Употреба речи они у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Па и опет, ја их се радо сећам; радо спомињем та три добра дана, то неколико срећних тренутака; они су мени оно што је путнику, који је у мрачној ноћи залутао, огањ што издалека тиња... Ноћ је тамна, просторија пуста...

Та сви су осуђеници на крвавоме суду признали да не могу сносити маџарскога насиља, сви они исповедаху јединога бога... бога слободе... И мој отац, драги пријатељу, беше у то кобно доба осуђен — на смрт.

Рањеник, коме су немилостиви лекари кост по кост из малаксалога тела чупали, издахнуо је; па сад они који су га до смрти мучили, дођоше да му чело мртве главе мртвачку свећу запале.

Најпре ти свуку и кошуљу са слабог тела; а кад се после на њихову прагу смрзнеш, они те покривају — свиленим покровом... Последњи отпор српски у Банату беше на Томашевцима.

а маџарским насилницима издаваху Србе, те их тако и једни и други сматраху за мирне становнике и верне савезнике. Они ми продадоше оца, а на дому су, опет, као верни суседи, чували наше куће... Зар није то благородно? Није ли мудро то?

Зар није то благородно? Није ли мудро то? Ако се врате Срби, с пламеном освете у грудима, а тврдим челиком у десници, они ће их лепо дочекати, а у знак своје верности и пријатељства имаће доказа: — Ето, ми вам сачувасмо цркву, куће и

А да се Срби нису вратили, они би цркву похарали, имање опленили и онај тршчани кров са сиротих српских домова поскидали.

Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте.

моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке! Ја вичем: „Однеће ме вода!

Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. До старице смештено беше још неколико

До старице смештено беше још неколико болесника. И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан,

Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Кажу да се чуде Турци што им много ишту, но ако им се све стане искати шта су они од других отели, мало ће им што остати.

Претвори се болестан, уђе у своју пештеру и колико је год дуг простре се и пружи. Пукне глас и свуда се пронесе па се они страшни и на гласу лав с душом мучи и да је при концу.

управља и гди праведни закони сву силу имаду, гди су и сами подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан.

“ „Честити везиру, они који је отуд пошао а к нами не дошао”, одговоре простосрдечни старци. | 5 Лав и Магарац Лав и магарац пођу

басна приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју.

и разуман човек не само учи од паметнијих од себе, него и од самих лудих има чему научити се, зашто гледа добро што они чине и како злопате, пак све то узима себи за науку и чува се, а будала неће ништа од паметна да прими, ибо, при

Лисица, видећи их тако расположене, лагано одвуче јеленче. „Ај, ај! Зла нам срећа и с нашим лакомством, — рекну они једва крећући се — за лисицу ли ми мал' главе не изгубисмо!

Наравоученије Ништа није способније људе за помирити колико кад сами расуде да они са својим взаимним разрушенијем општим својим злотвором не само радост но и ползу причињавају. Неправда — адски пород!

Нити су пре били, нити ће до послетка бити. Но они веле: каква је то правда да им Руси и Немци отимљу оно што су они од других отели?

Нити су пре били, нити ће до послетка бити. Но они веле: каква је то правда да им Руси и Немци отимљу оно што су они од других отели? Нека само послушају ово што ћу рећи, пак нека сами суде.

Молим их нек ми кажу каквога бога они себи представљају од кога просе вражду, несоједињеније и неслогу међу људе? Христос спаситељ христјаном заповеда да

„Не бој се ти, рано моја, одовори баба — ако курјак дође, ми ћемо га набости на они гвоздени ражањ што стоји за врати”.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Да мирише она дуња! Она дуња, и она јабука! Да се слути онај снег! Да се чују од оних кућа из оне таме они пси! А у прозору сија неопран месец!

као и петровци, гинули од истог коца и конопца, и макар их, као и петровце, Турци истим гвожђем окивали, они ће с Турцима против петроваца пре но с петровцима противу Турака!

Судијама је већ свега тога доста! Смењују стрелце, отпуштају војнике, џелате вешају - они им као криви. Па опет на нас: те топузином, те топом, те вешај, те сеци, те кољи! А ми живи.

Око лонца? У лонцу нема супе! А осим супе немамо другог разлога ни циља! У овом мраку множе се они што могу да купе све, а не могу ништа да створе. У овом мраку глинених руку и ногу биће добро ако не буде горе.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Он живи сада са својим синовима и прочом породицом у Русији, у Хотину. Ако ја пре умрем а они се дотле не врате, немојте заборавити да тамо имате стричева, браће и сестара, које још нигда нисте видели.

но Турци не поплаше се, него кад виде да ће рат почети зађу по селима и покупе све оружје од Срба и однесу у Ваљево. Они зовну њега и рекну му: „Узми, Алекса, сто пандура, па иди те чувај од Палежа до Ушћа, да каури крадом не пређу.

” „Ја им кажем — прича мој отац — да у момака нема пушака, јер су они све покупили, него да ми даду пушке. Они одма даду ми за 100 људи оружје, те ја одем и наместим страже покрај Саве од

” „Ја им кажем — прича мој отац — да у момака нема пушака, јер су они све покупили, него да ми даду пушке. Они одма даду ми за 100 људи оружје, те ја одем и наместим страже покрај Саве од Палежа до Ушћа, а ја с неколико пандура и

Пре тога уговори с њима Јован Чардаклија, и Ђикић, и Влајко [Стојковић] Београци, да им капије отворе. Они су били млоге градске топове ексерима затворили, кључеве друге од капије начинили и Су-капију целу ноћ уочи Воведенија

низ Дунав оду и изиђу на Борчу, изговарајући се после да нису могли од магле погодити Су-капију, али по свој прилици они су се бојали какве преваре и нису смели.

” (На годину дана пре тога они согљадатељи који су по Србији ’одали и народ спремали за Немачку Крајину, одвели су са собом много момака из Србије,

у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем доћи у Ваљево, јербо од ови’ каура не смем одустати, јер ако побегнем, они ће ми кућу запалити, итд.

коње и пратиоце, те су сва движима добра, а тако исто и жене и децу испратили у Ужице и Соко, а неке и преко Дрине, а они, сами војници, у Ваљеву остали.

Ми дотерамо из села четнике, али како се набирају ексера из пожара, они онда оду опет кући. Говорим ја једнако Мијушку: ,Пиши нека ћесар шаље што пре своју војску, пак ћемо лакше и наше

Но тога пашалука читлук-сајбије умоле београдског везира (што је био пре Муста-паше) да они буду аге, као што су и били, и да купе своје десетке и проче.

” Кнезови на то сви сложно одговоре: да они то не смеду народу казати, јербо ће и̓ народ побити камењем, — и да би Турке већма уплашили, придаду, да ће они

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на њ тек нанишанили.

Истина, среска је кућа подалеко, за читаво по сата хода; али они пред вече, кад изиђу из канцеларије, пођу мало у шетњу, и неће обићи а да на сврате.

Кмет Стеван сео с одабранијим људима, па срче каву, и уза сваки гутљај тек рекне: — Их, баш сâм јечам!... А они уз њега додаду: — Погани Цинцари!...

— додаде Илија. — Ено, све стара потра — готово иструнули они струкови... Познаје се, брате, што је скоро потрвено.

Сима хајде те к њима: — Шта ви то дељате? Они се згледаше, па се мало насмехнуше. Ђура одговори: — Ево градимо рогу; хоћемо да ударимо на једнога брава.

— Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак. — Ја, мерџани... то су они корали? Је ли, учитељу? — Јест, јест... корали — потврђује учитељ. — А где ли то расте?

— похвали вино, па оде за други сто да нешто додаје. — Имају ронци па они — је ли, учитељу? — рече Марко окренувши се учитељу и точећи вино у чаше. — Јест, јест, ронци! — потврђује учитељ.

— рече Марко окренувши се учитељу и точећи вино у чаше. — Јест, јест, ронци! — потврђује учитељ. — Они то ваљда зароне, па ваде? — упита Максим. — Дабоме, зароне до на дно мора, па секу корале, то јест мерџане.

Газда Рака погледа тамо и амо по гостима, па се тек извуче; нико га ваљда и не опази осим Ђуре и Спасоја. Они бајаги попише још по једну чашу, нађоше некаку махну вину, проинатише се с механџијом око плаћања, па одоше.

Само опет се бојим да не буде кака подвала!...« Ђура и Спасоје умало се ту не насмејаше. Кад већ да зађу у воћњак, они промакоше мимо Раку, па похиташе у вајат. Шта је даље било, бог би га свети знао!

ама шта ја знам ко ти је то натурио. — Ама они, Симо, брате, богами!... Ето, лепо хоће да ме обрукају. Кумим те богом, скини ми!...

— одговори Радан. — Деде баталите ту спрдњу да седнемо као људи. — Богами, право велиш — рекоше они што су изгубили, па се дигоше и седоше за један подугачак сто.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И ето, та два човека били су први људи у Црној Бари. Они су били свима углед. У сваком су послу предњачили. Не би кмет Јова ништа урадио без споразума с попом, а попа опет

Та слога њихна већ беше прешла и у пословицу. Друга им села завидеше, а они беху поносити. Него, у том поносу било је и таштине.

С пуним устима хвале, по одласку њихном, купио је кокице дувана што су они из својих лула истресали, па је то после пушио... Радио је само кад је морао, а премишљао је и кад треба да спава.

— А је л’, Маринко? — Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори? — Честити ефендија, - рече Маринко - ту не треба много памети. — Да ко не подговара ови народ?

Наједаред запита: — А како живе поп и кмет? — Као браћа. — Би ли се они могли завадити? Маринко поћута. — Н... не могу!... Не би их могао нико завадити!...

Повучем страну једном, и он добија... Један пада, други скаче... уз једног пријатељи, уз другог пријатељи, па се и они завађају... И чисто гледа очима тај лом.

Радост, жалост, зло, добро — делили су заједнички. Пазили се они, па им се и деца пазила. Иван је имао три цина и једну кћер, Алекса само четири сина.

У тренутку се вратио. У руци је носио запет пиштољ... Јурио је правце колу... — Лакше!... прикрадај се!... Они ће те други смотрити! — викао је Маринко, хватајући га за рукав од кошуље. — Ено, види, како се ребри!...

Нека га! Зар си ми ти свакад повечерала!... Остави ти младости њено, није он гладан! А док се они смејаше, Станко је муке мучио! Његово скоро детињско срце отрова наједанпут љубомора, силна, бесна, страшна љубомора..

Право вели Маринко, ондај ће ми Црнобарци доћи да их мирим!... Неће им ништа помоћи они дрљави поп, него Суљо, или, како ме они вабе, Крушко... А ја ћу се ондај до миле ласти ребрити по Црној Бари!...

Неће им ништа помоћи они дрљави поп, него Суљо, или, како ме они вабе, Крушко... А ја ћу се ондај до миле ласти ребрити по Црној Бари!...

Многога је невољника у своја недра примила. Тај ужасни хук, то је јаук њихов... Они га дижу богу правде и истине, те се смртном створу диже коса увис... Станко је тражио воденицу. И нађе је.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Ми смо твоје трубе победе, и вали Твог огњеног мора и сунчаних река: Ми смо, добра мајко, они што су дали Свагда капљу крви за кап твога млека.

Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном заједничком прамену магле. Кола су напорно одмицала напред. Они су ишли мирно, погнути и задувани. Сваки је од њих мислио своју мисао, бринуо своју бригу, и вукао свој део терета.

Три мала нова срца закуцаше узбуђено и ударише неодољиво у помрчини. Они ударише весело као три нова часовника. ПРИЧА О ЈАКОМ На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била

Бродолом је избацио на то острво само њих двоје заљубљених. Они су били прво човечанство и први краљевски пар тог новог света.

И он ће умрети само од те једне помисли: зашто нас лажу не само они који нас мрзе него и они које ми љубимо. ЗОХРА Путник је срео у првом сутону на морској обали младу и црну жену,

И он ће умрети само од те једне помисли: зашто нас лажу не само они који нас мрзе него и они које ми љубимо. ЗОХРА Путник је срео у првом сутону на морској обали младу и црну жену, која према звезди, што у

другог племића који није имао десну руку јер је изгубио у једном од многих двобоја на којима се борио због ње. Они је нису препознали.

октобра 1941) МОЛИТВА Помилуј, Свемоћни, невине што гину, Теби су пружене њине чисте руке: За Твоју су они пали величину, На Твој знак принели све сузе и муке.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Па добро! Па шта је то, врага, што ми је тако страшно насело на груди? Та овима је људима добро! Они су у чистом, једу добро, услужени су, имају ваљаног лекара! Па онда, ето ја сам ту, ја све то гледам.

Ах! И књига живота поче ми се отварати. То ли је оно што ми тако притискује груди кад видим ове људе! Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек!

То ли је оно што ми тако притискује груди кад видим ове људе! Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек?

Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему?

да сам могао, да сам смео, ја бих јој казао... казао бих јој: слатка моја мајка! Ух, а они у болници! Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај! Бестрага све! Није ни моје срце бачванска равница.

Он се окрете упола њојзи: — Ама што ти плачеш, што срдиш бога? Ето господина доктора, па и господина Јоце. Је ли они кажу, они ваљда боље знају од тебе.. Кажу... дабогме... Немој плакати! Леви крај усне задркта му.

Ето господина доктора, па и господина Јоце. Је ли они кажу, они ваљда боље знају од тебе.. Кажу... дабогме... Немој плакати! Леви крај усне задркта му.

Момак се један по један отпушта. Све иде као у несрећној кући, а новци се троше као киша. Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући.

” Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде! Дођоше они сви једно вече. Дође с њима још некакав Перо Зеленбаћ, некакав свињарски трговац који, веле, „ради с Пештом.

Дођоше они, велим. Стојан одмах уз огњиште, па пеци каву. Запалише четири свеће. Удари дим од дувана као из димњака.

” Капетан виде да се с Благојем не да објашњавати у вишим регионима Он се спусти ниже: — Тако је, тако је! Али ће они и добити сви пристојно издржавање из државне касе кад се сврши рат. Немајте ви бриге! — То, то, мој господине!

И друга једна постарија жена иза ње — и без тога не иде! И најзад и детенце ототањи. Они брзо пређоше преко моста и склонише се у страну, правећи места другим путницима који се гураше заједно са својим

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добијају само они свако своје, него и други свет.

Ту су скупљене ожалошћене комшије и неутешени рођаци, и они што су задовољни с тестаментом, а и они други што се спремају да дигну процес и да га оборе, и на тај начин спасу душу

Ту су скупљене ожалошћене комшије и неутешени рођаци, и они што су задовољни с тестаментом, а и они други што се спремају да дигну процес и да га оборе, и на тај начин спасу душу милога покојника од једног тако тешког

Били су обојица мало поматорији, већ увелико брадати клирици. И они приме и тај усмено саопштен им услов, и оженили су се, јер чак и црквењак, предшественик данашњег црквењака Аркадије,

и оженили су се, јер чак и црквењак, предшественик данашњег црквењака Аркадије, знао је да ће парохију добити само они који се буду хтели оженити тим двема лепотицама.

Но иако је то госпођа попадија говорила, зато ипак не треба нико да помисли да су се они, не дај боже, мрзели. Живели су они врло лепо, као што, напослетку, и приличи поповским кућама, које треба да послуже

Живели су они врло лепо, као што, напослетку, и приличи поповским кућама, које треба да послуже као пример осталом стаду и парохијани

Још су најкрупнији и најзнатнији догађаји били они који се дешавају недељом кад неко некоме у колу разбије главу или кад некоме украду коње па обеде Бачване да су они

они који се дешавају недељом кад неко некоме у колу разбије главу или кад некоме украду коње па обеде Бачване да су они прешли преко Тисе и учинили то. Иначе никаквих других новости нема већ поодавно.

А они му само кажу: »Хоћемо (на пример) томе и томе у Галицију или у Талијанску«; па се онда онај што наручује писмо, наслони

Домаћин и гост се зауставише на авлијским вратима па се нешто разговарају. Док се они разговарају, имаће прилике читалац да разгледа авлију.

Треба само да изађе из кујне па да викне: »О Нецо, Перо (или) Радо!« а оно тек полете најпре шешири а одмах и они с гране к’о мајмуни уз стабло па пред њу по два три тресну од силне услужности, па залармају и грабе се који ће пре.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу. Доста је њима после само помен и молитва.

И то највише просјацима и другим убогим људима. Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из гробова те сами они јели, пили, крепили

веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из гробова те сами они јели, пили, крепили се.

душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из гробова те сами они јели, пили, крепили се.

То им је као неки њихов празник. И док траје плач, служба у цркви, Док не почне да се препојава и раздаје сви су они тамо, на улазу, око порте. Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они. И, с обе стране улаза, лепо поређани.

Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они. И, с обе стране улаза, лепо поређани. Неки умивени, закрпљени, с великим торбама, бисагама у које ће јело да мећу и

И гледајући на гробље, слушајући појање из цркве, чак се неки од њих и крсте. Суманути већ не. Они, онако полунаги, као бежећи испред нечега, грче се унезверено и уплашено гледајући на гробље, плач, упаљене свеће: А

А неки, и то чувенији, старији просјаци, имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално, увек као гости, за трпезом седају, једу, пију.

Сви су они били ту, на окупу. Истина, много њих је било који су живели и спавали по амбарима и шталама појединих богаташких кућа,

који по селима просе, имају у вароши своје куће па и новац под интерес дају, па кад је задушница не само што и они овамо дођу, него понесу и највеће бисаге и тестије за прошење. Наза их је терала. Чак се и тукла с њима.

Али, не само што му у то нико није дирао, још мање крао, већ су му и сви давали. Чак и просјаци. И они, од онога што напросе, одвајали су и давали му. А он је све халапљиво јео и увек, увек био гладан.

Чак му је и јело готовила. И тако они двоје почели су да живе мирно, лепо. Нарочито Таја, храњен и добро негован од Вејке. Било му је добро.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Ето, бога вам, колико има велике господе па узму без крајцаре, из љубави. — Они могу то чинити, ал' ја не; него молим да знам на чему сам...

Чика-Гавра и Љуба се договоре да одмах иду кући. Белкић их као из етикеције зауставља, но они нипошто неће да остану, већ обричу да ће доћи још једаред. И Белкић им обриче да ће их посетити.

Госпођа Макра дала им је на знање да је ту чика-Гавра, па је и ручак јачи приправила. Сад и они седну, а фрајла опет поче неку фантазију свирати.

— Аја! Тамо је све тиркиш. — Та и наши дедови су оданде дошли! — И они су били тиркиш, а ми смо сад гебилдет. — А, молим вас, какви су ти Бечлије? — А, то је сасвим отр шос!

сам била у Бечу код мадам, па кад идем па променаду, а мене барони са лорњет гледају; а кад се са мадам разговарају, они кажу: Тоз ис а хибше грихин! А тај крајзлер имао кураж са мном се разговарати?

Је л’те, мутер, неће више доћи? — Па нека дођу. Како су дошли, тако ће и отићи! — Ја идем на лустрајз, ако они дођу.

Где би’ клавир и та канабета пометао? Па ко би тој моде настачио? Ваљда са они’ њени’ осам хиљада шајна? Шта је то?

Истерали сте с метлом стражмештра и писара: то је ацтус потентіае. — Јесте, истерала сам их. Али, како могу они у моју кућу силом ући да тепсију отимају, кад је та тепсија моја дедовина, — одговори оштро Алка.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

И ако уверени да не вреди одазивати се, јер нема ни времена да се све изведе по упуту о мобилизацији, они су опет дошли да чују шта други мисле: има ли каквог год смисла пријавити се и отићи тамо на о на одређена места.

— А место мобилизације? — Торлак. — Грозно. Магацини у граду. Знате ли то? — Па шта? — Па лепо, ако они шчепају магацине и она места где се мобилише, шта ће бити? — Шта ће бити? Па кажите ми да вам кажем.

— Ја, много вам сигурно осигурање! — А комите? — Батали комите, они су све и направили. — Наравно комите и жандари.

у мени није потпуно стишао и они тамни, замршени осећаји и она раздражљива, болесна осећајност никад нису престајали да ме муче.

бегао од кројача, крио се од обућара, обилазио дуванџију, а још данас клањаће се они мени сви кад крај њих будем пролазио, ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу

Дабогме, ти попови тамо, у свили и кадифи, што тајно икад се напију наздрављају патриотске здравице, они сељаци у чистом белом рубљу, што пливају у благостању и што у земљи крију чаше са сликама краљевих синова да их изнесу

И Јуришић намрштен и љут уђе у свој шатор. А у батерији, која се одмарала, владао је онај мир смрти и само се чули они фини шумови ноћи.

А они људи, чију јасноћу духа ја обожавам можда то и не заслужују, јер куцкасти дух и то није ништа. Нека, дакле, Христић рад

Дођи, ох дођи, они те чекају, твоји дивни црвени цветићи. Па кидам и цепам све са себе, гледам своје голо тело и као луда тражим,

А после неког времена, иза његовог извештаја, онај простор тамо обасу ватра пете батерије и они топови постепено потпуно умукоше.

“ И она незапамћена ноћна борба, они јуриши и онај кркљанац који се лепо чуо из превијалишта оне ноћи кад је осетио потајну радост што није тамо у оној

фронта нису ни видели и који су о рату знали исто толико колико и жене; чак оне жене по болницама нешто и знају, али они баш ништа.

Африка

Сви су се они стапали све више у опште бисерно и угушено плавило овдашњих птица, неба и даље пучине. Читава гама све треперавијег,

Прилазимо некој врсти огромног мола подигнутог на кољима, осветљенога сам о лампама што клате они који нам помажу да се испнемо. Преко кеја се види друго широко платно воде обасјано једва младим месецом.

Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа. Као млади пси они се само преврћу, сами са собом непрестано, и смеју се и радују својим покретима од јутра до вечери.

Играју својим телима као најлепшом играчком. Беспримерно свеснији од наше деце, они немају онај начин пућења и стидљивости, немају бригу исписану на лицу и болешљивост на образима.

одавна пролазимо по води крај сасвим мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било рукама, било широким пљоснатим лопатицама.

пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било рукама, било широким пљоснатим лопатицама. Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама.

Бацали смо им цигаре, које ће после исушивати, писаљке жижице, све што бисмо нашли у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што се сва вода слије са њих, почињали нову песму у хору.

Вуије је причао да је првих година живота у савани, у искључивом општењу са црнима, кад је морао, као и они, себи ловити „месо“ којим ће се хранити, врло често и несвесно заборављао да није један од њихових.

После пола сата, одједном скрећу у страну и нестају на ширини. Ниједне птице више над нама. Пред подне почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи, стварају такозвани „бар“.

Тиме су се они опростили од породица. Разговарамо до један по поноћи; толико је пријатно на крову, пити ледене лимунаде и осећати

Она корачају гипко као у игри. Група младића сјајно драпираних лежи по једним степеницама. Они су наслоњени један на другог, ћутљиви и мирни као у позадини каквог херојског и класичног декора.

Данас они јасно разликују белца од албиноса, и док једног сматрају за савршенство лепоте, другога презиру због његове абнормалнос

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

“ или „Сад сам се осрамотила!“ Како ти то на памет дође, онда си прошла, него тако говори као да си ти госпођа, а они око тебе твоје слуге. А, управо, тако и јесте, зашто иначе не би нам се мушкарци толико улагивали.

ЈАЊА: Шта има код кућа? Празно дувар, три дрви, два столица. МИШИЋ: И они девет стотина акова вина с једним окованим сандуком. ЈАЊА: (Проклето Ево!

Ајде, да им дам. Пет крајцари на једно парче, лепу профит! Донесим ова кеса да избира. Они бира, ја гледим; они бира, ја гледим. Видим да све једи карталцетли из џепу, е, мислим, боле га срцу.

Ајде, да им дам. Пет крајцари на једно парче, лепу профит! Донесим ова кеса да избира. Они бира, ја гледим; они бира, ја гледим. Видим да све једи карталцетли из џепу, е, мислим, боле га срцу.

МИШИЋ: Ви ћете са мном ићи, а они за нама. ЈАЊА: Ама ја нисум нигда био у магистрат. МИШИЋ: Верујем, и врло ми је жао да се тако догодило.

Господин нотариус, ви сте моју зет! МИШИЋ: Јесам, и допустите ми да с вами друкчије мало проговорим. Они Чивути, што су вас поарали, уваћени су. ЈАЊА: Што? А ди су новци? МИШИЋ: Код мене.

Црњански, Милош - Сеобе 2

У одступници до Беча, последњи су били Расцијани, а у претходници до Београда, први, они. Под командом аустријских ђенерала, који су имали велике, тророге шешире, украшене нојевим перјем, Расцијани су

године, они су се бунили и против ћесара. Хтели су да се из Аустрије одселе, у Русију. Град Темишвар, иако се звао град на Тамишу,

Леп је на Махали био само дуг ред огромних, расцветаних, багремова. Они су били зарасли карауле и колибе Расцијана и њихове земунице, као и њихове кровове, покривене трском.

Обезобразили су се, вели, ти Расцијани, и нису заслужили наклоност Енгелсхофенову. Шта би они хтели, вели, зар се може и замислити да буду као нека држава у држави. Статус ин стато?

Њихова су имена на листи ђенерала Шевича и они су ступили тако рећи као дезертери, у војску Њеног Императорског Величества Елисавете Петровне.

Да се читаве породице, и сродства, населе тако у иста села. Они се, Расцијани, крећу као братства, рођаци, фамилије, а у томе је опасност. Као овце они нагрћу једно за другим, свуда.

Они се, Расцијани, крећу као братства, рођаци, фамилије, а у томе је опасност. Као овце они нагрћу једно за другим, свуда. Сад су наумили да се одселе у Росију. Ко зна шта ће измислити сутра.

Да су њега, Енгелсхофена, питали, он би био саветовао да им се оставе обичаји при сахрани. Они су дошли у царевину да ратују, а не да буду наполичари комитатима и спахијама. Не треба дирати у војника.

Он, Енгелсхофен, дозволио би им то и насред Беча. Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда? Не траже они то и од Бечлија. Уосталом, што се тиче мртваца, човек кад умре, умре као и животиња.

њих, јер је са њима у сродству и јер је и сам из аустријске војске отпуштен у војску императорке Елисавете Петровне. Они су тврдили да су апшит, из аустријске војске, добили у реду и да су се, после тога, мирне душе, могли уписати у

добили у реду и да су се, после тога, мирне душе, могли уписати у Шевичеву листу, коју је однео са собом, у Росију. Они се дакле већ сматрају официрима руске војске и моле да им се дозволи да се одселе и отпутују.

Посматрао је, испод ока, Исаковиче, и, док су они обарали поглед, Гарсули се смешкао. Био је наредио да им се донесу камиши и рекао им је да могу пушити, и у његовом

Теодосије - ЖИТИЈА

Сада разумедох за чиме сам непрестано жудео. Блажени су и трипут блажени они који су се таква безбрижна и неметежна живота удостојили.

А неки им рекоше: — Такав кога тражите ушао је мало пре вас у руски манастир, и још је ту. А они чувши ово брзо потераше путем да не би како чувши за њих побегао, и оставивши пут ка проту у руски манастир уђоше.

Поставивши стражу чуваху га што је могуће боље, да би, пошто коњи и они сами од напора, са њиме пошли на пут. А младић се дивљаше оцу својему што толику висост војводе потруди с младим

дело побожно а уједно и преварно, јер беше окован срцем у мудрости, као што каже Давид, и запреку коју су му учинили они премудри разумом доброга духа да цпyши довијаше се. А шта то?

А како се појање продужило, и опет по заповести дуго читање прочитавало, сви они који су заједно седели и они момци који су га чували с војводом, због умора од пута и свечаног пира тврдо заспаше.

А како се појање продужило, и опет по заповести дуго читање прочитавало, сви они који су заједно седели и они момци који су га чували с војводом, због умора од пута и свечаног пира тврдо заспаше.

Зар вам доликује да у цркви са оружјем нападате на такве људе? Какво су вам они зло учинили? Ако ли мене тражите, ево ме где сам. Сада сам заузет, ујутру ћете ме видети, а ове оставите!

Ако ли мене тражите, ево ме где сам. Сада сам заузет, ујутру ћете ме видети, а ове оставите! Када они ово чуше, страхом и стидом обузети не знађаху шта да одговоре. И тако ућутавши опколише кулу, чувајући стражу.

А када га они тако угледаше у таквом образу, не знађаху шта себи да учине, него плачем и ридањем обузети на земљу падаху.

И говораше да многи, поред све жеље, не могу лако постићи да их виде. Јер они добри оци, ако због тела и није згодно да се зову анђели, уистину бејаху Божји људи; од свега се ослободише ради Бога.

А сада опет да се вратимо к родитељима блаженога. Добра ми је реч и о њима, и веома мила, јер су се и они, пошто су били добри, удостојили да буду родитељи таква детета.

А ови са сузама помоливши се, благодарише Бога, и љубазно грлећи благосиљаху га. А разбојници они после, дошавши к себи, говораху: — Шта нам то би да занети испустисмо овога младића и оне с њим?

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

но у ма којој другој, многи су проматрачи изложени томе да преиначавају факта, да би из њих извукли неке закључке; они често минуциозна и прецизна проматрања замењују размишљањем и спекулацијама.

