво треба да сам знам, па онда другима да докажем јесу ли ти богови и богице били лепи и лепе; потом, кад би и то прејурио, опет се не би млого

јунаку неколико часова на тај конац определили; особито што у романима и трагедијама (као што је познато) само се онда спава кад која добра силфа, која се на јави показати не сме, или неће, ноћу доћи жели и своје љубимце о будуштности

свирепи, пашћеш ти каквом ђаволу у руке, која ће те толико кињити и штипати да ћеш се и куће и кућишта ратосиљати. Онда ћеш јамачно потражити добру агину кћер, и бар можеш рећи: Овде лежи покојна моја несуђеница.

— Има и такови суза које онда истом извиру кад највећа пакост или љутина срцем човека овлада, или кад жена не може мужа по вољи за косе да очепа;

« вичу; па кад смо сто пута исту реч »разумете ли?« чули, онда тек примечавамо да нисмо ништа разумели. — Асцетично живити значи кротко, благоговејно, човекољубиво, једном речју:

Пак ћеду у животу човеческом ређе чувене бити оне речи: Еј, моје луде главе; гди ми је онда ова памет. Протрчидер још једанпут, зече, — и проче, и проче.

Но наше жене тек онда уста своја чувају кад нужду виде од мужевљеве песнице сачувати ји. Сад опет ајдмо к повести. »Али баш ништа жене у

Сад опет ајдмо к повести. »Али баш ништа жене у месецу не говоре?« Само онда, госпоже, кад имају какву тајну на срцу. »Тајну? Ја моју тајну ником не казујем.

« Верујем. Међутим, уколико ова госпожа право има, тек ће се онда показати кад моја биографија опстојателно издана буде.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Јер, када већ неко постане велики човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма удешава тако да би се могла објавити, отприлике као што се жена која је стекла

Ето, углавноме, свих добрих и рђавих страна тога када човек дозволи да постане жртва биографа. И зар онда није боље написати аутобиографију, те на тај начин избећи све евентуалности?

Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ не може натраг, ставити ме пред факат да сам пуки сиромах!

у заблуди мојих поверилаца, који би ме и мртва сматрали за дужника, иако сам ја и за живота био за њих увек мртав; па онда, о положају моје жене, која, и поред тога што би одиста била удовица, не би никако могла бити удовица; па онда, у

па онда, о положају моје жене, која, и поред тога што би одиста била удовица, не би никако могла бити удовица; па онда, у разочарењу професора Симе Митровића, који са извесним пакосним задовољством већ неколико година бележи фразе за

На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеша се иза уха и опсова нешто ружно, што ја онда нисам разумео не познавајући довољно матерњи језик.

Па онда — ја сам негде напред то поменуо — да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкро

— Па онда и фризура; зар не налазите да је протагонисткиња имала у другом чину сувише сређену, зализану, некако домаћичку фризуру

Ако ви ни при тим речима не приметите бутоне у њеним ушима и не задивите се, ради чега се цео овај разговор и води, онда, разуме се, она ће наставити: — Можда би то било претерано — ја не знам — ја нисам компетентна.

Па онда питање зашто жене немају бркове морало се у мојој детињој души јавити као далеко предосећање познијег феминистичког пок

Па онда, не само тада, већ и данданас, толико је магараца на високим положајима у државној служби да сам ја био просто принуђен

Па онда, панталоне су и издржљивије, отпорније, не зато што би сукња била израз попустљивости, већ зато што она човека некако

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Тачно, у одређено време, отварала је паљбу немачка артиљерија. Обично у осам часова, па до подне. Онда од два часа до пет. Нико није био поштеђен њених граната.

Сетих се да сам већ за шао у опасан сектор, одакле су наши пешаци одступили. Па куда ћу онда? Почео сам се колебати. Ко може да ме контролише!...

Напред је ишао сељак, за њим командир, онда ја, а иза мене ордонанси, са пушком на готовс. Нечије мамузе су звецкале, као прапорци. Командир застаде.

Стигосмо до батерије. Командир зовну воднике. Дакле, Немци су. Једини је излаз да ударимо једним бочним путем. — Онда се присети: — Је ли, стари, какав је то пут? — Добар... за кола... — Свеједно. Немамо времена. Јашите!

