Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Па и опет, ја их се радо сећам; радо спомињем та три добра дана, то неколико срећних тренутака; они су мени оно што је путнику, који је у мрачној ноћи залутао, огањ што издалека тиња... Ноћ је тамна, просторија пуста...
Двери се отворише, а из њих лаганим и озбиљним кораком ступи мој отац. Још му у оно доба беше црна брада, црна кâ она одежда коју је, као православни свећеник, страсне недеље облачио.
Бежао сам, а нисам знао куда... И други су бежали... Изгледаше као у оно прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део света селили да себи ново отачаство траже: преко ритова,
Једно вече се издалека чула рика топова. Хуји и тутњи, кâ оно тежак облак што у ваздуху риче и бесни, надимајући горостасне груди, тражи најлепше долине да их ледом мржње своје
Д. Рашићем? Па ако ти се чини да претерујем, а оно међу Бранком и Милорадом Поповићем?... Па, сиромах владика Његуш колико пута беше заборављен да недостојнијем од себе
Па ко зна, можда је њему милије било оно дете под земљом, неголи ми на земљи?... За њиме је плакао, а нас љубио... Тајна је то!... Астроном гледа у звезде.
1871. СИРОТА БАНАЋАНКА Три дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.
! Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!... А ја?...
То ви’ш, Маро, није лепо од њега! А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље! Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...
“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...
Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!... Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео... Хе!...“ Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен.
Дан за даном тужно су пролазили. Никад весела лица, нигде осмеха. Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Посвештавајући ја ову књигу теби, чрез то ништа друго развје т в о ј е проштење, зато што с т о б о м не живим и оно што| сам ја од других научио т е б и не соопштавам, получити желим.
Ибо оно што сам се ја надао јоште после три или четири године сопственим пристарањем и иждивенијем учинити, то исто у време ове
размишљавајући у тако бедним опстојателствам шта ће од њега пајпосле бити, дође му на памет да често, овде на земљи, оно што сила и снага не може, мајсторија и хитрост учини.
Буди добродјетељан, буди разуман, пак ћеш онда рећи к свим сујетним страшилиштам оно што је наше басне лав магарету рекао: „И ја да те не знам ко си, бих те се уплашио”.
Малоуман човек и високоуман, оно што не зна о том ни поњатија не могући имати, оно што зна чини му се да је то све што се може знати; зато што је себи
Малоуман човек и високоуман, оно што не зна о том ни поњатија не могући имати, оно што зна чини му се да је то све што се може знати; зато што је себи једном завртио у главу, ако ће бити и криво и
А разуман човек, ако ће колико знати, опет слуша с великим вниманијем што други говоре. Оно што зна рад је и боље знати, а оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од
Оно што зна рад је и боље знати, а оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од ког му драго, и тако од дан до дан
Жале мусулмани христјаном уступити оно исто што су од христјана силом похитили, а не мисле да бог и правда хоће да с временом опет сваком своје буде.
Нити су пре били, нити ће до послетка бити. Но они веле: каква је то правда да им Руси и Немци отимљу оно што су они од других отели? Нека само послушају ово што ћу рећи, пак нека сами суде.
Напротив, неки се све врте и окрећу, а кад им на посао погледаш, а оно мућак! Млого којешта почињу, а ништа не свршују; ако ли што кад и сврше, а оно не ваља, па залуду им мука.
Млого којешта почињу, а ништа не свршују; ако ли што кад и сврше, а оно не ваља, па залуду им мука. Зачињу и рађају неке главе премноге ствари сваки дан, но чемује све то подобно?
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
МОЛИТВА Да намирим она дрва! Да оберем онај грашак! Да претребим онај пасуљ! Да разастрем оно биље, по оном столу, испод оног храста! Да приставим онај лонац! Да откључам онај подрум!
него њих - Излазе из воде из траве из грмља - Од чега ли их толике направише има их тушта и тма - Какви ли су им оно коњи - Штајерци - Ено претрчавају кроз ону пшеницу - Кроз онај шумарак јашу два по два - Не зна се да л запад
је градски затвор (с чијег бих прозора, кад бих се попео себи на рамена, видео можда пијацу с мало снега) остао оно што је и био: затвор, једина чврста, једина стална тачка, кроз све промене и времена.
Певајући оно што нам се не пева, и славећи оног ко нам се не слави, идемо и стижемо и где нисмо хтели: на празно место, на које
Ако више себи желиш добра но што нама мислиш зала, ало, бежи, ало, главом без обзира, да те оно на шта си зинула не би прогутало!
Капу забацио, сив шињел огрно, иде пред коњем и пева, а не зна да носи машину која неће шити оно што се њему, златним концем, шије, него оно што се њози шије, црним концем, у сумрачје црно.
огрно, иде пред коњем и пева, а не зна да носи машину која неће шити оно што се њему, златним концем, шије, него оно што се њози шије, црним концем, у сумрачје црно.
Јеси ли ту причу завршио? Ако јеси, Могу ли сада и ја нешто да кажем? Коњушар који уме да говори оно што надзорник и кнез желе да чују, може се надати да ће једног дана и сам постати надзорник или кнез!
МИТСКА СЛИКА НАД ДУНАВОМ Шта је оно што прелеће Дунав? Шаран, који има вранина крила, ил врана, која има шаранов реп?
На кући нигде црепа ни прозора, у кући ничег, ни столице, ни лонца: оно што нису опљачкали војници разградили су и разнели сељаци!
ДИМ Шта се оно дими насред пóљā? Оно тамо, под оним облаком? Иза оних седам жутих слама? Зар је оно насред пóљā пећ?
ДИМ Шта се оно дими насред пóљā? Оно тамо, под оним облаком? Иза оних седам жутих слама? Зар је оно насред пóљā пећ?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
нам 27 добри’ момака, но ми опет и Чачане и Ваљевце (Турке) растерамо и сав Чачак попалимо; потом вратимо се у Ваљево. Оно кућа што није било изгорело, Срби раскопају, пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке
’ одговорим му ја, и почнем гледати по свој порти и по свима доксатима не би’ ли где цара могао наћи. ,Оно је цар Јосиф!
’ повичем ја зачуђен. ,Зар су у вас такви цареви? А камо му велики ћурак и велики каук на глави, ако не већи а оно бар као у нашег везира у Београду?
Ми покупимо чету и са оно 30 фрајкора одемо тајно преко планине; ноћу се прикучимо Бачевцима, и оданде у зору ударимо на обадва места, и
У та времена и Коча доле око Мораве подигне чете и Турке почне тући, зато и сада Моравци зову оно време „Кочином Крајином” а за ћесара Јосифа рат ништа не знаду него мисле да је Коча заратио.
Но напослетку Пасман-огла истури своју војску у поље на Хаџи-Мустафа-пашу и на оно мало низама, те све растерају. — А други су везири без боја побегли. И ту погине сребрнички паша, отац Хаџи-Сали-бега.
” а срицао сам овако: буке-рци-бр, виде-рци-вр, глагоље-рци-гр итд. Од оно доба до данас јошт нигде нисам видио онаквог буквара.
Мој сирома попа, Бог да му душу прости, како је он сам учио, онако је и мени показивао. Јер у оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак, који је желио што учити, морао је попу или у
свеце казивати, а то ми је врло лако било из они̓ стари̓ календара, јер који је крст пола окружен црвеном бојом, оно је мали светац, и од подне може се радити; и који је сав окружен, то је велики светац, и ништа се не ради, него вас
” То његово слово напомињем вам да се смејете, али ипак од збиље вам препоручујем, да све оно што народ почитује за светињу и ви да почитујете.
Зато, мудро се владај и оно што ти се сада учини да није онако као што старији људи говоре, а ти немој одма да се плећеш у свађу, него причекај
Задушницама, Благовештенију, Воскресенију, Петрову-дне, свега да рекнем 10 пута или мало нешто више на годину, а оно како клепало удари, онда грне сав народ у цркву и хоће на вратима да се подави, и ко пре уђе, жена или човек, тај
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— развикао се газда Рака, па полете као смушен за Пајом. Кад тамо, а оно — два назимета неког Симе Иванића провукла се кроз плот, па ришкају око увратина. Сиромах Сима! Сад ће имати посла!
Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама.
— Ама шта хоћеш ти море! — подвикну Стеван и унесе се преда њ. — Хоћу, брате, да ми се потра осече... Оно је пропаст! — Па што љуцки не кажеш, него си се ту распомамио као бесан!? Потра, потра, — добро!
— Е јест поган човек! — рећи ће Срећко Илији и Стевану. — Не може ти оно, брате, док не закине туђе муке — цркло би! — додаде Илија. — Ено, све стара потра — готово иструнули они струкови...
— Шта велиш? — упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко. — Оно твоје »добро јутро«... Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се.
— Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо! — Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Бура — куд се год макнеш, све људи граде роге... — Ја збиља!
— Коју? — упита учитељ испрсивши се. — Знаш, хвала богу, коју! Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив! — Треба ошинути обешењаке. Хтедоше да ми поморе онолику живину...
— рече и погледа по свима гостима. — Комесијално... Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном. — Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак. — Ја, мерџани... то су они корали? Је ли, учитељу?
Били пришао да види изближе, не би ли? Готово га нека сумња хвата. Хајде па приђе. Кад тамо, а оно — газда Рака чучи у трњаку, па стење и ћути, а рога му стрчи за вратом!
Молим те, брате, ако бога знаш, скини ми ову беду! — Е, е... богами, газда-Радоване — поче Сима као да се затеже — оно ја бих ти као и скинуо... ама шта ја знам ко ти је то натурио. — Ама они, Симо, брате, богами!...
Уђем у кућу, а сама му госпођа његова ту. Погледам, а оно стоји поред дувара један гвозден астал... Као постављен да се руча, као није...
Пометани лонци на астал, па вру — ваљда скинути скоро с ватре. Ова госпођа узела па као меша — оно вру једнако... О, како то ври?! Подвирим се под астал да није оздо ватра наложена. Ај; нема нигде. Пипнем астал — врућ!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Наоколо се оплете прућем, али се остави рупа за врата и баџа, која је служила место прозорића, па се оно пруће улепи блатом, да не би ветар продувао. Озго се покрије кровином или кором од дрвета.
То су одељење звали „кућа”. Зато се, у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”. Било је и бољих кућа. То беху куће задружних породица.
Данас је то село велико и ушорено. Има у њему преко три стотине пореских глава; али у оно доба једва да беше педесет кућа. Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу.
Маринко опет удари „темена” и изиде из одаје. Врљао је вас дуги дан. Рој мисли обујмио му памет... Он је желео да оно што уради, уради најбоље. Пред очима му стојаше сјајна будућност. Дружиће се са првим беговима...
Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет... Стаде радије гледати Станка него Лазара... Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази. И не да се то сакрити од ока које мотри!...
Или ће он убити Станка или — ако то не учини — Станко ће убити њега! То знам утврдо!... Ово је кавгаџија, а оно је делија. Удариће сила на силу!... Мој Суља ми већ више не може рећи: ти пушиш џаба мој дуван!...
Али сад, кад му и један стар човек вели оно исто што му једнако његова црна мисао шапуће, сад му се учини да је у праву да тако уради!... И шта га се тиче Станко!.
!... — Да је и мени ко причао, ја му не бих веровао... али обијен сандук и однето све!... — А колико оно рече да је било? — Равних две стотине дуката!... – Две стотине дуката!... Их!... А сумњаш ли на кога? Иван умукну.
Маринко Маринковић истаче се па рече: — Кмете Јово, попо, и ви браћо!... Оно, истина, Иван Миражџић ме свакад грди, назива ме турском улизицом и свакојаким именицама, али кад је ствар така, онда
па се диже колу... Мислим се: дај да видим шта ли је оно чепркао!... Док тек Лазар пројури поред мене са пиштољем у руци.
— Симо, — рече кмет Јова одзбиљно — види-де овде. И показа штапом на оно влажно место. Сима се саже и поче чепркати. Ледени зној проби чело Алексино.
Прва мисао беше му да се поздрави с Јелицом. Осећао је да се мора с њом састати. Он јој мора казати да је лаж све оно што се данас селом пронело о њему и кући његовој... И још много требало је да јој каже... Па се крену Севића кући.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Све траје на великој њиви, Све једном што суза нам зали; Јер стократни живот проживи Све оно за чиме се жали. И срца мру, трошна међ свима, И ташта и противуречна — Но оно што на дну њих има, Све само су
И срца мру, трошна међ свима, И ташта и противуречна — Но оно што на дну њих има, Све само су делови вечна. И траје све, као из клетве, Кроз празна и печална места — Сав мирис
У души засветли... које је то доба: Зора или вече? Плам што је заблисто; Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!... А мени се чини тако једно исто...
И чујем, у мени лист за листом пада. СТРАХ Зашто волим тако све оно што мине, И радост, и боле? С каквом жељом тамном Ја лакомо слушам тај глас из даљине, И погледам на пут који оста
И кад ови дани за свагда прохује, И кад опет хтеднеш чути моје име, Хоћу да се оно у твом срцу чује Кô шапат пољупца и уздисај риме. САТИ Како брзо живим! Како сати дуги Пролазе, кô беле птице.
ИЗМИРЕЊЕ И када те живот болно разочара, И када престану и жеље, и снови: Оно што нам врати једна суза стара, Вреди један живот незнани и нови.
гнездо изнад ваше главе, Топлије од гнезда у орла и ласте; Ветар отме грану или влакно траве, А, кô цвет џиновски, оно ипак расте.
Плетем своје гнездо високо над вама, А још нико не зна место тога гнезда — Оно иде као што над обалама Путује у небу изгубљена звезда.
су наше среће небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка — Свет је само оно које у нас стане.
Јер је отаџбина само оно куда Наш зној падне где је крв очева пала; И плод благословен рађа само груда Где су мач захрђан деца ископала.
Какво чудно одојче! Када оно сиђе из наручја мајчиног и постане човек, колико ће величанство од снаге да покаже у животу.
у којима је узрујано струјила бела крв страшћу и заносом; и једно огромно сунце које је изгледало веће него свемир. Оно је давало просторе своду, сјај и облике стварима, јасноћу и чистоту мислима, и позлаћивало све куда је пало.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Није могућно тим пре што је основ мистериозности у лекару, а лекар је овде Јоца, мој Јоца. Није то, дакле, оно од чега је мени тако тешко. А ипак ми је, и опет ми је тешко!
Ах! И књига живота поче ми се отварати. То ли је оно што ми тако притискује груди кад видим ове људе! Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа!
— А он? — рекох ја Јоца ми погледа у очи: — Број 17? Њему, брате, ми чинимо само оно што је у нас реч „утехе ради”.
Натраг са мном за читавих мојих двадесет година! Ја ћу испричати своја сећања о чича-Ђорђу и све оно што ми је мати причала о њему, о Ђорђу Радојловићу. Не бригајте!
Ја нећу да се упуштам у све у оно доба могућне комбинације „откуд ватра!” Нећу да описујем како је мој отац тада пуцао из џефердара на калфа-Јешу, и
Много сам о томе мислио, и сад ми се тек чини да сам тада и на њој видео онај исти израз лица, ону исту тишину душе, оно поуздање, поуздање у — Бога! — Отиди опет кад стигнеш! — каже ми мама.
ја не знам ни сам каком светлошћу! На кревету покрај чича-Ћорђа седело је женско створење, и оно је гледало, и гледало у мене. Али тај поглед био је нешто сасвим друкчији од Ђорђева.
Коса и обрве биле су јој плаве, те је зар тим више одскакало оно црнило, као што кроз земљане опкопе јасније и значајније вири грло топовско. Стаса је била средњег и снажног.
а наравно, судећи по здравој памети и познавајући моћ природе, ја мислим да изгледи, ако не на потпуно оздрављење, а оно бар... ви већ знате. Их, ала сам глуп! Па где је, опет, та квака? Као да су врата два километра од мене!
” „Хајд, тури мене напред!” Али ја се не дам. Ја с немачком хладноћом систематски разрађујем материјал и остављам оно нешто напослетку, мада ми оно опет и непрестано искаче пред очи. И то као да је нешто утешљиво, пријатно, слатко.
” Али ја се не дам. Ја с немачком хладноћом систематски разрађујем материјал и остављам оно нешто напослетку, мада ми оно опет и непрестано искаче пред очи. И то као да је нешто утешљиво, пријатно, слатко. Редом, редом!
Али ја видим њу поред њега, и све добива други изглед. Она је уз њега оно што Васкрс уз Велики петак; она је, по моме схватању, имала задатак да га, поред све његове несреће, ипак усрећи.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Које је то село, нећемо вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмање криво за све ово што ће се у овој приповеци причати.
А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви
Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по бечкеречком Великом календару удари благослов из неба, и јендек се напуни опет као што је и био, и нуди и мами на
и то баш, бога ми, биће за поп-Ћиру, приповедају да је у једним сватовима појео пуну једну вешкорпу крофни, и то за оно кратко време док је пре ручка курисао домаћици.
— За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака. А Аркадија увија понизно главом, смеши се, а све полако трља руку о
— чуди се попа. — Па већ неколико дана има како је, — ублажава Аркадија. — Та знам, знам, ал’ опет... Кад је оно било? У јануару... е, а сад имамо јулиј месец. Х-е-е-е! — врти господин попа главом. — Ви’ш, молим те! А-а-а!
Сахат је давнашњи. Памти га госпоја Перса још дететом док је била, кад је донет; од оно доба па до данас нису се више растављали. А у ову кућу она га је донела као део мираза своме попи.
— ословио би често забринути син Ћира своју маму, а оно мама мирно спава, а то што је поп Ћира чуо, био је сахат који се спрема да избија.
— Погледам ујутру сановник (госпоја Сида је увек кришом од попе метала у вече сановник под јастук), а оно и за »куглање« и за »слуге и слушкиње« стоји једно исто, вели: значи да ће те посјетити неко издалека и да ћеш имати
Слова у имену и презимену им, истина, изгледају као оно ред деце кад се тоциља по леду, па лети једно за другим и пада на леђа а ноге му полетеле увис.
Чује тáта где нешто цичи у шпајзу, па пошао да види да се није пацов ухватио у гвожђа па цичи, — кад ал’ оно седи његова слатка кћи па плаче и пише неком писмо.
дуварски сахат са својим џепним, и клања се гостима и кад уђу и кад изађу, а после подне једнако држи у рукама оно чим се убивају муве, па по ваздан иде, убија муве и растерује сан, јер се боји »шлога«, па не сме да спава после ручка.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Па поред тога да им још изнесу јело, пиће. И то опет много. Јер ће им то бити доста за цело лето. Оно, истина, да се онима што су сад скоро умрли, износи на гроб и раздаје још и сваке суботе и празника, али онима, старим
осврћу се и враћају слуге да од куће још штогод понесу што су оне заборавиле, а сад се, успут сетиле (а нарочито је то оно што је покојни за живота радо јео). И тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу.
И тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу. А гробље није далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши. Ограђено зидовима, са црквом у среди од које се само њен угнут кров и крст види.
Али оно одмах почне да пада и да се губи у оној општој тишми од света и плача. На капију гробљанску не може да се уђе.
Полете крици, праштање, љубљење гробова. Тада почне оно чувено цвилење. Цвилење које се на све стране чује и чак у варош допире. А нарочито цвилење младих матера за првенце.
Па за кума, старојка... бошчалуке, и друго што треба. Попу дошло још више неугодно слушајући оно: црква, кум а гледајући је онако искрпљену, с торбом. Зато да би угушио смех он јој руком одобрио и отпустио је.
не може, или неће, мрзи 1 улав — шенут, узет га да преко гробова оде до неке жене, она уместо њега оде, отрчи и узме оно што им дају. Али то не би дуга века. Тајом превлада друга. Варошанка је била.
И оно, што не би која жена право у торбу спустила већ на земљу до торбе, она је дизала, чистила и метала у торбу. А од свега
Тада би ишао на своје гробове где, вели, да му је жена и кћи закопана. Седа тамо. Пошто нема да им запали свеће, он, оно што је напросио вади из појаса и ређа по гробовима.
— Дêдо, и ове моје препој! И после пошто поједе сам оно што је напросио и нудио другима, раздавао, последњи би се дизао и стењући одлазио.
Увек чист, утегнут појасом. Рукави му, и ногавице, ако не дугметима а оно врпцама увезани, стегнути. И за чудо како је био леп, наочит.
А кад напуни торбу, одмах престаје да проси и диже се. Па оно што му је сувише у торби, нарочито парчад хлеба од непшенична брашна, не добро и масно умешених питâ, баницâ, он то
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
му грдне болозанке житом напуњене по Дунаву плове; но на јави је увек штетовао, јер није имао новаца у храну да уложи. Оно мало што је улагао није му толико доносило да може себе и кућу издржавати.
„Док је момака, биће девојака, ако не овде, оно на страни!” — била му је лозинка. ИИИ У селу Х. млада дућанџиница изгледа на дућанским вратима.
— Молим вас, ви мени јако ласкате. Оно је било негда нешто, ал' сада је све прошло! — одговори мало пријатно застиђена госпођа Јелка.
Каква радост за њих! Господар Пера Сириџић био је обичан сеоски грк који је својим трудом стекао оно што има; а доста има, толико да се у селу за имућног човека држати може. Ту се сад о трговини почеше надметати.
Ја сам желео бар да ми жена толико донесе колико ја имам, ал кад није тако, а оно бар хиљаду форнити морам добити, па не сме баш ни пет пара фалити.
— Не знам ништа. — Е, па добро, господар-Чекмеџијићу. Ако није још уговорено, а оно се може уговорити; још може бити ваша Савка.
Та нећу ја ово шта имам на други свет носити; све је то моје деце... — Ја се на вересију женити не могу. — А оно бар спустите цену на мање. — Од хиљаде не сме ни крајцара фалити! — Ја то не могу одма' учинити! Жао ми је!
Редић је био такав човек да није трпео много визите, особито што се кћери тиче. Ако може бити што, а оно да буде набрзо; ако не, оно нека ђувегија изостане. После неколико дана пропутује кроз С.
Ако може бити што, а оно да буде набрзо; ако не, оно нека ђувегија изостане. После неколико дана пропутује кроз С. господар Зевалић и мало се код Редића заустави.
— рече чика-Гавра. — Е, ако је суђено, оно нек’ буде; и то ако има бити, а оно што скорије. — Тако смо и ми ради, — рече Љуба. Женске се на то уклоне.
— рече чика-Гавра. — Е, ако је суђено, оно нек’ буде; и то ако има бити, а оно што скорије. — Тако смо и ми ради, — рече Љуба. Женске се на то уклоне.
— рече мало разљућена мати. — Да, када би ми њу питали! Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша. — Одма’ иди по њу! — викну мати. — Молим вас, маните се тог посла.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
заташкавала је утучена гомила с таквим незапамћеним брбљањем или сво брбљање слушала с таквом пажњом (јер је све оно требало упамтити ради препричавања) да је нека, нарочита блесава, тупост све више и више преовлађавала и постала њен
Завршујући оно своје писмо са фаталном вешћу која је мало час узбунила сву престоницу, Јуришић је устао са стола па је некако
она је са оном дрхтавом и страсном нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога мужа и пркосно тврдила да ће бити само оно и онако како она буде хтела. Кад се Јуришић растао од њих упути се право Министарству Спољних Послова.
тешка гвоздена кола за поливање, вучена огромним мекленбуршким коњима, који су тромо и гломазно газили средином улице, оно заглушујуће тандркање по неравној и шиљатој калдрми измешано са узбудљивим, гласним жагором и узвицима што су долазили
рата и све треба пустити да иде како иде. И онај Христић што се оженио пре двадесет и три дана мора оставити жену, оно дивно витко и ватреностворење, и са мном заједно у батерији понова пунити оне топове. И све ће ићи по старом.
