Црњански, Милош - Сеобе 2
њиховог, Вишњевски је, ипак, успео да Петра упути на терен, у брдовити крај, иза Токаја, куда се улазило у долину Ондаве, на путу у Дукљу. Петар је имао да рекогносцира два дрвена моста, куда кола има да прођу.
Долину реке Ондаве, тако, Исакович је памтио, као неко чудо. Виде сребрну јасику. Виде лишће у злату. Виде камење, по врховима, као да је
У долини, шуме су биле црне и чиниле су се непроходне. Руменило заласка Сунца падало је, у долину Ондаве, као неки златни прах, који је провидан, и кроз који цео свет трепери.
Летели су, над долином Ондаве, над стенама Бескида, далеко изнад Дукље, а тај лет је био тако пријатан, нечујан, лак, као да нису имали крила, а
Страх, који је осећао, потмуло, да ће са њом да се стрмоглави, у мрачну долину Ондаве, која је била, доле, у све већој дубини, престаде, кад виде њене очи. Била је од уживања забацила главу.