Још, скрећи! 3атрупкаше копите и топ склизну с друма на сеоски пут. — Терај право! — нареди командир. Онда се обрати мени. — Идите напред. Иако се нађох на челу, лакну ми мало. Сад се бар удаљујемо.

Али магловито предосећам да моја осећања дужности нису иста. Онда сам био у својој батерији, са својим друговима, са познатим војницима.

Помоћи ни са које стране. Од мора, преко Дрине низ Саву, онда покрај Тимока, далеко на југ, све до македонских планина, грмели су топови, праштале пушке, циктали митраљези и

Пук се налази на положајима. Краљ се руковао са командантом, онда и са осталима, до последњег ордонанса. — Пуковниче, желим да обиђем положаје и да видим моје војнике у рову.

— Помоз бог, јунаци! — Бог ти помогао! Краљ се замисли један тренутак, онда се усправи, погледа около себе, па проговори: — Јунаци, браћо... Тешка времена су настала за нашу земљу.

Краљ нареди да дође и лекар, али њега нигде не беше. Војници рекоше да је он повео свога коња и отишао. Онда командант нареди поручнику Луки да појаше и одмах доведе лекара.

Притешњени са свих страна, додирујемо се готово леђима са трупама на бугарском фронту, онда се заједно окрећемо и узмичемо истим правцем. А јесења киша лије. Путеви искварени, мостови разваљени.

То је добар знак. Нису, значи, још преморени — размишља потпуковник Петар. — Ти знаш, кад балон почиње да пада, онда се из њега избацује баласт... Тако је и са њима.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Седела је пред мајком, седела неколико хиљада година, Онда јој рекла: - Ако ти је промаја у мојој соби, Што не идеш у своју? А мајка узвикнула: - О, кћери!

живи он од неколико љубазних речи Као од мало зрна лана; У пролеће му се душа дрветима лечи, У јесен је већ уморна и онда је сама.

Око града, Да ли се сећаш? Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести. Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.

Око града, Да ли се сећаш? Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести. Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући. Они су били тамо, Ти дивни храбри авијатичари Под кожним капутима.

“ Онда казани захукташе јаче. Још смрти, смрти, браћо, и мало муње; Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари.

дојку мласка, То сама сома капље из облака, и јаче Заструји живот: Изасланик пролећа тек пред подне смилује се, И онда се смеши.

Или ти је срце птица што је ногом везана за грану У мраку: Сваки час труди се да полети, крилима залепрша, А онда је мртвије обешена. Као храну, Прождире туберкулозу. Под њом пустош крша, Ровитих стена.

) да ли природа онда мора да ме призна, али је превазилазим. Као огромна плазма сред дахтања, жваћем облаке зелене шуштаве, сва могућа

О! мрзим, мрзим да ми откривају истину, да свићу дани и да гледају у мене! Где сам то сада? Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води; онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим

Где сам то сада? Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води; онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун јунака чија пада сен на воду.

Где сам то сада? Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води; онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун јунака чија пада сен на воду.

Ах боже мој, шта је то за мене! Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак; Ја не разумем, откуд се онда судара влак крај једне реке. Па замишљен сам, а плах, И не знам, којим правцем из смрти: нисам ли увек Онако јак ...!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А онда ту су и руже! Седефној ружи тако се откри да постоји цвеће које зову ружама; цвеће бело и жуто, љубичасто и црвено.

Малишана је све јаче обухватала туга. Осети како од ње бива све прозирнији, све тањи, као ветар лак и хитар. А онда на главу маслачка, као слатка киша, паде ноћ. Како је продорно мирисала ливада у ноћи! Снено трептале звезде!

Узалуд су је мамиле звезде, узалуд је наговарао Месец да се одмори. Какав одмор! А онда баш кад се сунце рађало, угледа Капљица знано место и на сувој гранчици пустињске биљке један цвет. Свој Цвет.

Свој Цвет. — Било је то дуго чекање! — шапну Цветак, а онда да то не би личило на прекор — брзо додаде: — И није било тако дуго! Знао сам да ћеш доћи!

Још је једна једина чахура од читавог снопа била неотворена, а онда се и она распукну и три пара светлих очију погледаше жену.