у онај свој прописни војнички сандук, а кад је и са овим био готов он опаса сабљу и револвер и тада понова осети како оно његово самопоуздање порасте још више.
И сав тај лом и урнебес и ужас, пун огња и крваве страсти, па оно заглушујућа, својствено гаменско звиждање прстима, она дивља дрека, гажење, гушање, гужва, трк ка вагонима, отимане о
вагонима, отимане о места на крововима и степеницама вагона, па пољупци, песма, шамар и, прашина, псовка и загрљаји, оно трзање срцâ и уздисање, сва та несавладљива и тајна снага побеснелих темперамената слила се била у један пун грознице
И тако занет оним сладострасним опојним осећајем он је сањарио како грли, милује и заводи оно лепо и топло тело што се с неким болом подаје, па се ипак смеши и тако смешећи губи постепено свест. Гребен је.
Ето рецимо, спавам ја и пробудим се и видим да сам двадесет и три дана био ожењен. Е па, да ли би онда оно урадио? Дакле, ево у чему је ствар: ја то не знам баш сигурно Али знам ово: да сам у свом животу често сретао многе
Јест то поуздано знам, а друго: да ће овај рат појести моје нерве до краја и да се он никада свршити неће. И све оно време између прошле демобилизације и нове мобилизације, то је привремено, а ово је стално.
Јест, крв то је стално, а привремено је вереница и само је ово стварно, а оно је тамо неки имагинарни свет. Не сећам се ја ни мобилизације, ни објаве рата, нити знам шта сигурно о узроцима
Африка
није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.
И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.
Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна. Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран.
А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне!
Ови дечаци су још из племена Волов, које не спада у најлепша. Код великих такође, оно што чини црног тако драгог онима који га први пут сретну у његовој земљи, а кад не глуми Европејца, то је та јасност и
А затим сам је одједном почео више осећати. Да ли је то умор, старење, које је избрисало све оно ново у шта се формирао мој дух, или је то непротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових
Није ли овај начин размишљања потпуно црначки“? Вуије каже: „Оно што је младо у мени то је Суданац, оно што је старо, то је Парижанин.
Није ли овај начин размишљања потпуно црначки“? Вуије каже: „Оно што је младо у мени то је Суданац, оно што је старо, то је Парижанин.“ Јутро потом сванула је пучина бескрајна, скоро безбојна под безбојним небом.
Погађа се да је сед, дежмекаст, коже изборане климама. Вече, оно нагло екваторско вече које пет минута измења своје боје по небу, тако да је већ ноћ када прође шест часова, спуштало
Девојка и младић стоје у реци до колена; у рукама им траве које сапуњају. Оно што ме изненади то је њино видно, јако и мирно дисање, приметно као у животиња које стоје у полу и чине се као да
праве прашуме и реке, и који прашума осваја одмах својим лијанама, врежама и папратима, уствари је жетва која зре. Оно што код нас значи жетву и храну, то је клас; овде, то је бујно зелено дрво у чијој се круни гоне мајмуни и са чијих
На гробовима луди празне флаше од џина, на гробовима жена ноћни судови — симболи њиног спола, и оно без чега не могу ни на другоме свету.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈАЊА: Што ћиш да говориш, да ми правиш штета?... ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви сте мени оно обећавали што би и за грофицу млого било. Ви сте мени дукате.. ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?!
ЈАЊА: За оно Јован, што седи цео дан у кафана и игра шервинцлу? ЈУЦА: Какав је, такав је; бар је млад и моја прилика.
ЈАЊА: За мене красно, за другога ружно. (Прети Јуци.) МИШИЋ: Е, наравно да је она за вас. Ништа мање, што је лепо, оно се мора свакоме допасти. ЈУЦА: Ви мени јако шмајхлујете. ЈАЊА: Што се ти мешаш у наше разговор?
ЈАЊА: Ти си Ево. Оћиш да превариш твог Адам. Што си му казала да имам толико новци? ЈУЦА: Како би му ја казала оно што и сама не знам? ЈАЊА: Не знаиш, убио ти стрела од гром, кад си слушила на врата?
ЈАЊА: Не знаиш, убио ти стрела од гром, кад си слушила на врата? Ти си оно мачка што преди за фуруна, а гледи што ћи да кради. Ти си ону Езопову лисицу што вичи: „Цили мили, кир Јања!
Докса си о теос! Треба да течим под мојом старостум. Имам 8 О ја нерећан! Слава Богу! деца... Пи! Што ми речи оно нотарош за неко лос? Оћим да узмим за моја Катица. десет хиљада форинта стребро, лепу суму, мене пет, Катица пет. Охо!
Десет хиљада форинта стребро! Ма тин тимин му!¹⁰ Да узмим! За Катица? Е, Катицу је дете. Да узмим за Јуцу. А оно момак? Врашко посла! Зар ја немам грчко глава да го преварим?
(Умиљава се.) Кажите ми, слатка мамице, медена мамице. Знате како нисам оно папи казала! ЈУЦА: (Проклета девојчура!) добро. Ако ти није млого наједанпут, не браним.
ЈАЊА: Ама, ма тон теон, не можи кир Јању ништа! Што ви мислите, господин нотариус, кир Јања има дукате? Проклето оно дукат, да ма гори на пупку, ако имам! МИШИЋ: (То је млого!
МИШИЋ: Ова реч „најпријатнији“ даје ми повод оно изјавити што би иначе тешко изрећи могао. Господична, ја сам доста вашу доброту и ваша преизрјадна качества у самоћи
Црњански, Милош - Сеобе 2
У себи, Ђурђе је осећао да браћа очекују да нешто каже Гарсулију, али он само промрмља: „Море, оно ми је брат, ко ми је добру рад“ – и не рече ни речи.
Слутили су да је, најзад, дошло оно најгоре, и остали су убезекнути, јер је, најзад, ето, дошло. Стајали су отворених уста. Брада им је била спала.
Од којих цвеће опада и воћка се смрзава. Сем тога, оно је дошло тако топло, да су се багремови расцветали пре времена, лудо, као што младе букну, од ракије, кад су сватови у
„Ласте!“ узвикну млади официр. „Зато мени оно на клобуку!“ Он је имао обичај да ноћу веша, о прозор, све што скине: мундир, гаће, клобук – да се ветри.
у исти мах, Павлу се чинило да чује како му одобравају сви које је био, пре тринаест година, превео из Србије у Срем. Оно што је он рекао том шкопцу са Крфа, казали би му и сви они из Махале.
Међутим, Ђурђе се осврну снахи и продера се: „Ама, Шокице, докле ћеш ти нама шокетати и свима нам памет солити? Та оно ми је брат ко ми је добру рад! Ако ми је Павле братучед, нисам ја њему шипка уз бубањ. Он тера зеца, а никог не пита!
Затим се поче пипати око пиштоља и опсова: „Петре! Је ли? Како оно беше по закону њихову? Зар наши Хртковци нису митровачко властелинство? Зар сме Гарсули да га тера хусарима, без суда?
Вољ ти пити, вољ ти капу купити! Трифун је тако, то јутро, био изгубио осећај за оно што су сирмијски хусари звали: оријентација.
Господин Георгије није о томе бринуо. Господин Георгије гледао је своја посла. Оно, што је Павла било опет растужило, то је било то, што је видео у пролазу. И у Будиму.
Кићанке им се, под коленима, на чизмама, тресле, у колу. Све је то било у оно време, младо, здраво, стасито. Куд је нестало? Њихов се смех више у Будиму није чуо.
Био је средњег раста, али се држао право и сваки час је рамена исправљао, поносито. Оно што је на његовом лицу било врло ружно, била су уста, под брцима.
Понашао се према жени свог сапутника срдачношћу и пажњом једног старијег брата. Оно што је Исакович, и доцније, прећутао, пред братенцима, била је необична сличност, коју је запазио, од почетка, између
Теодосије - ЖИТИЈА
Предлажемо реч о мужу, не пишући о њему оно што није, ни да га многим похвалама више укоримо него похвалимо; већ, ако и оно што јесте једва могнемо изјаснити —
реч о мужу, не пишући о њему оно што није, ни да га многим похвалама више укоримо него похвалимо; већ, ако и оно што јесте једва могнемо изјаснити — бићемо блажени.
пошто му је могуће, и вратио би ме, па бих и оца бацио у жалост и себе у стид велик, а после тога не бих ни постигао оно што желим.
И не бејаху порабаћени многом спавању. Видевши да су сви ови једном засвагда оставили свет и оно што је у свету, нити се више брину за светско, и живот њихов беспорочан и безметежан, бесплотан и бестелесан, скоро
добропокорни и верни, као што мени самом бисте, и Божјим црквама сваку част и онима који служе у њима уздајте, и све оно, дакле, што од мене видесте и навикосте — то чините. Сви су се чудили, не разумевајући речи самодршца.
побожно приступивши рече му: — Свети Божји богољупче, Бог Ми заповеди и његова Богомати Евергетида да теби дам оно што су Ми ОНИ заповедили.
богатство допадне, нека за њега не прионе срце“; колико Више је достојан прекора и укора онај који копа земљу и тражи оно што није оставио, журећи се да узме?
И када је дошао са учеником својим на означено место, мало копнувши, и гле као да земља рукама издаваше оно што је чувала, и нису нимало промашили отвор јаме у којој скровишта беху положена.
Ако бисмо по достојанству и по суштини описали све оно пређашње што је заборавио у метанисању, умиљења и тајне и јавне уздахе, и суза његових источнике, изгледало би
И сада се радујем надом да ћу примити вечна добра и истинско и неотуђиво са Христом царство, и оно о чему си ми за живота говорио.
Сада се поуздано, душе, због тебе радујем и срцем се веселим, као да ја сам стварно примам оно чиме се ти сада, радујући се надањем, наслеђујеш.
И ко би могао да искаже све оно чиме је усрдно желео да у пропадљиву телу постигне живот бестелесних сила? А изнад свега украшаваше се милостињом, по
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Културне разлике између ове две групе знатно су се ублажиле. Оно што је допринело да их још више уједини и почне стапати, биле су заједничке борбе против Турака и заједничке патње.
Јужнословенско јединство је коначно запечаћено у Светском рату заједничким патњама. Оно не може више бити сломљено ни заустављено вештачким одлукама. Доцније га треба учвршћивати и даље неговати.
у Средњој гори, јавља се овде-онде бугарско становништво, које се по својим типичним особинама приближује Србима. Оно источно становништво створило је у средњем веку бугарску државу, која је са западним Јужним Словенима, нарочито са
Највећи део динарског становништва, дакле, живи у сталном додиру са земљиштем и природом, са стварношћу живота. Оно је навикнуто на оне природне недаће које долазе од непогода, рђавих жетви и сточних болести.
Осим тога, у оно доба несигурности велике задруге су имале већи углед пред Турцима и другим непријатељима. Па и после Турака, када је
И оно што је у том погледу најкарактеристичније за многе крајеве динарске планинске зоне, то је појава врло јаких темперамена
Покушајмо да покажемо какав је садашњи менталитет Шумадинаца. Главне психичке особине. — Оно што данас нарочито пада у очи у карактеру Шумадинаца јесте нешто јако, смело, велика активност и здрави живци.
Све оно што се не допада јавно се износи шалама, хумором и исмевањем. Тешко онима који истичу своје особине, тешко насртљивцима
год. она га осуђује без милости и најоштријим речима. Шумадинци исказују врло слободно своје мишљење. Али се оно каткад изврће у демагогију.
У току последњих векова заборављено је чак и ово значење имена Влах и оно се каткад употребљавало за све сељаке динарских земаља.
У згодној прилици зна употребити пословице и шале, заплести питања, губити се у описивањима, не разумети оно што му се не допада. Ера може спасти своју кожу и у најтежим приликама.
Он је опростио Бановић Секули само зато што је нећак његова пријатеља. Старовласи лако схватају оно што је битно у неком питању, али не улазе увек у појединости и не предвиђају последице.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
ОГЛАС И ПРОГЛАС Из кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и ништа друго.
сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и ништа друго.
(ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА) „Кад сам се оно треснуо с оне велике крушке, паде за мном и Миш пророк, угледа ону мишју рупу и рече ми: — Пријатељу Тошо, идем да
То су разговарали миши. — Хеј, Сланинко, шта оно тапка по кући? — чуо се један забринути гласић. — Да није случајно мачак?
Хвали се, хвали и лиже брашно чим се чича куд окрене. — Оно, изгледа, о теби причају? — упита Шаров чулећи уши. — Јест, јест, о мени и о моме старом непријатељу Жући — рече
Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ
Рекли му даје ружно, па мајци дошло тужно. Нек је и глуво и слепо оно је мајци лепо. ИДИЛА И видео сам: у једном кланцу госпођа води аждају на ланцу.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
тако, наишли сте, први сте наишли, а ја сам имао потребу да гласно кажем оно што ме гуши од јутрос. ЈБУБОМИР: Не жалите што сте ми се поверили; пријатељу сте поверили.
Шапутања су само наговештавала неверство, али ми нису казала и име заводника, а оно је ту, ту је у мојим рукама, ту је његово име! (Грчевито гужва у песници писма.) Ту је!
Ја вам све то казујем да вам укажем на значај овога дела и шта оно за мене представља. Тај рукопис мирно почива у фиоци мога стола, под кључем, али...
МАРИЈА (улази). ПАВЛЕ: Марија, спремите рубље, одвојте оно плаво одело и све друго што је потребно. МАРИЈА: Хоће господин на пут? ПАВЛЕ: Да! МАРИЈА: На дужи пут?
РИНА: Удала сам се. АНТА: Ех, то је оно, видите, што сте погрешили; нисте се требали удавати. РИНА: То је моја ствар, господине, и не дозвољавам никоме да
АНТА: Да, да, то се разуме. (Оде.) ВИИ АНА, РИНА РИНА (звони). АНА: Молим! РИНА (расејано): Овај... шта сам оно хтела, не знам... заборавила сам... Кад се сетим, зваћу вас. АНА: Молим! (Оде.
АНТА: То већ и не марим, може се лепо живети и без грађанске части. Али робија, господине, то је већ нешто друго. И оно што ме буни то је: откуд ти, зашто ти то мени одмераваш?
Уосталом, нама и не треба капитал, јер ми ћемо концесију, кад је добијемо, вероватно и продати, али оно што нам треба то су претходни трошкови и кауција.
ВУКИЦА: Па зар брачна ноћ идеал? СПАСОЈЕ: Идеал је, сине, све оно што човек не може да постигне. ВУКИЦА: И сад ја да испаштам зато што она није постигла свој идеал!
СПАСОЈЕ: Да, то је оно што би у овом случају и требало, и ради чега сам хтео са вама да разговарам. ЂАКОВИЋ: Молим!
Не може он вама дати логику и паре, је л' те; то двоје не иде заједно. Он је мени дао ово, а вама оно и рекао: ево вам, па се ви сад размењујте.
Гроб није доказ кад човек постоји. Је л' постоји он? СПАСОЈЕ: Па он каже да постоји. ЂАКОВИЋ: Е, то је оно, видите, а њему се у оваквом случају мора веровати.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Није ми било потребно. Бацио сам је! - завукао сам се у клупу и сео покушавајући да у оно шугаво пола метра угурам ноге, а да то цео женски ред не примети. Безуспешно!
- Зашто си сео, Слободане Галац? - поновио је а на темену су му избиле светле и крупне грашке зноја. Оно што сам хтео да кажем и оно што су дахтавци око мене очекивали да ћу рећи, сада нисам имао снаге да изговорим.
- поновио је а на темену су му избиле светле и крупне грашке зноја. Оно што сам хтео да кажем и оно што су дахтавци око мене очекивали да ћу рећи, сада нисам имао снаге да изговорим. - Мислио сам да је ствар завршена.
- Који мој отац, наставниче? - рекао сам полуокренувши се, и то је било оно што га је оборило. - Господе Боже, дете, који твој отац?
Доба кад су и мене шишали на нулерицу, а ја бос и гологлав трчао након пљуска, било је далеко иза мене. Оно које је наилазило није нудило богзна каква усхићења.
Оно које је наилазило није нудило богзна каква усхићења. Ја бар нисам видео да нуди, а ако нешто не видите, оно и не постоји за вас.
Бароница и сетерка биле су на другој страни скеле и разговарале нешто. Заправо, Бароница је говорила, а оно нешто што је остало од сетерке покушавало је да режи.
- Је ли то било оно због чега си ме данас на скели зауставила? - упитао сам, а она се окренула мени и уштинула ме. - Да то ниси био ти
Нисам морао да се питам, сада сам знао: Рашида је оно дериште из куће крај рампе коме сам пре две године бацио јабуку, а оно се, отресајући косу, није удостојило ни да је
морао да се питам, сада сам знао: Рашида је оно дериште из куће крај рампе коме сам пре две године бацио јабуку, а оно се, отресајући косу, није удостојило ни да је дигне.
не спада у рад пирамидалних ћелија мама то зна и отуда њено лагано одмахивање главом, израз страха у кутовима усана и оно „Ти лудо, лудо дете!” Ту нико никоме није у стању да помогне!
Поп је о греху и покајању а то је било оно што је личило на мога оца. Отац је, у сваком случају, имао богатији речник, али је ипак излазило на једно, досадно до
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Седну, па господар Софра започне: — Знаш, Соко, имам с тобом важног разговора. — Па говорите шта сте ради. У оно доба у пурђерском животу жена мужу је говорила са „ви“, па ака се случило да у каквој отменој кући жена мужу каже
нешто да су се и волели, ал’ мати волела је зрелог имућног човека, нег’ младог ветропировића, који ништ’ нема осим оно мало дућанца празна, па ако банкротира, да јој дође кћи на врат.
— Тако је, и сам се надам, да ће од Тоше човек бити, добро се учи. Но кажи ми, Софро, како је с пазаром? — Та оно иде полако, но рад би’ што веће да започнем. Рад би’ са платном.
— Дед, Чамчо, и ти Кречару, сад ми да се куцнемо за срећног пута, па ти, Чамчо, отпој ми оно „Изведи из темнице душу моју”. Куцају се, Чамча поји, а господар Софра и Кречар помажу.
Робе свакојаке, све на избор. Два-три дана само ходају по вашару, распитују, гледају робу. Ово, оно им се допада, али још не купују; погађају се и чекају да цена који дан падне.
Када се сасвим опоравио, иду Чамчи у канапу, па једнако га о том путу запиткују, па мука му је док исправи оно што је Чамча њему на реванш дометнуо. Госпорад Софра прегледа дућан, механу, подрум и све.
Са Пером не могу изићи на крај. Шта си се тако снуждила? Ил’ би ти за њу хтела каквог сабљаша, да оно што смо стекли проарчи? — Чините како најбоље знате. Разговору крај.
Шамика у том разноврсном свом занимању није имао времена за науку. Али у оно доба учити се била је дужност сиромашног младића, а код имућног гдекојег било је тек „племенита пасија”.
ако поштујеш и волиш мене, то нек’ ти буде залога, да кад на њ погледаш, да се опоменеш твоје матере и мене, и да ћеш оно чинити што смо ми теби желели. У Шамике сузне очи. — Сад те, синко, више задржавати нећу, путуј срећно!
Кожа то све исплати. Па ако се коњ опорави, продам га скупо; ако не, оно месо за живад. Да видиш како то радо једу! Смеју се обадвојица.
Па није ни чудо, Шамика је већ у Кошици свирање добро проучио, а у Венецији до савршенства дотерао. Па оно његово талијанско „тремоло”!
— А како вам се допада Полачекова обитељ? — Добро. Све би добро било, само оно једно да није, што сам ти једаред казао. — Даће се све то изгладити. — Тешко. — Видећемо.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Ужурбан, он јој још једном, дахћући под њеним пољупцима, понови, без смисла и без реда, све оно што јој је већ синоћ и целу ноћ понављао: савете за њену сеобу к брату, у Земун, савете за купање млађег детета, мање
Браћа су се била договорила да преваре жену при опроштају, јер старији није хтео да види оно што је била у стању да учини, у том последњем тренутку.
Што је бивало топлије и јасније на небу, све му је било теже. Коњ га је одмерено клатио и то га потпуно ослаби. Оно што је оставио дође му као и да нема, и плач женин и поглед братовљев и топлота малог детета, помешаше се с маглом.
Па и оно мало стражара, око логора и код топова, удеси те се поче дозивати. Са брда пак, и то највише осетише, допирао је мирис
И мада читави сокаци беху пусти, они су, по мраку, наслутили оно што су тражили. Не дирајући пилиће по гранама, и обилазећи гуске, накрали су се меких голубова.
Сматрао је да је пук одличан и, пошто је, добио упутства да буде мек, решио се да забашури оно што је ноћас било. Његова је манија била да кажњава, кроз извештаје.
он је, од синоћ, понављао све исте речи о Царици, о Двору, о Бечу, што су требале Исаковичу да посведоче оно што беше и тако јасно као дан, а то је: да треба да буде католик.
И зар та деца, болесна и уплакана, и та жена, увече помало и напита, треба да буде оно на чему завиди, као и на ожиљцима рана, на ордењу, слави?
Њему није било до чекања. Згрозивши се, због оног што је хтео да учини, он је журио. Није хтео да мисли на оно што ће после доћи. Решивши да се упусти са снахом, он није хтео да мисли на брата.
При томе, пре увек плашљив, беше сад потпуно самопоуздан. Између ова четири жута зида, све оно чега се напољу бојао, није ни постојало. Између ова четири жута зида смео је да чини што хоће.
Схвати оно што се десило, стиснувши своја колена и заривши руке у замршену косу. Била је провела ноћ са девером. У први мах реши
Поскочивши скоро по постељи, од ужаса покри длановима лице, видевши кроз своје прсте и кроз мрак, у сећању, све оно што беше са њом чинио, све гадости, страхоте и чуда.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“²⁵ Није, иначе, увек лако извршити оно што стоји у рецепту за љубавне чини. Тако, на пример, у Скопској котлини препоручује се да девојка скине прстен
А) Предмет табуа (извесне радње, места, лица, ствари итд.) чини све оно што је „свето“ или „опасно“, „нечисто“. Циљ табуа је да се избегне нека несрећа, уздржавањем од обављања какве
). То што је нероткиња спремна да поједе готово све оно што људи нерадо или уопште не једу, најбоље и најочигледније показује колико је снажна њена жеља да затрудни.
). Провлачење се користи и за осигурање зачећа. Оно симболизује улазак у ново стање, а у случају неплодности, вероватно, и сам чин порођаја.
Ово се ради да млада има порода и да лако рађа.“²⁶ Бајањем, магијском снагом речи, такође се настоји да се поправи оно што по свему судећи не могу да измене ни искуство и разум, а то је младина неплодност.
Од биљака се употребљавају се у магији плодности следеће: расковник (које има моћ да „раскује“ или „отвори“ оно што је затворено), трава рачан, мајчина душица, жито итд.
Мушко дете је, каже се, „кућни стожер“, оно наставља породичну лозу и стара се да се не угаси „крсна свећа“. Зато, ако у браку и има деде, али нема мушке, брак
³⁴ У истом крају трудница себи гата тако што растопљено олово излије на плочу, па ако се оно разлије „на дуље“ (у виду змије) — биће мушко, а ако на широко — родиће женско дете.
Тако, на пример, пази се шта ће оно прво рећи: ако каже мама, добиће сестру, а ако каже тата, добиће брата. У Црној Гори „када је жена бређа, ваља питати
У Црној Гори „када је жена бређа, ваља питати дијете шта ће родити, пак ако оно рече дјетића или дјевојку, то онако ваља и да буде.