У пиндско-динарској и у моравско-вардарској области су најбољи они „психички профили“ који се повуку са запада на исток, од Јадранског мора према моравско-вардарској долини и даље; на

исток, од Јадранског мора према моравско-вардарској долини и даље; на доњодунавској плочи и у сливу Марице су најбољи они психички профили који се повуку у правцу север—југ.

под династијом Немањића, једну периоду јаке државне организације и периоду културног, нарочито уметничког, стварања. Они су подигли цркве и манастире који спадају међу најлепше представнике средњовековне словенске архитектуре.

Осим језика основне су психичке црте исте код СрбоХрвата и Словенаца. Они се одликују интелектуалном и моралном осетљивошћу, којом разликују нијансе често најфиније; великом осећајношћу и јако

Идеја о националном јединству прокрчила је пута код Србо-Хрвата у Аустро-Угарској и они су почели заједничку акцију одбијајући да буду оруђе династичке и клерикалне политике.

прешли у Француску или Енглеску и основали Југословенски комитет да допринесу другим средствима остварењу својих жеља. Они који су остали у Аустро-Угарској без престанка су потврђивали, не обзирући се на опасности, да хоће да створе своју

устезања, Бугари нове Бугарске усвојише за свој књижевни језик један дијалекат који их је највише удаљавао од Срба. Они су развили свој амбициозни и империјалистички програм, који је подржавао краљ и политичари и који је популарисан

Ови су типови довољно различни да се могу и на први поглед распознати. Уосталом они нису раздвојени јасним границама: прелазе један у други прелазним зонама чије се становништво често може доделити

Динарски су досељеници ушли у старо косовско-метохијско становништво не изменивши његове психичке особине; али су они на њега јако утицали. Како ово становништво има особина и централног и динарског типа, тешко му је одредити место.

разликују од осталог динарског становништва, нарочито због вековних веза које су имали са цивилизацијом средње Европе. Они су добили специјалне особине по којима се приближавају панонском типу.

или је доскора живело патријархалним животом, који је у знатној мери утицао на његову карактеристичну физиономију. Они који су доста путовали по Балканском полуострву одмах осете и распознају у некој народној маси динарске људе од других

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Лакомислени врапци узеше се клети да никад у животу нису видјели џак с мачком, а да су га, кажу, и видјели, они би му, богме, показали пошто је ока проса. — Ех, то вам знам и ја — рече чича.

— дочека други, и као по команди обојица скочише право на мој џак. Од бола и страха ја крвнички дрекнух, а они... Чуо сам само фијук вјетра кроз високу траву поред ријеке.

— А пише ли тамо како ће се они извући из те невоље? — забринуто упита мачак Тошо. — То баш не пише, али ја ћу и сам то да прорекнем — рече миш и

— Ала је тај храбар! — забезекну се Брашнов. — Чујеш ли, одјаха да улови Шарова! Док су они тако разговарали, дотле су Тошо и Миш пророк јурили кроз ноћ према њиви под планином.

За сваки случај, Брко опрезно испружи руку, напипа нечију длаку и весело прошапута: — Они су, они! Сад ћу да их распалим тољагом!

За сваки случај, Брко опрезно испружи руку, напипа нечију длаку и весело прошапута: — Они су, они! Сад ћу да их распалим тољагом!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

срж Срж смо за ручак појеле Сад шупљина у мени зановета Онда ћемо свирати Ми волимо свирку Шта ћемо кад пси наиђу Они воле кости Онда ћемо им застати у грлу И уживати ИИИ.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ЖУРКАТА НА АКРЕПИТЕ Владимиру Андрићу Кад вампири приређују журке, они воле да играју жмурке. Изнад кућа, преко црног црепа тад настаје јурњава акрепа.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Има тутора који гутају црквене приходе, а кад им се прошири стомак, они су кадри, разуме се, да прогутају и торањ и свих пет звона. Лепо, примам и то!

СПАСОЈЕ: Не замерам, само не разумем како је не мрзи да иде по радњама и тражи да јој се секу они комадићи крпа. АГНИЈА: Немој да кажеш, Спасоје, има и то своје дражи.

СОФИЈА: Разумем, господине! (Одлази и враћа се.) Госпођа и господин Новаковић. СПАСОЈЕ: А, они? Нека изволе! СОФИЈА (пропушта Новаковићеве, па оде). XИИ НОВАКОВИЋ, РИНА, СПАСОЈЕ НОВАКОВИЋ: Добар дан желим.

СПАСОЈЕ: Оставићете их да вечито стрепе за свој срећни брак. ПАВЛЕ: А срећни су заиста? СПАСОЈЕ: Тако они кажу. ПАВЛЕ: Но, па зашто бих ја то кварио? СПАСОЈЕ: А што се тиче онога са десет хиљада динара?

Мој зет се посаветовао са господином Антом, као човеком од искуства, и они су заједно донели закључак да сву ту кореспонденцију спале у интересу вашега мира и спокоја на ономе свету.

У тамницу или у изгнанство, да би ви на мојој тековини могли живети? Је л' те... је л' те? (Погледа их, али они не дижу поглед. Са горчином и болом.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ И Сада ће рећи да сам најбезнадежнији идиот на свету, и биће у праву. Они су увек у праву! Седам минута пре завршетка часа човек не може очекивати од профа да се понашају лафовски.

Они су увек у праву! Седам минута пре завршетка часа човек не може очекивати од профа да се понашају лафовски. Они се тако не понашају ни седам минута после завршетка часа. Они се тако не понашају никад!

Они се тако не понашају ни седам минута после завршетка часа. Они се тако не понашају никад! - Зашто си бацио ту књигу, Слободане?

Хтео сам да кажем мами да сам га видео. Они су се као деца играли на неком сада напуштеном салашу и мислим да га је волела, али нисам био баш сасвим сигуран да је

Земља је била замрзнута а ваздух пун снега. Сахранили су га за пола сата, а они који су га пратили разишли су се брзо као да се нечега стиде или боје. Око десет отац је престао са шамарањем.

савет мога оца и друштво у очуховој фабрици расправљати о мом несоцијалистичком васпитању, питајући оца и очуха где су они били док сам ја растао, и звиждучући прођох ка цркви на чијем се прагу сунчала Драга Падавичарка и још два или три

- Мислио сам да си на часу! - рекох. - И јесам био на часу, Слободане. Само: између часова постоје одмори. Они трају петнаест минута. Сасвим довољно, да ми испричају понешто. Зашто си улазио у цркву?

Лица путника била су зелена и неиспавана. Суморно, као рибе иза стакала акваријума, они су буљили у ноћ испред себе.

Мртви и покопани, са споменицима по парковима, они могу да буду чак и драги! Помислих на књигу коју ћу написати једнога дана. Биће то књига о крви и сексу.

Познавао сам људе којима је најважније оно што би други о њима могли рећи, или оно што би они о другима могли рећи.

Мој очух био је задужен да реши ту ствар с Голдмановим пијаним и трезним зубима, али они су били пријатељи још из колевке, ваљда, и тако је мој очух обавестио Голдмана за тамо неку комисију, па је ствар

Почех да мрзим њихова равнодушна лица. Мајмуни којима је упала кашика у мед, а они то чак и не виде! Рашида и ја сигурно не бисмо имали таква лица да смо на њиховом месту.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

цео изглед му је био за циганског војводу, што није замерити, јер те војводе редовно импозантно изгледају, па као они, и господар Софра, носио је дебео, подужи, горе јако сребром окован штап.

— А откуд би сад најбоље било? — Сада из Пољске, и то из Кракове. — Јеси л’ онде био? — Нисам, ал’ чуо сам од они’ који су онде били недавно, да је појефтинило платно; млого је израђеног. — Па хајд’, да идемо.

Рђаво, нема гласа о путницима. Опет пишу, нико се не одзивље, јер пишу само напамет у Кракову, а они богзна куд блуде, и шта им је стало. Тако прође пô године, па још нема писма.

Путују и дању и ноћу. Кад дођу у каково село, чарду, стану, па кочијашима дају што донети, а они, свачим снабдевени, имају све боље него што могу у чарди добити.

И напољу се чује пуцњава и вика. Како се почело пуцати, остали лопови, видећи да они у соби ништа не извршују, а четврти рањен ужасно јауче, почну бежати, и разбегоше се, а своје нису могли однети, јер

Чамча то примети. — Дед, Софро, истави те новце; кад се, знаш, они’ пет акова прода, све ће то бити накнађено. Господар Софра мрко погледа на Чамчу, па вади буђелар, изброји хиљаду

Чамча унесе „провијант” и једно половаче. Место да армицијаш њих части, они часте армицијаша. Армицијаш добро пије, већ се помало угрејао. Чамча му приповеда шта им се догодило у чарди.

Разумели се. Већ је све за пут спремно. Армицијаш сад извади бутељу ликера и моли их да они опет од њега приме. Отвори и наздрави им. Попију, опросте се и изљубе с армицијашем и оду. ИX Путују даље.

Знаш, као што сам ти већ казао, шљахтец је немеш, па Пољаци мађарске шљахтеце воле; и они гуле рају, као год и наши у Мађарској; један занат им је, па ће онда одма’ и тебе позвати на ручак. Хоћеш доћи?

у дворац. Гроф је баш био код куће. Слуга их пријави, они уђу. Гроф је одмах познао Чамчу. — Откуд ви, господар-Чамчо, овде?

— Допустите, доміне спецтабіліс, у Мађарској не зна сваки шљахтец латински, не иде сваки у латинску школу: само они иду који ће бити попови или суци, — но ја ћу већ по мађарски туматичи.

Писма је сакрио. Када се вратио, питају га је ли предао писма. Каже да јесте. Они су сасвим умирени. Одавде се опет даље крену и, срећно путујући, стигну у Кракову. Баш је вашар започео.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Мада беху измучени и болни у целом телу, од шест дана хода, под оружјем и теретом, заспаше само они који су већ давно били навикли на све то и којима више ништа није било чудно.

паса који је свуд исти, ни те ватре од којих засузе очи, загарави лице и угреје се једна страна, док друга прозебе. Они који су први пут ишли, почеше се дизати на колена и дошаптавати, дозивати, пригушеним гласом, и скупљати иза шатора,

Дозивајући се тихим звиждуком, они су се, пузећи и трчећи погурено и брзо, као текунице, од хумке до хумке, од дрвета до дрвета, пробијали, кроз ланац

дана, пред полазак, у општем плачу и кукању, својих жена, при оном метежу и мукама до миле воље их љубећи и тукући, они сад нису ишли да траже жене.

Врућих удова и запаљених вратова од хода и терета, они су пошли у ноћ, задивљени и очарани близином вароши, велике и чудне, што је била прошла брзо пред очима њиховим, при

Знајући добро да не могу собом понети ствари од стакла, или злата, нити повести краву или теле, они су ипак видели безброј сјајних ствари што су трепериле у ноћи, красне и ванредне.

Упадали су у варош, као курјаци, кроз стрме ходнике, уске и влажне као олуци. И мада читави сокаци беху пусти, они су, по мраку, наслутили оно што су тражили.

Четвороношке, по месечини, они су плашили псе својим скоковима и сенкама и застајали дуго тамо где је још горела светиљка, загледани, кроз пукотине

Ништа. Понеки међутим упадали су и у куће. Кад би се појавили, на разваљеним вратима, они би весело урлали нешто што нико није могао да разуме.

И пошто им нису знали језик, они су им говорили мумлањем, јаукањем, рикањем и рзањем, каламбурима, састављеним од свакојаких гласова што су их чули по

Бог зна како су се после споразумевали и мешали са укућанима, тек они су причали, окупивши све живо у кући око ватре, и, мада им нико ни речи разумео није, сви су им одобравали главом.

Скривени у тами, они беху полегали дуж зида да виде како одбија, натежући два гвоздена ђулета што се љуљаху, над њиховим главама.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

се види из неких упражњавања тог обичаја где се у току извођења ритуалног посипања плодовима изричито каже да они представљају децу.

Будући да се најчешће сумња да је неко бацио чини на жену или мужа, врше се бројни поступци да се они ослободе ових чини.

За разумевање језика магије плодности важно је знати време када се обављају ови обреди. Они се често врше у исто време када и љубавна магија, пре свега на велики пролећни празник — Ђурђевдан, када се буде

На Ђурђевдан ујутру, супрузи којима се не дају деца „ваља се“ да имају полни однос па ће, верују у Гружи, ускоро и они имати деце.

тачније, окретања у супротно, Вршећи стварне промене на неком предмету који је у замишљеној вези са порођајем, они верују да ће, по принципу имитативне магије, изазвати промену у даљем рађању деце, односно да ће се убудуће уместо

У Црној Гори „када се дјевојка роди, ваља они дан главње на огањ преврнути, да се за дјевојком роди дјетић“.⁵³ Када се роди женско дете, у ђевђелијској кази „одмах

⁵⁸ Уопште, може се рећи да се брижљиво избегавају они предмети који су у вези са „женским“ пословима, да би се, на магијски начин, избегло рађање женског детета.

Према томе, они су пре поступци за добијање мушке, а не женске деце. Трећи наведени „обичај“ заправо је веровање да „ако би се

Гружи, породиља би требало да украде три ивера која су отесана приликом грађења куће, и да се окупа у води у којој су они потопљени.

Поред тога, кад почиње да се мења традицијска култура, и они припадници заједнице који нису много склони веровањима и обичајима у неким другим областима живота, овде, када је у

⁵¹ А негде се верује да такво дете постаје здухач („здуха“, „здува“, „стува“, „вједогоња“ итд.). Они имају у свом крају изузетан друштвено-религијски статус, с обзиром да „бране своју околину од свакојега видовнога и

су дете у утроби и постељица били повезани за време трудноће и чинили једну целину све до порођаја, народ верује да су они у некој мистичној, магијској вези чак и по престанку њихове стварне физичке везе.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

родбини, да му с планине воду носе, да му певају песме старе, да му соко крилом хлад чини; ако има братучеда, да му они коња тимаре.

За људе који су на смрт љути, које вређа помисао да би могли умрети, који ће у гроб поћи забринути као они што иду у туђину где не знају ни језик, ни обичаје, где не познају душе живе; за људе који пред смрћу негодују као да

За човека на кога се заборавом и они баце које из чељусти немани спасе. За војника који буквице нема а без књиге царске важне не може цару да докаже да

прижељкују да судба нанесе на чардаке веће од њихових земљотресе, да језик пожара стогове нечије славе лазне, а они да га мотре негде изблиза. За завиднике, њима, царе, не треба горе казне од злобе која им срце нагриза.

ИДУ ЦАРСКИМ ДРУМОМ Иду царским друмом људи као из пакла утекли, непца им љута рана пали. Ко су они, ко су они? То су грешници што су хришћане у другу веру продали.

ИДУ ЦАРСКИМ ДРУМОМ Иду царским друмом људи као из пакла утекли, непца им љута рана пали. Ко су они, ко су они? То су грешници што су хришћане у другу веру продали.

Иду царским друмом безухи, не радује душе њине глас птице што шуму сребри. Ко су они, ко су они? То су на зборовима похватани непокорни себри. Иду царским друмом људи ожежени, модрица пуни.

Иду царским друмом безухи, не радује душе њине глас птице што шуму сребри. Ко су они, ко су они? То су на зборовима похватани непокорни себри. Иду царским друмом људи ожежени, модрица пуни. Ко су они, ко су они?

То су на зборовима похватани непокорни себри. Иду царским друмом људи ожежени, модрица пуни. Ко су они, ко су они? То су јеретици и бабуни.

То су на зборовима похватани непокорни себри. Иду царским друмом људи ожежени, модрица пуни. Ко су они, ко су они? То су јеретици и бабуни. Иду царским друмом људи распорених ноздрва, поглед им се гаси Ко су они, ко су они?

Ко су они, ко су они? То су јеретици и бабуни. Иду царским друмом људи распорених ноздрва, поглед им се гаси Ко су они, ко су они? То су од господара одбегли меропаси.

То су јеретици и бабуни. Иду царским друмом људи распорених ноздрва, поглед им се гаси Ко су они, ко су они? То су од господара одбегли меропаси. Иду царским друмом безруки до земље повијени, ко да им је тисућу година.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, умрли, изгубљени, пожењени — траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави; траже се да врате љубав.

ИИ Траже се сви они барови у којима смо учили да се опијамо и играмо енглиш валцер, тражи се Меги Фриза, Деса Кеса, Лили Петобанка, које

Траже се. И још се траже сви они подводачи, странци, покераши, блефери, све оне лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару »Теразије«,

Траже се сви они бивши министри, генерали, полицајци, доушници, ислужени шпијуни, педери, архитекте с олињалим лептир-машнама, све оне

мали, мањи од макова зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви они железничари и непознати војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из

да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они што су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадион и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе

на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они што су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадион и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их

и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили, заокупљени сами собом.

Траже се сви они које смо оставили у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на

собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада

и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали.

пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали. Сви они се траже. В Тражи се један џемпер.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ивановић му одговори: — То нијесу Црногорци, него наши поданици, из ових горњих крајева! Они су махом православни, а сјутра им је Божић, а обичај је од старине био да се уочи тога празника град раније отвара да

Па дâко се бог смилује и на Србље да дођу до свога, а они ће вазда бит’ прегаоци, кад устреба, иако је злô сјеме међу њима! — Злô, ваистину! — потврди његушки кнез.

Знâм да онизи наше вјере друкче говоре и да кукају за нама, али, ја мним, у срцу бојаху се и они нас, дивљијех гладника! Сви бјеху незадовољни тим одговором. Поп само одмахну главом.

Како се оно зову, Крцуне? — А има, чоче, много и Србаља у ћесаровину. Они дају ћесару најбољу војску! Виђесте ли ове Личане у Котору! Какви зорни љуђи, какви лијепи Србљи!

— А како ти је име? — Јâн. — Како рече? Милица се заборави и умијеша се: — Ето рече: Јанко! — Јеси ли ти они, те те зову принципом? — Да, мене зову у Котору принцип! — А јеси ли принцип? — Не, гроф сам.

— А јеси ли принцип? — Не, гроф сам. — Е, па добро ни дошâ, ко си да си. Ко нам на вјеру долази, они час наш је! Кога невоља прићера у ове литице, с њим, ваистину, дијелимо кору хљеба и чувамо му главу колико и своју!

Кићун и Шуто унесоше двије бадњарице, називљући као и кнез, а прихваћани истим обредом. Они хитро унијеше још пет бадњарица.

— Опсада је тако трајала четири-пет дана, и у томе се прочу да је воља цара Александра да преда Боку ћесаровцима, а они да ће је предати Французима!

нам погибе и војвода Стано Ускоковић, а иначе не изгубисмо много људи, а њиховијех погибе око три стотине и педесет. Они се измакоше ка Цаврату, гдје бјеше већ стигла велика војска и њихов нови, велики заповједник...

Сахранисмо наша три главара и двадесет војника, а они шест официра и сто педесет солдата. Нађосмо четрнаест топова хране и џебане.

— А ко те је лијечио? — пита Рако. — Они. У војној болници, у Бечу. Кад оздравих, затворише ме у тамницу. Десет мјесеца чекао сам суђење, па ме осудише на

не само што је тај црногорски поп по спољашности једнак с осталијем Црногорцима, него је и у свему и по свему као и они! Штавише, по свој прилици, попови су бирани људи и од њих се тражи да предњаче у јунаштву!..

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Ко даје иљаду, он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо да отворимо уста.

ПРОВОДАЏИЈА: То је знак да јој је по вољи, то јест. (Младожењи.) Пак шта велите, кад ћемо? МЛАДОЖЕЊА: Како они нареде. МАТИ: Знате, девојки ваља млого којешта, а ради смо да нам не црвени образ.

ПРОВОДАЏИЈА: Ајде, младожења, жури се што треба, то јест, за довече. (Младожења пољуби оца и матер у руку, они њега у образ.) ПРОВОДАЏИЈА: Збогом, пријатељу! ОТАЦ: Збогом!

Да га ђаво носи, сад опет уредили после Ускрса; зашто нису догодине? Лако је њима! Да, они мисле да је други луд. УГЛЕД 2. МЛАДОЖЕЊА (ступи), ПРЕЂАШЊА МЛАДОЖЕЊА: Слуга сам понизан, господична.

ДЕВОЈКА: То не знам шта је. МЛАДОЖЕЊА: Чудо! ДЕВОЈКА: Код мушки верујем да је чудо. Они се у сваку девојку заљубе, коју год виде. МЛАДОЖЕЊА: Зар нас држите за тако непостојане?

ЖЕНА: Ко те је звао? Шта си облећао толико око тате? МУЖ: А шта су они летили око мене? Има девојка ово, има оно. Гди су ти они млоги новци?

Шта си облећао толико око тате? МУЖ: А шта су они летили око мене? Има девојка ово, има оно. Гди су ти они млоги новци? ЖЕНА: А гди су теби они млоги виногради, оне воденице, каруце, и шта ту нема?

МУЖ: А шта су они летили око мене? Има девојка ово, има оно. Гди су ти они млоги новци? ЖЕНА: А гди су теби они млоги виногради, оне воденице, каруце, и шта ту нема? Најмио човека да лаже за њега.

Најмио човека да лаже за њега. МУЖ: Лагали су они који су казивали: „Све је њено и Божије, новци су готови“, докле нису преварили, па после ни честите постеље.

Видиш, морам да ти кажем, срамота је, ни капу ми ниси јошт наручио. МУЖ: Велика ствар! Зато паметно чине они који неће да се венчаду док се не положе новци. Какви су то послови? Човеку обећати, па после „што ти драго“.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Књижевна уметност као таква васпитаче, изгледа, превише не занима. Кад отвореније, кад мање јасно и отворено, они сва књижевна дела, а ова из дечје књижевности поготово, разматрају по мерилима корисности: колико се, њиховим

Чаленића, Боре Ћосића, Цвитана; међутим, главну реч у тумачењу овог књижевног рода воде васпитачи; на овом подручју они су се од почетка осећали најслободније, полажући на дечју књижевност неку врсту наследног права.

и просветни радник, приређивач Илијаде и недаровит писац који је „спао” на децу, стихоклепац и пустолов, сви су они у дечјој књижевности нашли уточиште и заклон.

А и иначе, текстови намењени предшколској и првошколској деци нужно су васпитно усмерени; они доносе основна обавештења о свету.

Одрасли су, дакле, они који те склоности утврђују и прописују, који суде и мисле о дечјим могућностима примања; одрасли пишу дечје књиге,

Кроче је ту био у праву, а с њим, у нас, Богдан Поповић (1863—1944), Јаша Продановић (1867—1948) и сви они критичари који су осетили да с дечјом књижевношћу што је пишу недаровити писци, педагози и чиновници, нешто није у

Иако избегавају неке поступке, теме и интелектуална искуства, они не дају ни лажну, ни окрњену, ни глупо упрошћену слику света: ако је визија изворна, она мора бити целовита и на том

Васпитни учинци њихових романа, као и они дубљи, тананији, што остају у нама после сваке неспутане и изворне дечје песме, могу имати великог утицаја на

Али они би промашили, и то још очигледније, да су писали било шта и за било кога. Постоје, дакако, добре сликовнице, успеле

Има поступака које деца не могу да прихвате — а то су баш они поступци који су несагласни са основном замисли изворног дечјег писца.

Најбољи дечји писци биће, дакле, они који, не губећи ни жар ни дубину, буду знали да се одрже на нивоу стварности и чулног искуства.

Састављачи избора, скоро по правилу, не разликују добро од лошег. Они сами лакше прихватају и боље разумеју оно што је декларативно, површно и уметнички слабашно, па им дечја моћ запажања

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЖУТИЛОВ: Немеш, биргер, простак, једнака права имаду. Сви су полгартаршаи. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Јесте ли читали они дванаест пунктова? СМРДИЋ: Нама нису познати. ЖУТИЛОВ: Срамота од нашег магистрата што нису досад публицирати.

ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Издајство се не може трпити. Је ли тако, господине Гавриловићу? ГАВРИЛОВИЋ: Они знаду шта треба да чине ЖУТИЛОВ: Шта знаду? И ја сам био у служби, и ја знам шта је биродалом.

Само, како ће то бити? ЛЕПРШИЋ: Ево како. Србљи су највише крви пролили за ослобођење Маџарске; управо, они су освојили Срем, Банат и Бачку, а у привилегијама јасно стоји да све земље које Србљи задобију, за себе задрже;

ЛЕПРШИЋ: да су могли, они би и увели пре потопа. ГАВРИЛОВИЋ: Верујем. Но, кажите ми, како је то да је ваше име Шандор, овој госпођи Нанчика,

НАНЧИКА: То је истина. МИЛЧИКА: Наши младићи никад не уму тако кур да праве. НАНЧИКА. Они су мало дрвенасти. МИЛЧИКА: Гледала сам како вам је чисто мило било гди с вама онако учтиво говори.

Три смо на једнога. ЖУТИЛОВ: Три је њи на нас једнога. ЛЕПРШИЋ: А Бан и Виндишгрец? ЖУТИЛОВ: Док они дођу, овде нас могу све истребити. ЗЕЛЕНИЋКА: Нек истребе. С отим ће се више сами ситребити.

ЖУТИЛОВ: Доста смо од њи страдали. СМРДИЋ: Ја сам се више бојао њи него сами Маџара. ЖУТИЛОВ: А, они су много опаснији били. ШЕРБУЛИЋ: Да се сви попишу, пак да пошљемо Сервијанцима.

ЖУТИЛОВ: Треба га забележити. ШЕРБУЛИЋ: Они који су ишли да моле за Кузмана Перкића треба да се попишу; зашто да нису мађарони, како би им Маџари молбу уважили?

Каква каса? Ми смо народ а не други, и што је народно, то је и наше. НАНЧИКА: Тако је. Какви су они пет стотина форинти што си јучер донео? ЖУТИЛОВ: То је од чоје што сам на лицитацији продао.

„Оћемо војводину чисту, да се мађарони протерају“, а кад човек почне радити, они не даду. СМРДИЋ: И осим Чивута има се доста радити. Узмите колико њи има без бркова, и то Србаља.

НАНЧИКА: И Маџари носе бркове. СМРДИЋ: Јесте; али Немци не носе, а они су познати као мађарони; дакле и Србљи без бркова јесу мађарони. Даље, многи носе браде. Кад је Србин носио браду?

ШЕРБУЛИЋ: Већ ако он није мађарон, онда нико није. ЖУТИЛОВ: О том нема сумње. И они су магарци били који су га изабрали.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Од писаца су помињани или они који имају књижевног утицаја, или они који су карактеристични по једно доба и по један књижеван правац.

Од писаца су помињани или они који имају књижевног утицаја, или они који су карактеристични по једно доба и по један књижеван правац.

обима, који се сада први пут ради у српској науци и књижевности, није ишао без великих тешкоћа, које могу знати само они који су радили сличне послове.

наших старијих писаца нису се могле наћи никакве слике; од некојих најновијих писаца нису унете слике зато што их они сами нису хтели дати, или их нису дали на време.

Ако доживи друго издање, она ће бити још потпунија и тачнија. А они који после извесног броја година — када се буду израдиле монографије о појединим периодима, утицајима и писцима — буду

Уви мне, луте туге!« У таквим очајним приликама, оно што је било најистакнутије и најимућније у српском народу, они који су били на челу народнога устанка, главари, свештеници, калуђери, варошани, становништво из равница и поред

на те ратоборне досељенике друге вере, који су имали много свести о својој историјској прошлости, и страховало се да они не зажеле јединство са Србима који су се ширили од Тимока до Јадранског мора.

прошлости, и страховало се да они не зажеле јединство са Србима који су се ширили од Тимока до Јадранског мора. Они су тражили непрестано да им се испуни обећање да се могу груписати на једном простору, у такозваној »Малој Влашкој«,

Али тај захтев никако се није испуњавао, они су остајали непрестано расејани у већим и мањим масама, на великом простору од Земуна до изнад Пеште, и од Ердеља до

На северу, они су живели у већим и мањим масама по мађарским жупанијама, у туђинској и непријатељски расположеној средини.

И они су горко жалили што су оставили своју стару домовину. То осећање нашло је јака трага у једном запису калуђера Михаила Р

Из вековне борбе они излазе нешто бројно окрњени, нестајањем у малим оазама у горњој Угарској, унијаћењем у Жумберку и исељавањем у Русију,

Милићевић, Вук - Беспуће

Снажни млазеви разбијали се о прозор кроз који су они гледали, и циједили се низ стакло. Људи с уздигнутим јакама, и жене, прихватајући сукње, журили се, трчећи и тражећи

И у томе свијету он је провео толико година, умирао, трунуо заједно с њима, живећи као и они. Познавао је те људе по одијелу, шеширима, навикама; њихови гласови долазили му гадни, њихове кретње одвратне, њихови

Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и лијено,

у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и лијено, оловно мртвило њихових душа.

с набубреним, руменим, чистим лицем, задовољног и спокојног, који се лагано мицао и пријатељски им климнуо главом. Они су пролазили ћутећи, лијено се провлачили улицама и уносили у свјеже предвечерје, пуно смијеха и младог живота, нешто

крила, у прљавим, широким, искрпљеним панталонама и тешким ципелама у којима нису знали да иду и које су лупале. Они су дизали галаму својим гласним разговором, вичући, дозивајући се, смијући се из свега гласа, понеки мало напити и

који се спремају, уносећи међу свијет добродушну и просту забуну, сметајући пролаз, бојећи се да не остану иза воза. Они су били пројурили читав перон и враћали се натраг, исто тако згужвани, смијешани, смућени, с истом грајом,

Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог. Они пројурише поред њега, са пјесмом, грајом и галамом, надвикивајући лупњаву жељезничких кола.