Сагнуте главе жена је размишљала, затим рече: — Платићу је! — Онда знај да више никада нећеш бити с њим. — Како ћу знати да је срећан? — Видећеш га!

Сувишна и туђа живела је Лепотица, узалуд чекајући да дођу старост и смрт. А онда, једнога дана, одлучи да смрт и старост сама потражи, да се својима скине с леђа.

Крилати Белко и сам је неко време оклевао, а онда рече: — Пођите за мном! У свој моћни загрљај Белко прво узе своју мајку и однесе је на оближњи брежуљак.

Из груди мрављег племена изви се крик олакшања, а онда се мајке окренуше деци, старци скупљању имовине. На Белка се нико и не осврну, само што један од осрамоћених младића

Сурова си колико и лепа, Златокоса, не верујем да ћу је лако испунити. — Младић је стајао усправнији од јаблана, а онда се наглас насмеја. — Да се ниси од сопствене жеље уплашила?

Сву ноћ загледан у трак месечине на таласима, Маријан је био уверен да види како се Сребренка игра с таласима. А онда: пред зору крикну галеб у небу.

Пред налетима ветра и таласа она им се чинила безбеднијом... А онда, изненада, опази старац Лука да му се унук пред зору искрада, прикри се и пође за њим.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?... (Показујући јој на образ): Кад би те он пољубио, онда?... КОЦА (запушавајући Васки уста, уплашено звера око себе): Ћути, слатка, чуће ко!... (Одлази бежећи.) Улази Стана.

Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је? Е, кад он не би био, онда ко би њој по три пара хаљина кројио и не дукатима већ дублама је китио?

АРСА Па кога? Зар Тасу кмета? Он, ако оде тамо, или све на мртво име испребија, или и сам с њима заседне, па онда још већи лом, још већа мука. А пандура ако пошаљем, они га избију; а већ полицају ни да погледају. ТОМА Власт!...

Удри! Камо ти пандури? ПОЛИЦАЈА Какви пандури? Пошљем га, а он изврне пушку, па и сам с њима заседне. И онда шта ја могу? Ево, Ристу бојаџију — не силом, већ молбом, и то каквом молбом, једва га одведох кући. Напио се.

а?... То? То? (Окреће се Митки.) Аферим, Митке! Тако! И ако си старији, отац да им будеш, и онда да их поучиш, одвратиш, а не ти још први међу њима... Аферим! (Устреми се Магди): А ти? Тако ли се стари газда поштује?

КОШТАНА (показујући на прса): Овде, овде ме пробада! Да идем! ТОМА (убијено): Е кад ту... онда је то тешко... (Коштана полази): Коштана! (Прилази јој грцајући.) Коштана, кћери, сине... Дај бар...

МИТКА (диже се, уплашено): Зашто да ме убијеш? АРСА Да те убијем. Хоћу. Убићу те! Убићу, као што још онда отац хтеде да те убије, кад ти сав новац што ти дадосмо за трговину, а ти све, све — не чека ни три дана — већ све

(Изван себе.) Ох! А кад ноћ падне, месечина дође, сан не хвата, око се рашири, снага разигра... шта онда?... Зар да се не мрднем, из собе не изиђем, већ само ту да седим, ћутим, гледам у месечину...

А ноћ дубока, месечина иде, греје, удара у чело, главу пали... Шта онда? (Одлучно): Ох, нећу! Убиј ме! Нећу! Ево, убиј! СТОЈАН (одбија је руком): А не! (Посрће, хвата се за чело.) Их!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

О, како је онда пуно сунца било!... А сад?... Свуда мутни облаци и таме... Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 1911.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Но то не значи да у народној поезији, у народној књижевности уопште, нема ничег субјективног. Откуд би онда проистицали они страсни тонови бола и радости, онај ватрени однос према људима и догађајима, према животу уопште?

Јунак је дужан да помене бога, а бог обавезан да помогне јунаку. Ако се бог окрене против јунака, онда је он стари крвник. У битку се уводе мртви свеци са задатком да разним чудима уништавају непријатеља.

слогова, с цезуром после седмог или осмог слога (а ако је стих краћи од петнаестерца или дужи Од шеснаестерца, онда са цезуром иза петог или шестог и иза деветог или десетог слога), и често са „припевом иза сваког, или сваког

Ето, на пример, он је како казује једна песма поморио деветоро браће, поморио их без разлога, а онда се ипак сажалио, подигао најмлађег брата из гроба и послао га сестри у походе.