Ако оно, кад отвори очи, прво види мушку особу, онда ће трудница којој је ово гатање намењено, родити мушко дете, а ако угледа
ЗДРАВОГ ПОРОДА Пошто се дете већ зачне, сва магијска пажња и брига се посвећује томе да се трудноћа одржи и да се оно роди нормално и здраво.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
трава у заборав из заборава, за тридесет кућица његовог кромпира, за усукано кукуруза стабаоце, за дим над кровом, за оно где је, следећи оце, погрешио делом и словом. За себра увек верна животу, за себра који сунце воли.
ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ За људе који мисле да је слобода само оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само мирис барута и огња, који су храбри само кад
опаљене, и тајне мирисом сена запахнуте, за себарске жене, за урамљену у нетачна сећања ноћ љубави и ноћ порођаја, за оно од чега им крај огњишта свекрва угљевље гаси, и одбраја.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Била су то стармала и суморна лица градских младића, који су се, да би сачували оно мало преосталог доброг мишљења о себи, трудили из петних жила да два-три пута недељно вечерају у »Балкану«.
— кажем. — Истина, мало касним, али нема везе. Ту сам . . . Гледамо се као онда, на перону, и све је исто, чак и оно прашњаво стакло вагона, које никако не може да се спусти. Ништа се ниси променила! — слагах у пролазу.
Када му то најзад пође за руком, оно треба да викне »Шуга!« а онда дотакнуто дете лови другу децу. Шуга (сцабиес) иначе је заразна кожна болест, која се
Наши први пољупци имају укус пепела, накисели воњ трулих зидова са којих се цеди обојена влага. И увек је ту оно страшно осећање привремености и кривице да се чини нешто недолично.
та прескупа играчка, то скупоцено море стигло прекасно да било шта спере, и да више не осећате никакво узбуђење док се оно појављује иза брда у блеску своје нарцисоидности. То је дуго очекивани поклон без радости.
дама која се сада вози поред нервозног мужа и потпетицом притиска педалу непостојеће кочнице, а мисли: »Где ли се дело оно Попово поље, оно бескрајно Попово поље које сам некада са гаравом екскурзијом обилазила пола дана заједно са сенком
вози поред нервозног мужа и потпетицом притиска педалу непостојеће кочнице, а мисли: »Где ли се дело оно Попово поље, оно бескрајно Попово поље које сам некада са гаравом екскурзијом обилазила пола дана заједно са сенком брда, и где су они
Чекао је тај час као последњу проверу, надајући се да ће се тада појавити и оно старо узбуђење —дрхтавица у коленима, бол у дну стомака, суво грло — значи да га Дубровник још радује, необориви доказ
— То треба прославити! Али оно непријатно осећање није га напуштало ни пошто га пресече првим вискијем, мислећи да је ствар у пићу.
туристичких голубова који су га после шестог пића веома подсећали на летеће краве, не седи уопште он, већ само оно што је преостало од њега после свих окршаја и трошења тамо горе, у оном облачном граду на који непрестано пада смог —
у море сличан лету пљоснатог камена када се одбија од површине воде; њен први излазак на Терасу у пратњи мајке, и оно лето када је први пут дошла у башту »Јадрана«...
И њих старац храни житом. Са брда изнад града долеће треће јато. Оно мирише на мемлу хладовитих дворишта и на воду у којој има железа. Њих старац храни зрнима кукуруза.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Али сви искрено жаљаху што се не обистини оно прво нагађање, бива да је принцип побјегао! Тај би догађај, можебити, већма помамио омрзнутог пуковника, неголи да су
бјеше прост војник-кажњеник, увијек под надзором, увијек обремењен најтежим и најнижим служитељским пословима, што у оно вријеме не бјеше никаква ријеткост. Али је главно, што бјеше необично лијеп младић, господског изгледа.
Од Црногораца највише је привлачио погледе Примораца онај главар на клупи. Шаптало се: — Оно је драго Јоков, кнез његушки, онај што је доста јада задао Вранцезима, што изгуби старијега сина у боју под
Па, погледав по дружини, додаде: — Ја мним познавате и ви, ако не сви по виђању, а оно по чувењу, кнеза Марка Богданова Мајину? Потврдише.
Први пође поп Марко Пунишин, човјек средовјечан, ни по чему не различан од осталих Црногораца, јер у оно вријеме њихови попови не ношаху ни браде.
да над Црногорцем нема јунака, да Црну Гору никаква сила људска не може завазда покорити, иако је може прегазити као оно Бушатлија; бојао се владике као и сви остали Црногорци, а то је, бојао се његове клетве, али је, мимо друге, више
Веле: дуга је од нас ето па све до Русије, а у ширину јој стали Маџари и Пољаци и још њекакве вјере. Како се оно зову, Крцуне? — А има, чоче, много и Србаља у ћесаровину. Они дају ћесару најбољу војску!
Перо Пуров запита учевног Крцуна: — Чујао сам е је много лукав ови данашњи ћесар. Како га оно зову? — Франц му је име — одговори Крцун. — А да није лукав, не ћаше узети толике земље и градове, без крви!
Тијем си ми, занаго, ближи срцу!... дакле, као што рекох, оно су ти све обичаји наши, али у мене је то половно, прешно, као мимогред, јер смо коротни, како ми кажемо...
Опака је, па ће га бити! Неће то ђавоље јабуке он појести, но ће му све она грабити!... Јанко је мамио дијете, а оно час гледаше њега неповјерљиво, час се погледом обраћаше тетки, па ваљда на њен миг, отиде к ускоку.
брђанима, поред патријархалнијех обичаја и нашљеђене храбрости, њека финоћа у понашању, њека прирођена учтивост, па оно осјећање свога достојанства, она присебност и духовитост, оно складно држање и склад у сваком покрету, од чега обично
њека финоћа у понашању, њека прирођена учтивост, па оно осјећање свога достојанства, она присебност и духовитост, оно складно држање и склад у сваком покрету, од чега обично ни трага нема у осталијех јевропских сељака, а због чега му се
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ОТАЦ: Ти знаш, одкад се поквари оно што нисам пре венчања положио новце, одбише се људи. МАТИ: Ти си му давао векслу.
МАТИ: Ти си му давао векслу. ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је. МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако. ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш.
“ МЛАДОЖЕЊА: „Нема веће досаде него непрестано са женом седити.“ ДЕВОЈКА (смеши се): То је оно што сте ми отоич казали. (Извуче.) „Шта сад мислите?“ МЛАДОЖЕЊА: „Моја је највећа брига како ћу вас варати.
Гледај им ти посла; Најпре да ме протерају из куће: „Е, па остаде нам дете, па срамота од света, па ово, па оно,“ а сад, кад се како тако свршило, стале ту да ми зановетају.
ДЕВОЈКА: Ја ћу скочити у бунар од срамоте. МАТИ: Е, видиш, ћерко, чувајмо оно што имамо у руци. Шта фали овом? ДЕВОЈКА: Не фали му ништа, ал би волила за Марића.
ЖЕНА: Ко те је звао? Шта си облећао толико око тате? МУЖ: А шта су они летили око мене? Има девојка ово, има оно. Гди су ти они млоги новци? ЖЕНА: А гди су теби они млоги виногради, оне воденице, каруце, и шта ту нема?
МУЖ: Оћемо ли и даље овако? ЖЕНА: Шта даље! Мало што си ме преварио него да држиш жену као скота, да ми ни оно не купиш што и последња има. Кажи ми како ми можеш у очи погледати?
МУЖ: Видим како си воспитана. ЖЕНА: Већ, каквом сам мужу пала у руке, заборавићу и оно мало што сам знала. МУЖ: Камо среће. ЖЕНА: Дабогме, ти би јошт желио да умрем.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
ОД ДУШАНА РАДОВИЋА 112 ХИЉАДУ ЉУБАВИ ЈЕДНЕ ПРИНЦЕЗЕ 115 РИМЕ ЉУБИВОЈА РШУМОВИЋА 118 ЕРИЋЕВА ГРУЖА 123 РОБИНСОН 126 ОНО ШТО НИКАД ЗАБОРАВИТИ НЕЋУ 129 ПИСМО ОСНОВЦИМА 131 ПОСТСЦРИПТУМ 133 НАПОМЕНА 135 ЈЕДАН ВЕК ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уводно
) Дечју књижевност, дакле, ваља оделити од побројаних граничних могућности и подручја; она није ово, не сме бити оно: отргнута, на крају, од свега што је засењује и угрожава, постаје скоро неухва- тљива: тешко је рећи шта заправо јесте.
Но какав год јој значај придавали, чини ми се да није добро приписивати јој важност посебног жанра. Оно мало добрих дечјих песама могло би се, за невољу а и без невоље, сврстати у поглавље хумористичке поезије, као што би
” одјекнуо је далеко и силно. Људи су, у најбољем случају, увек тражили човека у детету, не хајући за оно што је у детету само дечје.
принуђени смо да се бавимо и осталим, пратећим појавама, јер оне сачињавају главнину која се не може заобићи. Оно што је у дечјој књижевности значајно појавило се накнадно, случајно, независно од циљева васпитача и планова издавача:
васпитача и планова издавача: извесни индивидуини таленти нашли су у њој могућност адекватног остваривања; то је оно што Изабел Јан назива случајношћу, односно хиром.
Дечја публика није једини, ни тако јасно утврђени разлог постојања онога што је у дечјој књижевности највредније. Оно, пак, што је писано само за децу, због деце и у „дечјем духу”, доиста је књижевно безвредно и безначајно.
Као да некима тешко падају захтеви уметности одраслих људи, и то баш оно што је у тим захтевима најсложеније, најзрелије, најудаљеније од детињства.
Изабел Јан мисли да ми нисмо у стању да се ослободимо уверења како постоји велики, главни ток уметности речи, и даје оно што се до краја у њ не уклапа самим тим подређено, мање вредно.
Само оно што је у књижевности за одрасле сумњиве вредности инсистира на поделама, ограђује се од „нижих” родова, настојећи тако
једино вредном, једино достојном да се назове 'књижевношћу', зашто бисмо је узимали за основну меру упоређивања, кад оно што је доиста битно јесте људско изражавање у најширем смислу, моћ обликовања имагинарног.
Питање се своди на улогу тенденције у уметности; оно је подробно расправљено, па није потребно да га, „у малом”, овде поново излажемо.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ЖУТИЛОВ: Биће све, биће, само се мало претрпите. Знате ли да не спавам више од седам сâти? Овај ово, онај оно, аратос ти и службе! Ено, ни Чивути јошт нису протерани. СМРДИЋ: Што се Чивута тиче, нека јошт мало постоји.
ШЕРБУЛИЋ: Видим ја, од нас неће бити ништа. СМРДИЋ: Наши су кукавице; оћеду војводину, оћеду ово, оћеду оно, а кад тамо — мућак! Шта су и почињали, кад нису били вредни израдити.
Шта су и почињали, кад нису били вредни израдити. ШЕРБУЛИЋ: Лагали по новинама сад ово, сад оно; а нигди ништа, него су нам остале куће да и упропасте. СМРДИЋ: Требало би потући све оне који су започели.
СМРДИЋ: Но, тако је већ могућно. ШЕРБУЛИЋ: Па шта мислите? СМРДИЋ: Ја мислим, ако то цар оће, оно ће и тако бити; зато је боље потписати. ШЕРБУЛИЋ: Тако и ја мислим. Нека донесе, дакле, да потпишемо.
Маџари ће бити побеђени, па мир. ГАВРИЛОВИЋ: А шта ће бити с нама? ЛЕПРШИЋ: Добићемо и ми, не оно што су неке претеране главе тражиле, него што је право. ГАВРИЛОВИЋ: Оће ли бити душановог царства?
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Што се тиче извесних особина самога дела, ја бих имао само да поновим оно што сам казао у предговору школског издања, које је писано на основу истих схватања.
Библиографија је давана према овом схватању. Изгледало ми је да није потребно читаоце упућивати на све оно што је о једном писцу писано — јер у библиографији о појединим писцима има и врло слабих ствари и честих понављања
— јер у библиографији о појединим писцима има и врло слабих ствари и честих понављања раније казаног — но само на оно што је корисно прочитати.
Пуштајући ову књигу у свет, ја не мислим ни да је она дефинитивна ни без својих недостатака. Оно што се материјално данас зна о српским писцима, углавном, налази се у њој; како мени изгледа развој српске књижевности
и писцима — буду понова писали историју српске књижевности, извесно ће је дати још потпунију, тачнију и бољу. Оно што сам ја могао дати, поготову оно што се данас уопште могло дати, налази се у овој књизи. Београд, јануара 1914.
Оно што сам ја могао дати, поготову оно што се данас уопште могло дати, налази се у овој књизи. Београд, јануара 1914.
Нова српска књижевност јавља се у XВИИИ веку, без везе са ранијим књижевностима, и независно се развија у XИX веку. Оно што нарочито карактерише Ту нову српску књижевност, то је што је самостална творевина, без традиција, потпуно
Али она је поготову исто тако подражавалачка, одвојена од народнога живота и сталешка као и стара књижевност. Оно што јој је нарочито сметало да утиче на стварање и развој нове књижевности, то је њено локално обележје, верски обзири
од духовнога живота, а Стара Србија поробљена, попаљена и опустела, после две велике сеобе, била је у очајном стању. Оно што је било духовнога живота у српском народу то је било код оно неколико стотина хиљада бегунаца који су се настанили
Оно што је било духовнога живота у српском народу то је било код оно неколико стотина хиљада бегунаца који су се настанили у пустим равницама јужне Угарске.
Уви мне, луте туге!« У таквим очајним приликама, оно што је било најистакнутије и најимућније у српском народу, они који су били на челу народнога устанка, главари,
трговци и занатлије, растурени по свима местима уз Дунав, од »сребробогатога 3емуна« до »царствујушчега града Вијене«. Оно мало српских племића који су добили аустријско племство за заслуге на бојном пољу, лако и брзо су се одрођавали, и
Милићевић, Вук - Беспуће
рад стао, глад притисла; запомажу да им се од куће штогод пошаље, док гладна кућа ишчекује помоћи од њих; замре и оно тужног весеља над животом ма какав био; заћуте неродне оранице, зауставе се и престану да се окрећу витлови, док Уна
да га ухвати, да га ишчупа, он је осјетио његову снагу; он је осјетио како је то биће уско срасло с њим, како га оно и сачињава, да то није нитко други до он, Гавро Ђаковић, да он носи годинама то биће у себи, да га годинама крије,
се непријатно кад би се с киме срео који би га могао зауставити и приморати на разговор, и трудио се да заборави на оно што је учинио у једном сумњивом часу.
кући, мада се родитељи сада уздржаваху пред њом од свађе, она осјећаше све шта се догађа кад она није у соби као и оно што се дешава док ње нема код куће, и то јој је изазивало у памети непријатна сјећања из дјетињства и стару сјету.
пуши цигарету за цигаретом, игра се с димом и добаци јој по коју равнодушну примједбу или обично питање, гледајући у оно што она ради. Она не знађаше што да мисли о њему.
Чинило јој се све као сан, док она зна да ће да се пробуди и да се радује животу који је добар и пун среће. И оно мало времена што јој је преостајало, она раздијели у хиљаде и хиљаде тренутака, пуних натегнутог очекивања, горке
Сремац, Стеван - ПРОЗА
сву ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован Максић, назван »Ватра«, да му буде полаженик првога дана
господин Јово, заустави га после неког времена какав шнајдер, шустер, тишлер, или тако већ ко, а ја сам дош’о за оно мало... а ја мислим да је доста чекања било... а сад су ми врло потребни новци!
— Море, зар је једаред? Да је једаред, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И после, да је само то... — Е, па оно треба само један да викне: Уа! — Није то, брате Јоване, »Уа!«, него ти си ударио и у неке шпекулације.
једино стога што је хтео да их хладно проштудира и процени, и сада, после дужег посматрања, испуњава и по форми оно што је већ поодавно у срцу био, и прелази у странку која једино ради на спас отечества, и која је једина у стању да
Премештај по потреби; ала ће да згрне дијурну!«, па заћути тек и замисли се. »Море, ово баш онако, вели Јова, као оно у стиковима: »Сви Шајкаши одоше, лако, лако; само један остаде, лагано!
Тек ће му наш Јова рећи: »’Ајде, кажи, Швабо: Раскиселише ли ти се опанци?« А Шваба се мучи да изговори, зашишти као оно ракетла кад се запали, али никако не може да изговори, па изађе нешто десето. Е, тога смеха онда!
платио, а одлазећи један на једну а други на другу страну осврћу се један за другим и гледа један другоме прасе, као оно наше госпоје што морају једна за другом да се осврну и да једна другој види шешир, и уопште све од главе до пете како
бакалницом, за инат Алекси бакалину (с којим је био у свађи због неког дуга на креду), па заврну мало прасету реп, а оно зацичи тако силно да је Алекса бакалин морао пагледати на улицу.
— Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова. — Ама верујем, де... — Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш... Шта ће прика, стаде тражити ту рану на глави, али је никако не нађе. — Нема, прико.
А ти отпочни »Рождество«, а ето и мене одмах да ти помогнем. Силно ли пуче стари кремењак, као оно некад Крњо и Зеленко на Жабљаку.
Море, жебрачка посла! — А нисам ти, прико, ни од оних што само траже потпис, а после им ни бриге, него испадне на оно што се пева у песмарици: »Бриго моја, пређи на другога, на другога, на жиранта мога.« Е, то кад мене нема, прико!
Не бисте, је л’ те? Не би’ ни ја, ни ви, не би ниједан смртни. И ја вам онда не велим ништа друго него оно старо: ко је без греха, тај, само тај нека узме камен и нека се баци за господин-Пајом.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Близу двора гле менека, А на врати оно ко је? Мила моја мене чека — Чекаш и сад, злато моје? Брже доле, сунце благо, Брже амо, ноћне таме, Амо брже,
“ Кад ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене
ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану.
Ко силази оно туда, Да л' ми очи добро виде, Да л' то вранац његов иде, А на њему, Боже мој, Да л' је оно драги мој?
Ко силази оно туда, Да л' ми очи добро виде, Да л' то вранац његов иде, А на њему, Боже мој, Да л' је оно драги мој?“ Чета ближе, па све ближе, Већ до бели двора стиже — „Боже мили, Боже благи, Та ово је богме драги!
ли уста, Каква рука, каква коса пуста, Какве груди, а какво ли чело, Каква нога, какво вито тело, Па још око, оно чудо веље, Око ово срце ми умори!
Тако даље сјајном стазом пођо, И до златни врата веће дођо, Ал' на врати ко је оно? ко је? Она — она — злато сунце моје — Уједанпут — реко: помоз', Боже! Чу Бог ово, али не поможе.
— Лака песмо, оди у помоћ, Јера оно већ је близу ноћ, Де пригрли песмо, моја снаго, Па ижљуби све мило и драго!
младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, Јер да теде, могаше ме једном Руком својом задржати ледном, Та кад оно у Води неука Доватила та самртна мука, Кад се вода нада мноме склопи, Ој Дунаво, ти ме не утопи, Ти ме диже,
Ватите се кола тога, Од вишњег је оно Бога: Руком држи братац брата, Близу срца њега вата. Свирац свира, Срце дира, Рука с' диже на посао, Да л' ће
ли, драги брате, Кадикада ја с' ражљути на те, Плану на те кâно огањ живи, А мој брате, за то ме не криви; Та и оно ведро небо горе, Тако увек остати не море, И оно се за часак навуче, Бура дуне, громови зауче, Да помислиш свијет
на те кâно огањ живи, А мој брате, за то ме не криви; Та и оно ведро небо горе, Тако увек остати не море, И оно се за часак навуче, Бура дуне, громови зауче, Да помислиш свијет се распаде, Ал' замало — па свега нестаде, Гром
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде.
Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се.
Његов спектар сводио се на свега четири основне боје, а оно остало — то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!
— Пазидер га, сва се башта модри као чивит. Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има
блажено лешкари крај гомиле костију, а старина Петрак већ се мота око разваљена самара и запиткује дједа: — Која ће оно година бити вашем Вранчићу? — А што ти сад то треба? — чуди се дјед. — Четврта, пета, не знам ни ја.
ПОХОД НА МЈЕСЕЦ Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш.
Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе.
Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе.
) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно ...Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да
Има, има ... Хоћемо ли доље? Пошло би се, роде мој, али како ћеш заборавити све оно што си оставио широм подгрмечких села?
Код једног домаћина научио ово, уз другог заборавио оно, а као за пакост, нит је добро оно што је научио нит му је лоше било оно што је заборавио.
Код једног домаћина научио ово, уз другог заборавио оно, а као за пакост, нит је добро оно што је научио нит му је лоше било оно што је заборавио.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
АХМЕД: Зато се ага и љути што се плаши да ништа не може! ЈУСУФ: Свет прича што прича, и не види оно што јесте, и како јесте, већ бира истину која га више забавља!
Бре! Па да сам јој слуга толике године, дошла би, да је за мене коња везивала, дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не због рана, оно барем због оног детета, да се барем због њега, и због Алаха, самилосном
године, дошла би, да је за мене коња везивала, дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не због рана, оно барем због оног детета, да се барем због њега, и због Алаха, самилосном покаже! По томе сад суди и каква је мајка!
Кад стигнеш кући, одмори се, седи у башту, узми нешто да везеш, дуго гледај у неко дрво. Загледај се у оно што досад ниси ни видела.
Понадај се у оно што се зна када се седи под чемпресом, три корака од воде. Хајде, смири се. Некад и чиста кошуља може да утеши.
Бегови нерадо гледају толико власти у Хасанагиним рукама. Стално га нешто боцкају. Те немој ово, те не смеш оно, те ово није твоја ствар, те о томе треба ми да кажемо, о оном ниси смео без питања. Стално неке трзавице.
Како за ово да се спремим... БЕГ ПИНТОРОВИЋ? Оно су њени сандуци напољу? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Њени. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: То ће момци да изнесу. Више нема шта да се чека?
А ти знаш шта у његовом послу значи бити ревносан! Он није имао доказано оно што су теби још прадедови доказали. Што је теби сигурно, њему није. Он и у сну мора да стрепи, да осигурава.
Данас нам нема другог разговора До залудног... (Јусуф излази) Видиш да не вреди, па не вреди. Виде само оно што плива на врху воде. (Враћа се Јусуф са колевком) ХАСАНАГИНИЦА: Ево моје молитве, сија у колевци...
Не би он презао ни да мртваца из гроба подигне, само да теби науди! ХАСАНАГА: Е, кад би он мого све оно што оће! ЈУСУФ: Није реч само о њему. Реч је о оном кога он тражи за зета. Ко зна с ким ћеш имати посла.
Што кажеш, то ће и да ти одјекне. ЈУСУФ: Никад се не зна. Колко пута мислиш да видиш све, а оно испадне да ниси видео ништа.
Човек верује да је сав савцит од челика, а оно испадне да је тај челик восак између нечијег палца и кажипрста. Кола носе и невидљиви точкови...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Увек накриви шајкачу на десно око тако, да му се оно и не види, закити се цвећем око ушију к’о девојка, и метнув руке под појас иде он, клати се и пева разне песме, али
она нежност и финоћа беле и провидне јој коже; оне фине, нежне маље испод косе, око врата и при крају образа; и оно колутасто, једва приметно руменило при дну јој лица — онда се тек осети сва милина, љупкост и драж, што се показиваше
А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо? — Шта је, Димитријо? — Оно, знаш... ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно.
нешто смрче, уста га засврбеше и погнув главу, одбацујући од себе рукама нешто, побеже чак иза куће, само да не слуша оно: — „Да ли те је жалба...“ Које се тако тужно, и отегнуто разлегаше у ово свануће. Ујутру, у недељу, било је венчање.
Па још кад га Тода дарова новом кошуљом, а младожења стопарцем, он, увив кошуљу око себе, и показујући сваком оно стопара, није знао шта да ради од силне радости и толике среће.