А дан тамни и губи се, мећава обузима мах, бура се разбија о кланце и хучи у њима. Они застају, губе пут, усред каквог таласастог брдског пољица, скученог и стегнутог изблиза планинама.

Стају, силазе с кола, кочијаш таре сијеном задахтале коње, док бура хоће да стрга с рамена и да однесе шубу; они траже пут, подупиру заједно својим плећима саонице и извлаче их на цесту, скривену наметима.

вуку кроз мрак засипан снијегом; од часа до часа лијено се затресу бронзе и њихова звека смрзава се у пустој тишини. Они морадоше ноћити у првој усамљеној кући на коју се намјерише, гдје их прими један мршав, распас сељак.

да покоље десетеро пилића, јагње, прасе, да их гости по неколико дана и да их не пушта да оду тријезни; а кад би они отишли, поново се замрачивало његово лице, он је још чвршће стезао своју кесу, остајао сам, стекавши повјерење и

Сремац, Стеван - ПРОЗА

»Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна. Они којима је мање дужан, зову га: Јова Ватрица, а они које је већма закачио, зову га: Јова Ватра, и увек понешто опсују.

»Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна. Они којима је мање дужан, зову га: Јова Ватрица, а они које је већма закачио, зову га: Јова Ватра, и увек понешто опсују.

полете наследници покојника (који ће се доцније извесно парничити због наследства, па ће им требати доказа да су му они били ближи) код Ристе пушкара у дућан, и отимају се и надмећу ко ће пре добити »слово«, а Јова има готов шаблон, па

људи наоружали боље него других година да је дочекају и да јој одоле, јер и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих јачих мразева купили, а

Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише. Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече: — Имам част представити вам мога колегу

— прича Јова задовољан. Сто је већ био постављен и јело се доносило на сто, и они поседаше. — Стој! — викну Јова. — Не тако, него овако! Седи ти, прико, овде; ти, Кајо, ту, а ја ћу овде.

— А, хвала, постарали смо се и ми! — одговара Јован, и врати се у собу. Док је Јова напољу поздрављао Божић, они су унутра, по божићној песми, манифестовали мир међу људима и благовољеније. — Море, ти се не шалиш, — вели му Паја.

Али ја не верујем у сувишну ревност г. г. ревизора; хоће они и да претерају и горе представе ствар. Не мора то све баш тако страшно изгледати, јер да зграда није добра, зар би је

Наш Максим је био човек добар, мека срца. Казне је изрицао врло сувремене. Није он био као они старији другови његови што само кажу »одавде довде«, па онда гледају у књигу и преслишавају, они што се вечно туже на

Није он био као они старији другови његови што само кажу »одавде довде«, па онда гледају у књигу и преслишавају, они што се вечно туже на кашаљ, те зато једу жути шећер, кашљуцају и пију врућу замедљану ракију, по три чаше и лети и

Деца му дају хлеб и коре од хлеба и проје, а оно трчи за њима. Они му направили од подвезице литар, а Мицков син донео из бакалнице три прапорца, па све звони кад оно трчи.

Цензор му је на питање рапортирао све што се догодило. Максим седе и дозва виновнике. Они стоје пред њим, а он их гледа и само маше главом, гледајући нос у Мицкова сина.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Скочи лаком ногом, А тичица прну, „Збогом, тицо, збогом!“ Он се стази врну. „Стазо вита, нес' ме Преко они гора, Па сретна однес' ме Сред милога двора.

ветрић, од земље ме диже, Помаче ме, па све сунцу ближе, Кроз облак ме злаћани погони, Кроз злаћани и румени они, Боже мили, чуда големога!

запевајмо скупа, Па још песму дено Арапину Марко војске поби половину, Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране љуте, Па дукате повадио жуте, Па говори: „Ко излечи Марка, Ево њему пљада дуката!

Смислим тамо, па окитит њима Главу, груди и јуначко плеће, Па тек онда амо громовима, Јера они у коприве неће. Па доватим Пегу за вођице, И полетим доле ка земљице, Ту се спустим крај Дунава ледна, Поред једна

Шта је ово, зар се тако ради? Гледну челе, ох дивне чељади, Та све они красни соколови, Све трутови, да Бог благосови! Ој детићи, реко, здраво, здраво! Каки амо вас постави ђаво?

Ој соколе над свим соколовим', Шта ти мислиш, море, с послом овим, Што магарци њему се радују, Чкаља твога што они благују, Па ти вичу: здраво, мили побро, Мислиш да је и за људе добро?

Уз обалу лађа притурена, А у лађи возари лагуни, Та све они убави мајмуни, Весла њима дрво одабрано, Побратиме, то јерје танано, Крма беше дебела јерина, А на крми једна

два-три магарета, Пуна штифла и пуна штифлета, И шешира бечки и фракова, Панталона и крути кроглова, И чивуцки они оченаша, И мантила, дика бечки снаша, И кецова, забава јуначки, И ти страшни купа карловачки, Рукољуба па још

Јоште нешто говорити теде, Ал' магарци ни да га погледе, Већ скочише у лађу лагуни, А за њима псина и мајмуни, Они веслим', пас приону крми, Па завати, привати и скрми, — Пресекоше воду и матицу, Уз Београд пригнаше лађицу,

јаднога прејуре, Да не гледе твоје луде муке, Твоји јада, твоје веље бруке Ох не бели са мунара вити, Ни с мечета они поносити, Крвца дивна ту се просипала, Крваца тврди кам је пролокала, Кам се круни, камен се комада, Па све комад

Ведро лице и слободно око, Права кичма, глава на високо, И још они дивни разговори: „Ето свиће, ето зора зори!“ Ту вас, ту вас стаде веља дрека, Као жаба на славује крека, — Жабе

Језде гором они обадвоје — Ал' је нешто чудан Радивоје, Вас се нешто јунак променио, У мисао неку заронио, Баш у неку мутну и

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног дједа: — Баја, куда ћеш? Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја цоц! — о тврду ледину.

Тако је, канда, било и с дједом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћни доживљај.

брундати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гдје им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници“ (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно ...

те ко оставља грабље гдје им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници“ (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно ...

и раскршћа преко дана су били пусти и увредљиво обични, особито за онога који се неком згодом тамо намро страха. Они су одисали хладноћом и тугом напуштености, мирухом шушња и невена, док је млин тек са даном откривао ону своју ведру

На велику радост нас дјечурлије, они остадоше чак и трећи дан, кад су се већ сви гости били разишли. Рајски живот за нас: нико те не смије тући, гледаш

! Е, то ни некрштени Турци не би урадили. Нашли би бар бољега коња, они су старе бињеџије. Дјед се окрену лијево-десно као да тражи какву помоћ, па кад је не нађе, он сасвим занијеми,

Ту се поменуше и свеци „од ножа“, па женски свеци „од предива и сновања“, па они „вјетрени“, па ...Чак се и ја нађох побуђен да им помогнем у рјешавању загонетке и већ заустих да поменем јединог

ех, и ти свеци ...Они моји стари, некадашњи Дамјановићи, нијесу ни умјели изабрати себи прикладног светитеља, нег узели некаквога, боже ме

Нијесам ја, велим им, ни поп ни црквењак па да све то морам знати. Не знам читати, не знам писати ... — А они? — А они: одричеш ли се, каже, тога свог, бог те пита каквог, свеца за кога си крао туђе оквире? — А шта ћеш ти рећи?

Нијесам ја, велим им, ни поп ни црквењак па да све то морам знати. Не знам читати, не знам писати ... — А они? — А они: одричеш ли се, каже, тога свог, бог те пита каквог, свеца за кога си крао туђе оквире? — А шта ћеш ти рећи?

Страшили они мене, и тукли, богами, али ја се не одрекох свога Раде, свог брата и правог светитеља. А право да ти кажем, гадна она

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХУСО: Нису то аскери, него Хасанага! (Аскери одлазе. На сцену улазе Хасанага и Јусуф. Ахмед, кога они који су на сцени и иначе не примећују, чак и кад говори, остаје на свом месту.) ХАСАНАГА: Коња одма да оседлаш!

Стално неке трзавице. Очито, хоће да му оспоре власт. Ал што му је они више оспоравају, то је он суровије доказује.

Видиш ли, ефендијо, ни моје лудило није највеће. Изгубила дете, па изгубила памет! А зашто су они памет изгубили? Шта сам ја њима? Ђуле, којим један у другог пуцају? Ни то, ситна сам ја.

ХАСАНАГА: Него? Није свилени душек за бацање! Ја по гудурама, с куртом и демиртом, а они дотле филџан, кафицу, ратлук, па на серџаде под чемпрес!

Доста је да се граница мало узнемири, па да се бегови смире... ко беле лале! Сами ће они, измеђ себе, да ућуткају Пинторовића, кад им затреба! Па и тог његовог зета! Важно је да ја обављам посао.

Свак од њих мисли да му је Алах слуга, да Алах нема другог посла него да њега оправдава, да њему даје за право. Они ти кроје Алаха према себи, ко да је Алах кошуља. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Кажи хвала што зидови немају уши!

Има их који се и у несрећи понесу! Па им се чини да су својом несрећом нарочити међу људима! Па, као, они знају оно што нико живи не зна! Могла би ти да будеш мало скромнија, и да престанеш да се заносиш.

Онај коњ за санџакбега, и оне сабље и дукати, нека то засад причека! Није заоглаву! Да ми је знати како то они замишљају... Има весеље да им се пресече... ЈУСУФ: Пази, срешћеш и Хасанагиницу...

Кашће да оћу да их увредим, да омаловажавам. Немо да заборавиш да то решимо. Ипак треба некако да се види да они мени на подворење долазе! Треба да будем тако обучен да се види да сам ја изнад тога! Разумеш? Биће то лепа слика!

Једном речју — напросто да се распаметиш! Можеш мислити! ХАСАНАГИНИЦА: Ага и бег су од истог блата... Не виде они никога осим себе. Нек је само њима потаман. Њима је стало до милости везирове, а на Алахову милост заборавили!

Нек је само њима потаман. Њима је стало до милости везирове, а на Алахову милост заборавили! Они не пазе да се о бога не огреше, него да се о везира не огреше! Зар они не виде да су везири од данас до сутра?

Они не пазе да се о бога не огреше, него да се о везира не огреше! Зар они не виде да су везири од данас до сутра? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Погледај како се одједном стамнило!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

РУЖА 11 СТАРИ ДАНИ 34 ЂУРЂЕВ-ДАН 35 У НОЋИ 40 СТАНОЈА 48 У ВИНОГРАДИМА 54 НУШКА 61 НАШ БОЖИЋ 65 СТАРИ ДАНИ 73 ОНИ 82 ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА 98 ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПРВА СУЗА Чим дође недеља или други

Родбина, комшије, познаници, долазе они сваког дана и доносе поклоне, дарове и помажу. Мушки иду под вајате, хладњаке и ту пију и веселе се; а женске у кућу

— ’Ће идеш? — рече он с Муком и погледа упитно по осталима. — ’Оћу, али не бој ми се ти! Ево мама, тата, сви они чуваће те и пазити као ја... Не бој се ти...

Дакле од целе некадашње богате и знане породице само ми бесмо остали. Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао.

Онда набраја, казује до ситница о свима садашњим газдама „скоротечницима“: шта су пре они били, код ког служили, из ког су села дошли, како су се обогатили...

Око њих се тискају и јуре ка гробљу просјаци, Цигани и Циганке носећи велике торбе за јело и тестије за пиће. Јуре они и грабе ко ће што пре и лепше и боље место заузети пред портом гробља.

Седа спроћу мене и пита ме за школу, за другове из богатих породица. Да ли се и они уче као ја? После, како јој је пре неки дан тај и тај трговац казао: — А, ’аџике, твој унук?!... — Па, шта могу ја?

Тек после видех пуну собу људи и жена. Они беху устали, помакли се и начинили ми места ћутећи. Ниједан ми се од њих не приближи и утеши. Бојали су се.

Увек су били заједно. На њиви, пољу, увек, увек беху они једно до другог. Он јој никад не даде да осети, е је она код њих само слушкиња.

Свеж, чист и сјајан зрак греје их, те им крв бризга у једре образе. Они раде, кидају младе изданке. Из реке душе ветрић, а из пожњевена поља, стрњишта, допире песма грличина...

И, једва идући, пољуби све оне људе у руку. Они је дариваше, па чак и Стојанов отац, на изненађење свију, пољуби је у чело и извади велики дукат — дублу.

Јер, веле, нису они њу дали за њега старог и његову кућу, већ за Стојана... Тада га дозва отац к себи, не знајући шта да чини. — Седи!

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

похвалити Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до они(х) сами(х) далеких(х) времена кад се наше кости у прах обрате.

— — — Нек науче — — — то је ласно рећи, али није учинити. Колико је они(х) који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало!

| Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти, ако они почну на своји језици писати; како и није пропао.

како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про|зишли, Бошњаци ће

Зато, дакле, ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, | за браћу Србље, којега су год они закона и вере.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

мукама љутим, маснице си гнојем нагнојила жутим; маснице су много примамиле псето, да ти лижу тело, рањаво, проклето. Они лижу твоје скупоцено блато, лижући се теше: то је, веле, злато.

грејте јој срце сред ватре вреле! водите и те калуђере старе, њезине верне, добре чуваре, а они други знаће већ сами како се греје на пожарних плами'. Само Варнаву сместите лепо, од њега први да видим пепô!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

“ а гдјекоји: „Дај барем један да понесем!“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више.

врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више. БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке.

Како сване, они одмах стану гледати да л' има какога год трага куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море;

стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: — Отвор', царевићи, врата! Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: — Дајте ђевојку, средњу сестру, ми смо дошли да је

Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше. Кад се мрак ухвати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине; дођу једном језеру па ту конак учине и седну

Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: — Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати. Тако они два млађа брата заспе а најстарији остане стражу чувати.

Он их пробуди а не каже им ништа. Отале се подигну и стану путовати даље. Кад се мрак почне приближивати, стану они једнако говорити да треба ђегод близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу

Тада вели онај средњи брат: — Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу. Они два заспе а он остане да чува стражу. Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети: аждаха са двије главе,

Кад се сване, онда средњи брат повиче: — Устајте, браћо, свануло се! А они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи.

Онда повиче: — Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно. Они га добро дочекају и реку му: — Бог ти помогао, кад си нам друг!

те му одсијече главу, а див пане у град унутра; онда он рече: — Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спустим. Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њих све по врату, док све девет

Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађег царевића: — Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Њојзи је ово сад најмилије. А, Светозаре? СВЕТОЗАР: Тако је. МАКСИМ: Није она крива, него они што допуштају. СВЕТОЗАР: Да шта ће. Треба и они нама да учине што по вољи. МАКСИМ: Ајде, ајде, трошите новце.

А, Светозаре? СВЕТОЗАР: Тако је. МАКСИМ: Није она крива, него они што допуштају. СВЕТОЗАР: Да шта ће. Треба и они нама да учине што по вољи. МАКСИМ: Ајде, ајде, трошите новце. СВЕТОЗАР: Та нису ни ту иљаде.

СОФИЈА: Ја мислим да нисам до сада ништа учинила, што би нам било на штету. МАКСИМ: Заиста ниси, и они колачи, што су умешени, служе нам на велику срећу. То сад тек видим.

МАКСИМ: Ха, куго! Само сам те хтео кушати, да видим каква си, ил боље, да покажем овима, да ниси као што те они држе. СОФИЈА: Сад, боља не могу бити. МАКСИМ: Верујем, верујем, само сам доживио да се и други увере.

МАКСИМ: За мужа треба све да учиниш, зато си жена. СОФИЈА: Има мужева који држе да су они господари, а жена скот, која је зато у кући, да ради и чисти, и да има кога, кад му воља дође, псовати и тући.

СОФИЈА: Праве само комендије са женама. МАКСИМ: Видите, ова је тек од они прави. И најпакоснија која је, мисли бар да је добра, а ова је тако уверена о себи, да неће ни да се обуче.

одма лично вређати нарочито једно лице, с којим се он ни у каквом смотрењу успоредити не може, и назове списатеља они примјечанија чаушом, а саму критику пашквилом; тј. кад се каже гди је г.

Код нас се бојадишу жене, пак се једимо. А шта би било, кад би видили људе бојадисане? ДОКТОР: Ти си прост; они су од природе бојадисани. МАНОЈЛО: Е, то би наше жене једва дочекале, да не морају сваки час куповати белило.

ДОКТОР: Њима није слободно продавати. ПУТНИК: Та да, да! Нека задрже за себе. ДОКТОР: Они не смеју куповати. ПУТНИК: Аа! То је што друго. ДОКТОР: Сад ћемо доћи на Србију.

МАНОЈЛО: Та, господине, бар штогод нек плате. ДОКТОР: Ништа, ништа. МАНОЈЛО: А како ћемо подмирити они сто талира. ДОКТОР: Одлази с цалајућим језиком и чини што сам ти заповедио! (Манојло оде.

Док она није изишла, нису се људи толико грабили. МАНОЈЛО: Сачувај, боже! ПУТНИК: Сад вас и они знају и оће да читају ваше дјело, који иначе не би може бити ни у руке узели. МАНОЈЛО: Оћу ли дати, господине докторе?

увидили шта је погрешно и ако се будете исправљали и увек учили не поносећи се високоумно и лудо да све знате, и да су они неваљали који вас исправљају. ДОКТОР: То су речи златне, које ћу сваки дан повторавати.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПЕРСИДА (дотрчи), ПРЕЂАШНА ПЕРСИДА: Таки ће готово бити, милостива госпођа. И Глиша и Стеван се забунио. ПЕЛА: Они су добри момци, и Срета и (тргне се)... сви и похваљују.

И Глиша и Стеван се забунио. ПЕЛА: Они су добри момци, и Срета и (тргне се)... сви и похваљују. ПЕРСИДА: Они су добри; али сад, како су чули за ваше милостиве речи, наврат-нанос наваљују.

(Показује на Персиду и Стевана.) Треба да вратим. ТРИФИЋ: Они добијаду по два пара аљина. СУЛТАНА: И од мене један, нека буде три.

СРЕТА: Милостива госпођа! СУЛТАНА (Трифићу): Они су обоје добри. ТРИФИЋ: Султано моја, теби за љубов и друго што, а камоли оно што је и мени самом по вољи.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

без везе, а време лети ли лети, па ваташ последњи тролејбус за твој крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они излози, а још ти није јасно да си најскупоценија

крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они излози, а још ти није јасно да си најскупоценија огрлица у вароши, рибица у градском акваријуму, најексклузивнији

и најмоћнији људи у граду који су те видели у пролазу како лижеш сладолед од ваниле, чоколаде и цитрона, мешано; они што су стајали тик уз тебе у тролејбусу који је био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице

стајали тик уз тебе у тролејбусу који је био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице напред, и они што су звиждали за тобом, и они други што су под руку водили угојене жене, па користили прилику да се очешу за један

који је био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице напред, и они што су звиждали за тобом, и они други што су под руку водили угојене жене, па користили прилику да се очешу за један поглед, говорећи — да, да,

— својој жени која је баш казала да је вече прекрасно, сви они. Теби говорим шашавице, куд зијаш! Дакле, драге моје девојчице, није уопште важно имате ли четрнаест, седамнаест,

Неки од њих су вам страшно лукави, па чим зуцнете нешто о превари или грижи савести, они лежерно одмахну руком и као из рукава проспу колекцију фазона типа: „Ма, каква превара? О чему је реч?

Када сам с тобом, осећам се као да ми је двадесет, а понашам се као да ми је петнаест!“ што се тиче њиховог понашања, они се иначе понашају као шефови диктаторских режима — у последњем тренутку мењају место и време састанка да би избегли

Стари Јосиф налива старом Черчилу стару вотку укоченом руком, а леви брк му се непрестано трза удесно. Они управо деле свет.

тврдо печен ражени хлеб својој гладној фамилији и не успева у томе, па се заплаче и седне поднимљена за кухињски сто. Они старци, оћу да кажем, деле много брже свет, него она пању! Ето, то ме излуђује, баш то!

Мени се, наравно, не совише! Коме је до књавања кад се живи тако кратко? Тако, кад нећу да заспим, а они ме љуљају. Господе, колико су ме љулали, кад се само сетим! Љуљали су ме у огромним количинама.

„Ниси, него ја!“ рече други велики вук. И тако, реч по реч, ту ти се они помакљају: падне једна тучњава у огромним количинама, док је зец спавао са свом оном винчугом у себи, и не сањајући да

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Ја сам једанпут чуо да девојка није човек, и то ми је доста. Знам да је ово произишло од каквог филозофа, јер су они и са женама имали парнице. Али шта се ја за то бринем?

МИТА: Но, ту знам да си све покојне излечио. АЛЕКСА: Ништа зато; ја сам и курталисао болести, а то су они желили. Најпре постанем хомеопат; то је лако: у једној оки воде размутим пô драма нишадора.

МАРКО: А с ким би овде говорила? ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, имала би ја доста хасне од тога. Какви романа они имаду! Ево и ова је с француског иберсецована, па да се сакрију сви немецки романи пред њом...

Знам да ће мој татица имати доста посла, јер су вам овде људи одвећ пебелхафт. АЛЕКСА: О, молим, они и не могу љубов благородно чувствовати. ЈЕЛИЦА: Натирлих.

Сви би билн поватани, али Голи Син врати се натраг, улети међ Турке и самог великог везира убије. На то они дођу у замешатељство, а наши се охрабре и све до једног потуку.

Овај је барон? МАРКО: Шта чиниш ти, Батићу? (Растави ú.) АЛЕКСА: Господична, ово је созакљатије против мене; они су се договорили. БАТИЋ: Шта договорили? Овамо у полицију! (Повуче га.) ЈЕЛИЦА: Не дајте, татице, отеше ми барона!

АЛЕКСА: Шта, пасош? Како ви смете мене срамотити и пасош искати? Кад су барони носили пасош са собом? Нису ли они свуда фрај? ЈЕЛИЦА: Тако је, тако је; то сви у Бечу знаду. МИТА: Кромје тога, господин барон путује инкогнито.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Године дуге живјели они код баба-Пеле под гором стрмом, тамо гдје бура облаке гони, а сунце везе злаћеном срмом.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— А не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. — Они живе стално овде? — Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село.

— Добро вече. — Добро вече, господине. — Јесте ли рибари? — О, има врло мало рибара овде. Они живе доле. — Колико има рибара? — Једва осам барки. Друга села на језеру лове више. — Ваше село је врло лепо.

— Не треба ићи пошто је почела трамонтана. — Али таласи на језеру не изгледају ништа озбиљно. — О, па они су већ доста велики, а ускоро ће бити много већи. — Ви се не бисте могли вратити вечерас?

Можда ће сад зажалити што губе зараду. — Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино. — Нашли сте нешто за Острво, — каже старац кад се

Хоћете ли да видите замак? — Не верујем. Нисам понео никакво писмо са собом, а сутра рано одлазим. — Они су необично гостољубиви и радо покажу све странцима. Писмо вам не треба. Штета је ако не видите оружје.

Два младића, пријатних ликова и брижљиво одевена, запиташе ме да ли сам ловио птице као они по језеру и да ли сам видео капелицу на месту где се искрцао Сан Диего када је долазио на острво.

Је ли, Марија? — О да, мој муж је осећао да нешто ново наилази, ал̓ није умео да изрази. — Ја сам, кад су још они пре почели против отаџбине, викао; ево овде сам баш викао, доле у кафани; има света који се тога сећа.

На једној заравни десетак дерана дигли грдну ларму играјући се војске. Они су наоружани грањем које представља пушке, и прућем које представља сабље.

— Против Белмонтехе. — Само против Белмонтехе? — О, то су наши крвни непријатељи. — Али и они су у организацији! — Разуме се, они кажу да су организовани! Међутим ми знамо какви су они.

— Само против Белмонтехе? — О, то су наши крвни непријатељи. — Али и они су у организацији! — Разуме се, они кажу да су организовани! Међутим ми знамо какви су они.

— Али и они су у организацији! — Разуме се, они кажу да су организовани! Међутим ми знамо какви су они. Када је била свечаност овде, ишли су у винограде да краду грожђе, и после их болели стомаци, и мајке морале да их

На крају рада пчелиног је мед који садржи у себи срж свих цветова а није чак ни скуп онога што су они, већ нешто ново и изванредно.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Којим зборе милиони. Они штују обичаје. Али прошлост више свега, А уз гусле прослављају Обилића, Скендербега И Косово Поље равно, Где нам паде

И хор свештеника Оглашава поноћ светим молитвама. У црноме руву, спрам буктиња сјајни', Изгледају они к'о духови тајни. 8 Мртва, пуста поноћ, нигде жива знака!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

додирују изнутра слепоочне жиле вреле као коњске сапи и чују десно шта кују Бугари и лево како се свађају Срби, а они, Грци, кротки и ћирилски, загрљене две превратне звезде, носе у наручју дарове слова, тамно зелена ко приморско

А мени само ружни снови: како им птице растежу жиле, а они живи и црвени, до појаса из реке вире као жапци, над њима црнобрад неко с виолином у руци говори: ово је брат мој

вечан Пођох узбрдо од руске Лавре ка малом српском манастиру у брду, у сумрак, да преспавам на другом месту, као они што узимају за свој подвиг пешачење, и читавог живота иду од једног манастира до другог, да нешто пораде и помогну, па

наши су понори дивни у њима се питају Словени за здравље и за правду и ко ће кад да се роди и да л су довољно јужни они који су сишли преко Карпата и да л се старац опет жени да ли се жене стари Словени родићемо се опет слични биљу мање

Па шта је то ноћас било причај од времена дуга јахао је и лишће је падало пуно поштовања за родну земљу ко и они коњи што је узвишено газе по краљу мемла а он се прси изнад угарака и утрина девојке излазе из дворишта и питају (све

покојне краљице о земљо учини ми то време је за велике слободе за подземне народе земљо ти знаш како ти се радују они којима си ти једина храна који те гризу који те грле сви преци славног збега којима уз гусле још кост промрзла сева и

језик те ставља овцу на рамена отац у сасвим малој кући осврће се у кожуху где је смок на путевима велики промет они који пролазе нису гладни сирот је онај који оста на свом месту.

топот потурчених коња о победници вечни над снегом до Урала први пут без подозрења гледате Словене радосни до суза они простиру сламу по пољима моравским и певају свепреболни па добро нам дошли рекло је рашко племе узмите нашег хлеба

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

сам баш јуче прочитао закон, а питао сам и нашега кмета-правника и још неке адвокате, који долазе у општину, и сви ми они кажу да нигде у закону не пише да се тестамент отвара четрдесет дана после смрти завештачеве.

иду за сандуком оборене главе; нека долазе на све парастосе и нека ми пале свеће, а после, кад се ја охладим, нек се и они охладе. ТАНАСИЈЕ: Па добро, кад већ мора, нека му буде.

ДАНИЦА: Ипак, да свршимо. Тетка ме је нарочито молила. (Чују се гласови из собе.) АДВОКАТ: То су извесно они? Ја нисам рад да ме сретну овде. ДАНИЦА: Зашто? АДВОКАТ: Та, досадили су ми.

То су обично људи незнани и скривени, али кад тако падне какав тестамент богатога покојника, они се појаве и зађу од адвоката до адвоката и по цео дан дрежде пред вратима старатељског судије.

А зар би то било отмено да ме је отерао? ТРИФУН: Још кад би ви знали шта они шапућу? ГИНА: А ко ће их знати. ТРИФУН: Знам ја ако ви не знате. САРКА: Па реци и нама.

Неће, добро! Ја наредим да га истуку у 'апси, и кад га они доле премлате он лепо призна. Шта може друго него да призна?

ДАНИЦА: Варате се! Они ме сви тако попреко и тако непријатељски гледају. Овде, међу њима, осећала бих се врло нелагодно.

Сад видим на шта ви навијате. Па јест, имате право. Кажем ја њима: ама, немојте, људи, то је противно закону, али они наврли. АДВОКАТ: Па њима се, знате, и да опростити, али вама, ви велите да сте човек од закона.

Нисам ја твој општински биров. АГАТОН: Не можеш ни ти, дабоме; него кад би нешто навили будилник, па би се они сабрали. САРКА: Не би се то тако чуло, боље би можда било кад би ти, Агатоне, ударао у служавник.

ПРОКА (Трифуну): Пусти га молим те, да га чујемо. АГАТОН: Затим, мени би имали припасти и они дућани на Теразијама. СВИ: Уха!!!... АГАТОН: Није то све! ТАНАСИЈЕ: Па није, дабоме! ПРОКА: Тај не уме да стане!

АГАТОН: Шта знам ја? САРКА: Па ваљда није певачког друштва? АГАТОН: Није певачког, него, ето, они тако кажу: и он је члан друштва. САРКА: Па то онда и ова Матина? АГАТОН: И она је члан друштва!

Ти би имала невоље са њима, али ја умем и да подвикнем. Почели они мени: те ово, те оно, али ја њима: Јесте ли чули, немојте ви мислити да је ово дете без заштите док сам ту ја!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

За једно кратко време звуци се нису чули... Али наскоро допреше они поново преко неме планине. Око мене сви су спавали.

Чобани се згледаше, као да не схватају смисао речи и као да се питају: а зашто то? Шта су они коме учинили? Њима је тако добро овде. Саживели су се са својим стадом... природа им све даје, од људи ништа не траже.