рекло да је то зато што је тада у Србији владао његов син Ђурађ, одговорити би се могло да се косовски бој певао још онда по свим српским земљама, а Вук над свима владао није.

Милош Обилић и речју и делом учи како треба мрзети издајника и како треба бити веран домовини чак и онда кад се у њој доживи увреда. Он је најизразитији представник народа у судару са Турцима и издајничком домаћом господом.

И зато је Васојевић Стева могао онако одлучно и убедљиво да каже сестри на растанку: Кад се роди од запада сунце, онда ћу ти са Косова доћи. На Косову он се бранио не од смрти, него од издајства. Погинуо је чим је њега победио.

коњ бити, и узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити.

Трећи кажу да је у такоме боју толико луди изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па Марко онда пружио руку к небу и рекао: „Боже, што ћу ја сад?

а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи.

видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа) пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака““. Краљ Марко владао је од 1371. до 1395.

Но девојка их је све скупила камџијом, испитала их ко су и откуда, а онда бацила на земљу свој калпак и наредила да га дигну, па ко га дигне и метне на главу томе ће бити жена а остале ће

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Борио се два дана пуцајући из црне угљарске колибе, а онда је, кажу, чак од Бихаћа довучен топ и колиба порушена, а хајдук убијен. Сахрањен је на самој ивици Гаја.

— Иха, нек ђаво израчуна колико ће ту страдати. — А кад почне да испитује природопис? — Онда ће бити таквих батина да ће пола клиснути у природу, то јест у шуму. Читаву ћемо чету створити овдје у Прокину гају.

Да лав на њ јурне, чини му се, он с мјеста не би могао да макне. Да му миш потрчи уз ногавицу, не би ни онда. Ех, кад баш он измисли онај проклети надимак?! — Ко је од вас двојице оно казао?

Стриц само зину. Тој мудрости он се већ не би досјетио: не дођеш у школу, нема батина, проста ствар. — Па шта ћеш онда радити? Јованче весело узви обрвама. — Ехе, то сам ја већ смислио.

Прсти на ногама опет обијесно поиграше. Дјевојчице су и даље неодлучно стајале, а онда се из групе издвоји мирна Луња и пође према жбуну. — Радозналицо проклета, свуд ти мораш прва завирити!

Потрка су зато тако називали што је трком и долазио у школу и враћао се кући, потркивао је и онда кад на таблу излази.

— испаде преда њ дугачки Стриц, а захуктали Ђоко, прије него се могао зауставити, још двапут оптрча око Стрица и тек онда застаде још увијек поцупкујући и подвикну: — О-оп, сто-ој! — Тебе данас истукоше, а? — приупита Стриц.

— Како ли само тако брзо до тебе стиже тај глас, брже него ја сам? — Па куда онда мислиш? — А би ли ти пошао са мном на једно мјесто гдје неће бити туче и батина? — лукаво зашкиљи Стриц.

— Их, да сам на твом мјесту, ја више не бих учитељу у руке. — Богме и нећу! — плану пргави Мачак. — Па куда онда мислиш? — Смислићу нешто код куће, на тавану. Ја се увијек горе завучем кад нешто смишљам.

— Ја ћу читав дан пресједити под овом буквом, па да пада не знам каква киша. — А буде ли кишовито и сутрадан, шта онда? — зашкиљи Мачак. Прокапаће и кроз најгушћу крошњу. — Е, тога се већ нијесам сјетио — простодушно признаде Стриц.

— зашкиљи Мачак. Прокапаће и кроз најгушћу крошњу. — Е, тога се већ нијесам сјетио — простодушно признаде Стриц. — Онда се мора правити нека колиба — предложи Јованче. — То сам и ја синоћ на тавану смислио — рече Мачак.

У руци је носио добро наоштрено сјекирче и звјерао лијево-десно као да нешто очекује. Онда састави руке око уста и јави се гласно и отегнуто: — Ку-ку- ку-ку! Тишина.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Да се онда хоће сва земља колебати и стресати се, небеса у трубу, кано платно, савити се, и све небесне ангелске силе кренути се

из раја, тако сад пак изводим те поставити не у онај земљани рај, него чак горе посадити те на небесну царску столицу. Онда сам ти забранио не додирати се животне прилике, а ево, сад сав цео живот, к теби се прилепих.