— Ево, узми! — велиш ти озбиљно и пружаш ми. — А што ти не једеш? — питам те, гурајући оно у уста што ми дајеш. — Па такав је ред — одговараш ми озбиљно — мужу жена треба најбоље да дâ...
Је ли — да је овако било? ИИ А после? Мајка је моја желела, да ја постанем оно што мој отац не беше, да повратим изгубљено имање, уздигнем и још лепшим сјајем обасјам већ помрачено име наше.
— Читаш ли? — питаш ме и нагињеш се да прочиташ оно, што читах. Случајно ми поглед паде на твоју руку и чисто се тргох, кад је видех како се испунила и пролепшала.
Случајно ми поглед паде на твоју руку и чисто се тргох, кад је видех како се испунила и пролепшала. Загледах даље а оно облина руку ти истицаше се доста приметно из минтана.
Погледах ти у лице и тек тада видех како ти је оно пуно, чисто и светло; како ти се врат очистио од маља; подбрадак се испунио и заокруглио, а на јагодицама избила
Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега. И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан.
!... — Па, шта могу ја? Дете на то пошло. Друго неће ништа... Мучимо се — одговорила она. — А не, не! Добро је пошло оно. Не пометај га... Познаје се чија је крв! — рекао он.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
ли неће се милити, мало | труда предузети за научити читати, читајући што паметно и разумно и врло ласно разумевајући оно што чита?
Зашто је друго Бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу, него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље? А шта је друго боље, него оно што је полезније?
А шта је друго боље, него оно што је полезније? Што год не приноси какову лидо ползу, не има никакве доброте у себи.
С божјом. Дакле, шта би ми хотели, да смо аметнији и бољи од Бога? Оно што Бог допушта и хоће, то ми нећемо! О, наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду!
О, наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискавати од други(х) оно исто које кад други од нас изискавали, велика би нам се неправда чинила.
Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли и то буде, нећу се уплашити, нити ћу, оно што је с моје стране могуће, изоставити.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
А кад те угледа усред раја оно старо дрво, свију јабука прамајка, прва светитељка, грешница прва, отвори јој се рана под оном једином откинутом
Парастос Вуку, умро нам је Вук. Па шта? па ко је самртник нам тај! Је л' оно чело бледо, брижано, боровито што борачки му ум у бледилу сад крије вечитом?
не пусти сумње да те салете, у духове пренеси смртну вест, пренес' је пре нег оно што си знао свог родитељског духа заповест у сумњичарску, смртну своју свест!
Ал' кад видим паметаре где с' клањају шупљој сили; кад јунаке видим старе где их скотска наслад гњили, те сад оно пале, жаре, чем су били борци чили; да желуцу није сметње, мач отпашу са бедрине: — таке слике нису вредне будалине
” „Ох шта је! шта је! — та невоља је, невоља тешка, самртни крај је! да л' учини, старче, оно што ти реко'? да л' оде ко? ох, дал' је далеко?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
»Благодарим Вам на оном позивању Гримовом — отписује он Копитару —: оно ми може бити од велике потребе и ползе: Сад већ савршено знам какових приповијетки народних Ви желите, и ја Вас
Али при том треба имати на уму оно што је Вука водило у целокупној његовој делатности; наиме, његову заветну мисао о нужности победе народног језика у
А такво мишљење заиста није само његово; оно је прилично опште. Налазимо га и код осталих критичара и есејиста, по школским уџбеницима, и уопште код кодификатора
Народне песме и народне приповетке не дају се мерити истим метром, нити се њихове особине могу поредити; оно што је очигледно добра особина у једној врсти, не мора бити то у другој.
Сиже који се обрађује, начин на који се он излаже, композиција дела, сугестивност причања, све оно што карактерише једну креацију.
4. Оно што смо настојали да одржимо као везивно ткиво у нашој Антологији, то је развојна нит мишљења и богаћења мотивима народ
“ а гдјекоји: „Дај барем један да понесем!“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу
Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: — Отвори врата!
Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец? А она му одговори: — Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми.
Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец? А она му одговори: — Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми. Чујући то царев син мало се забрине, па рече баби: — Шта ћемо сад?
Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш ми после казати кад дођем.
Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила. На то се аждаја насмеје па јој рече: — Онде је моја снага у оном огњишту.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Иди погаси ону ватру, да не горе дрва узалуд. ЛЕПОСАВА (одлази) СОФИЈА (за њом): И оно брашно да се покупи. — Бадава, човек мора свуда сам да завири, јер иначе готова штета.
МАКСИМ: Сад сам ја крив што ти не ваљаш. Шта сте дирали у оно буре? СОФИЈА: Казала сам да се спусти у подрум, да се не расуши. МАКСИМ: Да сам ти заповедио, ти то не би учинила.
5. МАКСИМ, ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ: Шта си имала куповати оно месо? СОФИЈА: Треба за вечеру. МАКСИМ: А гди је од подне? СОФИЈА: Појело се све. МАКСИМ: Ти си несрећа!
СОФИЈА: Јошт прекјучер? Е, секо, па то се већ покварило. МАГА: Шта говориш! СОФИЈА: Оно треба одма кувати, како се сложи. А овако мора прокиснути. МАГА: О, тешко си га мени, шта ћу сад да радим? 8.
СОФИЈА: Благодарим. Зашт не дођу, забога? СВЕТОЗАР: Е, знате женске работе: час ово, час оно, па не могу да стигну. СОФИЈА: А што тебе нема? СВЕТОЗАР: Та знате, кад је човек у служби.
МАКСИМ: Јест, нека и диже на високо, да и ни враг запросити не сме. Доста, аљину јој нећу купити. СОФИЈА: А оно ћу јој купити ја. МАКСИМ: Море, јеси ли ти полудила данас?
МАКСИМ: Ниси венчао жену, него ђавола, вампира, вукодлака. По вас дан готови, по вас дан меси, сад ово, сад оно. КУМ: Благо теби, куме. МАКСИМ: Лепо благо, кад жена размеће кућу. КУМ: А моја не да ни јести.
МАКСИМ: Бар се уштеди што. КУМ: Јадна ми је уштеда. Зар ја знам шта се троши? Што јој је воља, оно купује, па опет баца, кад се расрди.
“ (Пева): „Пјеније миле моје и љубезна писма“. Тако, она виче, а ја певам, док не малакше, као оно човек од велике болести.
НИКОЛА: Иди, иди, ја мислим богзна шта је учинила; а оно којешта. МАКСИМ: Кажи ми, тако ти бога, витла ли твоја којекуд?
НИКОЛА: Не помаже богме ни код моје Маге. СОФИЈА: Иначе би радо поступали. Па смо опет ми криве. Ако ништа друго, а оно смо љуте: „Аспида, брате!
МАГА: Ето, не стоји ми лепо шкуртељка. НИКОЛА: Па обуци оно што ти лепо стоји. МАГА: Не знам, ето, што ћу с водом. НИКОЛА: Опет она. Та иди једанпут, црницо! Еј, куку мени!
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
„Зашто, дакле, толико против нас пишете?“ Овако ме, фрајлице, једна ваша другарица запитала, и оно што сам њојзи одговорио, мислим да је нужно свима обзнанити.
Ја сам момак, ако не леп, а оно нити ружан (који је момак ружан, онај ли коме су рапави образи, а провидљиво срце, или онај који с финим аљинама
читатељкама за утјешеније јавити имам да ћу скорим временом Џандрљивог човека издати, које дјело, ако ништа друго, а оно ће бар достаточно показати колико љубитељица књига српски род броји.
ТРИФИЋ: Шта ти фали, сунце моје! Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити. СУЛТАНА: Госпођа? Начинио си ме парасницом, као сам што си. ТРИФИЋ: Ти мене с отим вређаш.
СУЛТАНА: Мислиш ти да сам ја слепица? Какве си ми аљине начинио? Каква је оно свила, какав крој? Оћеш да ме начиниш последњом у вароши. ТРИФИЋ: Та, забога, ти си сама изабрала.
Море, да знам да си као она, сад би те као печурку смождио. Море, оно није госпођа, ону су виле и аждаје излегле! СУЛТАНА: Орјатине, мени тако у очи рећи? Сад ће ти пући глава на четворо!
ТРИФИЋ: Остави је, Срето, видиш да није при себи. СТЕВАН: Господине, биће оно што сам ја казао. СРЕТА: Шта, Стево?
ТРИФИЋ (Стевану): Сад, коме да верујем? СТЕВАН: Милостива је госпођа отишла у шетњу. СУЛТАНА: Их! (Тргне се.) Оно је била Сретиница, драги Стеване. СРЕТА: Ха, ха, ха! Видиш, Стево? Само мало жени попусти, пак ће те у тикву сатерати.
СРЕТА: А шта ћу ја да рекнем? ПЕРСИДА: А ја? СУЛТАНА: Сви сте ви невини. То је зар тако небо хотело да искусим оно што нисам нигда ни помислити могла. Мајстор Срета ме је научио да није совестно децу сасвим мазити и распуштати.
СУЛТАНА (Трифићу): Они су обоје добри. ТРИФИЋ: Султано моја, теби за љубов и друго што, а камоли оно што је и мени самом по вољи. СРЕТА: Пело, ти, шта си се удрвенчила?
Лалић, Иван В. - ПИСМО
(8-10. ВИ 1989) ИИ ДЕСЕТ СОНЕТА НЕРОЂЕНОЈ КЋЕРИ 1 ПРСТЕН Све оно што се сакрива у ништа Светлуца сјајем нетакнуте руде; Што не постоји, могло је да буде Или постоји изван одредишта.
Све оно што се сакрива у ништа Додирује ме на ивици бдења Да ме опомене, ил да ме мења — Тако у крошњи стабла које листа Иза
(23. В 1989) 10 ПОЗДРАВ Све оно што сакрива у ништа Збир облика је скривене намере; А недремано око камере Положај снима нових одредишта.
Је ли то оно што мотри Она жена крунисана и крилата, урезана у помни неред, на бакарну плочу, у Нирнбергу далеке да ли хиљаду
А љубав? да ли и она обнавља се изнутра, Увек недовршена, јер тако хоће мајстор? Клонула си од шетње, оно поподне, кад смо Супијани од сунца упловили у сенке И свежу хладовину собе у Уја Фірензе. Волели смо се.
тај шапат; моја је намера Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце црно
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
лети, па ваташ последњи тролејбус за твој крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они излози, а још ти није јасно да си најскупоценија огрлица у вароши, рибица у
девојчице, нисте ви криве што се живот нашалио с вама, па вас једног јутра пробудио као и обично у пола шест, кад оно — осам банки. Опа! А ви се још питате да ли је 1900.
и неке требало да попустите једном путујућем глумцу и дозволите му да вас пољуби у кућној вежи (шта ли оно беше с њим?
Бебирони уфуравају у моду! А затим поносно седа на оно седиште покрај возача изнад кога пише РЕЗЕРВИСАНО ЗА РАТНЕ ВОЈНЕ ИНВАЛИДЕ! Што јест, јест, дуго смо се растајали...
се нацврцала — ни вама не би фалило да вас с времена на време погледа из фиоке док пишете за лову, мислим, када вам оно излази слика у новинама и све!
) — али, шта сам оно хтела да кажем? То је због тога, што вас на известан начин волим, мислим, сви ми у разреду вас волимо, то јест онај
Кроз прозор кабине види се река. Иста је као и у оно време када сам била девојчица и када сам мислила да на свету постоји само један језик и да се он зове београђански.
— Шта мислите о најбољим годинама за једну жену? — масирало ме је и даље оно пегаво недоношче из огледала. Знам једну даму за коју кажу да је у најбољим годинама, што за жену њених година и нису
Успева ли ишта тако добро као успех? — запањи ме оно жгепче из мутног огледала. Мора да је ту сентенцу однекуд здипила, иначе, како би јој уопште такав обрт пао на памет?
Врхунско зезање, на часну реч! Можете ли да замислите ту лектиру? Почела бих, наравно, са рођењем. Где сам се оно родила, и ти системи! Родила сам се у породици неуспелог писца с почетка пете деценије овог века.
Затим прочитате да имамо највише свега и не дођете ни до краја чланка, кад оно, цап — нестало струје! Криза не знам ни ја чега смењује кризу не знам ни ја кога! Провалишка!
Криза не знам ни ја чега смењује кризу не знам ни ја кога! Провалишка! Када смо учили оно о разуђености обале, стално су нам истицали сироте Талијане за пример.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
С мене јутра трипут свићу и освану у небићу. Изван света, изван ура, тече, тече моја Мура. КУПИНОВО То је оно — није ово. Далеко је Купиново. Није девет него осам. У сну ли сам или што сам? Није лудња — Реч је ово.
(Жубори ли крај Дунаја родно биље родног краја?) Пред Врч дрвен Арсенију простре светлост Метохију. Оно Поље опет пламти: епитрахиљ, божур златни. За свето се хвата древо изгуб-племе Лазарево.
Врх облачја слаповитог Благовесник арханђео уздигао хаљине је: прозарује стопалима оно што је усуд спрео а с колена крин му веје.
Скрајнут крчаг - Сентандреја. Са крајнице заборава млад се чокот разлистава. (А Брег овај оно памти што се згусло, што пропламти.) уз кућицу - где се лиња сур магарац - сутон тиња.
Манастир Рача: порфир-графика, добростив поглед, радост простоте. Расте, као хлеб, свјетло са кика а кроз оно Љ, Љ од Љепоте, вечерњи псалам вођицу слије у Дринин надир пут Паноније. У сјенци липе поје братија.
А оно што је чедно убила, огреје усном ружа Будима. Ја мишљах смех су летошње булке, дрхтава плазма по бурном ткању, а т
нема поређења, већ читав речник тек је трина трења, од чије силе илузија влата и мрешка површ језеру у гори а оно шуми: Видело отвори, о рани сјају неба што се хвата!
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Друго је просто и паорски љубити, а друго је љубити бечки и по књишки. Оно је љубов, љубезни татице, кад се који краљ у какву принцесу заљуби!
Јербо је Батићева сестра од тетке удата била за брата вашега деда. То је оно што сам хотео доказати да сте сирјеч род. МАРКО: Па како да ја о том ништа не знам? АЛЕКСА.
ЈЕЛИЦА: Ах, боже, како је одговорила Амалија кад је Мор пред њом клечао? АЛЕКСА: Није Мор оно осјећао што ја чувствујем, нит је могла Амалија тако љубов побудити као што сте ви мени.
АЛЕКСА: И за то нисам расположен. МИТА (на страни): Верујем, кад нам пљушти утроба. ЈЕЛИЦА: А оно венигстенс од овог. АЛЕКСА: За не дати вам корпу, оћу. (Узме парче пите.) МИТА: Дакле, господин барон?
АЛЕКСА: Апропо! Јеси ли ти, море, што јео? МИТА: Богме, ваше сијателство, ја нисам. АЛЕКСА: А оно ево и теби један дукат, кад си ми такови глас донео. МИТА: О, господин барон, бадава ми дајете.
ЈЕЛИЦА: Ах! Кад би то време скорије дошло! АЛЕКСА (пољуби је): Доћи ће оно, ангелска господична; ја сам и са самим изјавленијем љубови ваше паче мјере срећан.
Шта ми није приповедао! Можете ли веровати, љубезни татице, да море гори? МАРКО: Како би море горело, кад је оно вода? ЈЕЛИЦА: А, видите, у Мадриду, каже барон, да је сопственим очима гледао како је велика ватра била.
АЛЕКСА: А у чему то? МИТА: Опростите, господин барон, ја сам у разговору приповедио и оно што ви нерадо спомињете; на пример, како сте постали обрштером, како сте једног генерала у дуелу убили; како вам је
АЛЕКСА: Она га није ни имала. МИТА: Ја најволим кратак рачун. Прстен у руци, сигурна ствар, а ово, оно... АЛЕКСА: Тако мисле сви бединтери и служитељи; барони пак и отмјени људи морају имати и планове отмјене. Али, пст!
ЈЕЛИЦА: Ви држите уста!... Кад сте ме већ рајцовали. Из очију му вири баронство. Моја драга, нећете постићи оно што сте наумили; на мене је једну пала та срећа да будем госпоја од Голић.
МАРИЈА: О, лазљивицо! Вратио си ми и оно што си ми изварао, тек ниси презенте давао! МАРКО: Драги мој Батићу, не што сам бољу прилику нашо, или што сам какво
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Провијери трипут оно што чује, рођеном репу не верује, планове кује унедоглед, и никад неће на танак лед.“ Отиде Мачак по уској стази,
„Погледај вука шта луда ради, хоће из воде мјесец да вади, ја се огледах у модар вир, а Вујо мисли: Оно је сир!“ Окрену Мјесец лице од воде, а глупи вујо избуљи очи и арлаукну: „Сирац ми оде“ па брже-боље у воду скочи.
је причо Њакало стари да тамо силно магарце цијене, видјеће, кажу, чудесне ствари: магаре часте куд год се крене. Оно се тамо безбрижно ваља у густој шуми најљепшег чкаља, живи животом дембелан-краља.
“ — То слуша лија, па суди здраво: „Сад видим и ја, јеж има право!“ То рече, клисну једном ћувику, а оно троје дигоше вику: „Јеж нема право, на страну шала; а и ти, лијо, баш си будала!
Када газде мину страва, рече Раде, мудра глава: „Идем крадом извидити шта би оно могло бити.“ Иде Раде као сјена, види: ватра угашена, ал мачкове сјаје очи.
“ Мачак се снено по врату гребе: „Јавља се гусак, сањао тебе!“ А деда рече, мерећи кров: „Оно је, децо, путнички зов.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот
Чекао сам ипак у друштву механичара, кога сам прво срео на обали. Гледао сам оно неколико расушених барки насуканих на шевар; оне су пљоснате, примитивне, налик на велика корита.
Више бих волео да из Хуенте напустим језеро. — Онда ћу ја у пет доћи по вас. — Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. — Село је са друге стране острва.
Куће су једноспратне, зидане у средњем веку, иза њих је уличица, с чије друге стране су такође куће; и то је све. Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари.
Када се вечера код вас? — Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру? — Оно што обично спремате за себе. Ако је могућно, рибу.
“ — Чини ми се да сте погодили. У сваком случају ни ваше острво није мање лепо од вас. — О, оно је и уистину лепо. Само ја нисам са острва. Моја мати је била али се затим удала у Сарагоси.
Разуме се, Бернес је енергичнији много од мене, а онда, Бернеса сви слушају кад говори. Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења. — Не треба никад сумњати у себе, Мигуеле, — рече велика жена.
И кад је почело оно право, да сам се само сетио да је то то, да сам се сетио на време... али куд сам могао знати на овом острвцету!
— Добра срећа, дакле! А што сте изабрали баш Мање Острво? — Тамо је дивно. Оно не припада никоме. — Како никоме! То је ловиште маркиза.
„Какав мислим у себи. „Тако бих волео једном да стварам, скупљајући оно што је најбоље у богатствима око мене, да прерадим то затим у једну јединствену хомогеност.
И сад чак за онаквим ратом чезну, можда с ужасом, баш они који су на претходни бацили највеће проклетство. Само рат и оно што он носи ослободили би их понова од живота у нормама традиције, тихог прогреса и морала.
ствар: начинили сте једно познанство, измењали сте само неколико речи а увиђате да сте безразложно сазнали тачно оно што је најбитније у том човеку. Ви га познајете исто тако добро или чак и боље од његовог брата, сина итд.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
На челу вам месечев топаз о сестре, зар не видите оно што човек на повратку из смрти види? СВЕТОГОРСКИ ДАНИ И НОЋИ Светогорски дани и ноћи Хладан ветар дува одозго
Од довршеног направило се незавршено. Откровење зато мора да покаже оно што се на почетку засигурно знало. Трагање за знацима и језиком творца природе толико је тешко да се стварање мора
знацима и језиком творца природе толико је тешко да се стварање мора понављати у малом, не би ли у малом постало јасно оно што је у великом и изворном облику постало нејасно. Према томе, од почетка смо у опиту са језиком творца.
Не постоји ништа више од оног што се може знати Не постоји ништа што се не може знати. Не постоји оно што се не зна, па се то што се не зна не може ни сазнати.
Ако сазнамо више стварности но што постоји и стварност ће се увећати. Оно што се може сазнати, дакле, бескрајно је.
кабао велик пошаљи горе крилатом створу кабао напуњен радостима Сведок треба да се пробије кроз своје сведочење, оно није потребно. Не може човек подносити сведочанства самоме себи. И то што видим као сведок, мало је.
И то што видим као сведок, мало је. И то мало, изгледа, сувишно је. Али оно што је сувишно, постаје огромно. Чим је сувишно, заузима много места, и није чудо, стичемо утисак да смо огромни, све
Не знам да ли се може рећи и да он постоји, да га има. Ако делује, не мора да буде да га има. Оно чега има, то је створено, то је део твари, творења, стварности.
Боља је од нас молитва сама зато се види подизање земље и ваздуха и воде и свих метала. Видим вазнесење: оно почиње сваког јутра и не боји се пада. Свакога дана нешто се увис понесе и спас нам пређе преко усана.
гоњен мени је преко главе школа и скупштина болница и хотела моја душа хоће светилишта нек ми се тачно каже где је оно што се ујутру бели од зоре беље има дугачке плетенице под којима се превија Ибар чија су то леђа гледам кроз
Тишина тихост наших гора песма је прошла на цркви се затворила врата ветар се слегао у неки пањ исклијало је оно што се спремало на сусрет са сунцем лишће је нашло своју богазу те пада суви водостај расте и гусне у понекој
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ТРИФУН: Па то, овај не ваља, онај не ваља; овај ово, онај оно; другим речима, кад се добро помешају карте, излази да је само Агатон способан да управља имањем.
АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао? ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали. АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет дана.
извуче из сандука стари, црни капут, нека истресе нафталин и нека га испегла; нека Танасије обуче своје црно одело, оно што га је правио за венчање и што га облачи о погребима и о народним празницима; па нека Прока позајми од кога
Ви увек тако некако заведете разговор да ја заборавим оно што је најважније. Откад ми стоји у џепу ова цедуљица на којој је тетка написала рачун о утрошку оног новца што сте
ВИДА: Па ако треба неко од наших, ти си ваљда најпречи. ТАНАСИЈЕ: Па јест', ал' ето, кад ће већ Агатон... ВИДА: Па оно по теби, какав си, може ти Агатон и главу појести.
АГАТОН: Ако је и сребрн, али бар не звони. САРКА: Па оно не звони, али ако ја повучем уже, могу зазвонити сва четири звона са саборне цркве. АГАТОН: Ти имаш да ћутиш!
Шта може друго него да призна? Кажем ти, имао сам своје методе и био сам врло вешт иследник, ал' оно је друго, а ово је друго. Не могу ја тек наредити да се адвокат истуче и премлати да би признао шта пише у тестаменту.
Да га ја нисам писао, ја бих могао и рећи што, ал' овако..: АГАТОН: Ја, знате, полажем велике наде на тај тестамент. Оно, и сви остали полажу велике наде, ал' ја мислим... АДВОКАТ: А сви очекујете наследство?
АДВОКАТ: Судија би уважио само оно што пише у тестаменту. АГАТОН: Па зар у тестаменту не пише да се споразумемо? АДВОКАТ: Ја не знам, али стрпите се до
није да га молим, него захтевам, па поче да ми врда: те покојникова жеља, те четрдесет дана, те ово, те оно. Али ја њему: по закону не морам да чекам четрдесет дана и нећу да чекам! Тако ти ја подвикнем њему.