природа им све даје, од људи ништа не траже. Од њих су се већ и отуђили... Ван домашаја свога погледа, они као да не знају ни за људе, ни за земљу. — А ако непријатељ дође и покупи вам стадо? — рече неко.

Јер ко зна колико ћу путовати, а сад је тешко ма шта куповати на станицама. Отац ме пробудио. Они су већ одавно били устали. На столу су се налазиле упаковане моје ствари и мајка ми је објашњавала где је шта.

као класе, затим фургона, отворених вагона пуних народа захуктано улете у станицу и, не задржавајући се, продужи даље. Они из вагона махали су рукама, подврискивали, чула се и песма, а неки у последњем отвореном вагону загрљени, и вичу из

Нашли би ме од прве — и он се задовољно насмеја. — Штета би велика... — Ћут! — Викну неко са улаза, и они који су седели поскакаше. На вратима вагона појави се онај капетан. — Шта је ово?

— Е, бато, ту бих поред митраљеза поставио оне ћораве у једно око, али са здравим ногама, па нека они спасавају митраљез. А ако сви изгину и остане митраљез... опет добро: мање је три до четири шкарта.

— Добро је, војници! — поздрави их наредник. — Стараћемо се! — одговорише они сложно, и онда се изви један глас: Јесам ли ти, јелане, говорио, дивна вита јело...

— Ех... Је ли теби ово први рат?... Научићеш се, де!... Ја заговарам руковаоца, а мојим земљацима мигнем оком. Они већ знају... Стари су то војници. Него! У рату што ко увати!

— Трубач, свирај збор! — рече одсечно Траило уместо мене. — Ама је ли, богати, како ће они да нађу ствари, кад не знају?... — Е, ће нађу, де!...

Командовао сам још строже, и они сложно забацише главе удесно, затрупкаше ногама, а строј се пови, час напред, па назад, као житни вал, развуче се,

А сунце зинуло... Најзад је потпоручник командовао да се јаше, и људи изиђоше као они пајаци из кутија. Тада нове муке...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Чобанчад, видевши путника у варошком оделу, пођоше к њему, али пришавши близу, стадоше. И они се зачудише необичну изгледу његову.

Би му то непријатно; он се намршти и убрза кораке. »Кад ће ме то једном проћи! уздахну он. Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам.

Чим се гост појави на вратницама, они испред школе поиздизаше главе, и што им се овај више примицаше, њихова лица постајаху све зачуђенија.

»Какво ли је ово чудо ?« као да се питаху њихова лица, али они ћутаху док им се путник не приближи. Њему заклецаше ноге, стаде да баца погледе у страну и, ни сам не зна како, приђе

Стојан, школски послужитељ, скидајући ствари с кола, објашњаваше нешто учитељу: — Немој ти њима, братићу, низ длаку: они ће тебе ома’ зубима. Него ти њима први покажи зубе. Је с’ вид’о нашу учитељку како је жустра!...

Како ће, каже, да живи човек са дванаест динара месечно, побојте се Бога !« Те ти они, братићу мој, лепо мени попеше на четири рубље. Сад кад би ти умео, могло би се још пô рубље искамчити...

Тек по неки слободнији одвојио се уз старе ђаке и слуша шта они говоре о новом учитељу. Љубица приђе к столу и наже се Гојку: — Ја изиђох мало међу децу, а ви гледајте ту: ако наиђе

Она им одговори пријатељски: — Ваши људи тамо уписују... они вас знају најбоље, па њих и молите. Она ступи међу гомилицу ђака, који оставише игру и окупише се око ње.

— Хе, оно је било изненада... био сам збуњен. Они прођоше кроз сеоски сокак, по коме лежаше ситна, истуцана, лака прашина, у коју упадаху ноге до чланака.

Али тамо далеко пред њима виђаше се други, још већи облак, који им се нагло приближаваше. Они сврнуше у једно сокаче и мало затим нађоше се под једним хумом, што се поносно издигао над косом, по којој се пружило

О, какву топлоту осети у њеној руци, како су меки, како ли нежни они једри пуначки дланови!... И то он осети само за један миг, док узе шљиве са њене руке.

— Ха, па ми ћемо да омркнемо овде, узвикну она, видевши да је сунце зашло. Они се упутише низ брдо, говорећи о послу који их сутра очекује. В Тек је сунце изгрејало, а двориште се напуни ђацима.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

У њој поју три анђела, Они поју рајску песму. Отуд иде божја мајка: “Стан’те, људи, станте децо, Стани горо, стани водо, Да слушамо рајску

“ И да вели они туђин јунак: “О дивојко, брацка те убила! Кад си била ти то наумила Чему ме си Богом братимила?

“ Два су друма, једна је планина: Кудје пође гиздава дјевојка, Она гора зелена вехњаше; Којом пође они туђин јунак, Она гора суха зелењаше. 129. Славуј чедо, не пој рано! Не буди ми господара.

То не била бела лоза винова, То су били два млада и мила: Они су се у невреме састали, А сада се у времену растају.

“ Још су они у ријечи били, Залеће се кобац аваница, И одведе сјеницу дјевојку, Сви сватови у трн побјегоше, Ђувегија у просену

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: За једног Немца стрељају стотину Срба! ДАРА: Пола се Србије у црно завило, а они глуме! ПРВА ГРАЂАНКА: Курво неморална! ЈЕЛИСАВЕТА: Ја овакав примитивизам још нигде нисам доживела!

БЛАГОЈЕ: Глумци су боеми, и уметници, и светски људи! И нису они криви што ти то не знаш! ГИНА: Не треба мени неко велико знање да познам ко је курва, а ко лопужа!

А, док је жив, још може да се извуче! ГИНА: Пре би се из пакла извуко! Видела сам како изгледају они који, несрећници, не знају òбогу две! А како ће ми сутра изгледати Секула, који зна, и за ког знају да зна?

Овако не знам, па сама замишљам, а замишљам му горе и крвавије него што они, крвници, могу да измисле! ДАРА: Засад се поуздано зна да га не туку! СИМКА: Откуд знаш?

Глумци без речи посматрају цео призор.) ДРОБАЦ: Нисам ја ко они агенти, што туку, Туку и туку, па ондак изађи и удри повраћај!

) ДРОБАЦ: Нисам ја ко они агенти, што туку, Туку и туку, па ондак изађи и удри повраћај! Они туку и пет, и шес, и седам сати, по тројца на смену, и ништа! Они га туку, а он им ћути ко кап!

Они туку и пет, и шес, и седам сати, по тројца на смену, и ништа! Они га туку, а он им ћути ко кап! Све што зна да им каже, то је не знам!

) СИМКА (сама): Не знам шта ми је све ово требало! (Приђе столу) Траже мачеве, а они на асталу! (Хоће да викне глумце, али из куће десно излази Гина.) СИМКА: Јеси се смирила?

МИЛУН: Карамарковић? Њу су, чујеш ти, убили после! Спремала се да иде код шћери, на бабине. А они ти упали. Чуло се споља како она изнутра запомаже! А стража је после привела овога њиовог!

ВАСИЛИЈЕ (постаје заинтересован): Кад је рекао? СОФИЈА: Ноћас, кад су ми одсекли косу они зликовци! Остала сам сама, неко је наишао, и ја, онако обезнањена, у оном страху и мраку, нисам познала ко је, мислила

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Нек пљушти киша беса и срама, нико неће остат за нама. Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт. Улице су нам деца и друзи, неће наш стид у чеду да пузи.

Истина, до наших обала долазили су тада и талијански рибари, нарочито они из Кјође и рибари чак из околине Анконе, који на једрима својих барки имају знак и знамен бела коња.

Саопштавајући једнако једно другоме цене хлеба, шећера, рада, они су једнако додавали понешто новог, доброг; повољну могућност за зараду, селидбу у Америку, и дизали главе и питали:

“ Знали су унапред да ће до смрти, и они и њихова деца и њихове погрбљене жене, јести поленту. Пролазимо једнако крај стеновитих и голих увала, под кршом

Брод као да стоји. Онај други љуља се као сенка, недалеко од нашег. Питам рибаре шта им уче, у школи, деца. Али ми они невесело одговарају да рибање прелази са оца на сина и да и на нашем броду има таквих који раде заједно.

Вели, шта бих ја хтео, не може то тако. Они, у академију, примају са шест разреда гимназије, а ја имам осам, и академију, годину. Не ваља то. Много бих губио.

Не ваља то. Много бих губио. Требаће они патриоте и у Аустрији. Да се ја вратим, лепо. Ја сам онда два дана опонирао, па сам се вратио.

Из тог пријатног, аустријског, дремежа тек су нас атентатори пробудили својим бомбама и пуцњима. Сви су они долазили са такозваног дна народа.

Моја је мати имала, и на Ријеци, како рекох, неку рођаку, удату за трговца Вују, и они су измолили да ме из Вуковара преместе на Ријеку.

Мора да потврде три напада. Лекари су исувише заузети и уморни. Они, дакле, долазе на идеју да траже добровољце, међу пацијентима, који ће својевољно ући међу епилептичаре и помагати

Ја сам, после неколико дана гађења, имао дубоко сажаљење према тим несретницима. Они су, после, каткад, тихо, певушили. И у периоду кад су били „здрави“, то су били људи куриозне нарави и чудновате мисли.

Навешћу за то само два разлога. Један је стидљивост, коју сви они имају, који су видели ту крваву слику (рат није роман, него филм), кад треба о томе да причају.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Међу људима и зверињем била је онда љубав, слога и мир. Лав и тигар долазили су Адаму и Еви и умиљавали се, а они их миловали. Велике змије увијале се око дрвећа или се сунчале на камену и нису мислиле о злу.

И они би се заједно радовали цвећу и радовали се животу, хвалећи Бога. На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било у

И многи, који су патили од истих или сличних недуга, долазили су к њему да их научи како да и они постану онакви какав је постао он.

Он с болним осмехом гледаше у људе, а они задивљено у њега. Настаде тишина, немо чуђење и тих, бојажљив шапат; нестаде гневне ватре с узбуђених лица, јер са

да треба да буду кротки и трпељиви, без роптања, а ако им се чини насиље и неправда, за то ће одговарати Богу они који је чине. „Моја је освета“ — говори господ — „и ја ћу вратити.

С њом често беше дечко један мали С крупним очима, питомим погледом — Чим они дођу, друштво се разгали, Све живне благом веселошћу редом: „Мирјам, како си лепа!... Дечко мио Како је питом!...

Да је жива, данас би је везала, а она би ми дала поклон... Ко ће њу сад везати?... Анђели?... Они ће маму да вежу данас а мама ће се сетити мене па ће плакати... Зашто нисам и ја тамо?... (Стреса се од зиме.) Зима...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

ли му је тај састав, строго узев, по литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без сваке сумње, по утврђеном нашем српском обичају, упутили тај предмет на мишљење општој седници Касационог суда.

За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (отуд они?!)... А које сте ви народности, ако смем питати? — Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!...

Сваки шеф одељења у министарству има преписку са по једним економом покрајинским, а они после о томе извештавају министра преко његових личних секретара. — То је онда ужасна администрација? — приметим.

— Ако они продуже своје упаде, то још може доћи до рата? — упитам. — А не, нема никакве опасности. — Али ја држим, господине

— упитам. — А не, нема никакве опасности. — Али ја држим, господине министре, да је то већ опасност када они убијају луде и пљачкају свакодневно по читавом једном крају ваше земље.

Сви наши официри и мисле да би то најбољи начин био, али они неће да о стварима мало дубље и свестраније размисле. Прво и прво, ми, данашња влада, хоћемо мирољубиву, побожну

ми, данашња влада, хоћемо мирољубиву, побожну спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме.

Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?

Тако преслиша и остале опозиционаре, и онда пређе на скупштинску већину. Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у скупштинску седницу.

Искрено да говоримо, неколико дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало и последње паре у државној каси, они су прекодан весела и ведра лица примали силне депутације из народа и држали дирљиве говоре о срећној будућности миле

Већ за чиновнике је лако, они су и иначе навикнути да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а

Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише. Није лако још и за вазда других пречих ствари, јер има

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

трећи на ивовачу, шећерлију или на краљицу, водењачу, слаткачу или на позни медњак или арапку, такишу, и док си тренуо они напунили своја прљава криланца и свако се жури да ти донесе своје »лепсе« крушке, јабуке, ораје, шљиве и — пурене

По ливадама бели се и шарени стока, а около сена скупила се гомила чобана. Стока пасе, а они се играју клиса. Два ђетића ухватила се у коштац, па се носе по пољу, а крупне грашке зноја теку им са висока чела.

Јунци и јаловци примичу се ближе, да се нађу у нужди своме ратоборцу; они и не сумњају у његов успех јер је сваки од њих опробао моћ његових рогова... Но гле, Видроња све више узмиче, што то!..

Таман они са овцом готови, кад ето ти Јована са пилићима (за нашу грешну душу). Уредише и њих и све приставише... Разгорела се

« Једна викне: није у мене, друга, трећа, све тако. Онда ти, брате мој, полете утуљени угарци, па све по главама, а они ђаволан, кад испио ракију, потегне бардаком у сред гомиле, те ти се жене још више заваде и, бо' зна, крви је било....

Ту се Дуле задржи подуже, док су му спремили што се требовало... Залудан Дуле, па почне да се туња око они стаклића нође. Погледа, стоји једна пол' окењача, пуна ракије — тако му се учинило — жути се, к'о варбана шљивовица.

Ал’ веселим комишиоцима, сакупљеним у великом броју, развесељеним песмом, шалом и бардаком, поноћ није страшна. Они је и не осете кад наступи, они је се и не сећају тог вечера.

Они је и не осете кад наступи, они је се и не сећају тог вечера. Све је заузето оним што га окружава, заборављено је све остало...

А младежи се не дрема. Они би, да могу, продужили ноћ у двоје, у троје и са зебњом гледају, како нестаје испод њих кукуруза...

Ту ти се они »налазе«, гледају, како се поставља... А комишиоци готово престали радити. Тек понеки кукуруз вркне и зашушти, или се

Ч'а Милош се саже к мени, па ми шану: — Над'о сам се; вортала га је читаву годину, ал' је они ђидо укеба. — Шта, зар су се одавно погађали? — Трипут му је обрицала, само није паре узимала па после поквари.

Чистота, ред, симетрија — то је њихов живот, њихово дисање... Они им жртвују све. Због тога се они плаше и сваке помисли, да може неко друго биће, нека личност са стране освојити

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

(Натежући чита.) „Господин Секулић, писар, моли две банке зајма, вратиће сутра”. (Сам себи.) Сви они сутра враћају, него... (Размишља.) Може ми он сад и затребати. (Пише на другој страни кесе.) „Дај му!

” ЈЕВРЕМ: Које ствари? ЈОВИЦА: Па о политици ми говори човек. ЈЕВРЕМ: А што не стоје добро? ЈОВИЦА: Вели: „Они наши у Београду канда не би хтели више да им Илић буде посланик”. ЈЕВРЕМ (као бајаги изненађен): Е, бога ти, како то?

СРЕТА: Гле, молим те! То нисам чуо? А зашто? ЈЕВРЕМ: Они су, знаш, и иначе у свађи, начелник и Илић, па сад они из Београда пристали уз начелника да нађе неког мекшег.

СРЕТА: Гле, молим те! То нисам чуо? А зашто? ЈЕВРЕМ: Они су, знаш, и иначе у свађи, начелник и Илић, па сад они из Београда пристали уз начелника да нађе неког мекшег. СРЕТА: Гле, молим те! А ко то теби рече? ЈЕВРЕМ: То...

ЈЕВРЕМ (грчевито прихвати): Е, видиш, Срето, баш сам то и хтео да те питам! Видиш, они из Београда траже мекшег човека; зар ти не налазиш да сам ја мекши од Илића?

ДАНИЦА: Па он, господин Ивковић. Каже, терају га пријатељи, он није хтео, али га терају пријатељи и они из Београда... ЈЕВРЕМ: А начелник? ДАНИЦА: Па он каже, њега ће да кандидује опозиција. ЈЕВРЕМ: Аха! Опозиција!

овај... шта сам оно хтео да кажем... па то, знаш... и ја, то јест господин начелник... управо није ни он, него они из Београда... или боље рећи: народ... овдашњи народ... хоће да и ја будем посланик...

СПИРА: Ама, остави ме, жено... једанпут... СПИРИНИЦА: Шта имам да те оставим, кад непрестано говориш... (Они се и дале препиру, све док се завеса потпуно не спусти.) ЧИН ДРУГИ Друга соба (с улице). У дну два прозора.

Не каже, брате, господин начелник ништа, него то ја кажем, разумеш ли, ја кажем! Они само знају да кажу: Секулић овакав, Секулић онакав. Читао си ваљда дописе о мени? Па јесте, бре... (Грува се у груди.

Да их видим, те школоване, кад дође тако велика ватра као што су избори. Сви они измакну па дај Секулића напред! А ја, боме, изађем пред народ па „мирно”!... „Народе, разброј с'!” (Смеје се задовољно.

СЕКУЛИЋ: Остави ти то мени, молим те. Нису ово мени први избори. ЈЕВРЕМ: Па добро, ал' ако они мени измисле тако нешто па штампају плакате? СЕКУЛИЋ: Шта да ти измисле, да си преотео туђу жену?

СЕКУЛИЋ (трпа му перо у руке): Ама, немаш ти ту шта да мислиш. Нека мисле они у Београду, којима ти требаш. Платиће они то, ако ти не платиш. Дедер, дедер...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Утеха му је у њему самом, у његовој свести и савести. Пред његовим очима лебде они горе споменути великани, и он се не боји гањања и премештања, не боји се »Сибира« ни у којој форми; бори се, побеђује,

Нешто га стегло, па само стоји и гледа по школи. Доиста, сам јад! Ни оне скамије, ни они прозори, ни она висина и ширина — једном речи, ништа по пропису! Па му се учини да учионица није довољно ни акустична.

— »Ама, човече«, извињавају му се они, »дођи ће и на то ред, стрпи се, немој да си тако пргав!« Или му кажу да нису смели, јер би их оглобили са пет-шест

Пита их шта ће да пију. Поручи и плати пиво за све за столом, а они му опет од своје стране обећају да ће скорим штампати нешто од његових »радова«.

поздравио и у писму му разложио ко је и шта је занатлија и шта значе жуљеви на рукама вредна занатлије, какав су му они украс, каква је, даље, чињеница у друштву један занатлија и који су му све непријатељи.

Он према њима као отац, а они опет према њему као деца. — Какви сакати и наказни појмови, помислио би често тада Срета у себи; као и да није било

из политичког сна и мртвила пробуди и до оног степена свести доведе до ког су, хвала труду и заузимању његову, доспели они којима је долазио и остављао их у току ове три четири године.

»Е, што вам сад, веле, долази једна, да простиш, несрећа, једна напаст и гурема, један кијамет у село — веле они за тебе — мани се, веле! Оће да кукате црнога Маринка!« — Е, то ти је, вала!

— Па добро, већ боље ваљада и не може, господине. Он ка’ отац, а они ка’ синови; све ка’ у сложној кући. Сви га воле и почитују, само га помало мрзе оно неколико чапкуна у селу.

У кафани је било десет до дванаест столова. И они су сви у добром стању, сви обојени. На некима се само познају по ивицама трагови од неких зуба; често их диже Мића,

То је слика: сахрањивање и васкрс ловца, у неколико момената насликана. На једној: како га сва дивљач сахрањује, и они што чинодејствују и пратња, све сама дивљач а на другој насликано како је ловац устао из мртвих, па седи у сандуку и

Рачун је у грошевима, а трошкови доста ситни, они које муштерија обично најлакше заборави. Каквих ти ту нема имена.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

НА КРАЈУ ГРАДА 248 ЛОНАЦ ПАСУЉА 250 ОДЧЕГА ЈЕ САСТАВЉЕН ВЕТАР 251 ВЕТРОВА МУЗИКА 252 СЛУТЊЕ ПО ВЕТРУ 253 ГДЕ СУ ОНИ ВЕТРОВИ 254 ВЕТАР И ПАПИРИЋ 255 ШУМА ПОД СНЕГОМ 256 ЗИМСКИ СУМРАК 257 КАП 258 ПЛАМИЧАК КРОЗ ПРОЗОР

се смире и уживају, на Северу — Шаљу поклоне (аута, ко некад бесне ђогате) Пашеногу и брату, куму, стрицу, деверу. Они су се надали да ће Немачка бити Имачка Ал пошто дизање утега није шала, нити играчка Повремено се враћају у околину

К њима не долазе они у свили, злату и срми: Обућари помажу народу да прегрми Тешке године, а у нашој држави Све су године зле и сви су

Таква је нарав неких житеља села Почуче: Они би цео свет у ред да доведу и да поуче. ГЕНЕРАЛ ГРИГОРЕНКО ОТКРИВА СЛОБОДУ Петре Григоренко, мирнодопски

Одлучи тетка да их затре, Па купи бријач љући од ватре, Бријала их је, шест пута на дан, Ал они пружаху отпор гадан. Тетка није знала да од бријача Длака на човеку само јача ...

Дочекао си и испратио многе санове, Ал овај као да неће доћи никако! Да се бар они некадашњи понове Кад овај, ноћас, изводи поругу! Избројао си све овце (и овнове!) Што их има у срезу и у округу...

Духовна сиротиња бар не пати од несна, Али својих предности нимало није свесна, А они који имају и новца и знања Очекују, од неба, похвале и признања!

Сви би они ишли њеним примером, Пошто воле да трче за химером, Сви би џабе да се напију и насите И учлане у Градске паразите!

Зато су пси, верни пријатељи човечји, Аутомобилу несклони и опречни. Човек-возач псе је одгурнуо у страну, Они трче за њим, док не сустану, И уместо од човека да се одморе, Пси кевћу на аута из љубоморе.

Тристогодишњи храст у Куманову Личи на државну установу, На мост, на музеј, на библиотеку, И они који би хтели да га посеку (Управо се испитује таква могућност) Мрзе прошлост, садашњост и будућност...

Покуњени, стајали су сатима пред вратима И пиљили у пену безгласно, безгласно... Сви су они били вични многим занатима, Ал то им је и до данас остало нејасно.

Возови то не осећају; они спавају и сањају У Боговађи два минута, а у Загребу два сата. А теретњаци? Њима је бар лако: чим замакну Иза

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

другојаче но непосредним стварањем онакве каква је, а то не може чинити нико ко нема могућности и силу божанства. Они који нису веровали у таква објашњења, стварали су најразноврсније и најчудноватије претпоставке о томе како јегуља

Друго једно мишљење, које су нарочито упорно заступали професионални рибари, и то баш они што су живели од лова јегуље, било је то да она рађа живе младунце, ситне као црвићи, И то у блату у које они одмах по

и то баш они што су живели од лова јегуље, било је то да она рађа живе младунце, ситне као црвићи, И то у блату у које они одмах по рођењу улазе и у коме остају заривени док не одрасту толико да могу бегати од риба грабљивица којима би

Али је он у толикој мери необичан, да га нестручњаци, па и они што проводе свој век ловећи јегуљу занатски, сматрају за немогућност, бесмислицу и производ маште учених људи. ИИИ.

посматрањем по менута два природњака су запазили да је после дужег времена од те животињице постала сићушна јегуљица. Они су из тога закључили да се то живо створење, коме су дали латинско име »лептоцефале«, има сматрати као ларва јегуље из

а што је у вези са проблемом јегуље, па да све што буде од интереса саопштавају данској марини или непосредно Шмиту. Они су н. пр.

Њу су они тестаментом, у облику легата, оставили једној научној установи, коју су они сами још за живота основали и која је носил

Њу су они тестаментом, у облику легата, оставили једној научној установи, коју су они сами још за живота основали и која је носила назив »Фондација Карлзберг».

Ти организми обично лебде у нивоима на којима налазе највише хране; океанске струје и ветрови чине да они доспевају и до области у којима, због животних прилика, не могу опстати.

Прибрежни морски рибари, као и они на ушћима река, од увек су добро познавали те сићушне змијолике рибице и хватали их у великим количинама, јер се у

змијолике рибице и хватали их у великим количинама, јер се у неким приморским местима оне сматрају као изврсна храна. Они су ту животињицу сматрали за младунце једне нарочите врсте риба, и не слутећи да су то младунци јегуље на коју при том

за младунце једне нарочите врсте риба, и не слутећи да су то младунци јегуље на коју при том нису ни помишљали. Они ни данас не примају тврђење природњака, кад их ови обавештавају о томе шта су у ствари ти мали створови које они

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Пропашћу и ја, и са мном сви они Рођени с душом немирном, у дане Ћифтинске страсти и намерне мане, Кад необичан осећај се гони! Таква је судба!

Ах, крепки пркос где је сада Да презирањем живот шине, Где млада снага борбе рада, И бунтовништво спрам судбине? И они страсни дуги часи, С незнане бољке кад се страда, Кад чиста суза око кваси Због непознатих туђих јада?

Но ко паука што за мрежу Везују танки конци они, Дрхтаји твоји мене вежу За вечни живот од искони, И у дну тужне душе моје, Ко наговештај нове вере, Весело као лишће

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Вук Мандушић и Вук Мићуновић започеше с Хамзом капетаном око вјере нешто поповати; док одједном они загустише, уљегоше у крупне ријечи.

Наш се посâ свуда проћукао. Кад опазе браћа некршћена, неће они кâ ми растезати. СЕРДАР РАДОЊА Свак је дошâ ко је од потребе, ал' нијесу пет Мартиновићах.

А ево смо као они миши те за мачку звоно приправљаху. ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ево и ви, већ се начекасмо!

Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека. Они ће нам и без вјере доћи, међу нама стати надéбљати; какве су ти они поглавице, називљу се цареви синови!

Они ће нам и без вјере доћи, међу нама стати надéбљати; какве су ти они поглавице, називљу се цареви синови! ОТПРАВИШЕ ТРИ ЧЕТИРИ ДРУГА ДА ПОЗОВУ НА СКУП ТУРСКЕ ПОГЛАВИЦЕ.

Што су момци прсих ватренијех, у којима срца претуцају крв уждену пламеном гордошћу? Што су они? Жертве благородне да прелазе с бојнијех пољанах у весело царство поезије, како росне свијетле капљице уз веселе

ОДОШЕ КАВАЗИ ВЕЗИРСКИ. — БИЈУ СЕ ДВА КОКОТА КОД СКУПШТИНЕ. КНЕЗ РОГАН Видите ли ова два ђавола! Око шта се они два поклаше, један другом очи покопаше?

У то доба пет Мартиновићах дигоше се један за другијем и за њима три четири друга. Сав их народ гледа кад одоше; а они ти стубе, те уз цркву: на олтар се од цркве попеше и на њему крст златни метнуше.

КНЕЗ БАЈКО ЈЕ СЈЕТАН, И ВУК МАНДУШИЋ; ОНИ ДВА НЕ ХОЋЕ НИШТА ДА ПРИЧАЈУ. КНЕЗ ЈАНКО Кнеже Бајко, ти си нешто сјетан?

Коњ хоћаше у њима цркнути, човјек пашче ту свезат не шћаше, а камоли чојка несретњега; они људе све тамо везаху и дављаху у мрачним избама. Сав протрнем, да их Бог убије, кад помислим за оно страшило.

ВОЈВОДА ДРАШКО Нема тога ко с' не боји чега, да ничега ано свога хлада. Они страха другога немаху до од жбирах и до од шпијунах; од њих свако у Млетке дркташе.

Кад два зборе штогод на улицу, трећи ухо обрне те слуша, па онај час трчи судницима, кажи оно што они збораху и попридај штогод и поглади. Суд онај час она два ухвати, па на муке с њима у галију.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И тек за хаџи-Трифуна, од кога се они почели и хаџијама звати, знало се да је он први имао смелости да, после свога хаџилука, све то богатство, које до тада

удовице, чији синови тек што настали, па место да предузму и почну водити бригу о кући, да замене оца, домаћина, а они почели трошити и расипати — особито су оне те своје синове једнако њиме, „батом својим“, како су га сви у родбини

Тако и мушки; и они су живели неким „њиховим животом“. Нигде их није било. Ма да им је магаза била горе, у главној чаршији, и у њој се

| онда би отуда, из чивлука, где су били затворени са свирачима, које наместе у другу собу, да не би могли гледати шта они раде, по неколико дана допирао овамо у варош пуцањ пушака и видело се бацање ракетли.

И затим, како се то цело весеље после славе свршавало страшном коцком на којој су, по обичају, они, њихни мушки, као домаћини, света и обичаја ради, по читаве њиве и винограде губили.

остали живот, живот на улици, по комшилуку и чаршији, трговини, продаји, не само да је био далеко од њих, него су се и они сами све више трудили да буде што даље од њих.

“ И ваљда због тога спољњег, неблагодарног | света, од кога су се они толико одвајали, бежали, али којега су се толико исто и бојали, јер је, услед зависти, тај свет увек готов да се

се толико исто и бојали, јер је, услед зависти, тај свет увек готов да се подсмене, сити и зазлорадује, — знало се: да они, од увек, што, год би се десило у њихној родбини све брижљиво крију и таје.

И то не они стари бегови, бегови само по богаству, већ ови други, који су, поред богаства, исто тако били школовани и научени као

научени као и он сам и који су у последње време почели овамо да долазе и да бивају постављани за меџлисе и за судове. Они га призивали к себи, дружили се с њиме.