Кад се сви наредише около, онда им рече нека сви једнак полупају оне своје коршове, пак свеће да држе горуће у леви руку а у десни рогове трубећи у

А каде то Гедеонови јунаци учинише по заповеди му, онда иза сна непријатељи скочише ка вртоглави; ништа не знаше што то би, мнедоше да се израиљска војска замешала међу њих

Како онда и учинише то. ЈЕРУСАЛИМСКА ИЛИЏА У Јерусалиму на овчијој купељи била су врло тесна и уска, ниска врата, те су се имено

А кад не ктише, те не ктише обрнути се, онда мећу њих пусти мач нек’ се сами исеку да Римљани више не гину и нек се већ разиђу одонуд.

Ал’, све мртво лежи. Ни душе живе чути се нигде. Онда разљути се цар, виде: сва пуста земља, нигде ни човека и град празан, — а толико време онде дангубио и узалуд мучио и

Индикт казује се — повељивање, римска заповест од ћесара њихових. И заради оваквога посла то се је пронашло онда, каде су Римљани свим овим светом владали; то месеца септемврија првога дна почетак новом лету узаконише и његов број

ветар тако да доста пут и стрехе с кућа разноси и воде клати сас дна, ал’ кад с главе стане откуд му је започетак, онда тим часом свуд се потиша. Еда ли и мешини надухатој што чини квар? Није.

И не ктише никако тога учинити ни их што о тому послушати. Онда већ почеше их шопати и ударати по усти и по образи шакама, с песницами их лупати бацајући се на њих с камењем.

А господа пак писаше, исказаше о том по танку све римском ћесару Тиверију, којино је онда у Цариграду седио. И каде се разуме о том послу цар, заповеди онамо да имаду тога Анатолија довести свезана пред њега

зоре би дојурио пред цароградску капију свакојаку разлику зверад, те би онде чувао докле рано отворе градску капију. Онда би их стерао у царев двор. И нитко за њега и не мараше, ни га ко чуваше, куд би ходио, да би ходио.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Тада га обузима слатка сета, и стари Замфир тада тихо жали за младошћу својом под цветним дафиновим дрветом, које је и онда тако исто мирило.

и нико више у месту, онда тек добијете праву слику богатства, великог богатства чорбаџи-Замфировог. Ту у авлији су чељадске собе и кујна.

“ и кад се која уда, он ни онда не прекида своје старање, него и онда разбира како се која влада и обилази их понекад; па је можда то и дало повода

“ и кад се која уда, он ни онда не прекида своје старање, него и онда разбира како се која влада и обилази их понекад; па је можда то и дало повода беспосленом свету те је чак — како тамо

врата достојанствено; застане увек мало на вратима и грди млађе: каже како се данас не може на млађе ослонити, па тек онда улази.

Увек је стопарац давао кад је водно он коло. Кад је у коло долазио, онда би облачио једне кицошке плитке ципеле с високим штиклама, а у свакој штикли био је, још кад се ципела градила, вешто

А то је било онда кад би, на задовољство и своје у муштерије, свршио какву мало крупнију поруџбину, а таквих је, како који месец, све

С таквим светом не може да се издржи конкуренција. Па ја онда треба да крадем срму и сребро, па да могу конкурисати с њима...

И то је тако трајало неколико дана, тешких и црних дана, а затим, мало по мало, па се смирило и утишало. Тек онда поче мајка поиздаље наговештавати Ману да би већ требало да јој нађе „одмену“, јер она је, вели, већ остарела.

Тако, ето, почесто ради Мане. Али да призна да све то ради Зоне Замфирове ради, — то ни за живу главу неће, јер онда не би он био „чапкун-Мане“!

И какво чудо онда што је пан Франћишек оставио пиво и посветио све остале дане свога живота само жупском вину, резонујући да на тај

седео пред дућаном и пушио (а пушио је ретко: дваред или триред у години сетио би се да запали цигару, и то обично онда кад би му татко добар пазар свршио).