ТАНАСИЈЕ: Па кад си, Агатоне, већ тако прикљештио адвоката, зар ниси могао да припиташ и за оно? АГАТОН: Које оно? ТАНАСИЈЕ: Па оно како гласи тестамент? ПРОКА: Па ето, чућеш сутра.
ТАНАСИЈЕ: Па кад си, Агатоне, већ тако прикљештио адвоката, зар ниси могао да припиташ и за оно? АГАТОН: Које оно? ТАНАСИЈЕ: Па оно како гласи тестамент? ПРОКА: Па ето, чућеш сутра. ВИДА: Ко ће жив до сутра издржати?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Она је уопштавала свој бол, плакала је због себе, а и за друге. У жена је развијено осећање материнства, а оно је у тесној, органској вези са њиховом природом, њиховим бићем.
И као да се онај мој живот у кадру слепи са овим садашњим, све ми се учини познато и блиско, а све оно што се збивало у међувремену као да ишчезну Намах, одједном.
Слушај, када се сврши коњопој, уреди строј за вечеру. Прва моја дужност... Враћам се шатору и мислим, какав оно беше поступак. Строј... па молитва. Око тога нешто беше... Треба командовати „капе скини!
Али људи су још забринути и ћутљиви као да су у ишчекивању неке немани, јер тек сада настаје оно што је главно овога дана. Очекује се смотра коју врши командант дивизиона. Наскоро се узмуваше око суседне батерије.
Можда би се још преко тога и прешло, али је заиста важно оно што кувари говоре: како ручак за сутра мора бити готов још вечерас у десет часова.
— Благословеније Господње на вас... и во вјеки вјеков. Амин. Као да ишчезну оно колебљиво стање... Нека тако буде. И биће.
А у некој бари жабе крекећу... Ми журимо у борбу, у смрт... Свесно?... Вољно?... Наше је расположене мрачно као оно црно небо, па бисмо желели да се ноћ продужи и да исто тако и простор корача испред нас.
Али оно, као за инат, свиће, нагло се појављује дан и већ се јасно разазнају грбине Цера. Ба-у, ба-у... одјекује са врха плани
А то је нешто најгоре за нас. И чим нас као резерву хитно упућују, значи да је ситуација озбиљна. Јер ви знате за оно народно: не зову магарца на свадбу да игра... те и ми. Друго је оно кад наступаш — пипаш, решаваш се хоћеш или нећеш.
Јер ви знате за оно народно: не зову магарца на свадбу да игра... те и ми. Друго је оно кад наступаш — пипаш, решаваш се хоћеш или нећеш. А овде нема. С друма те упућују у највећи окршај...
Хтедох запитати да ли је оно тамо наша или њихова батерија. Али, видећи равнодушна лица, нисам се усуђивао, да ми се не би смејали.
Људска радозналост је пресићена, и све је већ одвратно и мучно. Али то није оно што смо слушали у удобним собама или читали на меким фотељама.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
А оно, гле: умало је не одјурише. »Нисмо те, веле, ни звали«... »Па он бар да је друкчији!«... да је онакав, како је она зам
— Ево ти грош, па купи и спреми. Чича изиђе весео, а Гојко се спусти и леже на своју нову постељу... »И овде оно исто! Иста запрега, исти посао, па исти и људи... И овде смањују додатке, чим опазе да је човек мекши.
— Што лажеш, бре, прекиде овога други малишан: зар нисмо са њим сиграли мете на Вилиној Коси, кад смо оно ишли ? — То је ’нако... кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио.
Није ни излазило међу људе. Таман рекох: да ми буде од помоћи, а оно... Љубица се окрете и разгледавши по дворишту уђе у школу.
Зашто се плећете у оно што не разумете и што није ваш посао!... — Ја, знате... списак потребних ства... ствари да саставим, замуца изненађен
— Хе, оно је било изненада... био сам збуњен. Они прођоше кроз сеоски сокак, по коме лежаше ситна, истуцана, лака прашина, у
небесним сводом, који се, и сâм осветљен жарком руменом светлошћу, наднео над овим китњастим пространством, па га, као оно свемоћни дух, задише својом величанственом бескрајном вечношћу...
Ја га опомињем што је немирно, а оно се осврће на другове, као да и оно тражи ко је то немиран. — Ха-ха-ха... Па то су најобичније појаве у школи ; То већ
Ја га опомињем што је немирно, а оно се осврће на другове, као да и оно тражи ко је то немиран. — Ха-ха-ха... Па то су најобичније појаве у школи ; То већ не сме никако да вас љути, јер ће
— Мора, братићу!... настави Стојан са кућњег прага. — Замахни на псето, оно ће се крити да га не удариш, а некмо ли дете. Тако је, братићу мој!
— Замахни на псето, оно ће се крити да га не удариш, а некмо ли дете. Тако је, братићу мој! — Оно види да ја нећу да га ударим, па што се крије ! — Хе, братићу, кад би оно знало шта ти мислиш.
Тако је, братићу мој! — Оно види да ја нећу да га ударим, па што се крије ! — Хе, братићу, кад би оно знало шта ти мислиш.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 3. Осу се небо звездама, И равно поље овцама. Овцама нема чобана, До једно дете Радоје, И оно лудо заспало. Буди га Јања сестрица: “Устани горе, Радоје, Овце ти за луг зађоше!
8. Три су цвета у гори цветала, До два сјајна, трећи потавнио. Што цветаше до два сјајна цвета, Оно јесу два брата рођена; Што међ’ њима трећи потавнио, Оно јесте сеја међ’ браћама, Потавнила од млоги сватова —
Што цветаше до два сјајна цвета, Оно јесу два брата рођена; Што међ’ њима трећи потавнио, Оно јесте сеја међ’ браћама, Потавнила од млоги сватова — Проси Месец за свог месечића, Проси Сунце за свог сунчевића,
Хајд’ у коло коледо, коледо! 20. Божић зове с оне стране: “Превезите ме. Ако нису људи дома, оно су жене.“ — “Јунаци су у бадњаке, не могу доћи; Старе бабе масло варе, опржиће те; Невјестице кућу ките, окитиће
Вишњи! Вишњи! разбери ме! Сним ли санак, или видим: Јели оно млад на коња, Ал’ је оно сиви соко. Не разбира моје око. Ах! сатвори ово море У зелено равно поље!
Вишњи! Вишњи! разбери ме! Сним ли санак, или видим: Јели оно млад на коња, Ал’ је оно сиви соко. Не разбира моје око. Ах! сатвори ово море У зелено равно поље!
69. Што се оно у планини сјаше? Јели свила међу свиларима? Али злато међу златарима? Али свита међу терзијама?
192. Достано, Достано, ћери мајкина, Леле, мајкина: “Чија је оно девојка, Што рано рани на вода, И носи вода стуена?
“ “Оно је Стојна попова, Што носи перо на еро, Што носи дукат на чело!“ 193. Платно бели Будимка Девојка, Платно бели,
— Не могу боса, Пала је роса Коњу до самара, Мени до ђердана; Коњу до носа, Мени до паса. 204. Оно моје што на путу шеће, Путем шеће, а плећима креће, Чини ми се, преварит’ ме неће; Три пута ме лане погледао, А
“ 222. Шта с’ оно чује на оној страни? Ил’ звона звоне, ил’ петли поју? Нит’ звона звоне, нит’ петли поју, Већ сестра брату свом
Те премеће дрвље и камење, Док је нашла гују отровницу, Заклала је злаћеним прстеном, Уточила по кондира једа, Оно друго вином доточила, Па га дала свом брату рођеном, Те је свога брата отровала; Па отиде момку нежењену: “Љуби
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ДРУГА ГРАЂАНКА: Даћу ја теби примитивизам по дупету! ДАРА: Јесте је чули шта каже? ТОМАНИЈА: Попела се на оно буре да нас пљује! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Немачки плаћеници! ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије!
Зато што је помешао живот и позориште, па ни сам не зна кад је у животу, а кад је у представи! Ни кад је оно што јесте, Филип Трнавац, а када личност из неке представе! ЈЕЛИСАВЕТА: Дате му лобању, он постане Хамлет!
Чудна стока су људи! Више се плаше бруке, него смрти! ВАСИЛИЈЕ: Ви знате шта радите. ДРОБАЦ: А шта ти оно рече да си? ВАСИЛИЈЕ: Глумац. ДРОБАЦ: Возиш мотор у бурету? ВАСИЛИЈЕ: Ја сам у позоришту, а не у циркусу!
ДАРА: Што, да је можда не жалиш, немачку курву? СИМКА: Како неко може да пуца у жену? ТОМАНИЈА: Није оно била жена, него вештица! БЛАГОЈЕ: Зна ли се ко је пуцо? ТОМАНИЈА: У вароши је као у осињаку!
СИМКА: Он се све време мени обраћао! ВАСИЛИЈЕ: Он у вама није видео вас! СИМКА: И оно се на моју кућу односило! Ако у неким собама има мртвих мува, то је зато што живим сама, што не стигнем!
Уочи представе! Како да глумим, кад не знам где ћу да спавам? Ако већ треба да глуматараш, глуматарај оно што треба, Карла, кога вечерас треба да играш! Ја више ни у једном моменту не знам ко си и шта си!
или Тригорин, шта ти већ западне, али да преко дана, изван представе, у обичном животу, будеш као и сав остали свет — оно што јеси, Филип Трнавац? ЈЕЛИСАВЕТА: Џабе му говориш! Он, једноставно, нема чуло за стварност!
СОФИЈА: Студирам колко стигнем, и колко могу! ВАСИЛИЈЕ: Мораш да пробаш да се што више удубиш у оно што имаш. А, кад се удубиш... и са обичним лонцем можеш чудеса да направиш! СОФИЈА: Са лонцем?
БЛАГОЈЕ: То ће му много помоћи што ми знамо! МИЛУН: Шта си све овде, богати, натрпала? ГИНА: Само оно најнужније! Милун: А казала си само ћебе и леб! ГИНА: Ово ти је да имаш за кафану! МИЛУН: То је, бре, опасно!
) ГИНА: Не, нимало ме не гризе савест! Нимало! Мајка би због сина и против Оца сведочила! ТОМАНИЈА: Понекад и оно што је најсветије, мајчина љубав, може да буде страшно изопачено!
Да ми се Секула од његових батина одмори! ДАРА: Да ти отворено кажем, то је оно што ме највише и плаши! ГИНА: Због чега? ДАРА: Знаш да је Дропца немогуће одвојити од жртве, кад је се дочепа!
ГИНА: Зашта доказ? БЛАГОЈЕ: Да си од мене направила крпу! ГИНА: Не могу ја од тебе направити оно што ниси! БЛАГОЈЕ: А ова георгина — за њу ме не питаш? Она значи да више нећу да будем крпа! ГИНА: Него вазна?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Бити несретан мало више или мање све је једно. Крити у срцу за све гнушање о како је бедно. Ви нисте криви знамо за оно што ће бити, несрећа је баш част. Дужност је лаж из прикрајка за нас што болно гледамо.
Далеко је оно, далеко, што моје здравље пије. Често зазвони у ноћи, мирисно и меко. Често је као сунчана морска стена, на којој сја
И, тако, без пута, моје миловање, по умирању лута. А мир, свуд је мир, кад распнем шта је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност, далека.
Да ли тела, мили градови, или сени, то дрхте, у слабости сна и жуди руку грубих? Све оно што видех драго, тужно, племенито, због чега, где све, и шта све, жарко, не изљубих? Вратих Ти се!
Међутим, пошто су се, у оно доба, слали рукописи редакцијама, и штампаријама, песник нема више оригинале. И оне који су били остали неодштампани
Ја сам тада, до такозваног испита зрелости, живео, са матером, у Темишвару, као што су, у оно време, живела варошка деца.
Није у томе било никаквог снобизма. То је, у оно време, било уобичајено узимање часова, после подне. Узимао сам и часове енглеског језика, код једног професора коме је
Такав му је био и енглески. (Али није било тачно оно што се причало кад сам, 1929, преводио Шекспирове сонете да не знам енглески баш ништа.
Пробудио ме је једном о поноћи да ми прочита новине о потапању брода Титаника. У оно време то се сматрало као фантастична катастрофа.
А на свој начин, није та борба била ни без социјалних додатака и узрока. У сваком случају, у оно доба, сва је српска сиротиња била за одбрану наших права, наших статута, наших привилегија.
Сад ми се то чини јако глупава, али сам се у оно време, од те похвале, надимао, као жаба. Дошавши на Ријеку, која се онда звала Фијуме, и која је тада била пуна
Тај Зубранић, чист Хрват са острва Крка, из Башке, био се толико одушевио у оно време за Италију, да је у рупици капута носио савојску звезду.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
И они би се заједно радовали цвећу и радовали се животу, хвалећи Бога. На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било увек плаво и ведро, па и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни
Поче да живи испоснички, као што су чинили многи у оно време. Хранио се зељем и шумским корењем. Недалеко од његове пештере, у једној гудури, беше извор бистре воде.
Није се љутио он што му се крчаг разбио, него је жалио што му је овај случај покварио оно добро, благо расположење душе, које је толиким напорима и жртвама стекао, и што му се стара зла ћуд, која се само била
— Па шта си га онда тражио? — питаше газда, чудећи се све више. — Ја сам доиста тражио оно чега нема на свету — одговори мудри слуга уздахнувши — али као што нема магарца с пауновим репом, тако нема ни ружна
— шапће и стрепи... Ал каква оно утвара бледа Међ народ ступа? Народ се згледа: Ко је и шта је? Нико је не зна нити познаје.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Немам. — Колико ти је година? — Шесет. — Па још ниједан орден?! — Ниједан. Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују. — Чујте луди: човек од шесет година без и једног јединог ордена!
— Ништа не разумем, господине. Чиме сам могао учинити толико зла? — приметим у страху. — Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици...
Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео уморан и ломан да данем душом, а зачух куцање на вратима. — Напред!
„Какав му је оно орден?“ — упитам пандура. — „Оно је орден за заслуге на просветном и културном пољу!“ — одговори он озбиљно и хладно.
„Какав му је оно орден?“ — упитам пандура. — „Оно је орден за заслуге на просветном и културном пољу!“ — одговори он озбиљно и хладно. „Какве су то заслуге?
— Па то ваљда народ бира? — Па, како да вам кажем?... Јест, оно бира народ, тако је по уставу; али обично буде изабран онај кога полиција хоће.
Наравно, кроз све је то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“ Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика
Ха, ха, ха, ха!...” Тргох се, и груди задрхташе од страшне слутње, а у ушима одјекну оно пакосно: „Ха, ха, ха, ха!
Ја ћу то питање изнети и пред само Народно представништво, па нека оно донесе своју одлуку, која има да важи за сваког грађанина ове земље.
Ту смо, као и свуда, веома штедљиви. И сад долази оно све остало мање важно у буџету. — А на просвету, војску и остало чиновништво?
На лицима се њиховим сад примећаваше душевни мир, као оно кад човек осети задовољство после извршене тешке, али племените, узвишене дужности.
— Шта није требало? добро је оно. Није него шта мислиш? Према таквим животињама треба бити груб и оштар — љути се други.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
А небо се наткрилило над тим драгоценим морем, чисто као суза, плаво к'о што само оно може бити, весело, к'о што је срце раденичко... Ради сељак и помиње Бога, а усне се само развлаче од весела срца.
— Па 'нако, гледна... ка' и свака варошка; танка у струку ка' ја у врату..... само оно, брате, што мећу неког ђавола остраг... шта им је оно, истина? — Седло.
ка' и свака варошка; танка у струку ка' ја у врату..... само оно, брате, што мећу неког ђавола остраг... шта им је оно, истина? — Седло. — Од све шале, оно ми се не допада, вели ч'а Марко. — Море ћути, граде се без нужде накараде.
само оно, брате, што мећу неког ђавола остраг... шта им је оно, истина? — Седло. — Од све шале, оно ми се не допада, вели ч'а Марко. — Море ћути, граде се без нужде накараде.
сваком раду и залудничењу; он га прати и у гроб, па и после његове смрти обилази тужну совру за пуну годину дана, «у оно именије«, покојниково. То ви је... ал' доста, смејаћете ми се, што пишем оду бардаку.
Ја скидо' капу и спреми' се да гледам џумбус, кад — ал' 'оћеш... струже ти 'нако мој Жико уз оно брдо, па све перја... — А што лажеш, пасја те рђа убила! — Шта лажем море, зар није тако било?...
Одмакне се мој Дуле, па једнако гледи у оно стакло, док ће се тек нечему присетити. Завара очи онима нође, па смота олбу у торбу. Ништа!...
— Ја. — А јеси знала да је он, кад си оно вриснула? — Јесам. — Па шта си, болан, врискала! Знаш да је он стидљив. — Е јес, да знаш како је то.
Тек у некој кући зачује се врисак гладног одојчета, кога сањива мајка притискује на пуначке дојке и, док оно жмурећи сише, мати га крсти и одгони сваку нечисту силу...
— Као што се види, кратка, проста и обична, за оно време, историја... Да ли због његове идеје или због насићености животом, тек он је доцније постао врло смешан и
Сад није мислио ни о чему, већ је гледао у оно највеће црквено кубе и на њему јабуку, како се сија на месечини. Паде му на памет, да се баш на онај прозор од кубета,
Никад је нисам ни чуо ни видео и одједанпут, због њене спољашњости, решавам се лако да јој жртвујем све оно, с чим сам се тако сродио, да не могу, без многих својих навика, задовољно живети.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
(Одлази.) ИВКОВИЋ: Довиђења, госпођице! ВИИ ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ ЈЕВРЕМ (пошто су остали сами): А овај... шта сам оно хтео да те питам, господине Ивковићу? А, тако. А... идеш ли мало у Београд, а?
ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран? ИВКОВИЋ: Оно, знате како је, и Илић има своје људе, па ако удари устрану, може свашта бити!
ЈЕВРЕМ: Па има, госпа-Марина. Ето, господин начелник... МАРИНА: Или, ако нема власти, а оно, има ли бар грађанства? ЈЕВРЕМ: Како да нема! Па ко би гласао за изборе кад не би било грађанства?
Ето, молим вас, сад баш прођох крај апотеке. (Павки.) Ју, слатка, оно вреди видети, оно се не да речима описати, оно треба очима видети. (Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам.
Ето, молим вас, сад баш прођох крај апотеке. (Павки.) Ју, слатка, оно вреди видети, оно се не да речима описати, оно треба очима видети. (Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу...
Ето, молим вас, сад баш прођох крај апотеке. (Павки.) Ју, слатка, оно вреди видети, оно се не да речима описати, оно треба очима видети. (Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу... Ју, забога.
(Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу... Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар... Виси овако, ево овако, на прозору, а онај ћосави потпоручник под прозором.
Да ли ме сад разумеш? ЈЕВРЕМ: Разумем! СРЕТА: Е, то ти је, видиш, оно: бацио сам кеца, сад ти одговарај на фарбу. ЈЕВРЕМ (забринуто): Само... овај...
Метнеш га на кантар, видиш колико је тешко, одрешиш кесу па платиш. Оно, не кажем да ће то ићи сасвим као намазано; Илић ће се узјогунити, али спреми кесу, па ето ти! ЈЕВРЕМ: Како то мислиш?
каже... ЈЕВРЕМ (претрне): Шта каже? ДАНИЦА: Па то, хоће да иде у Београд... ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него оно друго? ДАНИЦА: Које друго? ЈЕВРЕМ: Оно друго што ти је казао? ДАНИЦА: Па то...
ДАНИЦА: Па то, хоће да иде у Београд... ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него оно друго? ДАНИЦА: Које друго? ЈЕВРЕМ: Оно друго што ти је казао? ДАНИЦА: Па то... каже, хоће да се кандидује за народног посланика.
СПИРИНИЦА: Зар он? ЈЕВРЕМ: Јес'! СПИРА: Па још боље! ЈЕВРЕМ: А... овај... шта сам оно хтео да кажем... па то, знаш... и ја, то јест господин начелник... управо није ни он, него они из Београда...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
креветске хаљине у ћебе, а даске и ногаре уједно, и креће се и одлази на нова места са старом својом памећу, и као оно она врана из оне басне, оставља он старо укаљано гњездо и иде у ново да и њега укаља, а одатле ће опет тако даље.
Не дâ он да га време претекне ни за један корак, а камоли да га прегази оно. Имао је све педагоге у маломе прсту, па те тек залепи каквим цитатом из некога.
? Зар ја тамо гинем и бијем се ка’ ала с берићетом, а ви овде кркате пивчину и бифтеке!? Што нисте штампали оно где сам ошинуо Трифуна одборника; и онај други допис где сам изрезилио, ка’ биров кучку, председника; или онај трећи
Био је подобан сунцу које сија свему свету па и не разбира греје ли ко или не греје руке на његовим зрацима; оно само расипа зраке, греје и светли свакоме и на све стране.
И ту му их сад толико наброји да се јадан занатлија уједаред осети међу самим крвницима као оно Лотова фамилија у Содоми. А писао је о многоме којечему.
Тада није ништа из новина читао, само оно његово. Ако ко чита те новине, Срета би сео према њему, пио кафу и равнодушно седео, али му се не би ништа измакло!
ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ видети: шта је себи Срета поставио за задатак одмах оно вече чим је разместио своје скромно покућанство у свом новом и скромном стану.
(Силно му је тај аутор импоновао!). Тек ујутру, а оно видиш Пелагића где се или згрчио у кревету крај ногу Сретиних, или пао доле, па се под креветом рашчепио код Сретиних
Те је књиге увек носио са собом и на дужем и на краћем путу с таквим пијететом као оно — боже ме прости — стари Јевреји што су носили »Скинију завета«, или стари поганци своје домаће ларе и пенате.
— Ка, кутија, господине! рече фамулус. — Ама, да, збиља... ја те и не запита’. Како ти оно беше име? — Је л’ мени? — Теби, да.
Он ка’ отац, а они ка’ синови; све ка’ у сложној кући. Сви га воле и почитују, само га помало мрзе оно неколико чапкуна у селу. Него га се и боје, па му баш ништа не могу. — Аха! боје га се!
Мало збори, али што нареди, то мора да буде ка’ на тетику! Тако је казао да ће да ради још кад су га оно окметили; јер, знаш, он им се није наметао, него је »под морал« дошао; једва су га намолили! Никако није ћео!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
— Е, ту лежи цела ствар, То јест, ту је оно што није лепо. Џон Хохохонд изнад свега воли да се напије, Касно у ноћ се враћа, пуца у небо, виче.
Ја, ја... Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио!
Четири сата? Каква четири сата! Оно јесте, стајала је једно време поред пута, Док су се дечаци-рвачи хватали око врата, И то је трајало — па...
ЧУДНОВАТ ДАН И Да ми је знати одреда Казати Оно што се ни за живу главу не да Исказати! Покушаћу, (Нек буде па шта буде): — Чудноват дан За биљке, птице и људе..
А што да не? Зашто да не? ИИИ Деда сео поред зида, Ко медвед се завалио у шарену шамлицу. Шта ли му је оно у рукама? — Очињег ми вида, Деда у рукама држи ђачку таблицу.
Интернатски мачор спава најгоре, То јест горе, на тавану. Оно што пролази, то се не враћа: Спавају сложно као браћа. И још нешто, што много значи: Заспали су и васпитачи.
Присли, Слобода је да мислим онако како нико не мисли, Слобода постоји онда кад може да се говори Без обзира на оно што се мисли у Штабу и у Комори, Постоји слобода овакова и слобода онакова, А најважнија је слобода од свих
Треба: из древних, или давних. Иначе, Млеци су даљи од Кордуна и Котара Равних. Будислав, а не Будисав; оно слав Обележава Славене и род словенски сав!
Уз плот избија трава, нежна, проретка: Пролеће почиње од бубице, травке и цветка. Оно нема тетке, ни јетрве, ни тетка, Ни деде, ни прадеде, нити иједног претка. Букти сунце: небо је отворена крлетка!