И то он, њихов слуга, кога они однеговали и подигли на ноге! Оно мало новаца, што јој почео да броји, хтела у лице да му баци.

тога, изгледало је да се отимљу око ње највише ради њега, оца јој, ефенди-Мите, јер, ма да их је он оставио, ипак га они још толико поштују да ето сада његово јединче и љубимче готово што на рукама не носе, и као кап воде на длану не

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због

далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због којих лепо са ума смо

Јер они су сунца што се увек дâве У сумраку наших брига, нашег јада, Што засипа живот мраком који пада; Ал’ њима се опет окр

РАЊЕНИЦИ ИЗ 1912 С првим жутим лишћем и они су пали Јесени ове у дан какав мокри, На пољима хладним која страшно зали Крв, киша, а трупље засеја и покри.

Пастири су своја догонили стада У жарко лето, да уморне прими Он, у свежину свог пространог хлада. И они су га напуштали зими.

Теби плови по живота реци Све; — ал’ радо они што се воле, Што лаж ташту живота преболе, И јунаци, мудраци и свеци.

Па култ мртвих, оних о којим се сања!... У њима је било неко чудно врење; То су они звали светом осећања... Ко од нас мари за те прошле ствари! Ми ћемо сад опет, брзо и високо, На наш нови мотор.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Осорни заповједник стаде бректати; господа, и они почеше мрмљати на њ. Конте, на то, опружи лијеву руку, стиснувши балчак од свога мача; десну подиже, онако као што

„Помамио се!“ рекоше другови иза њега, јер они не бјеху чули оне ријечи. „Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима.

“ Заповједник и часници пошто видјеше, почеше се смијати; наредио војсци да сиђе па и они одоше. Которани осташе сами на бедему. Дебеле вериге забрујаше те мост са великом лупњавом паде.

И даље шћаше конте да прича да га другови хтјеше слушати, но они наелак кренуше дома. Велика је врева у граду била; трговци, особито бакалини не могаху одољети послу.

„Настала су опет добра времена“, говораху они, трљајући весело руке. Није шала толики народ, таки пазар! Од принципова времена тога не би, јер бјеху мутна времена,

Већ око подне народ се разиђе; неколико оближњијех Примораца и Катуњана врзло се по граду док сунце наже, па и они упутише се к црногорскијем вратима.

А данас више но обично, јер је ред у пустој кући бадњаке прилагати!... Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не падоше на његово

Врата се отворише, прије но што они имаше времена до поустану, те с мећавом и вјетром уљезе човјек, викнув: „Добри вече и на добро ви дош’о Бадњи вече!

Ваљда су стари знанци, они двојица! Човјек на прозору не трену очима, но дуго и дуго стајаше непомичан. Фала Богу, кога гледа по томе пустоме

Цијелу су божију ноћ вијали, а сад је у прозорје два пута студеније но око по ноћи, (ако не знаш из искуства) па и они урликали два пута јаче, да се по свем пољу разлијегало. Ни то не прену човјека на прозору. Замишљен, дашто!

Бијаше прост у својим потребама и навикама. Њему се истинито могу примијенити они стихови: „Не реси га ни сребро, ни злато, Него крјепост и мантија црна; Не прате га сјајни пратиоци...

Људи, један за другим, сиђоше низа степенице и уђоше у цркву. То бјеху они Црногорци за које је јутрос Господар ђакона питао. Било их је осам.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

се врши споразумевање језиком, то је језичка радионица у којој сви делови језика добијају своју форму, где се они кују, састављају и растављају“.

У ствари то су жеље које се изричу драгим, вољеним и цењеним бићима као излив присне срдачности и нежности. И они могу да се саопштавају са „да бог да“ (Да бог да стекао бијеле пчеле! и Стекао бијеле пчеле!

). И овакви драмски текстови, и када нису имали глумачку намену („Два кума“, „Под прозором драге“ итд.); као и они који се само јављају у извођачкој интерпретацији појединаца или највише двојице импровизатора — сведоче: да је наш

2) ШАЉИВЕ КЛЕТВЕ Ко те градио (да бог да) у теби прекрштеније нога видио! — рече у шали они кад ракију попије из врло мале купице. Све ти натраг, а пете напријед! Убило те јајце од кантара!

Берберин од ђаволства стане хвалити како су Сарајлије сви јунаци, и да се они нигда не даду наквасити, него суву косу брију.

Нек’ осуши, ал’ за што пресуши? — Рекао Циганин кад је зими метнуо обојке на месечини да се суше, а они се смрзли. Пржио бих, господару.

Кад ђак улар донесе, и баба виде шта они хоће, она истргне калуђеру восак из руку говорећи: „Нећеш, бога ми! Ако је и Богу, много је!

великога“; а трећи, коме ваља да је било име Марко, узме варку, говорећи: „Варка пред Марка“; четврти пак видећи да они сву рибу узеше, узме чинију с чорбом врућом, па по њима свој тројици говорећи: „Излија сја на вас благодат божија“.

Кад се личина стане отезати, ови помисле да Мрдуља иде за њима, па повичу: „Гре Мрдуља, гре!“ А кад личина пукне и они попадају, онда оно реку. Вала, свети Клементије, климаћеш ти око моје куће, а ја ћу одсад славити светог Николу!

“ они му одговоре: „Дај нам онога првога!“ Кад ли се прије потурчи, кад ли чалму стече? — Приповиједа се како је некакав Тур

“ Нешто шушну. — Некакав човјек казао да је ту и ту виђео десет курјака. Кад га они којима је казивао заокупе с доказивањем да то не може бити истина, онда спусти на девет, па на осам, и тако доћера до

— Зато што немам капе. 12 Питао крмак крмка: — Кад тебе најбоље хране у години? — Богме, кад и тебе: они мјесец кад ме мисле утући. 13 Питали рибу. — Али ти је милији они те зна али они те не зна пливати?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

а ти чини своје, па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути ни разумјети, осим њи двојице).

Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: Камо ти глава? Ја се машим руком, а то нема главе; заборавио је на води. Онда се брже боље вратим натраг; кад

Кад га већ стигне и увати, а он: „Камо, курво! новци, што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет?“ Воденичар се стане крстити и снебивати: „Бог с тобом, господару!

“ Везир се врати, те каже цару, шта говори говедар. Сад постане чудо још веће. Они су мислили, да ће то за говедара бити највећа милост и чест, што му царски син узима кћер; а он пита какав занат зна

Говедар узме рогожину у руке, те је загледа са свију страна, па онда запита: „Колико то вриједи?“ А они му кажу: „Четири паре.“ — „Е! (вели) добро!

82. Пет браће путем иду, а пет под пластом стоје; који путем иду, нијесу покисли, а они под пластом покисли. 83. Пилипиљ цара копа под липов пањ на Ђурђев дан. 84.

Кад дође к ратарима, запита их еда би имали што да му даду за јело. Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе ручају они онолики, ручаће и он.

Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе ручају они онолики, ручаће и он. Док су они још то говорили, а то се помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком.

Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе ручају они онолики, ручаће и он. Док су они још то говорили, а то се помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком.

Он опет рече да хоће, и оклади се с њима: ако не поједе да им да своју кијачу, ако ли поједе да они њему даду све што је гвоздено на њиховијем плуговима.

Ручак се постави, и Међедовић се наклопи те | поједе све, и још да је било. Онда му они скупе с плугова све што је гвоздено на једну гомилу, а он усуче неколике брезе, па све повеже и натакне на своју

Мало за тијем ето ти на гумно и Брка, па запита људе: „Прође ли овуда таки и таки чоек?” А они му кажу да прође. Брко их запита: „Како пријеђе преко ове воде?” А они му одговоре: „Прескочи.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“ (Мт. 10, 38) Они који га искусе последују оном који рече: „Ходите к мени сви који се трудите и ја ћу вас умирити.

Требало би, чини ми се, да они који тумаче о делима светлости, службу почињати од светлости. СЛОВО 4 О појању првога часа и о молитвама и по

ако су лени јер и многи који годинама бораве у монаштву, лени су и проводе дремљиво, као што о овоме рече Лествичник. Они који иду у своје ћелије, треба да заврше сву службу после уобичајених молитава и коленопоклоњења по вишереченом

Јер они треба три пута недељно да се причешћују, колико знају себе да су се очистили од нечистих мисли и слагања са њима, од

А они који упадоше у речене страсти, исповедањем и покајањем нека се пожуре како би се из њих избавили, и једанпут или двапут

неко да буде без игумановог знања непохвално је, јер ко тако чини биће осуђен као онај ко се својој вољи приклања. Они који желе да се причесте треба да поју узакоњену службу за причешће и, чинећи један другоме заједничко

Заповедамо да буде одређено време: после почетка јутарњег славословља, када ће се исповедати сви они који живе у манастиру и они који лечећи се не брину за друге послове, а после павечернице они који су спољни и

да буде одређено време: после почетка јутарњег славословља, када ће се исповедати сви они који живе у манастиру и они који лечећи се не брину за друге послове, а после павечернице они који су спољни и унутрашњи работници.

ће се исповедати сви они који живе у манастиру и они који лечећи се не брину за друге послове, а после павечернице они који су спољни и унутрашњи работници.

Овима треба праштати у Господу, а оне који се лече да их приведу игуману они који примају, а он да учини потребно исцељење.

Нека им Господ буде милостив и нека их поучи, тако да знају куда их води. А ми треба да пођемо одакле изиђосмо. Они који су обедовали и уобичајену молитву изрекли, када устану треба по закону службу да отпевају и по молитви оду својим

литургију појемо, нити се бринемо за трпезу и јело, а у остале дане ове недеље треба се бринути и о трпези и о јелу. Они који хоће штогод да окусе, то јест од сочива квашеног водом и сировог неког зеља и воћа, а пиће је врућа вода смешана

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Какав пар? СТАВРА: Лепо ти човек каже: пар екселанс! ИКОНИЈА: Види ти њих! ЈАГОДА (Цмиљи): Изврше они реорганизацију, претумбацију, пробаце ме у трећу смену! А знате шта је трећа смена, робија!

А на тапету су кардинални проблеми! Чујте аплаузе! СТАВРА: Је л ти то вичеш да ми чујемо, или да чују они напољу? ПРОСЈАК: Петнес мува банка, три глисте банка, ровци су две банке по комаду!

А нисам вам за пиће, имам јетру. Немојте да заборавите. А ја ћу још да навратим... (Излази) ИКОНИЈА: Сви се они сете кад оматоре! ЦМИЉА: Докле овај мисли овде да спава? ИКОНИЈА: Боље да спава, него да чапљезга!

ГОСПАВА: Нигде никога, а он прича! СТАВРА (и он је већ пришао вратима): Отишли и они који су га попели горе! ИКОНИЈА (пришла је и она, гледа, крсти се): Бог и душа, њега је страх да престане!

ИКОНИЈА: Док трепнеш, све те мимоиђе! АНЂЕЛКО: А после мало навратим и „Код коња”... ИКОНИЈА: Само ти фале још они дрогирани! АНЂЕЛКО: А „Код коња” омладина фина, са сисама разних величина! ИКОНИЈА: Ни за зеру се ниси променио!

СТАВРА: Сада ме копка шта ли ће бити с Милетом! Био је нешто много агилан! А они су једна те иста фракција! ИКОНИЈА: Мали је Миле да буде фракција! Цмиљо! Где ли се само завукла...

Почели да вичу лови девојчице, матори напасник, курвар, дијабетичар, а онда и они милицајци, пиштаљке! Замало да ме уапсе!

ИКОНИЈА: Само питајте! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Који су вам оно војници напољу? ИКОНИЈА: Какви војници? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Они тамо, у пуној ратној опреми! Глете им опасаче, шлемчине, пушчетине, камашне, цокулчине, мањерке, фишеклије, шињеле!

ГОСПАВА: Да ти не би да ти ја полажем рачун? ИКОНИЈА: Морам да питам, кад ниси дошла на време! Они зградилишта чекали, чекали, па на крају опсовали и отишли! Ред је да бар кажеш што си закаснила.

А тамо већ знате шта сам све видела! Улетим, а они усред позе! Она у вешу, све на њој црно и розе! Купово нам исту мустру и боју, ко да је униформа!

Ајде, послужте се! Да се бар с Анђелком честито опростимо... Док нису и троглави почели да наилазе... (Док они, с гроба, као са астала, узимају пилав, печење, флаше, на сцену опрезно улазе Манојло и Танаско.

МАНОЈЛО: Завежи, кад ти кажем! и у заклон! (Склањају се иза других, старих, гробова. Они који су дошли на пратњу стоје над Анђелковим гробом и гледају увис, у небо. Као да горе, у небу, виде Анђелка.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због тога

И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због тога они њу почну да мрзе... ЈОВЧА Јест, моји су сви. Али, ако су моји, ако сам их родио, ја сам се сваком и одужио.

И не због тебе, него због ње, Васке, нећу после, кад опет одеш и кад те опет по неколико година нема, да они због тога, због тебе, што ти само њу гледаш, њу почну да мрзе, попреко да... ЈОВЧА Кога да мрзе?

јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер зна да ће она, тетка, да их крије, и они тамо код ње, с њим, да се веселе.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Погрешке штампе ваља простити, јер они који штампају не знаду српски, и колико год исправљам, мора нешто остати.| Место рожденија мојега било је варош

да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве, тако све мисли и мудрованија они[х] с којима расти.

Родитељи су чадом својим | најљубезнији пријатељи, најсрдечнији доброжелатељи, највећи благодетељи и владетељи; они су им и први управитељи, водитељи и учитељи.

То говорећи, ја и[х] не осуђујем; тога се ни они сами н[е] одричу. Но теби кажем да је права светиња да млађи старијега слуша, да се деца своји[х] родитеља не од|ричу,

„И ко би се могао досетити турској политики и лукавству! Гди је год која лепа црква била, они су је присвојили и у жамије обратили; а манастире су све оставили, јер су знали да ћеду им калуђери непрестано за

Накратко, они су сви били пред мојим очима слаби, грешни и плотски људи, који све своје блаженство на[х]оде у чашам испијању;

друго нисам старао него како ћу добре волове познавати, како ћу и[х] јефтино купити а скупо продати; нити ми је кад они свет и други живот на ум падао.

Једним словом, блажен они богат који с праведним Јовом може рећи — ˋбио сам слепом око, а [х]ромоме нога; сироти и удовици био сам отацˋ.

ˋ Блажен и благополучан они богат који сироте младиће рода свога, кад види да имаду дар и склоњеније к науци, на науку даје, говорећи им: ˋИдите,

Зато, дакле, ако су свети оци у чем год против науке апостола Павла поступили, нека ми опросте, они су могли као људи у том погрешити, против јавне духа светога науке, чрез апостола Павла предате, мудрујући и

„Немојте сваком духу веровати, но искушавајте је ли од бога” — учи нас исти они који је из прсију спаситељеви[х] мудрост почерпао, Јо[в]ан Богослов. Како ћемо и[х], дакле, искушавати? Ево како.

” Епископ: „Неће, Јањо мој, они који су паметни и који правду љубе; ако ли за ово мудровање прокуну мене, морају проклети и апостола Павла.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Валај смо баш бештије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати! А да шта лајемо кад нас они не чују? — додаде Кљако.

Дакле, нека се личи кога боли овом светом свром, кâ ти вра-Брне, кâ и они наши сви прошли дуовници! Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне! — Живија! — узвикнуше Јерковићи.

бесједио у манастиру, а њеколико пута у граду приликом опћинских избора, и увијек бјеше потресен највише он, па сви они који би га најмање разумјели. Бесједник нагну бардаком.

Јето прикојуче дошли Личани да купују вино. Јере тражи по једанаест виорина барило, а они нуде по девет. Тако је трајало све јутро.

Било је још њеколико постриженика манастирских, али су се они налазили „у тековини“, по парохијама. Само кад који оболи или кад је коме потреба да се одмори доћи ће за њеко вријеме

А јето овди је и кувар у вратарским хаљинама, а кажу да није вратар! А откуд они галијоти знаду надимке ћаћи, матери и осталима? Да им то није Стипан казâ? Зар је Стипан галијот?

Након пола часа пробуди га врдање у фратарској трпезарији. Они су чатили молитву, па почеше покретати столице, па се зачу звецкање посуђа и онда мрмољење кроз нос.

њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не забобоњи њешто, нашто се ђакони поклонише па и они сједоше за сто. — Мали Јерковићу!

Добро си учинија, Јерковићу! Ако те туже не бој се, извући ће они дебљи крај... Излазите одма, или ћу сад ка гвардијану.

Ако те туже не бој се, извући ће они дебљи крај... Излазите одма, или ћу сад ка гвардијану. Кад они одоше, Грго даде Бакоњи средине хљеба да жваће, па га свјетова да легне, што Бакоња и учини одмах, па брзо заспа, иако

У потоњу Бакоња снијеваше све љепше и љепше. Баш усни е они ђаци с којима се био добили крила па лете по „ајеру“ и њега носе, а он их преклиње да му кажу своје надимке.

умора и дремљивости није могао више да говори, него оде на кревет и леже, молећи матер да га одмах пробуди чим се они поврате. Барица запали свијећу пред „Дивицом“, клече и поче говорити „крунице“.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Кад за петнаест година није, неће ни за ових неколико преосталих. Није то. Сви ће они мене надживети. Може посао наопако да ми пође. Изгубићу све што сам до сада стекао. добро је што ова будала Тола ћути.

Моји су. Ја сам их зарадио. Нико их у Прерову нема оволико.“ Уплашено је потврђивала главом. „Не знаш ти шта су они. Могу да певају као птице. Да циче као крдо прасића. Да се смеју као трешња пуна деце. Од њих је кућа већа од неба.

Он трже главу, ухвати је косим погледом, па касније промрмља у браду: — Они се смеју, седе на коленима и краду крушке. Симка уздахну, ћутке припреми вечеру и тихо га понуди. Ђорђе одмахну руком.

Мијат облизује снег са танких бркова; висок и мршав, свија се у лук над угрејаном фуруном и таре длан о длан: они танко шуште као да су од суве јеловине, Аћиму су сувише весели и безбрижни, па приђе прозору и поче ноктима да гребе

Ни орах. Женскима је то посао. Плаћају им само они којима су празни и глава и чакшире. Јеси ли ме разумео? То нема у твојим књигама.

Аћим мрси браду, квари њене ракље и клима главом као да слуша праведну пресуду. „Друга је клима тамо. Они мисле да је наше одело турско, а, знате већ, Турке нико на свету не вољи“, правдао га он. — „А за што ће да изучи тамо?

“ „Аћиме, веруј само себи, и то кад си сам. Синови треба да те се плаше и помало да те мрзе док не остариш. Једино они и мајка могу да донесу несрећу човеку. А унуке воли“, сети се очеве опомене.

Ти Французи, сигурно немају... — Имају. Они су католици, а и католици славе Божић. — Сигурно није као наш. — Није.

Пиши за паре пре него што их потрошиш, али гуњ и опанке не скидај. Не срами се због тога, јер они То немају. Нек виде шта је сељачки син!

Ако су и заблуде, отац и људи слични њему верују и гину. Свеједно какав је живот што га они кроје. А на шта је он, син таквог оца, спао данас, после петнаест година учења и студирања, после Париза и докторске

Под овим истим кровом проводе ноћ у очајању брат и снаја. Они не спавају. „Вукашин тражи пола имања.“ Симка га куне и прекорева због пажње и нежности којима га је толико година

Мени си родио слугу!“ Теби, Ђорђе Катићу, ја нисам родио слугу. Ниси морао то да ми кажеш. Неће они бити твоје слуге. Јок. Свет је широк. Србија ће бити мала мојим синовима.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни златасти прах.

Шта сада? — Ако овако потраје, ускоро неће бити ни града! — рекоше они. Сазван би Савет Мудраца. Без успеха. — Можда ће Ђисара знати?

С радошћу у очима гурали су нове несрећнике под чичак, а Ђаволак се смејао. »Да браћа ово виде? Трам-тарам! Да се и они мало провеселе! Хоп, хоп!« Скакутао је Ђаволак, а град се све више празнио.

Али, сваки пут кад би ка њима пошао, они би некуда нестајали. Тако и зору дочека. Виде голубове превртаче на небу, чу шкрипу ђерма и одлучи да не спава.

— Још боље ми дошли! — рече старац и помисли: да нису то они које сам видео да излазе из плодова ораха? Није имао храбрости да пита, јер се плашио да и овога пута не ишчезну.

А онда су се таласи поново растворили и они су опет постали рибе до следеће године, кад су се са дна реке изнова дигли и, претворени у сребрнасте водене цветове,

Али то до царских ушију није допирало. Живели би они срећно и задовољно да није било Ферфелина. Шта тај смера? Најзад и Црноглавка долете и пође у извиђање.

Зар да им они отму златну птицу? Посртали су преко пустиња, провлачили се кроз прашуму, упадали у снег до појаса. — Где ли је наша

Сама од себе ниче прича како њихова свирка усправља одузете, глувима враћа слух, слепима вид. Они за ту причу нису знали, али веселило их је да се враћају на знана места.

»Можда они и нису толико вредни хвале?« —помишљао је, али пошто су их сви хвалили, ни он није хтео да буде изузетак.

Овај одречно одмахну главом и нареди малим свирачима да покажу своју вештину. — То су баш они о којима се прича, светли царе! — Кад је тако, нека свирају!

Ах, како је отмено: јегуље и орхидеје, музика и мајонез! Већ је и јутро свитало, а они су још свирали лелујајући се од умора и глади.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

су од њега направили широк бедем, од камена и од цигле, опасан јарком; када су се, 1739, повлачили из Београда, они су тај бедем разорили силним експлозијама.

Зато се догодило да још једно опажање ових рад ника остане незапажено: они цy имали утисак да се линијом шанца, и кад га више није било, протеже нека танана светлосна граница.

Председника Совјета уставобранитеља, чекају члан тог истог Совјета Аврам Петронијевић и руски конзул Вашченко. Они ће га, предвиђао је Господар Јеврем, свакако уверавати како сад није час ни за расправе ни за инат са Вучићем;

Да ли и сад исти Милош мисли тако? Да ли би сад могао да поверује да га исти Јован напушта? А можда они нису више исти Милош и исти Јован? Мучио се.

у њему јесте одувек био змај, али је одувек био и човек и он никад кије био баш сигуран који је један а који други; они су међу собом мешали и гласове и обличја, а могуће да је ту, у њему, бивао понеко трећи или пети.

Од тада није био склон ни примирју са Турцима: више није силазио у Београд а они цy обилазили Авалу. Змај је био пробуђен иако је његов бес још био више хладан него врео: гонио је Турке јер су Турци

Тек што је проходао, учили су га како им се треба склањати,док не дође време кад ће це они почети склањати. То се време дуго чекало. Ако дође, питали су се Срби, а доћи ће тврдили су.

ппоклето злој (мада, видеће се, наклоњеној устаницима), страх који се таложио вековима постао је многима неподношљив и они су отклонили своје синоћне заклетве и од невоље се заклонили маглом.

Сад се, од двадесетпеторице, издвоје седморица и пођу на зидине. Бимбаша Конда, за њим Узун Мирко а онда они од којих су остала само имена: Петар Сремац (о коме се зна да је требало секиром да развали катанац на Сава-капији),

Ливаде су бујале, неизгажене, али су Турци опет држали страже на градским капијама, мада су сад они зазирали од Срба. Од њега, Узун-Мирка, склањали су се а он их је изазивао.

Не препознаје он њих, не препознају они њега, а и како би? Није ки лако присетити се ко је тај стари човек. Он, свакако, има неке папире. Папири?

Можда је све ово било само искушавање? Вратио се у Мачву и мрва наде је засветлела у њему: позивао је људе а они цy це одазивали; опет су били спремни да гину.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ти гробови, Стари, нови, Они сјају Сваком нараштају Кад се умље у прошлост удуби, У тамнини да се не изгуби; Кад се пустиш у давнине свете, У

“ - „Ал' вас јака сила креће!“ „Зар ко може стићи цели?“ - „Ко посумња, никад неће!“ „А ко беху они диви, Који су те напред звали, Који су те ојачали, Који су ти крила дали?“ - „То бејаху идеали!

На цветној обали морској они су седели често У светле вечери мајске. Са тавних коринтских гора Ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи; И они

Са тавних коринтских гора Ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи; И они слушаху с чежњом шуштање мирнога мора. К'о црне њихове власи, тако се и желе њине Плетоше у један венац.

Под буром детињске страсти, Подобно мајскоме цвећу, они се свијаху дружно, Пијућ' из златне чаше невине љубавне сласти.

„Ми здружујемо душе луди свије'! Мртве са живим вежу наше нити; И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије! „Пригрли ова јата благодатна!...

! А мајка ваша земља вам је ова; Баците поглед по кршу и пољу, Свуда су гробља ваших прадједова. За ову земљу они беху диви, Узори св'јетли, што је бранит' знаше, У овој земљи останите и ви, И за њу дајте врело крви ваше.

Не схватају они ту трагику бора: Ни пустолов врсни, ни блудница часна. Недирнута, чиста, цвет ледених гора, Ти не примаш рђу погледа

Далеко од њих Сад смо, а они желе мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. - У цвећу смо ишли, Славећи страсно осећања та, Због

Далеко од њих Сад смо, а они желе мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. - У цвећу смо ишли, Славећи страсно осећања та, Због којих лêпо са ума смо

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

„Хранитељу, превјечнога сине, шта шарићи они мали значе у пламеном овом поднебију те се дижу, спуштају правилно, тмасти ничу к небу свештеноме, а св'јетли се к

„Они шари што се к небу дижу, те се виде у свијетлој сфери како лопте тмасте и безрачне, то су сунца, вожди созвјездијах:

неба, а несреће оца; ка дв'је лађе крилах надутијех када иду ускијем каналом кроз покрите снијегом равнине, - тако они кроз бијеле масе. погубљене војске пролазаху.

одоше престола међу вјерне небесне полкове, који страшну и крваву борбу с царем ада једнако вођаху; у бој хучни и они уђоше.

За наказу њихова немира немирни се њихови духови у окове блатне тјелесине један вијек осуђују кратки; нека они чрез јудол плачевну ланце тешке с бурама немира у стењању пренесу горкоме; нека своју непостојност грдну са

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Разговори тих двају природњака били су, вероватно, доста занимљиви да би заслужили саопштење. Али би нас они сувише удаљили од самих абдерићана који су главни предмет ове историје.

Али се убрзо показа да су само последњих осам табака дела оштећени, а они који су лежали испод њих остали неповређени.

О њој нисам имао више да бринем. Истина, требало је неколико месеци док су они оштећени табаци били поново отштампани и сви табаци дела повезани у књиге, а цела година док су прве од њих послате у

Она се разликовала од светске историје тиме што су у њој, место наследних владара, главну улогу играли они људи који су снагом свога духа дошли на владалачки положај. Вредело је упознати се изближе са њима!

Проучив њихове биографије, дознадох да су се сви они окупљали у дому Лавоазијевом. Наумих да их својим списом предочим у тој научничкој заједници.

Ја се присетих: то су, нема сумње, Питагора и његови ученици. Они се сада видим сасвим јасно - пењу, један за другим, узбрдо. Да ме не примете, сакрих се у густ шипраг.

неколико корака до мене и седа на камен прекривен меком маховином; његови ученици поразмешташе се по трави око њега. Они не смедоше на целом свом путу ни речице проговорити, па очекиваху сада, упрвши свој поглед у учитеља, да његова реч

„Они старији“, настави Питагора, обративши се тим млађима, „знају то, али вама морам да растумачим“. Они наћулише уши.

„Они старији“, настави Питагора, обративши се тим млађима, „знају то, али вама морам да растумачим“. Они наћулише уши. „Погледајте безбројне ове звезде! Оне покривају од памтивека небески свод.

Он ућута. Ученици упреше поглед на море и уверише се о истинитости речи свога учитеља. „Тако је“, рекоше они један другом, „он је мудрији од Талеса и Анаксимандра!“ После кратког застоја настави Питагора своју причу.

“ Они то учинише. „Сад“, настави Питагора, „затегните врпцу тако да њени комади између ових трију чворова буду потпуно прави

„Сад“, настави Питагора, „затегните врпцу тако да њени комади између ових трију чворова буду потпуно прави!“ Они затегоше врпцу; она је ограничавала један правоугли троугао. „Погледајте овамо!“, рече Питагора и осталим ученицима.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Ми се тамо угушисмо, извините. И пакети покуљаше. Али док се они размештаху и не обзирући се на нашу нервозну збуњеност и љутњу, врата рапаво зашкрипише па се отворише и једна дебела,

А данас, шта смо дочекали? Онај мали део што је постао бољи заморио се. Он је само неми сведок онога што данас раде они одморни које рат није нимало изменио или боље које је рат утолико изменио што им је сасвим искварио срца, А шта је са

Која је то реч живота коју, као буктињу праве светлости, треба сад да пронесу они изабрани усред ове мрачне и перверзне генерације? Ја не знам. Ја заиста не знам.

А у новом поретку коме тежите, верујте, господарили би код нас опет одморни, то јест који нису страдали, јер они што страдају увек се уморе до власти, коју прихватају они вешти из мишијих рупа.

би код нас опет одморни, то јест који нису страдали, јер они што страдају увек се уморе до власти, коју прихватају они вешти из мишијих рупа. Ја нисам наиван, ја више не верујем, не знам у шта и коме да верујем, немам идеала.

Свуда: на улици, у позоришту, на тркама; свуда они и њихови фијакери, аутомобили, тоалете, бес, расипане, неморал, коцкање у огромне суме; све преко наших леђа.

У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори?

У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо?

Шта сваки дан читамо? Шта пишу патриотски песници што из далека друге туткају у смрт? Пишу: да су они хтели умрети, да онима ништа слађе није било него умрети. Је ли да је то лаж? Је л' да се свакоме живи?

То је нова хаљина егоизма, истина, али главно је они хоће да живе. Ето ону лаж ја сам напао. Јер слатка смрт и није ништа друго до песничка лаж или лаж са којом оперишу

Ето ону лаж ја сам напао. Јер слатка смрт и није ништа друго до песничка лаж или лаж са којом оперишу они чији је рачун рат. „Само да се ово сврши.

„Само да се ово сврши.“ У најтежим тренуцима опасности, кажи сам, они су као и ми, а ми смо, сутрашњи мртви, пуни грозничаве зебње уздисали: „Само да све ово преживи, само да се ово

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Одмах иза куће почињала се пењати кршевита стрмина, тако да су на стражњој страни прозори били ближи земљи него они на прочељу.

ни дан-данас не знам друкчије судити о доброти и злу неке појаве, неке мисли, одлуке, догађаја, доли по томе да ли се они јављају у једноме или у другом освјетљењу.

стручну књигу, рјечник, лексикон, свео бих ту птицу и тај цвијет на одређену зоолошку или ботаничку врсту; овако, они у мени фантастично живе, као птице и цвјетови са источњачких сагова.

Зар то не би значило одважност? А они што имају одважности — то су баш они који треба да живе! И тако, нема друге него ствар препустити за то одређеним

Зар то не би значило одважност? А они што имају одважности — то су баш они који треба да живе! И тако, нема друге него ствар препустити за то одређеним факторима: зато су ту, поред већ

Нимало необичан осјећај, познат и сасвим припростим, једноставним људима, занатлијама, праљама. У очекивању принове, они могу прижељкивати ко зна какво дијете.

У очекивању принове, они могу прижељкивати ко зна какво дијете. Али чим се дијете родило, они воле баш оно и баш онакво какво је, и не би га дали ни за које друго.

Да. Људи воле и своје кризе, и своје ломове, и своја банкротства. Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају кад им се не признају.

Да. Људи воле и своје кризе, и своје ломове, и своја банкротства. Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају кад им се не признају.

Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају кад им се не признају. Јер они имају право на њих, онако као што човјек има права на своју рођену физиономију.

коме живи тај дух, та идеја, та вјера, као што то може да учини једна вулгарна морска болест или једна јача зубобоља. Они краљеви и војсковође и апостоли можда јаче и дубље мисле своју патњу; али да онај са зубобољом или с морском болешћу

најранијих година скроз сентименталан, и ваљда рођен с укусом за болећиву осјећајност (несентименталне људе, ма како они умни, способни, па и надарени били, одувијек сам нагонски осјећао као мање вриједне, заправо дефектне), у том оштром

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица? Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.

После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах. У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници.

Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.

Њоме је управљао и командовао неограничено, самовласно, као прави деспот. Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су

— запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. — Не знам ја. То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. — Бог с тобом, господине, зар моје дете!.

Зар није све једно: зар ме није и досад презирала! Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!... Шта да се ради?...

Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ

— Оно знаш... мука је то. Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико. Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта.

« — поче да мисли. »А младост ?... а будућност?... Све се руши, свега нестаде ; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!...

Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. — Куд ћемо сутра? — Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати. Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. — Зар опет сам?

Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица. Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.

— Стој !... Пуцај !... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

а старац упази своје старе лаће што је још негда дао просјаку, па на лакат ђик у рај, па сједе на своје лаће. Они у рају стану диванити да га не спада живога у рај, али им старац рече: — Ето вам вашега раја, ја ћу бити само са

он својој жени: — Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе. Жена га послуша и уради све како је заповедио.

Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару. А то газда све слуша и разуме што они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку, само онога маторога пса да оставе.

Ту се они поклоне и оду, а он са матером заноћи у својој малој кућици, а кад се пробуди, има шта и видјети: као што је год нареди

— Заповиједам да ми донесете султанију, царску најљепшу кћер. Они се поклонише и нестаде их, и за тили час ево их гдје донесоше султанију.

Та ја сам то и припомогла да ти дођеш за њ. Него, чу ли ме, хајде ти донеси они његов прстен да ја у њему нешто проучим, па ће те десет пута више миловати него досада.

Сада му још теже бијаше сносити своју судбину, али не потраја дуго, док се опет они стадоше око њега умиљавати. Кад их поче миловати, опази им по трбусима да су сити, па ће сам себи: — Богме они су

Кад их поче миловати, опази им по трбусима да су сити, па ће сам себи: — Богме они су негдје нашли нешто те се најели; чекаћу док огладне, па ћy за њима, не бих ли и ја нашао селамета.

Цар одмах викну два стара миша, те их посла, и не потраја дуго а они донесоше преко педесет прстенова разне величине, а то је све што су од исте баџе покупили.

Цар му одмах даде, и они га упртише, те баџи у собу. Ту се мали помокри у сметље за вратима, па у то сметље замеља реп, и рече друговима: „Чим

— Заповиједам да изнесете на они свијет мене, мачку и кучку. И што би длан о длан, сви се наврх јаме обреше. Сада опет укреса па нареди Арапима те

Ту се они рахат учинише, а кад ујутру свану, он неће да иде, те га слуге припознаше и јавише цару. Цар одмах узе собом два џелата

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ал' кад мис'о и сећање буду стали, Онда куд ће и коме ће они поћи? Онда куд ће да ишчезну и да оду Успомене, моји дани, бивше ноћи? Па куд идем, да ли идем, је л' опсена?

И ту таму, и ту помрчину Светлост звезде полако расклони И са места ону густу тмину, Где је она, где стајаху они. И кад звезда њима се показа, Видели су сви да нема више Ње, девојке: из овог пораза Прву звезду сузом поздравише.

ЦВЕТОВИ СЛАВЕ Они спавају сви до једног, редом, У плитком гробу, нескрштених руку, Без свог покрова и под тешком бедом, И труну мирно

једног, редом, У плитком гробу, нескрштених руку, Без свог покрова и под тешком бедом, И труну мирно као у сандуку. Они спавају, несебични, благи, С ранама живим и мртвим очима, Велике душе као камен драги, Вечита песма коју им отима.

спавају, несебични, благи, С ранама живим и мртвим очима, Велике душе као камен драги, Вечита песма коју им отима. Они спавају, ти наши синови, У својој крви, безбрижни к'о тићи, Заборављени к'о мртви кринови, И поносити к'о стари

ти наши синови, У својој крви, безбрижни к'о тићи, Заборављени к'о мртви кринови, И поносити к'о стари племићи. Они спавају по Балкану целом За добро туђе, за спас свог племена: Никад не беху са заставом белом Ти млади момци великог

по Балкану целом За добро туђе, за спас свог племена: Никад не беху са заставом белом Ти млади момци великог времена. Они спавају прости, без украса, И њине груди густи црви плаве; И док се губе из свог лепог стаса, Хумке им расту у цветове

мирисом цвеће, Уморни и лепи и жељни огњишта — Многи што одоше на ратна војишта, Вратити се нама, вратити се неће. Они су остали испред Куманова, Мердара, Прилепа и око Битоља, Као мртва стража поколења нова, К'о живи гробови, као златна

и око Битоља, Као мртва стража поколења нова, К'о живи гробови, као златна слова, К'о довршен завет са Косова поља. Они су остали испред Елбасана, На Љешу и Скадру, крај Јадранског мора, И њихове груди са седамн'ест рана, Позивају себи

Јадранског мора, И њихове груди са седамн'ест рана, Позивају себи децу нових дана, Враћене орлове са албанских гора. Они су остали и испред форова, У огромном броју и са много јâда, Што не труну мирно крај својих борова, Већ под туђим

форова, У огромном броју и са много јâда, Што не труну мирно крај својих борова, Већ под туђим небом и испод корова — Они су остали крај Једрена града.

јâда, Што не труну мирно крај својих борова, Већ под туђим небом и испод корова — Они су остали крај Једрена града. Они су остали на Ретким буквама, Око Брегалнице и Велбужда стара, Бранећ своје земље од навале срама, Од пљачкашке хорде и

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Изгледа да су они били јединствени у свом ставу, мада сам ја вероватно био предодређен за то, пошто сам знао да је и мој брат имао

Онда сам инстинктивно кренуо да правим излете изван граница малога света који сам познавао и угледао сам нове призоре. Они су у почетку били нејасни и неразговетни и нестајали би када бих покушао да се на њих концентришем, али мало-помало

бих тамо, сусретао се са људима, склапао пријатељства и познанства и ма колико то било невероватно, чињеница је да су они били за мене исто тако драги као и они из стварног живота и нимало блеђи у својој појави.

пријатељства и познанства и ма колико то било невероватно, чињеница је да су они били за мене исто тако драги као и они из стварног живота и нимало блеђи у својој појави.

Могао сам да у машти о њима створим слику онакву какви су они заиста били и у стварности. Тако сам несвесно усавршавао оно што сам сматрао новом методом давања конкретног облика

да одагнам слику из своје маште али никада нисам могао да контролишем блеске светлости на које сам већ скренуо пажњу. Они су вероватно моје најчудније и необјашњиво искуство.

феномени се још увек с времена на време јављају, као онда када ми сине нова идеја са мноштвом својих могућности, али они нису више тако узбудљиви, пошто су релативно слаби.

Прерана смрт милиона људи првенствено се везује за овај узрок. Чак и они који о томе воде рачуна, праве заједничку грешку да избегавају привидне и игноришу праве опасности.

Али не треба превидети да су сви они велики елиминатори који помажу природи подупирући њен окрутан али праведан закон да опстају само најснажнији.

Ово су само два примера од многих, али и они су довољни да покажу да није било изумитељског инстинкта у мени, ја не бих ово могао да испричам јер не бих био међу

једном почела, више нису имала осећај да се зауставе и настављала би да се обрћу сатима и што је време бивало топлије они су све више радили. Све је било добро док се није појавио један чудан дечак.

Најзад се пружила прилика да радим на своме мотору. Али, када сам о томе започео разговор са својим новим колегама, они су ми рекли: ”Не, нама је потребна лучна лампа.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

своју каријеру као српски досељеник, када има толико рођених Американаца који познају читаву ситуацију боље од мене? Они који су до сада пратили моја излагања, наћи ће сами одговор на ово питање.

Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор.

”Привилегија” је гарантовала граничарима Војне границе ту слободу, а за узврат они су увек морали бити спремни да ратују за аустријског цара на свим бојиштима.

Ови знаци чинили су нам се као слатке речи неке пријатељске силе која нам је притицала у помоћ. Они су били једини знаци о постојању света око нас и господарили су нашом свешћу док смо обавијени црним покровом ноћи и

У току разговора пред нама се у даљини указа један велики црквени торањ. Они ми рекоше да је то Карловачка катедрала, а да се поред ње налази и палата његове светости патријарха.

- Ах, моје дете - узвикну једна старица која ме је чула - не криви их, они су то урадили само из несташлука. А ово искуство вредеће ти много више од туцета печених гусака; између осталог

- Узмите, молим Вас, - рекао сам им - то је месила рука моје мајке и припремила ми за овај дуги пут. Они су прихватили моју гостољубиву понуду изјавивши да је то најбољи хлеб који су икада пробали.

- Па ви сте имали изврсне учитеље, у оцу и мајци - приметили су они и додали: - зар очекујете да ћете наћи боље учитеље у Прагу.

чуо од Бабе Батикина, а онда сам, на њихов изричити захтев, морао да им описујем комшијска посела у Идвору за узврат, они су ми испричали низ прича о Бенџамину Франклину, Линколну и Америци.

Када је воз стигао у Праг, они су хтели да им, пошто-пото, будем гост у њиховом прашком хотелу који се звао ”Плава звезда”, бар за један дан док не

на свом језику и пригрлили ме када сам им одговором на свом језику доказао не само да их разумем, већ да очекујем да и они разумеју српски поздрав.

Сви су они били националисти до сржи и запели су из петних жила да и мене увуку у своје редове што сам ја, после малог устезања,

Ћипико, Иво - Приповетке

пут друге вароши кренуше, уз затворена врата неке куће, прикупило се једно уз друго двоје чељади: мушко и женско. Они су из друштва изостали, не хтевши с њим даље ићи, били су морем и бесаницом уморени.

Прођите се како знате. Да, за надницу лако ћемо. Тако и они с другим тежацима кренуше на посао. Беше настао леп зимски дан.

С других земаља одговарало им се песмом. Међу тежацима било је и Загораца. Они су ојкали и гунђали старе јуначке попевке. Цело поље унедоглед озвањало је живим кикотом, смехом и попевком.

Маслине су, купећи их, газили. Жупан устави радњу. Они се с друштвом, зловољни,повратише кући. . Те ноћи се мали Марко разболио. Завртило му у глави и горио је.

— усрне пред тројицу младе, насмејане господе. Они је погледаше као у чуду и пођоше даље. — Удијели дарак! — понавља Цвета и пружа руку према времешноме човеку.

њега не уочише, бијаху се лиј епо примирили — вријеме бијаше зацијелило све невоље што су их поднијели у потоње доба. Они су оставили своје огњиште у Арбанији и са старим родитељима пребјегли у Црну Гору, откуд су им се пређи иселили.

Собом поведоше крупну и ситну стоку и све оно што су у бијегу на себи могли понијем. Не би они то били урадили да их на то не нагна љута невоља. ...

па, ни часа не почасивши, породипа крену прама висовима старога завичаја, откуд се Николин отац иселио, а куда се они сада журе, жељни да се чим прво дохвате голих кршева да спасу живот.

Браћа не знају куда ће и гдје ће стићи. Не познају стари завичај својих пређа. Они тек из причања и јуначких пјесама познају земљу у коју иду.

Сада су им на догледу: распознају голе кршеве гдје се орлови тиће, али они не иду тамо да ходочасте ни на какву славу, већ да заклоне главу међу оне голети.

Зар на свијету има ишта јачега и вриједнијега мимо њих? А браћа окупљају живину и наредни су да даље крену. Они тек што су границу прешли, осјетише се лакши: младост их носи.

Настајних дана упријеше живо да прије зиме и снијега саграде комад потлеушице, да заклоне главу они и благо им. Помаже им и кум; и породица се чисто весело усели у нову кућу.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

И они је пију, на први поглед нам се чини да пред собом имамо готово чисту песникову метафоричкосликовну конструкцију.

писаца, плод једне доста дуге, кратковиде колико и опаке сепарације, унутрашње деобе нашега културног простора. Они који књижевност пишу, наши писци, а можда још више они који књижевност проучавају, дужни су данас као ретко када да

Они који књижевност пишу, наши писци, а можда још више они који књижевност проучавају, дужни су данас као ретко када да нам сабиру делове памћења, и дужни су да нам отворе

и јела као црква, али је сасвим јасно да се и пчела као и јела може хармонизовати с новим, хришћанским садржајима, а они су дубоко прожели народни живот на Косову.

Када у Гњилану, које није далеко од Врања, кум, старојко, девер и свекар прстенују невесту, они јој – према Јастребовљевом сведочењу из 70тих година прошлог века – веле „Испружи прсте!

(1987) БАЛКАНСКА КУЛТУРА Познато је да су општи судови – а они су углавном и вредносни – које о култури доносимо доста несигурни.

и књижевног угла писало се врло много, често и полемички, о културном подручју које обухватају новоштокавски говори, они које је Вук посредством народне књижевности увео у основицу стандардног језика.

пут видимо како наши непосредни словенски суседи, Бугари, при потврђивању климају главом леводесно, а не горедоле, а они се подједнако чуде што ми при одрицању климамо главом леводесно, а не горедоле.

И ми и они чудимо се заправо културним навикама конвенцијама виђеним споља, туђим очима. Уосталом, колико ногу стварно има мала

При томе је нећемо толико посматрати с лица колико с наличја, такорећи – с обрнуте стране. Они, наиме, доста дуго – и у деветнаестом и у двадесетом веку – упорно прекоревају српске писце због слабог знања матерњег

Једна друга промена још је значајнија. Језик руралне средине не зна за функционалне стилове онако како се они данас одређују и проучавају у лингвистици.

Индивидуална иновација подвргава се колективном оверавању. Наши народни певачи обично одбијају да су они сами нешто ново саздали, него су то, кажу, од старијих наследили и запамтили. Још на почетку века Р. Јакобсон и П.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

РАКА (излази на врата, на која наилазе Чеда и Дара). ВИИ ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли. ДАРА: Бамбадава смо ишли.

РАКА: А није то ништа што су ме назвали прасе, него су ми псовали и мајку. ЖИВКА: А знају ли они да је твој отац министар? РАКА: Знају, па баш зато и псују!

АНКА: Па, како да вам кажем, госпођо, мушки су мушки, они натрчавају уопште лако. ЖИВКА: Па јесте. И зато баш нешто мислим: ви би, Анка, могли да ми учините једну велику

” А они око стола сви скидају капу: „Збогом господин-Васо!” – „Хоћемо ли се видети сутра, господин-Васо?” А мени, право да ти

Ето то ако хоћеш? ЖИВКА: Па то би још и могло. Само да се они не нађу увређени што ћу тако у гомили да их примим? ВАСА: Ама, рећи ћу ја њима: за сад не може друкчије.

ВАСА: Добро, сутра! Е баш ти хвала, Живка. Не могу на миру да прођем од њих. Знаш, ја сам ти као најближи, па они све мене: Шта је, ујка-Васо, зар се Живки не може ни прићи? Окупили ме као да сам ја министарка.

Никад професори на универзитету не могу тако да ти протумаче кривични закон као они који су по њему осуђени. Сваки од њих зна параграфе напамет и зна шта се хоће с којим параграфом, и зна како се може

ЖИВКА: О чему? ВАСА: Па о томе што је изашло у новинама. ЖИВКА: Море, шта ме се тиче што ће они да разговарају, него што ти њему ниси казао... ВАСА (пресече је): Чекај, молим те. Још нешто ми је казао.

Ако су његове колеге нерасположене, нека они даду оставке. Сви нека даду оставке, али он да се није усудио!... Тако му реци!...

ВАСА: Па из моје, дабоме! И видиш, нешто се мислим: када би ти то тако написао па ја то однео Сими пре седнице. Па они њему у министарској седници: „Шта је ово, господине Симо, у новинама?” а он њима: „Ништа изволите прочитати ово!

ВАСА: И ја мислим да би дивно било. Јер, видиш, овако, без тога, могу они њему рећи: „Брате Симо, ти си цео кабинет обрукао, па да спасеш углед кабинету, дај ти, брате Симо, оставку!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

У важније разлике ваља убројати и то што су они својим настанком везани за два, као што је познато, по много чему другачија књижевноисторијска контекста, за два

Стога се они не могу доводити ни у нешто ширу заједничку припадност истородним стилским струјама. Неки критичари и историчари

Али не треба мешати грађу из које су ликови саздани са њима самим. Они су условне, књижевне творевине, па се стога и не могу разлагати и посматрати средствима, рецимо, аналитичке

Или би можда боље било рећи уз наличје, будући да је Парапута живо оличење таквога наличја, као и сви они „божји људи” којима је Станковић управо са тим речима у наслову посветио засебну збирку прича.

појављује као засебан лик, и не само што општи са нама читаоцима, него се обраћа и јунацима приповетке, као што се и они обраћају њему називајући га по имену: Миле.

Приповетка Они почиње тако што приповедач Миле неочекивано улази на капију смртно болесног пријатеља Мите, угледа његову жену Марику

Тако, на пример, у већ помињаној приповеци Они болесни Мита у присуству своја два блиска пријатеља, од којих је један приповедач Миле, чини симболички гест пред

Штавише, њих ликови нису толико вољно одабрали колико су им они просто отели маха. И ваљда из те за нас немерљиве, али за Станковићевог приповедача и мерљиве и знане разлике између

- у првој верзији - било део јунакињиног сећања, премда су осетни трагови овога другог задржани у ономе првом, и они свакако остављају известан утисак при читању.

је опис ефенди-Митиног бекства и његових повремених долазака, где треба обратити пажњу на просторне прилоге будући да они упућују на лични доживљај: „Са Турцима и беговима и он пребегао, и тамо у Турској почео да се бави, тобож тргујући с

Јер готово сви његови критичари и тумачи, или барем већина, а међу њима и они који су у похвалама знали јаче да притисну пером, упућивали су у исти мах примедбе синтакси и једанпут уже, други пут

45 Да су сви они грешили у просуђивању, а наведени су само неки критичари, мало је вероватно. И заиста, ако Станковић нешто није био,

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Лековац је он. А од Лековаца неки су већ муфтије и мудеризи, па и они што се крсте — дај, Боже, да постану владике, а он ће да хајдукује!...

И сам је Турчин већ... Гочеви бију. Суљ-капетан је објавио своју одлуку за Сина, те му навалише Горани на весеље. И они су као остали свет. Ишчекују чуда од расипања и показивања. Па то и не крију.

На понекој сексани су и бисаге пуне новаца. Врве они без оружане пратње, на срећу, овом опасном долином. Неће да изазивљу горске хајдуке нескромношћу.

Поседали на сарајевским веленцима, око њих пуне бисаге и торбе, огромне чутуре и вргови. Не воле они да јуре по сабору, но сваки покупио своју чељад и својту, изнео пециво и колаче, вина и ракије, па засео као сваки

Домаћице им спремају саборске цицваре, а они пију као немани. Крупно зборе као да се дозивљу с брда на брдо и све некако певајући.

Осећају се да су на дому и некако би хтели да су боли од свих. Но узалуд. За Рогожњанина су они по мало хајдуци, по мало безверци; за Штавичанина дивље Козе као и Арнаути, а Пећанци им ћутке више цене прве луде но

Хтео је сваким својим делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како нимало нису боли Турци од њега, они који су дошли било из Азије, било с оне стране велике подримске реке, са голих брда.

До јуче наочит сељак, постао по њихову рачуну ајмана за поћак, прави цигански церибаша: е, заклели би се они на све четверо часних поста да и церибаш озбиљније стоји на дервишком ћулаву онај крајичак лисичјега репа но њихову

Њих двадесетак чучнуло унаоколо, прислонило пушке уз рамена, па пуше и ћуте. У оваквим случајевима они се много ни за својима не жалосте, али су опет озбиљни, јер им је пред очима мртав створ Божји, иако друге вере и крви

Село је ту горе, сад ће они стићи. Изјавиће им жаљење, предаће им леш. А после, после ће воденица опет зачактати, сунце грејати и све друго: један

Дакле, ништа необично... Јаблан Касало и Арслан, Кошутанов синовац, били у рату заједно. Села им једно до другога, они друговали још за козама; између породица од старина побратимство.

одступали без раздвојнице и тек на Шимширову Брду изнад Везирова моста, кад им је пук освануо сасвим проређен а они изнемогли од глади и замора, окренуо се млади Кошутан својем побратиму и шапнуо да се врате дома.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

правда; Ојачајте снагу патника Хрвата, Нека зна да има у невољи брата; Нек’ се једном види каква ј’ слога благо, А они ће после... како им год драго. »Стармали« 1883.

једнога дана, Па се остабли, па се разграна Сва она љубав, сва она снага, Сва она тежња крепка и блага, Пољупци они из вечног вира, Благодат братства, благослов мира, Све оне мисли, кô барјак бео, Које си собом са неба снео: Кад

“ Љуба гледи море сиње, Море љубу младу — Обикли се, они живе У најбољем складу. Сиње море дише плимом И осеком туди — Исто тако, исто тако Кô и њене груди.

Морем блуде поветарци, Невидљиве сêни — Исто тако, исто тако Уздисаји њени. Поветарци, уздисаји — Они се не деле; На сусрет им лете тице И црне и беле.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Зато је бог створио пединтере да они раде, а ми да држимо у једној руци звонце, а у другој лепезу. ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила. ФЕМА: Твој уја...

ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек они раде. ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке? ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како

ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати. ФЕМА: С пандури, дакако, с пандури се терају они који чест ноблеса дирају. (Евици.) Шта си стала, те га не тураш из собе. ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа.

(Пољуби га.) ПОЗОРИЈЕ 2. ФЕМА, ПРЕЂАШНИ ФЕМА (гледа ú доникле, пак се после продере): Вос ис тос? (Они се раставе.) Несреће и смради? Је л то нобл, тако Французи раде?

РУЖИЧИЋ: Да прилпнет јазик гортани твојему. ЈОВАН: Пани, просим их пекње, из које су они столици? Боху присам, ја сам млоге Словаке познавал, але таки разговор не чу сам.

РУЖИЧИЋ: Душе глухи и њеми, о граматическом јазипје глагољу ти. ЈОВАН: Черт ме взе, кед знам чо повједају они. РУЖИЧИЋ: Магарац! ЈОВАН: Аа, то разумем, так има уши како черт.

Шта ће бити да се с којом у незнању помешам или да се јошт пољубим? Нисам ја од они што на мој карактер не шазим. САРА: Сиперб, сиперб, ви вашем рангу чест правите.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Тебе три света воле три те ватре прже. А ми идемо испред наде коју лутајуће пустиње прогањају. Они смо што су све измислили и остали сами, жено од светог мермера бела утехо којој се приклањају.

У сну смо они чије заљубљене усне траже речи без циља, без измишљених предела. Ох те речи како могу да ублаже ако су од сна.

процветати дуж путева отворених за све ветрове којим долазе нерођени по своју смрт ИИ Гледали смо како умиру стојећи они које волимо сада видимо мрак који не виде слепи склопите очи да видите оне који су дали вечној ноћи дан својих

које волимо сада видимо мрак који не виде слепи склопите очи да видите оне који су дали вечној ноћи дан својих очију они држе земљу на леђима и непокретне никада их стићи нећемо о никада никада се неће изједначити време наше смрти и њихове

то деци кажете успаванка То више дан није нити ноћ сном треба дочекати разбојнике птице су небо на југ однеле спавај они неће доћи њихови кораци су тешки спавај љубав иде градом на штакама спавај ал им глас не сањај ИВ Ноћ је пуна

и смрти далеко протиче река вечита и узалудна птице лете за ветром и жене плачу на обали човек пада на своју сенку они су без сенке сишли у дубину и без имена за историју: од слепог лица бродолома у њиховим последњим очима створена је

Истинске су речи тужне; прави дани Празни. У прашини траг нађи уздаху! Као они што се ослободише љубави Љубећи силно, сићи ћу једном празан у свет полутаме, где заборав плâви Поља, а звезде тамани

жетва која се вратила у земљу Треба све поново и другачије рећи Живот још није завршен иако је прошао ЗАМОРЕНА ПЕСМА Они који имају свет Нека мисле шта ће с њим Ми имамо само речи И дивно смо се снашли у тој немаштини Утешно је бити

од запада лажно кретање је најбрже сада певају мудрост и птице моје запуштене болести цвет између пепела и мириса они који одбијају да преживе љубав и љубавници који враћају време уназад врт чије мирисе земља не препознаје и земља која

мирише На празном месту и у успомени ПЕСМА Варка продре у реч Ватра достојна пролећа СПАВАЧИ Будан ја крадем оно што они сањају ОСТАЛЕ ПЕСМЕ МОРАВА 1 Ноћ, још нисам био изашао из ноћи пуне праведности и трансценденталних муња а у моме

Краков, Станислав - КРИЛА

Шта? Опет је та проклета коза појела... Ађутант се љутио и тресао ижваканом хартијом. — Па дабогме кад су они грмаљи при истоваривању сав сандук разбили. Сад и козе могу по поверљивој архиви претурати.

Једноликост је стварала опсену да су и други такви. Музика их је опијала као обнажене груди жена. Они су мислили да су већ победиоци, и да продиру као варвари у освојени град. Тада би пљачкали и силовали.

Мале зелене очи су подругљиво жмиркале: — Бежи од строја, гаде грчки... На челу се разглегли опет звуци музике. Но они нису били више весели ни победнички, већ се уморно вукли уским улицама као облаци запарне прашине.

Образи су му горели руменилом све јаче. Закашљао се. — Као волови сте, који вуку топове за друге. Погледајте. Али они бар тужно мучу. На вијугастом путу који се пео уз планину, дизали се црвени колутови дима.

— Два, три... из Србије нема... На лицима се живост отромила. Поседали су. — Ништа, ништа... да ли живе они?.. — Ха, мислиш жена те се сећа... — Ма ђаво са женом, али деца... Људи се будили.

По угловима, под багрењем, били су фотографи. Они су сликали војнике, покаткад и официре, са боцама пива и нагим женама. Често је то био доказ савезничког пријатељства.

Потом је заповест даље разношена. Види се како се одвоји један део и пође некуд у ноћ. Они што одилазе срдито се журе, и не осврћу на ове што остају.

Као изгубљени вапај чују се очајни гласови. Постају све чешћи, јачи. Бујица и њих носи низ падине са собом, али је они коче, устављају. Гласови су очајни, одлучни. А одлучност делује на слабе. Издвајају се сенке, које неодлучно стају.

Око њега је много оних који су ноћас убијали, но они не мисле о томе, већ журно раде, и звече алатом о камен и отврдлу земљу.