Пролеће је тајну поруку Послало у град по Младом Луку: За два-три дана, две-три ноћи И оно ће нам, сигурно, доћи. КРОМПИР У марту, чим прво сунце засија, у остави кромпир почне да клија; јер сваки
И кад си хладан, и кад си врео, Ја волим само твој други део, А први ћу — оно кром — Поклонити било ком! ПЕРШУН Када загризем лист першуна, Душа ми постане пуна, препуна.
Кад се распали, кад букну све оно Што је у њој тињало сатима, Она се заљуља кроз собу, ко звоно, И одскакута према вратима.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила радозналост и машту природњака и философа свих времена. Оно је занимало и Аристотела који је, мислећи о њему, налазио да је то нерешљива загонетка, као и питање о томе на који
Мореузу, и то у изобиљу, једно сићушно живо створење, пљоснато, дугачко 75 милиметара и по облику слично листу врбе. Оно је било тако провидно, да се у чашици воде, у коју је стављено неколико десетина таквих животињица, није ни једна
Његова слаба тонажа и оскудица места нису допуштали инсталације потребне за оно што се намеравало, и он је, пошто је искоришћен од 1903 до 1911 године, морао бити напуштен и враћен марини.
Од научног материјала није ништа остало, али је остало оно што се из тога материјала извукло, а то је чињеница да су ларве биле све гушће, а ситније, у колико се од Фероера
Дански рибари доби— ли су налог да свесрдно потпомажу та истраживања; скренута им је била пажња на оно на шта треба да пазе при својим путовањима и риболовима, а што је у вези са проблемом јегуље, па да све што буде од
на ту област, недељама по њој крстарио, хватао јегуљине ларве и проверавао Шмитово тврђење да се ту одиста налази оно о чему је он целога свога века сањао, а то је да је то плодиште јегуља.
продукте лова, пратећи јегуљу и њену ларву, проверавајући чињенице које су се наслућивале и утврђујући поступно оно што се имало потврдити, а то је да се светско плодиште јегуља одиста налази у океанској области коју је Шмит раније
На тај начин је и за Индиски Океан потврђено оно што је раније већ било утврђено за Атлантски Океан, а то је да јегуља за своје мрестење и расплођавање тражи велике
што је још поодавно запажено, јегуље које се крећу на свадбено путовање одликују се на рочитим бојама тела и постају оно што се од тада назвало »сребрнаста јегуља«.
Фабрика добија сиров материјал од рибара или гостионичара; ови на тај начин искоришћавају и оно од јегуље што би се иначе бацило.
неких врста дубинских риба очи немају сферичан, већ цилиндричан облик, тако да личе на двоглед; оне могу видети само оно што се налази непосредно пред њима. Животињског света све је мање у колико је већа дубина.
Али оно што је сигурно, то је да живи створови бескичмењаци, који гамижу по морском дну на дубини од 2000 метара, подносе без
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ОБНОВА Хоћу на једноме свечаном опелу Да сахраним оно што прошлошћу зову. И да ти донесем тада душу нову, Без иједне пеге негдашње — сву белу.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Докле двије једна иза друге: цик! цик! опет, издушит не даше; и кликује човјек као пријед. Оно није без некакве муке! Уграбисмо пушке, потрчасмо.
КНЕЗ ЈАНКО Ефендија, овако ти хвала! (подиже капу) Лијепу ни ишчита предику: што тражили, оно смо и нашли! ВУК МИЋУНОВИЋ Крст и топуз нека се ударе, коме прсне чело, куку њему! Јаје здраво добије сломјено.
Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал зубе поломи! Није вино пошто приђе бјеше, није свијет оно што мишљасте. Барјактару дариват Европу — грехота је о том и мислити! Веља крушка у грло западне.
КНЕЗ ЈАНКО Дану, Вуче, што оно збораше за нашега Бана Милоњића? Је ли чегрст каква међу вама? ВУК МАНДУШИЋ Није, брате, ништа међу нама, но му
Помислимо: ко ће оно бити? Какви гости? — Није им вријеме. Кад али је оно стари Озро и бирани за њим Озринићи. (Није од њих ниједнога жива.
Помислимо: ко ће оно бити? Какви гости? — Није им вријеме. Кад али је оно стари Озро и бирани за њим Озринићи. (Није од њих ниједнога жива.
Сав протрнем, да их Бог убије, кад помислим за оно страшило. Нико жалит не смије никога, а камоли да му што поможе.
Кад два зборе штогод на улицу, трећи ухо обрне те слуша, па онај час трчи судницима, кажи оно што они збораху и попридај штогод и поглади. Суд онај час она два ухвати, па на муке с њима у галију.
Кад послијед, све оно излиња, кâ да ништа ни зборено није. И посад му не бих вјеровао млијеко је да рече бијело. КНЕЗ РОГАН А како те
Воли су ти кокош али јаје него овна али груду сира. Које чудо могу на годину кокошаках они позобати! Па погини у оно господство, спушти куле, а обриви брке, а поспи се по глави пепелом, а брњице кâ жене у уши.
СВИ ГЛЕДАЈУ ОНО ПЛЕЋЕ И ЧУДЕ СЕ КАКВО ЈЕ. ПИТАЈУ ОД ЧИЈЕГА ЈЕ БРАВА, И КАЖУ ИМ ДА ЈЕ ОД БРАВА СКЕНДЕР-АГЕ МЕДОВИЋА.
ПУЦАЈУ ПУШКЕ УЗ ПОЉЕ, ПЈЕВАЈУ ЉУДИ, ИМА ИХ ОКОЛО СТО И ПЕДЕСЕТ. ВОЈВОДА ДРАШКО Ко је оно, кâ да су махнити? СЕРДАР ЈАНКО Оно су ти свати Мустафића, а жени се Суљо барјактаре синовицом с Обода кадије.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И онда теткино долажење отуда, њена замореност, малаксалост. И раскомоћавајући се у својој постељи да легне, оно њено крштење и уздисање и мољење: — Узимај, Господе! Ослобођавај, Господе!
и одговарала на њихове поздраве, пошто он, ефенди Мита, са Софком у крилу, заваљен, није гледао ни у кога већ једино у оно своје испружено колено нарочито у своје лаковане, плитке, и то дупле, праве турске ципеле.
У вече вечеравали би уз пиће, које би се у реци хладило, и уз оно ноћно, издвојеније и јаче жуборење реке, клапарање воденицà, а више њихних глава једнолико, као из далека, шуштање
Знала је она да он бежи из страха од сиротиње, која ће, ако није већ, а оно сигурно доћи, као што је знала да им још одавна, и пре ослобођења, имање а нарочито чивлуци и воденице нису као што
— горко, великодушно је одбијао од себе. Али тако исто није хтео нити смео да дочека ни оно друго — отуђивање, продају имања, и обелодањивање свега што би морало да настане.
И то он, њихов слуга, кога они однеговали и подигли на ноге! Оно мало новаца, што јој почео да броји, хтела у лице да му баци. Али зар она, Тодора, пред њиме да се покаже!
Али ипак знало се да се то никада не сме дознати. Ни родбина, нити ико. Оно што преостало, особито ту њиву око Мораве, Магдини су синови узели да раде тобож на исполицу, а у ствари више давали
Исто тако као што је за то материно заваравање знала, знала је и за све остало што се око ње догађа и збива. Особито оно отимање родбине око ње, Софке, када су она и мати остале саме после очевог напуштања, тобож прелажења у Турску.
Па онда исто тако је знала, када би они мислили да она увелико спава, за оно њихово, материно и очево, дуго, ноћно, седење, целе ноћи немо, без речи, а из очију им се види: како све ово треба
И не превари се. А као што је унапред предвиђала, та је њена толика лепота учини ако не гордијом, а оно срећнијом. И то не зато што је њоме мушкарце залуђивала и мучила него што је због ње и сама собом била задовољнија.
док, а то одједном, изненада, сву је не обузме оно „њено“: снага јој у часу затрепери и сва се испуни миљем. Осети како почиње сва | да се топи од неке сладости.
Сваки час их облизује. Од бескрајне чежње за нечим осећа да би јаукала. И тада већ зна да је настало, ухватило је оно нено „двогубо“, када осећа: како није она сама, једна Софка, већ као да је од две Софке.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Збогом.“ Прошла си тихо с господином оним. Једно је дете данас дошло к мени. Оно је било жељно пољубаца, Љубави, ружа, радости и среће.
Јер прошлост је оно што нам увек ствара Илузију среће и видљивост јада, Што је увек драга, као мајка стара, И кад цвеће цвета, и кад
Осећам да ми данас већ врло тешко пада Да волим оно што сам толико некад вол’о! Брзо се прља, груби у овом свету јада.
А оно замири Што му пролеће још узима дах, Тужно замири... У овакав дан Ја сам волео; и сећам се сад, Када је душу притис
Све то неће дати оно што је прошло; Ал’ походиће нас дах среће нам стари, И то што је тужно и с натегом дошло Имаће опет ненадмашне
— Ко ће Још и то знати сред мистичне мреже Судбе, чији конци свуд око нас леже! Она чини тачно све оно што хоће: За нас можда рано, на време, ил’ касно, У људској вреви ил’ часу самоће; Али увек хладно, неумитно, јасно.
ипак, темељ својим гробом Новом животу, без данашњих мéна, Бољем животу што бар нечем води: Ако не часном миру оно рату, Ако не срећи, а оно слободи.
Новом животу, без данашњих мéна, Бољем животу што бар нечем води: Ако не часном миру оно рату, Ако не срећи, а оно слободи.
Јер то нам треба, да би живот био Ако не разумљив, а оно бар мио, Да би се — и кратак — издржати мог’о. НАША ПЕСМА Кад облаци сумње нечујно прелете Твојим умним челом,
Равнодушно, мирно напустисмо оно Што је нежна душа прошлости нам младе; Нисмо били тужни, кад погребно звоно Огласи крај наше младости и наде.
А оно ме је некад волело, Давно, у доба што у таму бежи... Данас је, најзад, за свагда преболело Вечите ране од судбине шт
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сви очекују кад ће излећети прва ријеч. Као некијем чудом и под бедемом метеж малко утоли. Сунце (и оно, гле!) повирје иза брда, те млазну својим зрацима конту у очи.
Ђенерал са својим часницима, конте са својом пратњом, примакоше се к мазгалама и видјеше шта је. Оно јест „коњ до коња, јунак до јунака“, али коњи бјеху натоварени дрвима, сужбином, перјади — и другијем стварима што
Једино озбиљно бјеху „пушке! дуге пут небеса што се коче“, пушке, вјерне друге Црногораца (а у оно доба и Примораца). Неко из народа повика: „Та отварајте забога. Хоће ли овлики народ ваздан чамати овдје?
Весели власи јурнуше у град и разметнуше трагове по њему. „Оно знаш, видите, ја сам знао да није ништа“, рече конте својима, „али опет знаш, видите, свашта ми је падало на ум.
Свак најрађе исмијава и превире своје влаште мане кад их при другоме нађе. Оно народа што се задоцнило било, биће их било до тридесет, што мушкијех што женскијех глава, застало у шупљаји бедема, па
Приморци, које пут вођаше на лијево, зауставише се мало, гледајући за њим. „Ко је оно?“ запита неко момче. „Оно је сердар Пејо Грубанов с Његуша.“ „А!
Приморци, које пут вођаше на лијево, зауставише се мало, гледајући за њим. „Ко је оно?“ запита неко момче. „Оно је сердар Пејо Грубанов с Његуша.“ „А!
је у Црној Гори обично видјети разнијех појава у ваздуху у један мах, опет је тога часа тако чудно било на небу, да се оно четверо сваког часа устављало и гледало.
“ „Ја појду до Церна Хора. Ја сам десертер, пане!“ Сердар је разумио — отприлике. То бјеше обична ствар у оно вријеме да солдати бјеже.
Дијете, и оно бризну плакати па се само диже са теткина крила, приђе ка дједу, те му се обеси око врата. Обикло је, ваљда, било да
“ рече Петар, „ми смо, стрико, договорили се да те молимо е да зачнеш! Ела, овако те молим, потврди оно што пријед рече!“ Сва четир устадоше и скидоше капе.
Цетиње у оно доба, бјеше пусто поље. Једино, на рубу тога поља, у заплећу врлетног брдашца, било је, а и данас је, подуго и
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(у првом и другом) и посредно (у трећем) лицу, условно и ублажено, — увек са каквим оптативним смером: да се оно што се коме наговештава стварно и деси. Клетве и јесу формуле, засноване на веровању да се и обистињују.
Заклетве су сличне клетвама и по облику и по начину изрицања, али оно што се заклетвом изриче односи се у првом реду на тврдњу или на задану реч онога који је изриче.
Обично се при томе позива на вишу силу, на своју част или на оно што је најсветије или најдраже. Заклетве се најчешће казују са „тако ми“, али и са „толико ми“ и са „да бог да ми“,
); ђ) шаљиви говорни изрази (пошалице) — служе за узгредно збијање шале. Такви су: ако је скупо, оно и не ваља; и го и бос и опет му хладно; ова и она кућа само што нису моје, а остале све су туђе; из његове руке и
Међутим, оно што представља битну разлику између њих јесте пословичка садржина, управо значење које пословица у себи носи, а које
Пословице су кратке и сажете, мисаоне изреке, дате обично као савет и упут. Оно што су за друге народе афоризми, гноме, сентенције, максиме, проверби, — то су за наш народ пословице.
У стихованим пословицама нарочито се казује оно шта је у животу — по народном схватању — лако а шта тешко, шта боље, шта горе, а шта и најгоре, и не ретко низови
је ширу и детаљнију мотивску обраду у бројним народним анегдотама, као и у извесном броју правих народних прича. Оно што је у питалицама понајјаче и највредније, јесу духовита уочавања људских слабости и мана.
Ако и одбацимо оно што оне значе као исцелитељско средство, остаје њихова вредност посебних, и стилских и књижевних творевина.
Лагарије су такве песме које опевају невероватне ствари у којима је и главно: дати оно што је немогуће да се у стварности деси. Ругалице одраслих су много дубљег захвата но оне дечје.
Загонетке скривалице засноване су на завођењу које се укрива у оно што се казује, или је то управо говорна смицалица, остварена најчешће изговором.
Онога света, првог вашара. Платићу ти пола на оном свијету, а пола кад се вратим. 2) ШАЉИВИ Ако је и скупо, оно и не ваља. Боли га зуб па рамље. Боље мртав пијан, него мртав трезан. Валај си чојек, ако ја и лажем!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; „Не завидим, на част сваком своје“; а ја ћу само готово да скупљам оно, што је народ Српски већ измислио. Колико се овај посао чини ласан, толико је, и још више, широк и дугачак.
Кад дијете дође у другу воденицу, и види, даје и у њој ћосо, а оно пође у трећу; а ћосо опет узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета и у трећу воденицу, те заспе; тако и у
Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што се просуло у море. Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до неба; те ја уз њега
Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до неба; те ја уз њега ајде на небо. Кад се горе попнем, а то моја проја узрела, па
„Ено оно је премудри.“ Човек се зачуди, па помисли у себи: „Шта ће оно дијете мени знати казати! Али већ кад сам дошао довде,
„Ено оно је премудри.“ Човек се зачуди, па помисли у себи: „Шта ће оно дијете мени знати казати! Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!
Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца, што је било у твојој кеси, да му понесе.“ А Турчин: „Па куд оде? куд оде?
59. Међ' коњма расло, међ' женама играло. 60. Мељ меље навр јеле, шарено се вижле пење, да и оно умеље. 61. Месан ражањ, гвоздено пециво. 62. Млин меље навр јеле, шарено се вижле пење, да и оно меље. 63.
61. Месан ражањ, гвоздено пециво. 62. Млин меље навр јеле, шарено се вижле пење, да и оно меље. 63. Мотовило вило, по гори се вило, кући долазило, соли не лизало. 64. Мртво живо из шуме вуче. 65.
га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; „„Не завидим, на част сваком своје;”” а ја ћу само готово да скупљам оно што је народ Српски већ измислио.” „Колико се овај посао чини ласан толико је и још више широк и дугачак.
бити (и по свој прилици само ће за њих бити ријеч гатка, Њемачки Махрцхен); а мушке су оне у којима нема чудеса, него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити. Многе су мушке приповијетке смијешне и шаљиве.
Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер. Кад дијете нарасте повелико, оно навали да иде из пећине у свијет.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
А каква му је корист од неисповедања? Зар нема од тога више штете и погибељи и свагда учење злу и све оно што души доноси погубност?
Као душа његова могла би се разумети сва боголепна служба у певању, а као тело сам манастир и оно што је потребно нашим телима.
3, 20) а и апостол говори: „Све што се разоткрива светлост је, као што реч указује, а напротив, оно што се не разоткрива, тама је“. (Еф. 5, 13) Због које благодати, брате мој, светлости остављаш дело, а таме чиниш?
„Што је лудо за свет и немоћно и изгнано, то изабра Бог да премудре и силне и високе посрами, и да ништавно истреби оно што јесте“. (И Кор. 1, 27-28) Ово је, дакле, о постављењу игумана и економа.
ГЛАВА 23 О онима који сујетно и празно говоре Даље, и о другим стварима која реч изабрана и оно што о њима знамо довољно.
Они који овако служе, довољно научивши се, сви у служењу биће као они који добро чине. А ја ћу, оно што ми је мало претекло, изложити у слову.
Јер када је одређен законити јереј над гробовима, нека чини онако како му је згодније, јер му је тако допуштено. А оно што треба на вратима давати за неке, што је принео неко достојно за нечији помен, као што је уговорио у манастиру,
Сви знају, ако и не кажемо. Ово је сада овако и тако држите. ГЛАВА 38 О давању братији на вратима Оно што ће бити речено и што ви треба веома да чувате, не малу корист и спасење вам умножава. А шта је то?
А ово треба од уздржљивости ваше да буде, а ако није могуће, а оно нека буде од сувишка. И Богу је мило ако је могуће. А и умрле треба сахрањивати.
преславна Наставнице, непријатељ душа наших сотона поколебао вас од првог помисла, и своју праћку поставио и разбио оно што је многим знојем и са многим трудом за спасење душе од Бога добро утврђено, и све што се види красотом основано;
И ово сажето да кажем: све што не води спасењу да се одгони. Немојте, о чеда и браћо, никада оно што шкоди да поштујемо, а оно што спасава да обилазимо, јер ништа што вам је предато није немоћно или немогуће да се
Немојте, о чеда и браћо, никада оно што шкоди да поштујемо, а оно што спасава да обилазимо, јер ништа што вам је предато није немоћно или немогуће да се исправља.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Миле, који напољу слуша говор, повремено улази и коментарише оно што је чуо. Ставра седи и чита новине, наизглед потпуно незаинтересован за оно што се напољу догађа и говори.
Ставра седи и чита новине, наизглед потпуно незаинтересован за оно што се напољу догађа и говори.) МИЛЕ: Сјајан говор! Ама све теза за тезом! Чујете како човек говори?
ИКОНИЈА: Видим ја да се теби пресипа! Ајде вамо у кујну, бићеш комотнији! ПРОСЈАК: А каква је оно предикаоница напољу? ИКОНИЈА: Паз ти шта говориш, језик пресеко! Не навлачи ми несрећу на кафану! Понеси ову флашу!
Нисам ни опазила! Живота ми, ко руком однето! Дајде наруџбину за оне напољу! ЦМИЉА: Шта оно беше? ИКОНИЈА: Рекла сам два пива, али ладна! Колики пљусак, срећа што сам прекрила терпапиром!
Рођен си да засветлиш, ко неко тамо ваше величанство! ПРОСЈАК: Понекад засја и оно од чега се не надаш! ГОСПАВА: Не знам ко ће, ако ти нећеш! ПРОСЈАК: Ти прво погледај себе, па онда друге!
Сви се деру као чувари у логору. Пришили осми џеп — врећу, пећину — па трпај у њега ово, трпај оно, ствари, ствари, ствари, никако да га напуниш! Из осмог џепа бије велика зима!
Ни домаћинства, ни постељине, ни судова! Теби се нешто причуло, привидело, приснило... ЦМИЉА: А оно тамо у шупи, на сицевима? АНЂЕЛКО: Па шта? Јесам ти нешто обећо? ЦМИЉА: Па зар то код тебе не значи то?
ИКОНИЈА: Саће десет. СКИТНИЦА: Морам да пожурим ако мислим да стигнем. Вама на свему фала! Оно вам никад нећу заборавити! ИКОНИЈА: Ма зашта фала, и ти би мени помого! Него једно ми кажи.
Илић, друг Илић, одличан кадар, проверен! Ишли смо зајдно у занатлинску... ИКОНИЈА: Шапто си му оно од Ђуре Јакшића! МИЛЕ: Откуд знаш? ИКОНИЈА: Откуд знам!
ВИЛОТИЈЕВИЋ: Могу ли нешто да питам? ИКОНИЈА: Само питајте! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Који су вам оно војници напољу? ИКОНИЈА: Какви војници? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Они тамо, у пуној ратној опреми!
СТАВРА: Неће то бити то, друга је ствар у питању. Кад те задеси несрећа, ко да прогледаш. Видиш и оно што нико не види! ИКОНИЈА: Ја и кажем да човек повантрза! СТАВРА: Није, него се освести, дође себи.
ВИЛОТИЈЕВИЋ: А шта ће касти ови, ако их не виде? СТАВРА: Шта те брига? Ти гледај у оно што ти видиш, па према томе и поступај! ВИЛОТИЈЕВИЋ: И да знаш да оћу! (Излази) ИКОНИЈА: Оде, а није ни платио!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Не смем своје дете да изгрдим, избијем, јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер зна да ће она, тетка, да их крије, и они тамо код ње, с њим,
те преваре: док је немаш, не узмеш за жену, мислиш да је она Бог зна шта, да је она то што мислиш, желиш, сањаш, а кад оно после — ништа! И зато, нека је грех, ма шта, не могу после да их гледам, трпим.
Па... дигне руке, прегори. Али, жедан, бар хлад да нађе! Ни то нема. Сам он узме, посади дрвце, чува, пази да оно порасте, те бар ту, ако не жеђ да угаси а оно хлад да нађе... Дрвце порасте, зазелени, захлади...
Ни то нема. Сам он узме, посади дрвце, чува, пази да оно порасте, те бар ту, ако не жеђ да угаси а оно хлад да нађе... Дрвце порасте, зазелени, захлади... Али, око њега нигде, нигде бор, јаблан, све сучке...
) ВАСКА Једи. Не могу ја сама. На, бар узми, пиј ово. Не могу, јако је то вино за мене. Што ми ниси донео оно друго? МЛАДЕН Није расхлађено. Пауза.
Јер она тебе, чедо, тебе хтела да срамоти, да за тебе каже оно што ти, знам, уверен сам, ни у сну не можеш«... (Таре чело од зноја, страха, језе.
А оно, целог дана не дође. Све по планинама и пољима са коњем. Добро и тај коњ не падне већ једном. И тек дубоко у ноћ, кад с
Залуду ти што си толике земље видео, градишта пропутовао, и на Бакарном Гумну био, три пута тамо заноћио, — оно што ти је срце тражило, никад ниси имао, никад... ЈОВЧА (мрачно, презриво): Хм... па?...
ЈОВЧА (ганут; ублажују му се црте на лицу). НАЗА (развлачећи, пригушеније): Али, кад оно порасло, залистало, зажеднело... — ти му не даде... ЈОВЧА (чисто плачно, као правдајући се): Све сам давао!