Мајор је ћутао. — Лезите, лезите, нема ничега, — умиривале су старешине узневерене војнике. Они се неповерљиво окретали, потом седали, али су били све чешћи гласови: — Шта је то? Ко је викао?

Опет се нешто код ровова догађало. У јарузи су војници избуђени и све је било спремно. Они су седели влажног одела од јутарње росе и напрегнуто слушали.

Погледи се сретали и питали: — Да нису опет положај узели?... Сад ће нас напред... Али они ипак нису пошли напред. Тишина је и даље владала на положају, само мало после поче непријатељска артиљерија да грми.

Петровић, Растко - АФРИКА

Сви су се они стапали све више у опште бисерно и угушено плавило овдашњих птица, неба и даље пучине. Читава гама све треперавијег,

Прилазимо некој врсти огромног мола подигнутог на кољима, осветљенога сам о лампама што клате они који нам помажу да се испнемо. Преко кеја се види друго широко платно воде обасјано једва младим месецом.

Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа. Као млади пси они се само преврћу, сами са собом непрестано, и смеју се и радују својим покретима од јутра до вечери.

Играју својим телима као најлепшом играчком. Беспримерно свеснији од наше деце, они немају онај начин пућења и стидљивости, немају бригу исписану на лицу и болешљивост на образима.

одавна пролазимо по води крај сасвим мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било рукама, било широким пљоснатим лопатицама.

пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било рукама, било широким пљоснатим лопатицама. Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама.

Бацали смо им цигаре, које ће после исушивати, писаљке жижице, све што бисмо нашли у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што се сва вода слије са њих, почињали нову песму у хору.

Вуије је причао да је првих година живота у савани, у искључивом општењу са црнима, кад је морао, као и они, себи ловити „месо“ којим ће се хранити, врло често и несвесно заборављао да није један од њихових.

После пола сата, одједном скрећу у страну и нестају на ширини. Ниједне птице више над нама. Пред подне почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи, стварају такозвани „бар“.

Тиме су се они опростили од породица. Разговарамо до један по поноћи; толико је пријатно на крову, пити ледене лимунаде и осећати

Она корачају гипко као у игри. Група младића сјајно драпираних лежи по једним степеницама. Они су наслоњени један на другог, ћутљиви и мирни као у позадини каквог херојског и класичног декора.

Данас они јасно разликују белца од албиноса, и док једног сматрају за савршенство лепоте, другога презиру због његове абнормалнос

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

А ако досад нису вађени, Треба им сместа главу одсећи, Да више не лају!... ПРВИ ТУРЧИН: Машалах, бабо! Баш ни они Хафис, што је у Стамболу књигу учио, не би љепше тумачит умио.

СПАСЕНИЈА (поражена, гледа немо у мртво тело): Мртав је он!... Грозни су они што га убише! РАДАК: Осветимо га! (Сви сељаци са исуканим ножевима вичу: „Освета!... Освета...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

И тако Књажевац падне Турцима у руке и они га одмах спале. Од Ниша, па преко Грамаде (село и кланац на српској граници близу извора малог Тимока) води добар пут

Пролази које брани Лешјанин и Хрватовић врло су важни, јер кад би Турци продрли до Параћина и Ћуприје, они би били тако рећи у срцу Србије, И ми тешко да би их игде могли зауставити до Београда.

000 људи. Спрам ове српске војске стоји већ сад Ејубов коп од 30.000 Турака, а по потреби они овај број могу и удвојити, јер између Зајечара и Видина и између Књажевца и Ниша имају Турци јаку посаду и не морају

Турци од Тимока или низ Мораву, ми им можемо у обадва случаја ставити на сусрет бар упола онолику силу, с коликом ће они ударити; осим тога ми ћемо имати згоднији положај и бранићемо це из опкопа, док они као нападачи морају јуришати

упола онолику силу, с коликом ће они ударити; осим тога ми ћемо имати згоднији положај и бранићемо це из опкопа, док они као нападачи морају јуришати отворених прсију.

зашто је цве то, зашто их је престрављена мати онако брзо покупила, потрпала на кола, па сад бежи с њима; зашто су они оставили своје огњиште, своје баштице, где су се још јуче весело играли! О, мали сиротани моји!

зашли, господине, те пале цело и секу што уфате, а други се нанизали око села као чавке, па кој навре да бега из село, они га, ете, фану (ухвате) и јала глава дол. Да беше ден, тесмо да се бранимо, ама ноћ, па свет СИ спи.

Баба ми стаде да запева и јала (полети) да закута (завије, заклони) два ми унучета, а они силдисаше проклетници и исекоше ми и бабу и унучета.

— Ако се Турци непрестано буду примицали, они ће се наскоро помешати с нашима и прећи у јуриш с бајонетима, а да ли ће наша млада војска издржати ове напоре?!

Наскоро и то престаде; турски топови послаше још неколико метака за нашом војском, па и они умукоше и наста вечерња тишина која се чудно одзиваше у души после онолике дневне хуке и урнебеса.

Ми смо предузели све мере, предвидели смо све; Турци нам се и не надају, ми ћемо их напасти ненадно: они овде и немају великих одељења, то су само појаче авангарде; ми ћемо их сузбити одмах у првом судару; ја сам у то

и нигде не наиђосмо на Турке; кад смо се отуда враћали друмом, наиђемо на наше добровољце, батаљон кнегиње Наталије, они помисле да смо Турци, повичу ура и оборе ватру на нас.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Анђели би хтели Срећу смртних људи, Они би отели Љубав нам из груди. Овако нам лепе Среће и не слуте. — Нека срца стрепе! Нека срца ћуте!

Дођоше ми са лимуном, Да ме њиме старосвате. Остав’те ме, моји драги, Нису више за ме свати! Они моле, тако својски, — Ја морадох обећати.

И северци на сухору Ружиноме сузе гледе; Камен пуца, они веле: „Овако се сузе леде!“ Следише се росне капи Да се с њима ружа кити.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Имало је доста граничара. То су они који су за време мира као будни и опрезни стражари даноноћно чували нашу границу.

Сви ти људи, ступајући у добровољачки одред, знали су да су они унапред жртвовани. Док смо били у земљи звали су нас Четнички одред или комите.

— Са њима је био и један наредник. Погледао сам га летимично. Мислио сам, проћи ће. Кад они стадоше код извора. А овај наредник, ни пет ни шест, него одгурну једног нашег па се наже над извор.

Ах, кад не би било те проклете артиљерије, ратовали бисмо певајући. — А код артиљераца је баш обрнуто. Они опет не подносе звизак куршума — вели капетан Радојчић. — Извежбали су се, оца им њиног! — додаје Мишић.

Они опет не подносе звизак куршума — вели капетан Радојчић. — Извежбали су се, оца им њиног! — додаје Мишић. — Чују они још издалека шум гранате кроз ваздух и склањају се. — А где ћемо ми, несрећни пешаци? — продужи Светислав.

Хтели бисмо да смо што пре горе, у својим заклонима. Ово мучно стање ишчекивања не долази од страха. Сви су они решени да умру. А верујте, господо, нема ничег страшнијег од човека који презире свој живот.

Борба је била у покрету. Нити је ко могао да им достави ракетле, нити би имали одакле да их пале. Они су били у ровчићима... Причаћу вам. При поласку казао сам војницима да се крећу без лар-ме, узвика, у највећој тишини.

Напред! — чули се пригушени гла-сови. Налазио сам се на десном крилу своје чете. Од мене десно, била је трећа чета. Они нешто мало застадоше.

Земља здравица је овде око пола метра дубине, а доле је каменита подлога. И зато, да би се заштитили, они су грешници слагали плочасто камење испред себе, да би повисили заклон.

Ватра је била замукла целом дужином нашега рова. Али Бугари су још увек пуцали. У почетку учестано, потом и они све ређе, док се најзад не ућуташе. Завладала је тајанствена тишина. Наредио сам ипак највећу опрезу.

Али неспокојство ми изазива помисао на муницију. Дошло ми да се чупам за косе. Но, хвала Богу, и они су се притајили. Ваљда и неће. Опет груну плотун из њихових ровова, и сада алаукнуше још страшније: „Уре, уре, уре!

За ову њихову погибију оптуживао је свога командира. Они су чули да се нешто одиграва у нашим рововима. Њихов командир мислио је да су наши напуштали ровове.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

) сместа осетили и савременици, бар они најбуднији, донео је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде без

редом, не сматрајући ништа на оне у среди двоточке, фалиш човека којему је он приказан; а кад се у свакој врсти од они средоточака таки натраг у другу врсту враћаш, то га онда ружиш“—?

Антологије се међутим не смеју обазирати на овакве текстове, ма како иначе они били поучни, забавни, изузетни или било по чему значајни.

Врло је занимљиво и поучно посматрати еволуцију њених родољубивих мотива: постепено, они су се изродили. Полако али поуздано, елегична орфелиновска кукњава над рушевинама српске величине преобразила се у

историјске неминовности који то игнорише: народе освешћују, дижу и буне, у значењу и дословном и пренесеном, само они који говоре јасно, и речи бритке, без два, произвољно схватљива смисла... Али има и друга ствар, и од ове важнија.

Кад би се ја подавао за читатељима, ја би морао постати луд као и они што су, па би напошљетку виђео да им не могу угодити.

) Ни већина наших писаца ове епохе није се хтела — није се смела а није ни могла — приклонити новоме захтеву: они су бранили онај други, књижевни језик.

богата столећа књижевне продукције, дакле песничке употребе и преливне изграђености, и италијанским народним, који су они почели у књижевности стварати и који су и створили.

Погледајте Орфелина, Рајића, Мушицког, Видаковића, толике сиротане ситније од њих: — они паралелно пишу на оба језика, незадовољни са оба, не присвојивши, неки међу њима, ни један од два коначно.

утопија и невољних руско-православских синодалних правоверстава, тако разумљивих сред католичке помаме прозелитизма, они су се нашли у незавидном положају бранилаца тобожњих литерарних светиња од навале савременог плебејског просташтва,

Није ни поуздано бележено: до нас допрли текстови тога песништва одвише су изобличени, отприлике као они панађурски музикантски шлагери шабачких цицварића, који познати Бранков стих певају у овако смело примакнутом

Ту стилску и идеолошку херметичност и заптивеност епохе разбиће тек Бранко и Његош: они су били живе снаге наших модернијих поетских могућности и актуелнијих националних потреба, и тек ће они српску поезију

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

тамо далеко — Те горостасне, црне авети — Што, као претећ небу, поносно По пустој земљи сенке пружају: То нису они чили валови Што их је моја младост гледала Са прозорија хладног гранита Величанствених оних палача, Одакле мора

Станиша?... КАП. ЂУРАШКО: Он! — А с њиме, канда, тајно шурује Лисица стара, сердар Радоше. ЈЕЛИСАВЕТА: Они су, дакле, тврди бедеми Којима ваља темељ рушити, Да на развали такој подигнем Млеткама мојим сјајне оклопе...

Јер када куцне свете слободе Тај тако жељно ишчекивани час,— Ко ће уз нас? Радошу, реци ко? Ако не они што нам дадоше Ђерку, онако дивну госпођу, Оружја, џебане, штампару, Ако не они, неће Арнаут!

Радошу, реци ко? Ако не они што нам дадоше Ђерку, онако дивну госпођу, Оружја, џебане, штампару, Ако не они, неће Арнаут! РАДОШ: И Цигане бих звао у помоћ, Само Латине — не!

ДРУГИ СЕРДАР: А кад он није право имао? РАДОШ: Па онда, кнеже, нећу питати За Шуловића и за Мићића — Премда и они место имају У мудром збору твога савета, — Али по жељи Иван-беговој: Не сме се ништа важно решити Без брата твога

— Па где су они?... Где је Станиша?... Ил’ га у тебе неко опада?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Опада...“ Гле отпадника, „опада“, Отпадници сте,

ЈЕЛИСАВЕТА: И тебе с њим! ВУЈО: Де! де!.... Хоћу л’ их пуштит... А дошли су и они да те лијепо моле, господару, за Радоша, да ни га поклониш, господару!... А ево те још и у бешици служах...

БОГДАН: Амин, старче! РАДОШ (позна их): Ах, боже, та то су они! БОГДАН: Ко, старче, ко? Зар нас познајеш? РАДОШ: Ај, ђецо, остарио сам, врло сам остарио, па и не видим; — а и шта

— СТАНИША: Напред! За мном! А спровешћу их, Катуновићу, ја! Ни ти, ни они, ниједан од вас Неопојани неће наћи гроб — Опојаћу вас све — чућете Пушака наших страшне трескове... Јуриш!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

КРОЗ МЕЋАВУ Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

— Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору. Орлови мрлинаши, они грдни планински орлови огуљених, голих вратова и дугих, заоштрљених кљунова, почеше се вијати небом изнад стаја

Страхота погледати! Нагрнули оголели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље. Осјетили, нањушили и они, као и оне планинске прождрљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива што се износе на гробље.

Родбину И укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде: — Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива

Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање заустављала, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи се. — Идеш ли, роде?

Уморени и малаксали од силног напрезања и оштрог шибања ражљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући, са неизмјерним страхом и зебњом, како бијесни ноћни вихори урлају и

Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!...

— Наточ'-де ми једну, Мићане! — „Требало би, каже, на Мајданце 'нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада задали. Добро то, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ — „Знам, ама како ћемо?

— Ма да, чоче, тај! Зулумћар? Зулумћари су сви они били, осим честитије' и паметније' Џинића. Бога ти, немој ме пометати, јер...

Увијек су им стизале око поноћи у глуво доба. Тако су барем они говорили и народу казивали. Ко им је то доносио, ја вам ни данас не знам казати. На моју душу, не знам, браћо!

Ко им је то доносио, ја вам ни данас не знам казати. На моју душу, не знам, браћо! Лепешине су стизале, они су учили, а ја сам износио из подрума ардовић по ардовић.

Ардовић по ардовић — лето дође; ардовић по ардовић — љето прође, јесен дође. Ниђе капи ракије! Шједе они мамурни. Шљива премакла, па се забринули. Кажем вам, ниђе капи ракије!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Вековима тако кикоћу се они, Сплет њихов невидљив васељеном иде И, тек кад у нама звук срца зазвони, Њихове се чете оживљене виде.

О, пошли муње!... Но за сенку славе Они ће дати отупела чула И мрети свесно крај дедовских кула, Да. Пошљи клетве и безверје страве.

И у раскоши јужнога растиња Кô ведре цуре Палестине, они Пили су пожар и небеса сиња, Секиром рили земљу што се рони, А тужном песмом плели венац снова.

Тада залуд плоче слаћеш са Синаја! (1915) КАО ПРОМЕТЕЈ У кланцима се моја душа вије И чини ми се они исти кланци Кроз које прођох, где се патња крије, Стежу ме, кô тамнички ланци.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Не могу тамо у канцеларији ни да разговарам поверљиво. Наслоне они практиканти уши на врата, па сваку шифру цела варош одмах сазна.

И да ми свршиш распис са оним: „За сваку немарност по овој ствари одговараће ми лично председник.” А они тамо знају да тај свршетак у моме распису значи двадесет и пет у затвореном простору и без сведока.

Па онда, ти пандури зарађују лепу пару и на шверцу, па је право да се и они одуже држави. МИЛИСАВ: Треба! ЈЕРОТИЈЕ: Ми треба, господо, да поделимо посао међу собом.

(Из практиканстке собе излети лењир, затим упијач и чује се отуд граја.) Хеј, шта је тамо! Они се практиканти опет туку! Иди, тако ти бога, Милисаве, па им ти мало војнички подвикни!

МИЛАДИН и СПАСА (једновремено): Грађани, господине! КАПЕТАН: Море, знам ја да су они грађани него шта ће овце? ВИЋА: Па мора, присутници. ЖИКА: Сами сте ви наредили. КАПЕТАН (сети се): А јест, боме!

(Шчепа дивите, лењире и све што му дође до руку и гађа их, те се они повлаче и затварају врата.) Па и ви, разбојници!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

То су повеље владара и магната и други световни правни документи, такви као законици. Сврха тих списа захтевала је да они буду савршено јасни свакоме, како би се избегли несигурност и спорови око тумачења.

Уствари употреба оба језика у истом тексту показује да се они нису сматрали различитим језицима, већ функционалним варијантама истог језика.

Таква је лектира била привлачнија за своје читаоце ако је изложена на језику који ће они разумети без напора. Од 15. века романима се придружују и летописи, историјски списи лаичке садржине.

београдски стил, чији су протагонисти били писци широке културе, одлични зналци многих језика и светске књижевности. Они су дефинитивно унели урбани дух у књижевни језик, овога пута удружен са спонтаношћу и елегантном лакоћом изражавања.

Правцем који су они означили ишло се и даље. Каснији развој је доносио и све већу стилску диверсификацију. Разиграна машта појединих

и прожимања, док се не успостави културни склоп који почива на оба вида културе и на њиховом продуктивном односу. Они не долазе у колизију јер имају јасно раздвојене функције у друштву.

Када буду обрађивали своје, словенске теме, они ће користити само онај ужи вид те литературе, оне жанрове и ону поетику којима се слави светачки култ, јер су први

стварање бавиће се потом највише описивањем живота и подвига славних људи, њима ће бити даровани светитељски венци, и они ће постати узор моралног живљења, чега у тој мери и у тако систематичној доследност нема код других народа.

Хагиографски модел морао је бити напуштен, а главна пажња писца посвећена је ратним догађајима. Они у Учениковим делима заузимају централна места.

Али није само кнез хришћански херој. Подвижници су и његови витезови који гину заједно с њиме. Они су заточници верности владару, осећања части и дужности.

записа песама из времена одмах после Косовске битке, већ само епски стилизованих фрагмената теме у писаним изворима, они показују како су се историјске чињенице путем мотивских и језичко-стилских образаца транспоновале у поезију, чему је

у гори од пролећа до јесени ("Отишли су о Ђурђеву данку,/ Остали су до Митрова данка,/ Лист опаде, а снијег западе"). Они нападају турске караване, одузимају им благо; с времена на време појављују се у свом или суседном селу.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

И ја бих у вреви да врвим, осама на тргу ме снађе, тишина њином хуку: куд они шестарим, са рујних лица штијем лобање коб. Прострели, о, прострели ме раба. Промину њином сабласно ово остајање.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

За ручком, вечером чекало се да она прво седне за софру, она прво почне да једе, окуси од јела, па тек онда они: отац, мати... И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу.

И онда би настао онај после ручка кућни, тих мир. Чудан и чисто нем мир. У коме сви они: и Младен испред куће с књигом или таблицом, и баба у башти, и мати му унутра опкољена белином рубља, одударајући од

је баба крила, и ни деди, покојном мужу свом, па сада ни сину, оцу Младеновом, ником не казивала, као да се бојала да они, ако виде како имају толико новаца, не напусте радњу, дућан, не ослободе се и не постану меки, раскошни.

Јер и деца су знала да увек, кад год се дође код њих или они к њима, увек добијају што да једу. Али зато мати је морала бабу једнако да слуша.

оца са њиме, Младеном, сином, огледала се она предосећања матера према својим првенцима, она слутња, бојазан, што су они ти који ће, не дај боже када им мужеви, домаћини, умру, бити домаћини, хранити их, чувати, бригу о њима водити.

И зато још када су овако мали за тај њихов будући терет, бригу што ће они имати, били су и старији од њих, матера својих, једнаки са оцевима својим.

Сву своју љубав преносила је на млађег. С њиме, па и то кријући се, да је »они« не виде (баба, отац, и чак Младен) и не смеју јој се на те њене будалаштине, слабости, у потаји, кришом, млађег би

Шаренили би се они и одсјајивали обасјани сунцем. Утом би његови пролазили чаршијом на гробље. Напред слушкиња, на глави са корпом која

другови, пријатељи, одмах дизали, излазили испред дућана и немо се клањали, поздрављали их као да су тиме хтели и они да се придруже али не могу, па зато по њима, баби, матери, шаљу поздрав оцу на гробље.

Да се они, видећи само њега, Младена, дете, не би устручавали, не долазили да тргују, бојећи се да се Младен, као свако дете,

тргују, бојећи се да се Младен, као свако дете, кадгод не превари, потроши, изгуби новац од пазара, па после у томе и они не осете се као криви, што су тргујући, дајући му новац, тиме дали и пружили прилику да он згреши.

да је она ту, да она надгледа, узима новац, а не он, Младен, дете, и да зато немају бриге да ће доцније, ако што буде, они бити одговорни, осећати се криви. Зато би целог дана преседела строга.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

(СЕЗ, 19, 391). Пред крај свадбе, кад сватови треба да се разилазе, бивају они накађени б. (іб., 179 ид): то се данас сматра као шала, али је првобитно било можда лустрација после тродневног

: њиме се каде болесници уопште, да би се »растурила болест као овај дим« (СЕЗ, 19, 263 ид); па онда они који су добили грчеве у стомаку (іб., 218), и које је обузело лудило (іб., 64: за тај циљ узима се б.

Иначе је л. лек од далка (вода у којој је л кувана, ЖСС, 284); семенке самељу и пију у води они који не могу да мокре (Г3М, б, 1894, 801).

Бреза. 1. Бреза има апотропајску моћ. Од ње се плаше вештице (Софрић, 46). Кад сватови полазе од куће у цркву, они прелазе преко брезове метле — очевидно у намери да брезова метла задржи уроке и зле душе (обичај виђен у Београду).

л. је свето растиње (»од ње је света крв«), и на њу не сме ни вукодлак, ни икакав зао демон: зато ако они гоне човека, најбоље је да се склони у виноград (ЗНЖОЈС, 6, 149; 23, 185). Заштитник лозе и винограда је свети Трифун.

виле воде коло (Софрић, 69). Водом у којој је скувано лишће од в., трешње, јагоде и љубичице испирају главу они којима опада коса (СЕЗ, 13, 1909, 361). В.

вино, вода, со, цвеће), да би се одобровољили и са њима начинио савез, али у исто време, као да ничега није ни било, они се магичним начином терају (јер се од потковице, и од метала уопште, а нарочито гвожђа, плаше демони: отуда, на

, 28). На овом месту могу се споменути још неки обичаји. У Загорју када уочи славе домаћин послужи госте ракијом, они му даду ј. (БВ, б, 1891, 74). О Божићу људи се узајамно дарују јабукама (Беговић, 92).

с., 223 идд). Још једна интересантна жртва забележена је код босанских мухамеданаца: они бацају љуске од ј. у ватру »тобоже за птицу, која живи у ваздуху и храни се само оваквим миром« (ГЗМ, б, 270).

Кад се појаве први момци — весници да је венчање свршено, младожењина мајка износи пред њих ј., и они се за њу грабе [ко је уграби, тај ће се први оженити] — н најзад је заједнички поједу (СЕ3, 19, 161).

Калемљење се сматра за свет, богоугодан посао (ібідем). Најпре ће се примити они калемови који су извршени на Благовести (іб.), или на Велики петак (СЕЗ, 14, 50; 276), или на Младенце (цф. ЖСС, 96).

Ту цео текст басме!). У оба случаја к. је употребљена против мртвачких демона (јер они доводе град и олују, такође и болести, упор.

Ћипико, Иво - Пауци

Божић бијел, чист, прославио је Раде хицем из хајдучке кубуре, а комшински пиштољи и они из окрајних кућа одговорише бистром и јаком пуцњавом и на махове руше тајанствени мир што га први снијег селу донесе.

Старци и сестра слушају. Помислише: „Ако би Петар и преварио, неће закон, а они се пуштају човјеку од закона у руке!” . —Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар. —Колико питате?

— примиривши се пита је, а и не чека одговора. — А што велиш за мога господара, газда—Јову? Не могу ни они да живе без туђих жена, а нама бране... Па нека би и то, али данас друкчије милују! ...

Па нека би и то, али данас друкчије милују! ... Мени се све чини да су нам они душмани. Пуче ми од неко доба пред очима; чини ми се, к'о мисле: — Ради, штеди, мучи се, али не за се, већ за нас...

године платио преко педесет талијера, како он вели, што глоба, што некакових одштета, тобоже за почињену штету коју они што суде на своју рачунају, а на који начин то раде, нико у селу не разумије.

—Чуј и ову! — зачуди се Петар. —Знам ја за њу, — насмија се они времешни човјек. — На твојој сам, Павле! —Па кад знаш, причај да те слушам! —жури Павао. —Де ти, први си почео ... .

И то вам је витешки народ! — Читао сам: хоће да их силом помађаре... То они раде и са Србима и с другим народностима, а, кад би могли, и с нама би... —Па је ли то право? Срамота!

—Послаћемо га свим опћинама. Доћи ће и на вас. — Какова срамота? — умијеша се у разговор Илијв одвјетник. — Они иду за својим циљем, а тај је очит: хоће да помађаре све што није мађарско, па да тако створе једну велику мађарску

Дакле, на рачун других да постанеш великим! — чуди се газда. — То је друга ствар... Наравно да они не бирају средства. А ко их у животу бира, кад му је до тога да постигне оно за чим тежи?

—Нека, болан, пусти.. .. платиће луди влахо... А да, што би они без нас? Пусти крају, биће њима још посла... —Ради како знаш, али мога не пуштам! — истрча се Илија.

Што они нама желе, дао, брате, њима бог! Особито фратри... А зашто подржавају попа унијатскога, што пазаре са душама нашега нар

—Пусти ти њих... Кад они варају, вараћу и ја ... —Тако је! И опет се диже старац отац Дионисије и вели: — Ми смо заборавили у нашем весељу

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

устао из кревета зато што није био у стању да поднесе лечење, које је ваљда више шкодило од саме болести, или су му они напици стварно помогли, у што искрено сумњам.

Осећам неко млако задовољство што сам здрав и није ми баш непријатно што се они муче са својим балама и чиревима. Двориште је закрчено људским телима што дрхте и посрћу.

Кад је Прохор сазнао шта се о њему прича, бесно је просиктао да зна ко је измислио ту лаж. Показао је прстом на мене. Они који су отишли да претраже шуму и да се увере у истинитост или лаж оптужбе, нашли су, наравно, јасне доказе.

Игуман мисли да само он зна. Простодушни старац. Он је од оних људи који мисле да сав остали свет не види ништа кад они зажмуре.

људи прекаљених у дугим ратовима, решетаним кроз сва сита и спремних на све да би удовољили жељи свога господара. Они су једва дочекали да их властелин нечим запосли да залуд не расипају своју снагу у ленчарењу и теревенкама на Кули.

Најпре су му подвалили са јарцем. Он је тражио црног јарца без иједне беле мрље а они су му подметнули шареног. То је тек видео кад је пажљиво разгледао одерану кожу.

су Пипчеви људи неком непостојаном црном бојом која је тек толико избледела да се могла уочити подвала, иако су се они трудили да свакодневно обнављају бојење.

Можда се то тако догодило због тога што су сви они без изузетка потицали из себарских породица и што су били бескрајно захвални властелину јер их је извадио из ушљиве

имао куд, морао сам да потврдим, јер би иначе све што сам до сада учинио испарило као магла, нестало као танки дим. Они су сумњичаво одмахивали главама.

Помињу глогово трње иако сам ја само рекао трње а нисам ни једном речју одредио какво трње. Али они запели, глогово па глогово.

Баш зато што су спремни на подвиге којима се обичан људски ум опире као нечем неприродном, они натерују људе да их приме као чудаке, јуродиве занесењаке, друкчије од свих, обележене.

Угри, Византинци, Бугари, Дубровчани, сви они нису могли да надокнаде одсуство госта кога би овде желели најпре да виде — краљевог брата, бившег краља Драгутина.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

СЕ ВАЛИ) Под ногама мојим отимљу се вали, Силан је и страшан њихов бурни лет; А над мојом главом узнели се ждрали, Они журно лете у далеки свет Они журно лете у пределе југа, Где се цвећем краси постојбина друга.

отимљу се вали, Силан је и страшан њихов бурни лет; А над мојом главом узнели се ждрали, Они журно лете у далеки свет Они журно лете у пределе југа, Где се цвећем краси постојбина друга.

Пролеће је стигло. Више плаве реке Све његово друштво лелуја се ето... Они журно стижу од свештене Меке, И доводе лето. На обали пустој, о праведни бози!

копље Високо блиста А деца севера тавног, журећи на базар шумни, с мазгама пролазе туда тражећи добити своје; о, они не појме сладост чудесних санова твојих, Сирото дрво моје! (СТОЛЕЋА ДРЕВНА СУ ПРОШЛА...

Одакле долазе они? И куда вечито греде Тај спровод с песмама грозним? И кога односе они у крило вечности седе У вечерима позним?

Одакле долазе они? И куда вечито греде Тај спровод с песмама грозним? И кога односе они у крило вечности седе У вечерима позним?

И кога односе они у крило вечности седе У вечерима позним? Ћутећи пролазе они, и вечно по мраку блуде И од времена давних Бескрајни океан шуми суморну и хладну песму, Химну векова тавних. 1891.

Све радошћу дише. И, у чистој вери На посао дневни покрећу се они, На храму су давно отворене двери, И у храму кимвал тајанствено звони. 1892.

Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени, Но моје немирне душе неопевани јад. Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени Кроз опустели сад. 1893.

Мојом песмом невољници васкрсење своје славе, Од те песме осветничке крунисане стрепе главе. У њеноме они такту чују звекет из даљине И топовску страшну паљбу и шкрипање гиљотине.

И хôр свештеника Оглашава поноћ светим молитвама. У црноме руву, спрам буктиња сјајни', Изгледају они кô духови тајни. Мртва, пуста поноћ, нигде жива знака!

На цветној обали морској они су седели често У светле вечери мајске. Са тавних коринтских гора Ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи, И они

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Сви су се они овде борили; а још даље, у прошлости, таласало се овде Панонско море, и праћакали се, ваљда баш на овом месту, морски

Дневна жега упућивала је имућније становнике да тек пред вече оставе своја склоништа и уживају у хладовитој ноћи. Они су, према томе, имали знатно више прилике да посматрају звездано небо него ми, становници севернијих крајева, где је

Тим својим послом, положили су они, не хотећи и не слутећи, темеље наше астрономске науке.“ Желимо ли, драга пријатељице, да у нашем лету кроз минуле

свештеници у таласастим одеждама, па врше своја посматрања уз неке церемонијалне обреде, којима не разумем смисао. Они су се поделили у три групе. Једна од њих посматра пажљиво Месец, друга Јупитер, а трећа Марс.

Ниједан важнији државни посао није предузиман, док они нису нашли да су знаци неба повољни за његов почетак. Може се лако замислити колики су утицај имали они тиме на све

Може се лако замислити колики су утицај имали они тиме на све државне послове. Читајући из звезда оно што им је било по ћуди, они су били стварни господари државе, а

Читајући из звезда оно што им је било по ћуди, они су били стварни господари државе, а делећи будућност другима, они су осигуравали себи угодну садашњицу.

Читајући из звезда оно што им је било по ћуди, они су били стварни господари државе, а делећи будућност другима, они су осигуравали себи угодну садашњицу. То је била одувек нарочита вештина свих свештеника - старе Месопотамије.

па су због тога оном својом првом половином постали праоци астрономије, као што су и алхимичари били дедови хемије. Они свештеници које смо затекли на врху Вавилонског торња како посматрају Месец, Јупитер и Марс, скупили су тим својим

скупили су тим својим послом драгоцених знања, из којих се развила астрономска наука Прва од небеских појава коју су они уочили, била је та да је међусобни положај звезда - са незнатним изузетком, о којем ћу још говорити непромењив.

Но, тим радом упознали су они још једну чињеницу фундаменталног значаја. Посматрајући звездано небо, они су опазили да оно не стоји на миру него да

Но, тим радом упознали су они још једну чињеницу фундаменталног значаја. Посматрајући звездано небо, они су опазили да оно не стоји на миру него да се креће; звездана јата на западној страни неба спуштају се, не мењајући

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

О златоје пролеће! Риболовци ран' устају не боје се хладности, мреже своје сакупљају, полни јесу радости; на кораљах они плове, по бистрини рибу лове. О златоје пролеће!

Скочи лаком ногом, А тичица прну, „Збогом тицо збогом!“ Он се стази врну. „Стазо вита нес' ме Преко они гора, Па сретна однес'ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Опет чивчије? СТАНА (прилази јој насмејано, ужурбано): Ништа, ништа, снашке! Знаш ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај котличе, дај котличе«.

Да не мисле, ако су им газде помрле, да они сада могу како хоће. Збогом! (Прашта се.) ТАШАНА (га љуби у руку, и испраћа до излаза).

Ако морате због деце, што треба они кадгод да ме виде, онда отворите два отвора, оставите две рупе, па нека ме кроз њих гледају.

ТАШАНА (охрабрена): Ох, сви они, и кад дођу, као да су дошли њега, покојника ради, да њега виде, да њега походе, и као њему мртвом да угоде.

А за хаџије: хаџи-Ристу и друге?... Они и онако нису никад ни волели што ме је покојник узео... МИРОН Како »нису волели«?

Они и онако нису никад ни волели што ме је покојник узео... МИРОН Како »нису волели«? Шта си ти, и каква си, те да они нису волели? ТАШАНА Не знам.

нека те чује само хаџи Риста и други па ћеш видети! СТАНА Ех, не знам ја те хаџије. Па они су ме, снашке, на све ово и научили. Сам свекар ти, хаџи Стеван, први ме је он све научио.

Знаш ли, снашке, причају да их је позвао, они сви дошли и затекли га где служи у цркви. Он никога од њих не погледа. Са Ристом ни да се здрави.

Још ме је страх. И да знаш како сам се бојала да се они због тога још више не наљуте на мене. СТАНА А, да се наљуте? Смели би!

Смели би! Знаш, кад им деда подвикну, хаџи Риста у несвест да падне. Љубећи му руке молио га да му опрости. Вели: они нису знали.

Ех, када би ти то могла, али само ти. Јер ови, хаџије, кад би им за то казао, једва би дочекали да они приложе; а ја бих волео да само ти приложиш, да то буде само твоја задужбина.

И то не зато што те лично мрзе, што си их ти преварио, него што су се они варали у теби и пуштали те да си испред њих; да их ти засењујеш, због тебе нису могли они да се виде, нису штрчали,

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Тврде четвороугаоне столице без наслона с којих се они сатима не дижу, и које им кости стружу и бутине пресецају, па сироти само одлажу ногама. Главе вечито погнуте.

Већи су и од Бога и од цара шор и комшилук! Што они хоће, у чему се сложе, то буде... Али шта вреди сад о томе говорити. Прође најбоља младост.

Сека почела да поболева; оздрави, поправи се, па опет зенемогне. Заређаше код мајстор Косте они познати натмурени, недоједени, па и отплакани ручкови; јавише се пресели празници; дођоше кажњавања деце, прво старим

Шеснаест година; престао да се развија како би требало, а они то нису ни узели на ум. У очима има нешто што он, отац, данас први пут види. Мајстор Косту прође језа.

” То је говорио тако као да нешто зна што они не знају. Али га нико даље ништа не пита. Кад у једној породици почне да не ваља, ћутањем се бар одлаже оно што ће и

„Увиђавност је нарочито јака код људи усамљених, заборављених, безнадежних; они се боје свега и стиде себе. Смрт Срећкова бацила је старог оца у сав ужас старости и немоћи.

У свету бачких паланака салаши су нешто нарочито. Они могу бити уско везани за своју најближу паланку, а могу сачињавати сасвим засебну сеоску организацију која се успешно

Али, ето, живимо с њима... А како чујем, било је да су и они куповали српска имања, и тешкали се да је с тим један Србин мање.

„Треба јој, госпођи удовици, натрти нос. Остала за Тошом велика богаташица, а побогу, као они њени коњи, грау па грау.

Уме бити срећан, и то је његова срећа... Јулици и Срби чиним много више, они више и траже, али њихово радовање је сасвим другачије.

јесу ли били предлози условни? је ли била она једна реч коју у моменту нужде увек нађу јаки људи, они што успостављају своје воље, али пробијају уједно и врата на неком ослобођењу које и оној другој страни годи.

Везивала их је можда само она чудна друштвена и економска нит која неминовно везује несрећне и промашене, јер се они између себе највише помажу, они најлакше примају да заједнички страдају и жртве подносе.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Похвално је поведеније они који своје дете јошт из млади ноктију с оним упознавати паште се, које ће им потом у зрело доба круг дјејателности

своји, али Роман, који је, као што је речено, поетическо воображеније имао, особито сном збуњен, помисли да су то они исти непријатељи који ће га у ропство водити, пак распаливши се гневом Краљевића Марка, »Мене у ропство?« викне.

Сљедователно они људи који трговцима лађе и амбаре празне и с тим већи Верѕцхлеіѕѕ чине, не само што нису републики на досаду, него од

Зашто баш гологлави, ја не знам, може бити гди је велика врућина била. Но како је год, доста што они у добро време дођу, јер се баш Роман спремао да провали врата и своје непријатеље накраће очепа.

А то и из тога повода што су они одавно себи за правило утврдили: Wенн ман дицх міт Кріег бедрохт, лаѕѕ андере фüр дицх ѕтреітен.

Пришелцима се слободно ово генералисима (они сопственог вожда нису јошт имали) командирање врло допадне, и сви Роману тêте à тêте пођу.

нон те цреаві, нон те оццідам (нисам те сотворио, нећу те ки убити), јошт веће почитаније код слишатеља подигне. Они се с њиме опросте и, Романа узевши са собом, одведу га у град и кадији предаду да га он његовој кривици соразмерно

колико ми на аљине, то јест у месецу се само дотле у браку живи док је мужу или жени по вољи, а како им се не свиди, они се раставе, и на овај случај муж мора узети девојку, а жена младожењу. Госпожа Мигрен: »То је земља!« »Молим, г.

магарцем и његовим господаром тесна нека симпатија царствовала, које овде само тога ради наводим да потврдим систему они филозофа који се тврдо надају, после смрти своје, до вола или до магарца стићи. »Молим, г.

Је ли само ова мисао или друго штогођ Романа побудило да он пут свој преокрене, видиће се. Познато је како они који се први пут у картање упуштају чине; — спочетка ради су мало у кафану, да им време прође.

нешто мувају, све се као у послу налазе, час једном, час другом у карте завиркују, док на позиваније играјући лица и они не заседну и наједанпут себе у клопки не нађу.

« О, само ви пођите за њега, па ће се он сам удавити! Тако, дакле, чине они који се гладе у браку срећу достати. Девојка се сирјеч глади да будуштег мужа по образу глади, а мушко опет да своју

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

седе провидни за столом И виде један другоме звезду у срцу Венцоносац им ломи и дели Њихову златну прошлост И они је једу Сипа им у путире белих божура Њихову рујну будућност И они је пију На коленима под столом Мачеви им тихо

им ломи и дели Њихову златну прошлост И они је једу Сипа им у путире белих божура Њихову рујну будућност И они је пију На коленима под столом Мачеви им тихо реже У чанцима на столу Огледа се вечерње небо И на небу крај

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента. Како су ми на тај начин створили донекле репутацију човека без

— Слушај, пријатељу, — рећи ће он, посрћући и наслањујући се свом тежином на будућег биографа — они што су пили са мном напустили су ме, стоке божје, па нема ко да ме одведе кући.

Али они који су се окупљали око моје колевке проналазили су увек по нешто ново на свакоме моме делу тела и узвикивали: — Ју,

испрсава не би ли му спазили медаљу на грудима, коју је, ни сам не зна зашто, добио и сви други и многи други, зар сви они не дижу ногу увис и не казују вам: „Ја имам нове пипе!

сам за ручком, вечером, па и иначе, са особитом пажњом пратио сваку реч која би се измеђ' оца и мајке водила, мада су они погдекад и шаптали, очевидно зато да ја не бих чуо.

Када бих на све позиве мојих гонилаца да сиђем ради предаје ја упорно остајао горе, — они би донели пун тањир колача, метнули би га под орах и сви се повукли у кућу и прикрили.

пуно двориште и који би са своје лојалности били врло подесни поданици, шта би учинили сазивом њиховим у скупштину? Они би извесно образовали посланичке клубове, тј. клуб ћурака, глуб гусака и клуб пловака.

Али се те ствари често комплицирају што се у решавање обично уплету и они који су најмање надлежни за то. Најпре све тетке и стрине, а затим и они бесплатни породични саветници од којих готово

Најпре све тетке и стрине, а затим и они бесплатни породични саветници од којих готово свака породица пати. Разуме се да је код мене ствар комплицирала и

Док су они мислили да ја угушен сузама спавам, дотле ја нисам могао мирно заспати све док се не осветим за то што сам искључен са

— Јес', ал' затворена писма, — упада мој теча — а ако писмо отвориш, они онда тебе затворе. Па бирај, хоћеш писмо да буде затвор ено или ти да будеш затворен.

Да је код професора било мало добре воље, они би баш у томе, што никад не одговарам на оно о чему ме питају, запазили код мене известан политички таленат, али они

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— издра се командир кроз стиснуте зубе. Зажалио сам тренутно што и моје мамузе не праве ларму. Али, и они што остадоше нису у бољем положају, тешио сам се. Овако ћу преко прве ограде у ноћ. Неки пас лану.

Стиснух зубе, па је дохватих и рукама допратих до њеног правог положаја... Ено су и коњи привезани за ограду... А они из цркве нешто износе. Јест. Немци су, виде им се калпаци.

Добро, и да побегну. А ти заборављаш да су њихови пешаци ту, пред селом. Чују пуцњаву, и таман ми на пут, а и они. — И то јест — одобрава наредник.

Силуета цркве... Неки људи... — Ура, ура, ура! — Заустави! Коњ се пропе. Бичеви зафијукаше. Топ пролете... Они у порти трче... Згазиће ме!... Осетих бол у рамену... А онај трчи огради... Коњ запиње као побеснео...

Свитну пламен... „Ура, ура!“... Коњ се у месту окрете... Сударих се са командиром... Неки коњаници... Они беже, беже! Пролете и последња кара... Појурисмо... У мраку назирем како се заноси слободан задњак топа. Промакох.

Унутра је тињао жижак И они затражише да им се отвори. Да се мало одморе, а и да понесу, ако што нађу. Стари воденичар, вероватно глув, као и

Али ађутант краљев ми у пролазу добаци: — Скрећи на коју било страну, само не води тамо. Тада сви они почеше говорити Краљу како је опасно ићи овако у групи. — Немојте ви мени објашњавати...

Говорио сам ја њима раније: како би било да поручимо ове аероплане, можда ће нам требати... А они мени веле: „Величанство... не треба нам. Пратићемо ми чету војника у извиђање, па ће нам они поднети извештај.

А они мени веле: „Величанство... не треба нам. Пратићемо ми чету војника у извиђање, па ће нам они поднети извештај.“ Е, ето им, нека прате сад чету...

Раније, они су се још и заносили надом да ће се после једног силног налета повратити и можда осветити за нанесену штету и срамоту.

А ту су стали као замрзли, очајни због даље неизвесности. Први пут војници су застали неодлучни. Видели су они да отаџбини нема спаса. Требало је оставити куће, породице.

Требало је оставити куће, породице. У неизмерном очајању које је обузимало земљу, зашто и они не би подносили опште јаде заједно са својима?... Досад их је носио неки колективни занос. Досад је још било неке наде.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ЈЕДНА СТАРА АРИЈА НА МОДЕРНОМ ИНСТРУМЕНТУ МЕНИ, ТЕБИ И ЈОШ НЕКОМ ТРЕЋЕМ Ај! ај! ај! Сви корачају данас они испод јесењег неба као испод прокислог сурог амрела.

“ Да ли разумеш: најзад пао? Сви корачају они данас испод јесењег неба као испод прокислог сурог амрела. Ај! ај! ај!

Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести. Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући. Они су били тамо, Ти дивни храбри авијатичари Под кожним капутима.

Овде се жене само у кошуљама, а људи у гаћама шетају; по томе закључујем да они попуно голи спавају. И овде је вода тако масна ...

Видех бога. Одједном би ме стид од тог што рекох и ужаснух се. Они нису хтели ни мог имена нити ичијег, ја сам учинио по трећи пут исти ужас.

И што би људи били криви за моју патњу чак кад су зли; као да и они сами ме се тиче шта ја у површном свом животу, или у животу обрнутом на другу страну, не осећам бога!

На броду ”Ђул-џемал“, фебруара 1932. ПОНОЋНЕ ДЕЛИЈЕ Кроз чарну гору они јаше, Кроз чарну гору они зуре, Са неба капљу пусте уре, Поноћне делије кроз ноћ јаше.

На броду ”Ђул-џемал“, фебруара 1932. ПОНОЋНЕ ДЕЛИЈЕ Кроз чарну гору они јаше, Кроз чарну гору они зуре, Са неба капљу пусте уре, Поноћне делије кроз ноћ јаше.

Коњици ко да њини врани Не тичу тле земље гора Већ да су они нови дани Без сјајног зрака и без зора А грдне сенке што се вину Ко да су сенке коњских крила Што пођу са њих у

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ђаволу је душу продала! — шапућу већ и они који су с њеним унуком на свет дошли. Је ли чудо што схвати Лепотица како свима око себе смета?

Шта је могла да прича с њима? Људе које је она волела, они нису знали ни по чувењу, а како се некад живело није их занимало.

Сребрила јој се крљушт на месечини, а они који су је видели стајали су и слушали као затрављени. Сву ноћ загледан у трак месечине на таласима, Маријан је био

Коначно, моћна планинска стена би претворена у округле, блиставе белутке, али су и они викали углас да су стена и остају стена!

Зар у тој кући није било мушкараца? — Па, можда их је и било! — рече сат мирно. — Али, они су припадали коњима и ратовима. Долазили су и одлазили, нестајали.

Само младићи очију соколових могли су постати витезови Цветоборци, а они нису трпели пропусте. Свако ко је на свом имању или у својој околини допустио ма и једном цвету да опстане могао је

Више се није могло оклевати. Позваше Мудре старце, али ни они нису знали шта би то могло да буде. Решено би да позову Видара — ако он не зна ко ће знати?

Чују га само они који умеју да воле.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу! Него знају како је отац прек, па једва дочекали да бату код њега оцрне. ВАСКА (с досадом): Ћути, молим те!

АРСА (увређено): Па шта могу ја? Занат јој је то? А она то с мајком и оцем ради. Свирају — шта друго и могу они, Цигани? А да је она жена, хајде де. Али ово је девојка. И поштена. Што је право, право. Сви душу носимо. Али за то...

ТОМА Ех, поштена: Сигурно ради њеног поштења толико се бесни и трчи око ње. АРСА Ништа ти још не знаш, хаџи! Они млади, па већ човек и да се не љути. Али што за ове друге, старије, домаћине!

А пандура ако пошаљем, они га избију; а већ полицају ни да погледају. ТОМА Власт!... АРСА А ја шта да радим? Коме да судим? Њима или њој?

Сватови напред, младожења остраг, а Цигани за њим. Певају му и свирају они да га развеселе, а свирка им оштра, оштра те срца кида!...

Свирив ми они и појев. Т’нко и високо кроз ноћ и на месечини свирив. А из серај и башче, куде младе жене и девојке око шеврдан и на

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ми здружујемо душе људи свије'! Мртве са живим вежу наше нити: И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије! Пригрли ова јата благодатна!

1911. ЕЈ КОЊИЦУ Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило, Гдје је доба оно, гдје су дани они Кад је срце пуно рахатлука било?!

Но док се они лију, Падају и дижу, Уза њих, озго с високих скела, стижу И бију, Кô звона друга, Удари чекића многих.

Врхови се жаре — Тихо вече шушти у гримизу свиле; Они кући иду, као сенке милê Путем, покрај гробља, уз јаблане старе. 1912. ТЕЖАК Замахујем.

Не стој на пут!... Мрко слути Онај што кô вихор гони... Руком држи кинџал љути, крвав као мјесец они. 1896. ЕЛЕГИЈА О ријеко драга мога завичаја, Како си лијепа, кристална и плава! У дубини твојој небо одсијава.

И. напиру се косци ко ће прије! Не ћуте они умора ни грча, Само што жеђи одољети није. Гле, један висок као стабло срча, Бришући знојно лице што се плами,

! А мајка ваша замља вам је ова; Баците поглед по кршу И пољу, Свуда су гробља ваших прадједова. За ову земљу они бјеху диви, Узори свијетли што је бранит знаше, У овој земљи останите и ви, И за њу дајте врело крви ваше.

Зашто си, реци, моја лепа, Ти оставила мене? 24 Силу ти причаше они, Силна је оптужба текла! Но моју душу што мучи Та дружба није ти рекла.

У крви посрну витез, С клецањем кући див миче.'' Кад ја сахрањен будем, Тад је крај ове приче. 47 Они су кињили мене, Гњеву ме гоне бледом, Једни љубављу својом, А други мржњом и једом.

На лице зима ће доћи, А лето У срцу бити. 49 Кад се растају двоје, Они се рукују тад, И стану плакат и дуго уз горки уздишу јад. Ми нисмо плакали, драга, Нит' рекли ''ах!'' ни ''вај!

Ми нисмо плакали, драга, Нит' рекли ''ах!'' ни ''вај!'' Касније сузе су дошле И горки уздисај. 50 Они сеђаху уз чај и о љубави Речи је пало сила. Господа беху од укуса, а госпе Од нежна чувства и мила.

И дван'ест дива. нек дође Великих и устрајни', Јачи но Христофор свети У Келнском храму на Рајни. Нек они ковчег однесу И спусте у море тамо, Јер тако велики ковчег За гроб је велики само.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Сличан развитак имала је и епика огромне већине народа. Велики епови су, у ствари, изузетне појаве. Они су стварани под нарочито повољним околностима, несумњиво на једном таквом ступњу развитка који многи народи нису имали.

То мишљење, наравно, није тачно. Истина, у многим случајевима епски песници — не само они који су стварали епопеје него и они који су певали краће епске песме — живели су на краљевским и уопште великашким

Истина, у многим случајевима епски песници — не само они који су стварали епопеје него и они који су певали краће епске песме — живели су на краљевским и уопште великашким дворовима.

Откуд би онда проистицали они страсни тонови бола и радости, онај ватрени однос према људима и догађајима, према животу уопште?

С друге стране, од лирских и епских нераздвојни су драмски елементи. У почетку они се сви јављају у исти мах и скоро у подједнакој мери, а неке песме су до краја остале лирско-епско-драмског карактера

У њима је оваплоћена вековна борба. Они су носиоци најдубљих народних мисли и осећања. Сав хероизам, сва страдања, све жеље уткани су у те ликове.

О томе говоре историјске песме. Али они су морали да се хватају укоштац и са разним другим недаћама: са неродним годинама, са болештинама, са безбројним

Неписмени, незаштићени, немоћни, они су осећали сујеверни страх како пред појавама у природи тако и пред појавама у друштву.

Он је хитар, лукав, домишљан, неустрашиво безбрижан и помало шерет као они познати и омиљени народни типови из народних приповедака.

Ту и он сам падне од Турака. И у Први мах покажу се јачи они што су били с Лазаром, и победа се приви на њихову страну. Али не беше то време избављења.

у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким. И шта је било потом?

се оконча сечењем главе, а његови мили другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се што су могли лепше да они сврше пре њега, те да његову смрт очима не гледају“. Та српска прича стављена на Хартију око 1431.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Ради на точењу бозе Па јој и није до позе За сликање БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ Бегунци од куће Не бирају средства Они само седе И смишљају бекства На све стране света У сва лепа места Могу ако хоће Да се сместе сместа Кад чујете

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Дјечак огорчено пљуцне. — Пхи, баш су ми и то неки кићени свеци! Да они мене нешто замоле, на примјер да се играмо „труле кобиле“или шта било друго, ја бих одмах скочио.

— Па тамо гдје се ви кријете. — Ее, па ти не можеш тамо! — отегну Стриц с дрвета. — Код нас долазе само они које је училељ истукао. —А мени учитељ не да да Жују доводим у школу — пожали се малишан.

Иако мали, они су ипак били дјеца своје земље. Због тога се, док су стајали око хајдукова гроба, нашем Јованчету наресила суза у оку.

би њихова грађевина личила на колибу неког трапера ловца на медвједе, или на маскиран индијански шатор, а овако... Они су знали само за хајдуке и ћумурџије, а то су, мора се признати, тајанствени људи везани за ноћ, дубоку шуму и

Дјевојчици заиграше усне. Она погледа по свима редом да се увјери узимају ли они озбиљно то што Стриц говори. Најзад заустави поглед на њему, кос, испитивачки и мученички поглед онога који страда и

Ђоко Потрк, коме су се по глави вјечито врзмале најчудније мисли, одједном се нешто присјети: — А шта ће бити ако су они јутрос отишли у школу да се предају? —То Јованче никад не би урадио — озбиљно дочека Вањка Широки.

У њиховој сумњи још их више учврсти Ђоко Потрк кад их подсјети: — Јесте ли видјели како су се они прошла два дана нешто договарали и сашаптавали? Има ту нешто. Вањка Широки опет се успротиви.

— А шта ћу ја с мојом Жујом? Она се не зна пењати. — Па да је свежемо под букву — бубну Стриц. — Ехеј, а кад је они нађу, па погледају горе и виде нас! — досјети се Ђоко Потрк. — А ми нећемо да сиђемо, па им је опет џабе!

— досјети се Ђоко Потрк. — А ми нећемо да сиђемо, па им је опет џабе! — заинати се Стриц. — Они могу посјећи букву! — препаде се Николица.

Да им је сад неко прискочио из таме, могао их је слободно макљати као два говечета, они се не би умјели ни помаћи с мјеста. — Еј, упалите опет лампу! — сад нешто ближе чу се танак пискав глас. — Не пали!

Лазар Мачак збуњено погледа у Јованчета. — Откуд патуљак зна да је мени надимак „Мачак“? — Свашта они знају — прошапута Јованче, па се одједном окуражи и упери лампу право у дубину ходника.

Мачак се трже. — Који је сад ово ђаво? Да то нијесу они несрећни патуљци, па се попели некуд горе? — Не знам ни ја — уозбиљи се Јованче. — Тише мало да чујемо.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПОХВАЛА СВЕТИМ ОЦИМА СРПСКИМ И како ми, с којим нарицањем да их похвалимо? — Они су тропесанци црковни; како обмиловаше свету тројицу, тако пак и њих с почитовањем тројицу обжели сав христјански

добра и из вилајета прогоне, − не со тим да и Бога нам преотети могу и изагнати испод његове му снажне руке, нит се они курталисати могу од железне му палице ако нам те земљане градове и господство преузимљу...

ваше пакостнике и непријатеље, који год на вашу земљу узвојују, ви ћете сами надбити и протерати с вашом слободом и они ће бегати и падати пред вами. НОВОГОДИШЊА 3ДРАВИЦА 1732.

твојим знамењем свирепо и ричуће укроћује се море. Радуј се, крсте, крмилара хитрости! јер они који тобом разум примају, управљени бивају с малим дрветом и тамоносне корабље исправљају и у тесна ушћа и

И у десној му руци држаше седам звезда. Кад то смотре Јоан, Паде му пред ноге на земљу Од страха кано мртав. Метну они чудни човек на њега Своју десну руку и рече му: »Устани, не бој се, ја сам први и последњи!

Ка нека отока текућа Од великога света пружила се Чак до нас. А то недознано је По чему се они светом блистају: Или к првоме свету са својим дотицањем, Ил' му што на близу им стојећи служе Просветљују се.

У ветар и у маглу све прохуја, Оста саде — земља. СРЕБРНИ МАЈДАН Онако да сматрамо о свему, тако ка они што но златне и сребрне мајдане копају.

Лише, кад већ до златне руде дођу, те јој жицу намере, тадар баш с опипом и врло прегледају свесрдо. Кад они у засипној дубини земљаној прегоравајући свој живот много се забаљају а ја што наћи, ја и ништа (а толику муку и

« Чатући они то Валамово писмо, врло су се бојали мнедући им да ће доиста неки силовит од Израиља цар с војском на њих тамо доћи,

Прво чудо пред фараоном ш њоме учини: баци је на земљу — би љута змија, и оне змије што цареви чародејци бијаху их они произвели, све изпрождира. Пак лати је Мојсеј за реп те је диже; опет би палица ка и била!

Прође они народ јеврејски по суху, не поквасише ни окаљаше ни стопа ножних. Докле они проврвише одонуд на ову страну, дотле и

Прође они народ јеврејски по суху, не поквасише ни окаљаше ни стопа ножних. Докле они проврвише одонуд на ову страну, дотле и фараонова сва сила сулудо за Израиљи гонећи утрташе и они сви оним путем кроз

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Сва чаршија гледа за њом, и мимопролазећи и они што седе по ћепенцима и шију фустане и памуклије; само је погледају, махну главом и груну се у прса и уздахну, па шију

Па кад Мане заигра и заплете и залупа ногама, звече они пусти прапорци и силно дирају у срце све играчице. Мане је најчешће водио коло.

Не игра, него лети кад Мане поведе „Осампутку“ или „Потресуљку“! И само они прапорци у Манчиним штиклама што казују да играчи додирују земљу и да се ипак на земљи налазе!...

— Они нама просто не дају да живимо! — тужио се тај господин адвокату. — Они живе — будитебокснама! Ништа не купују на пијаци

— Они нама просто не дају да живимо! — тужио се тај господин адвокату. — Они живе — будитебокснама! Ништа не купују на пијаци!...

Код мене мало који дан да нема супе, а они празилук и на први дан Божића... С таквим светом не може да се издржи конкуренција.

И одржа реч! Написао тако да је све брујало по граду. Читали су и пријатељи и непријатељи Манини; они га жалили и замерали му и заташкавали „бруку“, ови ликовали и ширили даље тај глас. Мане је био као луд неколико дана.

Мане је Зону знао још као дериште, као „чупе“ или „чупенце“, — како би они тамо рекли за шипарицу, а и она је њега познавала још из тих рâних својих година.

и по томе што сад много штошта и не говоре пред њом, него кад хоће тако нешто да говоре и да се као старији изразе, а они је пошљу по нешто где ће се морати задржати подуже, а ствар им та, наравно, и не треба.

И они приметише да је Зона расејана и замишљена. Ништа не упамти што јој кажу. Ако је Замфир пошље по чибук и дуванкесу, она

самоћу младим створовима који не знају шта им је, а жељни су да пате; ону самоћу око које ври живот и чује се жагор, а они, скривени у тој самоћи, уживају јер знају да их нико не зна где су.

Но он је задовољан међу њима, а они га, опет, пазе и чест му одају (зову га пањ-Бељац), и не пуштају га лако, баш и кад би он сам хтео: што је он једини