МЛАДЕН (излазећи): Е, добро. Бар то, хлеба кад има. (Застаје): А ти, молим те, ако нећеш штогод да ми скуваш, а оно бар наложи ватру. (Показује на дрва): Ено, све је суво, све суво. И, ако хоћеш, наложи.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ја, колико сам могао познати људе, по вишој части познао сам и[х] добре; и ако гди погрешавају, или чинећи оно што не би ваљало, или изостављајући оно што би ваљало, у том погрешавају или из природне человеческому јестеству
људе, по вишој части познао сам и[х] добре; и ако гди погрешавају, или чинећи оно што не би ваљало, или изостављајући оно што би ваљало, у том погрешавају или из природне человеческому јестеству слабости, или из незнања и нерасудија,
мајстори и момци шили, ту би[х] ја ишао казивати казанија и житија различни[х] светаца; сваком би се милило слушати оно што не зна.
Из овога нек свак позна каква је ствар да дете чује и чита оно што није за њега. Ја би[х] му одговорио да евангелије учи; ко хоће да угоди богу и да се посвети, ваља да се одрече
своји[х] старији[х] и пријатеља савет иште, и да чека своји[х] двадесет и пет или тридесет година, да је кадар познати оно што мисли изабрати.
свакога ко буде читати ове моје случаје, нека не [х]ити пре судити и нека не чини никаква закљученија догод не очита и оно што ће следовати. Казао сам да ја нећу себе имати за поглавити узрок и конац ове књижице, но ползу ближњега мојега.
” Чини ми се да би се сви пароси чаковачки у оно доба више његовој смрти обрадовали били, него да им је који најбогатији обркнез умро; тако им је био додијао и хака
Тако, оно исто с чим је он био наумио да ме од мога пута одврати, мене је на исти пут метнуло и упутило. Да ми дâ познати шта је
А мени се види да сам ја и оно друго чисто српски казао, да сва у супружеству наслажденија јесу праведна награжденија за труде и муке које су с[а]
Но, ја никако не видим како би[х] ја могао новине мудровати потврждавајући оно исто што сам сосуд изабрани, апостол Павел, учи и проповеда.
Ево како. Ваља одбацити сваки детињски страх и по правому и здравому разуму расудити - оно што се учи, је ли могуће? Ако није могуће, није од бога; бог је праведан, никад не заповеда оно што се не може.
Ако није могуће, није од бога; бог је праведан, никад не заповеда оно што се не може. Је ли согласно првој науци светога духа? И ако није, није од бога; бог | своју вољу никад не измењава.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
се могаше исхранити својим житом до Божића, а од тада до Петрова дне намириваше кутње потребе продавши вино, ако је и оно родило, продавши вуну и смок, продајући воће кад му је доба, и дрва преко све године у граду.
Сад да пријеђемо на оно што је претежније. Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо
Стипан припали цигарету фратру па се поизмаче. Јерковићи разумјеше сад да је близу час у коме ће се излећи оно око чега се све обртало, те умукоше и погледаше Чагљину, а он скупио прстима мрске на чело, као да прибере мисли.
— Немој тако, немој кâ оно мало при, него кажи укратко и бистро шта имаш! — рече фра-Брне. Шунда одгурну брата, па ставши на његово мјесто: —
Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда тече ријека итд.
Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда тече ријека итд.
— А каке су оно тице што лете тамо амо над водом? Онакијех нема у Зврљеву! Повише су од голубова, а оштријех и дугачкијех крила.
) Бог зна шта он помисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну њешто одонуда: гаа-ааа... — Шта је оно? — викну Бакоња. Стриц му се поплаши од тога узвика, па се обрну и удари га по образу. — Магаре од магарета!
Тако је сједио, клањајући се на сваки одбој, докле се опет разлијегну оно гакање. — Шта је оно? Је ли оно каква тица? — запита возара шапатом. — Оно је једна велика звирка... — вели један.
Тако је сједио, клањајући се на сваки одбој, докле се опет разлијегну оно гакање. — Шта је оно? Је ли оно каква тица? — запита возара шапатом. — Оно је једна велика звирка... — вели један.
Тако је сједио, клањајући се на сваки одбој, докле се опет разлијегну оно гакање. — Шта је оно? Је ли оно каква тица? — запита возара шапатом. — Оно је једна велика звирка... — вели један.
— Шта је оно? Је ли оно каква тица? — запита возара шапатом. — Оно је једна велика звирка... — вели један. — Која ће те изисти, ако се не будеш чувâ! — дода други.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
НА НЕКОЈ ПАДИНИ Песмо, ти си жедна, а протиче вода. Бол је твоје пиће (оно: чега нема). Из несреће: ко из кокосовог плода Срчеш тужну храну што те за свет спрема.
А до пре само трена два-три Сећам се да сам био цео И с главом чак у некој ватри. Сад ко да за мном паде реза: Све оно што сам рећи хтео Прогута страх и стину језа.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
са залеђеним чакширама ноћу увео у кућу, нешто је ишапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја чујем: има да ради оно што он жели а да једе оно што ми газде једемо.
ноћу увео у кућу, нешто је ишапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја чујем: има да ради оно што он жели а да једе оно што ми газде једемо. Она ми очима измери снагу и виде да сам крупан и здрав, па јој не беше право.
Распорено, оно сипи снегом. — Син... Биће ти женско! — прегласно рече Ђорђе. — Кладим се у по десет надница. Пристајеш?
Преко њене главе управили кљунове и замахују сабљама, и све као да гори, све као да израња из дунавске магле, а оно — густ, бео дим њене цигаре. Никад није видео да дуван тако дими.
Звонко сипкају осушена ситна семца. Неко их лаким прстима пипка. Осушена семца. Заустави дах: срцу не може ништа; оно брзо каса по сипкавој тами, прободеној оџацима и јасеновима. Није она крива.
Мислиш, неће да дође? Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен, бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да верује.
Све су краћа. Некада му је цело вече требало да прочита писмо из Париза. Читао их је гласно. Сам. Ђорђу и Симки само оно што се на њих лично односило. Никоме и никад није препричавао Вукашинова писма.
је тупо лупило у прозор и одбило се, мислио је на Луку Дошљака што је имао да скапа у врбаку поред Мораве; онда је оно опет тупо лупило у прозор, видео је да је то ласта, и први пут је била ласта, пијукнула је разљућено и жалосно, а у
Само је четку бацио кроз прозор и изашао на калдрму што се шаренела на сунцу. Требало је да разбије оно огледало, јер сада је сигуран да би му син тражио новац; јер с њим се ништа друго није догодило сем што је постао
Софра као заклана; цури црно вино на његов опанак. Не молим милостињу, говори себи Вукашин. Зашто да не тражим оно што је моје? Моје достојанство је у питању. Да смо начисто. — Ја нећу да живим у Тошићевој кући.
Хоћеш и моју муку? И то је братски! — Ја, Ђорђе, тражим само оно што ми по закону припада. — Закон?... Ја сам закон! Све је моје. Само преко мог гроба можете да се делите.
Видећеш и сâм: најслађи је хлеб који сам зарадиш. Оно што ти припада, чекаће те док не будеш морао да га узмеш.“ А кад је први пут као великошколац дошао кући за Божић,
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Готово преконоћ нестаде мрља и краста с њеног лица и оно заблиста као месечева шкољка на дну мора. Девојчица је расла, из часа у час постајала све лепша, али јој преко усана
Брзина којом је девојчица учила збуни старицу. Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала. »Од кога ли је све то научила?
»Сањам ли ја то?« помисли. »Татага нема никог! Откуда ова деца?« Девојчица се поново врати првом прозору. Оно малено, светло биће несташно јој намигну. — Па, Татагина кућа је пуна деце! — потрча девојчица ка Татагиним вратима.
Гласови су им звонили као сребрна звонцад, а у соби је врило као у школи. Оно што девојчицу посебно изненади била су лица луткица и лутана, сва различита. На једном од њих опази црте своје сестре.
— Она не чује ни кад је будна! — Мислиш? — унесе јој се у лице лутка с очима њене сестре. — Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви?
« Лист јасена подозриво ослушну шта међу собом шуми брезино лишће, али оно је шумило исто што и остала зелена браћа и на исти начин треперило на ветру.
То га толико уплаши да целог дана не изусти ни реч, а сутрадан, још пре зоре, отрча на обалу, на исто оно место где је видео Златну крабу. — Крабо, Златна крабо!
је земља била још млада, а облаци се тек рађали, два моћна цара утркивала су се ко ће бити богатији и јачи, ко имати оно што онај други нема, ко бити цар царева! — Ја сам цар царева!
С јауком стена одбаци и свој последњи заштитни слој и рашири очи од чуда. Оно што се појави из ње, очишћено од непотребних наслага, личило је на дивовско камено јаје. — Ух, што је шарен свет!
Ту горе, на самом врху планине, осећало се ужасно одбачено и усамљено. А шта ако би и оно кренуло за лепотицом, макар котрљајући се?
« Море се више није разликовало од неба. У потпуној тами светлело је само око светионика. Али, изненада оно поче да жмирка, па да се гаси. Убрзо сасвим утрну.
Како и не би? Пред њим је било оно исто житно поље, а у њему жетелица којој се златна коса лепршала на ветру. Без речи, као да је не познаје, принц поче
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
уз Музеј и део дворишта Основне школе „Перо Поповић Ага“, у току свакога дана падне највише светлости, јер је баш ту оно место на којем, на целој падини према Дунаву, има највише неба.
Али, то прво питање које више никог не занима упућује на оно друго које занима само Господар-Јеврема: без издаје, да ли се могло? Да ли се, уопште, може?
Господар Јеврем гледа Пашића, Пашић гледа Јеврема: онда, Господар више не може да издржи и пита Пашића оно што пита и себе, непрекидно: – Без издаје, да ли се може?
са другим једним Обреновићем, унуком овога Господара, одмахне руком, можда каже а можда и не каже нешто као „Који ти оно беше“, ветар бива све јачи и Господар Јеврем, одједном осмехнут над малим неспоразумом нараштаја, ободе коња и вине се
Оцећао је да ће му живот дати прилику да учини оно што ће и другима открити моћ речи за суштину споразумевања. Као тумач, понешто је и чинио: спречавао је неспоразуме.
али, обојица, зналци у језику и, обојица, са смислом за парадоксе у историји, можда би му помогли да искаже оно што га мучи већ више од једног столећа: откуд то да његова непатворена склоност ка складу изазове толике смрти?
века, и да је уметност социјалистичког реализма својим једностраним виђењем обележила тог бронзаног Змаја од Авале. Оно што он добро разуме, то је да свако доба има своје ћорсокаке који се, можда, и секу међу собом у непроходу историје.
Васа Чарапић се ипак ослања на тог бронзаног себе који је поуздан у сопственој простодушности и види оно што не види ниједан од пролазника: како се од парка у којем сад стоји, па према Народном позоришту и Кнежевом
су била небеса, бели ветрови, беле светлости над Дунавом и Савом, и та је белина скривала загонетне небеске исписе. Оно што је желео било је да се не придружи Марку док са београдских капија не сиђу турске страже.
Можда и зато никада не учини оно због чега сваког дана стигне у троугласти парк под кестеновима: никако да претрчи, док горе зелене бакље (или црвене,
Морије су витлале по Србији. Упркос томе осећало се да се оно, очекивано, време ипак ближи. Кад се сасвим приближило, Мирку је било нешто преко двадесет година и још це ни по чему
То му је било свеједно. Али, нешто друго није: у том времену које је дошло да ли је било и оно, очекивано време? Није умео да одговори јер му се чинило да је све теже распознати истину а да победа уопште не личи
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Хватите се кола тога, од вишњег је оно Бога! ........................... ........................... Бр. Радичевић ВИИИ ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По
Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе, Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Нема нама Миле више! Оно мало веселости Што имаше добри гости, То код Миле оставише. Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи.
Ово ј' лице ружа била Ал' давно је оно доба: Сад је лице жуто смиље Што изникне близу гроба. Ово ј' срце било ор'о - Ој младости, бајко мила!
о мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео!... Ил' можда мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном: - Међу људ'ма си, међу ближњима“...
Дуга била, па се изгубила, Звезде сјале, па су и пресјале, А сунашце, оно огрејало, И оно је са неба ми пало! Све нестаде што вам дати справља' У траљама отац вас оставља! Бр.
Дуга била, па се изгубила, Звезде сјале, па су и пресјале, А сунашце, оно огрејало, И оно је са неба ми пало! Све нестаде што вам дати справља' У траљама отац вас оставља! Бр.
Пренес'те их, браћо моја мила, Поред оног убавог Белила, Кроз Карловце, где сам младост пров'о, Па на оно мирно Стражилово; Ту још једну стару отпевајте, Ту ми, браћо, кости закопајте, Ту бих мртав права мира дост'о -
Он љуби хладни кам“. В. Илић ЛX КОРИНТСКА ХЕТЕРА Крилата Божице моја! хајд'мо у доба оно Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима; Хајдемо у цветне земље где Тибар весело шуми, И седам подножја љуби,
Болно, он стиште очи и погледа у се. И, гле! тамо, он виђе оно некадање сунце, оно чудно и огромно сунце, што чињаше некада да све око њега живи, да лишће има мирис сна, и да види
Болно, он стиште очи и погледа у се. И, гле! тамо, он виђе оно некадање сунце, оно чудно и огромно сунце, што чињаше некада да све око њега живи, да лишће има мирис сна, и да види белу и хладну крв
„Хоће л' сванути?“ - шапће, и стрепи. Ал' каква оно утвара бледа Међ' народ ступа? Народ се згледа: Ко је и шта је? Нико је не зна, нити познаје.
Ал' кад сам крај Вас био, ја сам дуго, И врло дуго, казив'о све друго, Само не оно што сам рећи хтео... В. Рајић ЦXЛИX НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА И срушише се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
лећаху кометах са наглошћу својом прекомјерном на све стране тамо и овамо: неке к небу, а неке од неба, како оно трудољубне пчеле кад им рука благодатна творца са штедрошћу проспе ману слатку, те узавру тамо и овамо на вјенчано
престолах у воздух се сјајно коло креће, ка и друга што се кола крећу над престолма првијех ангелах; ма је оно милионе путах од свакога веће и сјајније; миријаде сјајнијех сунацах о њему су светијем правилом за свијетле власе
- каже - оне легионе те су близу горе трононосне, по равнини што су на гомиле до бреговах р'јеке бесмртија? Оно су ти густи легиони Михаила првопрестолнога.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Намеравао сам да га предочим личним доживљајима као што се у путописима саопштава оно што се видело и доживело, да својим путовањем постанем очевидац развитка науке и лично упознам њене неимаре.
Самостални рад на којој год било области науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара.
на којој год било области науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара.
Без библиотеке и без страних научних часописа, који у оно доба нису до нас стизали, озбиљан научни рад био је потпуно онемогућен. Зато се вратих своме започетом послу.
Послератне прилике нису омогућиле да се цело то дело отштампа у целини. Године 1950 објављено је оно под насловом „Кроз царство наука“ у знатно смањеном обиму јер сам у њ уврстио само појединачно обраћене животописе
Сада разумете тачно оно што је Хомер рекао у својим стиховима на које сам вас малочас потсетио“. Ученици климнуше главом, у знак да им је то
Звезданом небу може доликовати само најсавршенији облик и вечност и зато оно има облик сфере која се вечно и равномерно обрће. „И наша земља има тај најсавршенији облик.
У Вавилону дознаде за периодични повраћај Сунчевих помрачења, што га је и оспособило да оно споменуто помрачење тако тачно претскаже.
на истоку, сазнао је да звездано небо нема, као што нам то изгледа, облик свода који је нашу Земљу поклопио, већ да оно обухвата нашу Земљу са свих страна, да има, дакле, облик лопте.
„У оно доба владао је онде фараон Амазис. Ожењен двема Гркињама, Лаодиком и Себастом, живео је по грчком начину и обичају и би
Нисам тежио да упознам њене богове, храмове и верске обреде, већ ме срце вукло да присвојим оно научно благо које је овде, заборављено, било нагомилано.
Умесмо само да сабирамо, одузимамо и множимо, а не упуштасмо се у дељење, сем онда кад оно излази без остатка. Код Ахмеса научих шта је седмина, шта тринаестина, једном речи шта је то разломак.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
У шта? Коме да верујем? За чим да пођем? Шта је то што сад треба да усталаса људска срца, да понова распламти оно племенито, незаинтересовано одушевљење које се угасило?
Јер то што тражите не одговара објективиним условима и није то оно сасвим ново што смо ми тражили и нејасно замишљали у рату, носећи наше Крстове Страдања.
Готово у исто доба ноћи кад пролазим овуда, прилично нервозни, шетали смо оно вече дуж пруге која је бљештала на светлости месечине, очекујући да она стигне.
Усред оне ведре и живе свежине прекрасног летњег јутра, на великој трави и међу цвећем, поред шуме пуне тица, оно љупко створење више није имало ничег земаљског. Ох, какво блаженство!
трпимо губитке, а резултати никакви, па поводом тога. Али, веруј ми, не мучи ме оно што сам тада казао, већ што нисам говорио сасвим онако као што мислим да треба да говори поштен човек.
Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије? И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што ме мучи. „Ви се све нешто буните, све вама нешто није право, ви...
И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што ме мучи. „Ви се све нешто буните, све вама нешто није право, ви...“ тако ми је рекао командант.
ђив-ђив несташних врабаца, чија неуморна и страсна препирка, уз прве сунчане зраке, узбуђује и позива на игру дете, а оно на очима осећа сунце и уверено у лепоту дана ипак пита: „Какво је време, мамо?
Јер све до ње провео сам у неком бунилу и тек сад осећам да сам дошао к себи. Кад сам их оставио, удар је оно тако силан да сам био онесвешћен све до ове прве повољне вести.
А она расте, напредује, расцветава се, постаје свесна и разумна, она је на путу да постане оно што сам данас ја. Побратиме, разумеш ли?
Хтео сам једино да ти укажем на живот. Ето, хоћу да кажем да живот није оно што смо ми мислили. И на његовом лицу понова се јако оцрташе дубоки трагови патње.
А сад, као дете које гледа како се разилазе сви што су око њега били да га теше док му мајку не сахране, као и оно, и ја сам се надао да ме никад нећеш оставити.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
У тим сјеновитим собама моје су тетке проводиле свој невесели, безмирисни живот, као оно пауново перје у вазама од лажног малахита по угловима.
У очекивању принове, они могу прижељкивати ко зна какво дијете. Али чим се дијете родило, они воле баш оно и баш онакво какво је, и не би га дали ни за које друго.
нераздвојиво с њим везан Мисерере из Трубадура, те не могу ни дан данас да се сјетим једнога а да смјеста не искрсне и оно друго: кад год и ма гдје слушао звуке тог мелодрамског Мисерере, звуче ми као опијело над мојим мртвим оцем зашивеним
Дјед је, дакле, све то био лијепо смислио и срачунао. Али, било је већ касно: оно што је учињено, учињено је, и једанпут почињена погрешка није се дала више опозвати, а једанпут започето плаћање
А онда је дошло оно најузбудљивије: из угла је дохватио трсковачу с дршком од јелењег рога (знао сам! у њој је скривен штилет, блистав и
рукама чврсто за запешћа и зурећи јој у лице сав жељан да у њему опет препознам и нађем добро познате блиске црте, оно људско у њима, на концу. А она ме питала, с малим изразом забринутости и несхватања: — Што ти је? Реци, што ти је?
Саосјећам с дрвећем. Мислим да и оно дуго унапријед слути промјене времена. Често сам се у дјетињству замишљао као дрво.
Често сам се у дјетињству замишљао као дрво. И чинило ми се да тачно осјећам што осјећа дрво, само што оно није тога свјесно и не зна да то изрази: стојим тако у шумној, мрклој ноћи, слијеп (јер дрво сам замишљао увијек
тога свјесно и не зна да то изрази: стојим тако у шумној, мрклој ноћи, слијеп (јер дрво сам замишљао увијек слијепо; оно има силно истанчан опип, осјећа и најмањи дах вјетра, и најлаганији срх зрака који проструји по његовој наоко грубој и
и најлаганији срх зрака који проструји по његовој наоко грубој и бешћутној кори или прошара међу његовим грањем; оно слути у далекој ноћи и најмањи шум вјетра који још није наишао на њ — али је слијепо); стојим, дакле, тако у ноћи,
Тако бива увијек кад нешто нестане: за њим остане празнина онаквог облика каквог је било оно што је нестало. Тако бива и кад нам неко умре.
Схватио сам: оно о свирању речено је само зато да се, као успут, каже оно „кад оздравите”. А оно „кад оздравите” укључује у себи
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био
Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде
оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је
Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа. Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.
»Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...
Робија! окови!... Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!... Само да ме нико не види.
Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху : »А, лијо, ту ли смо !...
И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже. И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.
Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. — Оно знаш... мука је то. Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.
А овако ни због чега!... Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... — Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње.
— Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. — Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. — Нећу тако, но кажи одсечно, да знам!
Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера. Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Идући тако, дође до оно троје деце што су се били окаменили, затим дође и до девојака, па види да су и ове давно преминуле, и свугде где год
Петар је, сиромах, из све снаге бежао, али га је смрт већ била готово стигла. У том бежању дође он и до оно троје деце што беху окамењена, па брзо прекрсти штаком, а деца оживе, па потрче к њему.
Солдат закала па ван, а кад изиђе, пита га смрт шта је рекао бог, а он рече: — Рекао ти је да идеш на оно највеће брдо па да све раскопаш и повадиш камен из земље.
А господ бог рече светом Петру: — Петре, хајде доље к староме па реци да сам те ја послао да ми прода оне овце (јер оно су душе) и што год буде тражио за њих, подај му.
те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: — Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.
један дан матери: — Вала, мати, срамота је да ми просимо када сам ја, хвала богу, поодрастао; него дај да ми продамо оно мало башчице па да купимо коња, могао бих ја већ дрва годити па се обоје хранити, а да другоме не додијавамо.
Кад је мени бог дао, што ја не бих сиротињи? Жена као жена, е, бива, оно и треба да послуша мужа, оде доље па сврати стару, а свекрви рече да јој донесе захире и хаљине.
— Тврђа вјера него камен стјена, слободно говори. — Е кад је тако, знај да је оно мој бивши човјек, него узми ове женске хаљине па му носи у ашчиницу, нека се преобуче и нека с тобом дође к мени.
Цар је толико слуга намучио и посјекао, ама све узалуд: неће нико да укабули оно што није учинио. Најпослије цар зовне ону исту баџу, па ће њој све казати, а она ће њему: — Имадеш у ашчиници једнога
Како их стигне, царицу отме од царевог сина, па му рече: — Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај ако ти је живот мио.
Баба му одговори: — Синко, што је погођено, оно ваља да буде. Ето, од дванаест коња бирај којега хоћеш. А он рече баби: — Та шта ћy бирати, дај ми онога из буџака,
пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио, па рече ђевојци: — Баш овђе ме нешто уједе.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе. На њој оно место мене само плени Где станује љубав, где је радост млада, Пролазна и лепа, к'о цвет драгоцени, Као престо снова,
Знам их. Ал' оно што је мени дало Велики видик и небесне боје, Данас је нешто незнатно и мало, Нешто што мислим да и није моје.
СЕДМА ПЕСМА Прошли су априли. И ми нисмо више И нећемо бити оно што смо били. Све тише и тише Подносимо дане, Овај видик сунца и магле и кипте.
К'о хаљину чију, Меку и у свили, Носили смо прошлост као срећу свију. Прошли су априли. И сузе се лију Што ми нисмо оно што смо некад били.
1904. СА ШЕТЊЕ На корзоу јуче тек је вече пало, Немарно и мирно шетао сам тако; Дан је с нешто влаге — оно света мало Модерно је ишло — мувало се јако.
Већ клонуло тело; Дише се тешко; дрхте руке моје; Очи гледају... чека се опело. Није још дуго — доћи ће и оно, Доћи ће светлост, дан мутан ил' бео И много света. Удараће звоно. И ја ћу затим иструнути цео.
са звезде неке, Која данас нема ни трага од гроба, Док даљина чува спомене далеке Као машта људска што једина јавља Оно што је било, што се не обнавља? Ја о томе не знам.
Са своје висине гледаће ме оно Мирно, и кад буду спуштали поклопац, И кад ме поздрави с катедрале звоно, И кад ме дочека гробаров конопац.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Сећање на оно што је он постигао чинило је сваки мој покушај безвредним у поређењу са њим. Ма шта вредно да сам радио, само је
секиром, мој отац, који је стајао у близини, осетио се веома нелагодно, и опоменуо га је: “Забога, Мане, не ударај у оно у шта гледаш, већ у оно у шта намераваш.
је стајао у близини, осетио се веома нелагодно, и опоменуо га је: “Забога, Мане, не ударај у оно у шта гледаш, већ у оно у шта намераваш.
И после шездесете, прсти су јој били још толико спретни да је могла оно што очима види, рукама да створи. Постоји још један, много важнији разлог за моје касно освешћење.
Тако сам несвесно усавршавао оно што сам сматрао новом методом давања конкретног облика изумитељском концепту и идејама, што је у потпуној супротности
топила као априлски снег, али сам убрзо савладао своју слабост и осетио задовољство као никад до тада да радим оно што хоћу. Временом је та напорна духовна вежба постала моја друга природа.
Већина људи је тако обузета мислима о спољњем свету и сасвим склона да заборави на оно што се догађа у њима самима. Прерана смрт милиона људи првенствено се везује за овај узрок.
Чак и они који о томе воде рачуна, праве заједничку грешку да избегавају привидне и игноришу праве опасности. А оно што је истина за једну особу, то важи мање-више за све људе. Сведок тога је, на пример, прохибиција.
То је управо оно што радим већ дуги низ година, успевајући да останем млад и духом и телом. Апстиненција није била увек по моме укусу,
Ипак су се, коначно, моја настојања исказала у виду једног проналаска који је требало да ми омогући да изведем оно што се ниједан други смртник није усудио да покуша.
и патио сам као Тантал, али сам живео у атмосфери префињеног и уметничког укуса, што је свакако било неуобичајено за оно доба и прилике.
Тада сам претрпео потпуни слом нерава који сам већ раније споменуо. Оно кроз шта сам ја прошао у том периоду болести, просто је невероватно. Имао сам увек изванредан вид и слух.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
близини Идвора, прокопала минијатурни кањон, а на једној од узвишица крај тог кањона налазило се старо насеље Идвора. Оно је везано једном уском превлаком са новим насељем.
” А онда ме отац строго погледа и упита да ли сам ја заборавио оно што ми је често говорио да грмљавина настаје услед тандркања кола светог Илије када се вози кроз рај и да ли ја мислим
феномене физике, није знао да ми ово протумачи, а чисто сумњам да је просечни физичар Европе могао то учинити у оно време.
Његово име никад нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на оно дивно пријатељство које је он гајио према мени.
Његово име никад нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на оно дивно пријатељство које је он гајио према мени.
Према народном схватању, светлосни зрак је нешто само за себе, нешто као оно што производи звучна струна под гудалом гуслара.
Читаве легенде су биле испредане у Идвору о овим дивним стварима. Али оно што сам видео са брода, превазишло је сва моја очекивања.
Није било дана а да није долазило до сукоба чешких и немачких ученика у школи. Оно што ми је онемогућило да останем у Панчеву, у Прагу је добило још веће размере.
То је оно што приморава Српкиње да раде неке тешке нослове које би мушкарци требало да обављају. Ово је била згодна прилика да
Замолио сам је да ми опрости што сам погрешно протумачио оно што ми је казала њена мајка, када је препоручивала да што пре постанем Американац и, надовезао на то, да сам сада
мајку, а завршио сам причу њеним речима да не очекује даја постанем амерички фармер, већ да жели да учим у Америци оно што нисам могао научити у свом родном селу и у својој сељачкој земљи.
Разумео сам њихов језик, и оно што су говорили остављало је пријатан утисак на мене. Ово путовање подсећало ме је сада на путовање Дунавом пре
Ћипико, Иво - Приповетке
Наједном ветар плахо ду'ну и подиже хартију и друго смеће. Оно шушти и котрља се док се негде у заклоницу не увуче и смири.
Огањ се ражгао. Од жестине зачас прождире што се у њ баца. Жерава и камење креси се, рекао би и оно ће пламеном да пламса. Точак се врти и шкрипи. Око њега одапиру се и окрећу младе девојке.
И оно двоје придошлица ознојише се. — Еј ти, хоћеш ракије? — упита Загорку старешина. Жена се придигне. Момче се прене, пр
Па ипак, уза све то, најгора је мука што се нешто мора јести, ако се и не добива. Ето, сада је требало потрошити и оно мало што се зарадило за благословених дана и што се мислило за кућу приштедиш.
Зар се не сећаш? —Па, здрави били, и то ми наплаћујете? —Дакако! Али мени мукте доходи? —Имате га у кући. А оно је за потребу. Господар се наљути, па јој добаци још петицу. —Ето, другом га мећем по шеснаест, а теби једанаест...
Јеси ли задовољна? Цвета узе и тих пет новчића и добаци скањивајући се: —Ништа ми не дометнусте за оно што смо воду из конобе грабили и смочили се до коже. А сва је прилика да ми се син тада напатио. Гле ти ње!
Тако не приметише да је комшија био предљив и врцао с оно пар беседа. Напокон приспеше. Сунце је већ зашло. Предвечерњи лахор пири.
Собом поведоше крупну и ситну стоку и све оно што су у бијегу на себи могли понијем. Не би они то били урадили да их на то не нагна љута невоља. ...
—Што је вриједно у кући, покупи! — наређује стари Никола жени, и похита брату у другу кућу да му остави и препоручи оно што се махом собом не може понијети.
Али надође јесен и затече их истрошене и отанчале; трсише брзо оно што су имали, а зараде ниоткуда; није но да се скапа од сваке невоље.
ће бити зараде за дуље времена, синови остадоше у граду, а отац се поврати кући да на паши замијени жену и да уздржи оно потребе што са собом у бијегу понесоше . У подне радници су отпуштени с посла да се заложе.
Кад су домало у службеној дужности наљегли жандари, неимар приђе к њима и исприповједи им потанко оно што су браћа исказала. Вођа жандарски до краја га саслуша, па се и замисли.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Поменуо бих онда једно име из књижевне теорије – Шкловског, чије је запажање о томе да се у књижевности оно што се обично приказује као необично, као чудно (да се аутоматизовано опажање и понашање дезаутоматизују),
изненађење и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и другачијим системом навика, јер нам тада до свести долази оно што смо одувек и несвесно практиковали, јер увиђамо да културни круг у коме се крећемо и који представља нашу другу
се ритмичке и сликовне конвенције, крше се готово све ограде у избору тематске области и све потпуније се напушта оно подручје или залиха језичких средстава које је по традицији било додељивано поезији.
У ствари, само је привидно нагласак на томе чудесном језичкоме здању; оно је важно само као утеловљење индивидуалне и непоновљиве стваралачке моћи песникове, његовога личноекспресивног
везником да: Само пева на Багдали тајни пламен Да бајка да недовршена да остаје Да је Ипак (био) живот. Оно што лингивистичка анализа може само да наговести као ритмички потенцијал у везнику да, то је у Матићевом другом стиху
Овде се све оно што је било – на неки начин може тек да збуде; а све што јесте – као да се једном већ збило. Тако смо доспели до места
Свакако. Али ми не смемо тајити да то зависи и да ће са сваким даном све више зависити од наше спремности да чувамо оно што се чувати мора.
Чекало је оно, као што видимо, у косовској ускршњој песми о манастиру Грачаници – као могуће, не и као стварно. Ако ову песму
песмом, моћи ћемо непосредно да посматрамо како је српска уметничка поезија понекад умела да развија и надограђује оно што је потенцијално већ било присутно у народној лирици.
То значи да се знак још не издваја, већ се потпуно поистовећује са значењем. Исто су, рецимо, реч и оно на шта нас она упућује. Отуда се икона с насликаним свецем и сама доживљава као света.
Занимљиво стога што ми заиста у својој култури не осећамо чисто језичко моделовање на аутологијској равни пошто се оно подудара с границама наше културе, она га подразумева, него тек код тропа на металогијској равни.
што нас непосредно упућује на прастари мит о светој свадби, да би онда остала мрачна мајка која прождире свој плод. Оно што је вероватно најтеже за разумевање Настасијевићеве песме – спајање Мајке Земље и Богородице – мислим да неће бити
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Не гледа своја посла и своју кућу, него се занео у политику. САВКА: Па јест! ЖИВКА: Оно, и други се бакћу и, што кажу, ломе се политиком, али, опет некако, гледају и себе.
Али овај мој не уме. Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако. А девојку, ето, нисмо платили већ три месеца, па кирију нисмо платили за
САВКА (тргне се): Ју, синко, откуд мени? ЖИВКА: Па оно што имаш на књижицу. САВКА: Ех, то... на то немој ни да рачунаш, где бих ја то дирала!
САВКА: 'Ајде и ја идем, за послом сам. А видим и тебе ометам. (Устаје.) ЖИВКА: Па како си решила за оно? САВКА: Које оно? ЖИВКА: Па де, што се присећаш, за зајам? САВКА: А за то?
А видим и тебе ометам. (Устаје.) ЖИВКА: Па како си решила за оно? САВКА: Које оно? ЖИВКА: Па де, што се присећаш, за зајам? САВКА: А за то?
ДАРА: Па то је часком. ЖИВКА: Нек донесе после подне, јер... не знам какав ћу ауфпуц. Ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, а ако не буде оно, онда ћу сатински... ето ти!... ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици?
ЖИВКА: Нек донесе после подне, јер... не знам какав ћу ауфпуц. Ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, а ако не буде оно, онда ћу сатински... ето ти!... ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици?
ето ти!... ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици? ЖИВКА: Реци јој: ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, ДАРА (прекида је): Немој ништа да кажеш госпођици, него донеси после подне халину.
С тим ћу лепо да отплатим дугове и тада, као приде, да ми да три класе. ЖИВКА (скочи): Како то ти: отац ово, отац оно? Пита ли се ту ваљда још когод? ЧЕДА: Па да, питају се и други министри! ЖИВКА: А ја? ЧЕДА: Па шта сте ви?
ЖИВКА: Него као ти, што нити смрдиш нити миришеш. Како среће да си ти кожарски трговац. ЧЕДА: Оно, како вашем Раки требају сваке недеље нова пенџета, било би доиста добро. ЖИВКА: Гледај ти своја пенџета!
ЖИВКА: То не брините ви, то је моја брига. АНКА: А ништа више не тражите, само да дође у моју собу? ЖИВКА: Оно, добро би било ако би могли да удесите да скине капут, да га затечем без капута. АНКА: Само капут?
ЖИВКА: Али ја сам поштена жена, господине! НИНКОВИЋ: Екселан!2 Па то је баш оно што је интересантно, јер кад непоштена жена има љубавника, то није више интересантно. ЖИВКА: Но, само ми још то треба.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Јер је ово друго грађа из које је створено оно прво; друго је помоћу књижевних погодби моделовано у првоме. Укратко, створена је књижевна варош, утопијска колико и
А оно што лик Софкин чини изузетним није, као што се најчешће мисли, чак ни њена ретка, изредна лепота, чак ни њено раскошно
како би га спољње око видело, као тело-објекат, него опис често креће изнутра, из субјективнога телесног самоосећања. Оно у извесном смислу само себе приказује.
Оно у извесном смислу само себе приказује. Једнако аткивним чулима оно - као ниједно друго женско тело у ранијем српском роману - саздаје сопствену слику, повремено, и не тако ретко,
Јер се, по правилу, једино са ауторскога положаја може гледати не само уназад, на оно што се већ догодило, него и унапред, на оно што ће се тек догодити, и то без икаквих ограничења, тако да се једним
по правилу, једино са ауторскога положаја може гледати не само уназад, на оно што се већ догодило, него и унапред, на оно што ће се тек догодити, и то без икаквих ограничења, тако да се једним погледом може обухватити сав роман као целина,
Рукописи Нечисте крви ни из једне етапе пишчевога рада нису сачувани; сачувано је зато оно што је у два-три маха објављивано у периодици, и што пружа поуздану грађу за, макар и делимичну, реконструкцију генезе.
Тако је у три часописна наставка објављена 1900. године, која сада разматрамо, видљиво оно што је касније делимице укинуто, делимице прикривено: да се време у тексту степенасто враћа назад.
Али тако је само на први поглед, јер кад се нешто помније разгледа текст, разазнаје се оно активно учешће јунакињиног тела које смо малочас истакли.
Променама и дорадама није укинуто оно што је у први мах дато као обнажени поступак, него је другачије расподељено, промишљеније и тананије уткивано у
је у ско ковима”25 Премда је Скерлићева критика у многим појединостима тачна, свеједно он при томе губи из вида управо оно што нас посебно занима - да убрзање приповедног времена има особиту композициону функцију.
Јер оно се код Станковића убрзава и на почетку као и на крају текста, дакле на оквирима, а познато је да се с једне стране на
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће! Уз његову главу, која више никому не треба, отиде и оно што је народу наменио као да је проклето. Остаће и даље црква непокривена, а школе у подрумима. Вај!...
Свака девојка са ножем за пасом, а ретко која жена без црне убрадаче: гине се тамо често... Сви су људи са оружјем и оно је око њихових седишта згомилано у праве дрвљанике. Домаћице им спремају саборске цицваре, а они пију као немани.
— Зажелио сам се ракије. Богдана. Нијесам је до вечерас окусио откако сам из куће оно изишао. Нијесам могао да се наканим: било ме стид... — Па сад, несрећниче? — Сад није... у својој сам кући.
Милош; ћерају Турчина у Шам преко мора, а он шаље у мој Колашин мртвога Мута Тасилдара да учетвере убиљежи оно данка што нам кнезови разрежу. Држи се Турчин, жено!..
Зна, зна... Зато се стараше да према њему буде пажљив и љубазан и да му како не позледи рањено срце. Јер је оно свакако тешко рањено, кад га је опет повукло овамо. Нема друге...
Замисли, изгледао је као какав Бугарин... С јадом стигао у Цариград, о којем се толико И пева. Кад оно у зли час. Нигде ни феса ни Турске. Људи обријаних бркова, иду по граду под шеширима или гологлави као лудаци.
Рекао сам у селу да ми је она жена умрла. Ех, брате, нема чистије земље од наше. Ово је Турћија, а оно тамо црни образ. Ако те лажем, прошао и код Бога онако као у Анадолу!..
Никад без осмеха, вазда пређе готов да пође у потеру и пушкарање но у цркву, тај човек је био оно што је Турчин уклесао у заповед за себе: „Чувај се од очајне пушке српске“.
Да постанем дервиш или калуђер, ако хоћеш. Косово сам изабрао за манастир или текију, које ти је по вољи. Јер оно је место за примирење. Гробље је. А на гробљу човек најлакше разговара са собом. И на месечини и на ведру дану.
су ову реч од Турака као погрду, омаловажавање српског народа, као кад би им и опсовали Србију навака, нафака — оно што је човеку од Бога, по исламу, одређено да поједе и попи– је у току живота; судбина, срећа, воља Божја нехарица —
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
То ти не знаш, луда млада, Сад ти рекох, знај! Ако мислиш да те варам’, А ти покушај. Оно момче давно чека, На то навија; Мене шаље да му будем Проводаџија“. Дивна ј’ мома, кад је румен Стида облије.
— „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.“ А сад дланом очи кријеш... „Жао ми је ђав’ла свог.“ Имаш право, имаш право, Ти већ стижеш неку цел.
Ласно ј’ теби новом бојом Поновити рад, Насликати такав исти, И још лепши „Над“. Платну дајем оно чим се Груди прелише... Ал’ из душе нек’ ти живот Над не избрише!“ »Отаџбина« 1891. АНЂЕО И ЂАВО (Од К.
1893. ИМАМ ЈЕДНУ ВОЋКУ... Имам једну воћку, — граната, голема, На њојзи јабука и има и нема. Оно, што га има, црвљиво ј’ и гњило; Оно, што га нема, — прекрасно би било.
Имам једну воћку, — граната, голема, На њојзи јабука и има и нема. Оно, што га има, црвљиво ј’ и гњило; Оно, што га нема, — прекрасно би било.
С Богом, гòнџе узорито! С Богом, српски врли сине, С Вогом, Мито! Ја мнидијах: ти ћеш мени Оно крајње „С Богом“ рећи, Ал’ ти, бржи, брзо сврши, Остави нас худој срећи. Худој срећи?
Дужни смо сваком у помоћ притећи, А трипут више најближој нам браћи. »Стармали« 1880. ШТА СЕ ЧУЈЕ Шта се оно чује из Загреба града? Не чује се добро где год правда страда...
Кол’ко страна овог земског круга С тол’ко страна одјекује туга. То је оно од чег’ подли бледе! Страх им шапће шта те жртве вреде.
— Хај, од дола као и озгора Све се клања — не какоме зверу — Све се клања чистом карактеру. — То је оно од чег’ подлост зебе, Што прожимље дворе и колебе, Па се купи, збира и саздава Као светлост права Око жртав’,
Прелазећи од руке до руке Све то јачи богодани мачи. То је оно чега с’ подлост жаца: Светлих жртав’, сјајних образаца, То је пропаст пустих пудљиваца, У коју их лудост њина баца.
Нићи ће, мора никнути оно Што ’но је с тобом са неба пало: Што ретка милост посеје рајска То сатрт’ не сме нога земаљска.
Док истину не дознамо (А та ће се тешко дати), Ја ћу оно што најлепше Најрадије веровати. Оних седам Даничића, Што их српски гуслар гуди — Има л’ кога да не призна: То су
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
То је, фрајлице, оно што се искорењавати мора и што ја опорочавам, а не мода. Што се пак Јелице и Феме тиче, и ту ми замерити не можете,
САРА: Драго ми је, без друштва то најбоље није баш могло бити. Друштво вам је особито при ручку нужно. Оно се разговара, оно се шали, а највише прави апетит. ФЕМА: Данас узимам чест ајнодловати вас на ручак.
Друштво вам је особито при ручку нужно. Оно се разговара, оно се шали, а највише прави апетит. ФЕМА: Данас узимам чест ајнодловати вас на ручак. САРА: Благодарим, благодарим!
ФЕМА: Службеница. (САРА отиде.) ФЕМА: То је жена! Како говори француски, канда јој се језик опаризио. Како оно рече? Аха! Коми фо!... (Виче.) Евицкен, Евице! ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ево ме, мајко!
МИТАР: Да шта, и тебе да воспита као што је она? Безобразница, видила оно мало крајцара, па оће да спири. ЕВИЦА: Некаква госпођа Сара долази, пак је тако учи.
САРА: Ништа, то не треба да вас интересира. ФЕМА: Мене и не атресира, али ми је чудо гди гурбијан говори оно што је већ прошло. ПОЗОРИЈЕ З. МИТАР, ПРЕЂАШНЕ ФЕМА: Ух, ух! Опет ми долази на Врат. (Метне мараму на нос.
ФЕМА: Ноблес кон нит бити паор. МИТАР: Е, кад кон нит, а оно збогом! Право кажу људи да је мода лудило као кијавица: од једног прелази на другог, а кад почне, не уме да престане.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ИИИ ОДБАЦИВАЊЕ СУМЊЕ Некога света тешке сене пале Робе напорног брега и злих вести Доцкан је да посумњамо у оно што је у нашој свести Целога живота речи су нас крале.
Занет окретањем неба што меље наше кости Док мудраци протурају лажи о будућности Видиш ли оно чега нема то да браниш? А нема љубави, доказ је ова обала и ова вода.
Јој ваздух вене умиру сви облици! О милости за оно што сам био у сну. То паклена ми љубав у недоумици. Ноћ слепих шиљкова ме прикова за тло.
што може да гори Треба срушити све срушиво, све што није вечно Треба у свему и после свега пронаћи наду Револуцијо, оно што остане је човек Оно што прође је прошлост Прошлост која не прође је будућност и будност Свака ствар сваки човек је
срушити све срушиво, све што није вечно Треба у свему и после свега пронаћи наду Револуцијо, оно што остане је човек Оно што прође је прошлост Прошлост која не прође је будућност и будност Свака ствар сваки човек је детаљ твоје наде Ето
Муљ и прогонство звезда које тајну Казаше понору безвучно помрачи. БОЛАНИ ДОЈЧИН Је ли истинито оно што је стварно Ил само влада? Победници беже. Празан је празник биће је утварно Док достојни шетње кроз врт мртви леже.
Где је утеха за оно што знамо Нада без онога који се нада, сан Без онога што сања, свет без сени! Је ли то љубав што се из срца тамног У
Ишчупајте ми језик и ставите цвет: почиње лутање кроз светлост. Речи заустави! Сутра ће сигурно и кукавице моћи оно што данас могу само храбри и прави који су у простору између нас и ноћи нашли дивне разлоге другачије љубави.
Ах, каква ужасна светлост пробуђена први пут над склопљеним очима. Ето то је оно што се назива песником: бити лицем у лице свету преко пута пустиње и неке звезде наопаке и видети све где други виде
да мирише На празном месту и у успомени ПЕСМА Варка продре у реч Ватра достојна пролећа СПАВАЧИ Будан ја крадем оно што они сањају ОСТАЛЕ ПЕСМЕ МОРАВА 1 Ноћ, још нисам био изашао из ноћи пуне праведности и трансценденталних муња а
Краков, Станислав - КРИЛА
Одилази батерија, и односи од сваког по комад поуздања. У души је тамно као и на земљи, јер се ближи оно што мора доћи. Али умор понова наилази и гони мисли из главе.
— Није могуће, није могуће, одбија упорно мајор, али му брада дрхти, јер он ни часа не сумња у оно. — Одступимо, одступимо — цвили ађутант крај њега. Он се већ уздигао и очајно погледа на јаругу под собом.
вода језера, а по пољима, праћени шибом зрна и праском шрапнела, вукли се последњи изне могли бегунци — рањеници. Оно што је остало од батаљона искупило се до ноћи. И мајор је остао жив и дошао је. Седео је забринут и тужан.
Артиљерци су седели крај лафета и вечерали. Испред топова је било побијено огуљено коље, и оно се белело у мраку. Горе изнад шуме изгревао је месец. Његов плавичасти срп је био сићушан и танак.
Време очекивања и нервозе. Мрачило се. Сунце је већ давно ишчезло. под покровом магле, али сада поче и оно мало слабе мутне светлости да се губи, и све да се завија у маглу и сутон.
Около су прштале варнице. — Фрактура, констатовао је лекар, и покренуо полужицом те је оно прштање престало. Онда су га пренели у белу бараку.
Опруге почеше да певају. И цела соба отпоче да пева, само оно кркљање као да постаде ропац. Душко је лежао под теретом заваљене главе, сломљен а опијен, и слушао како ропац
Петровић, Растко - АФРИКА
није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.
И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.
Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна. Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран.
А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне!
Ови дечаци су још из племена Волов, које не спада у најлепша. Код великих такође, оно што чини црног тако драгог онима који га први пут сретну у његовој земљи, а кад не глуми Европејца, то је та јасност и
А затим сам је одједном почео више осећати. Да ли је то умор, старење, које је избрисало све оно ново у шта се формирао мој дух, или је то непротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових
Није ли овај начин размишљања потпуно црначки“? Вуије каже: „Оно што је младо у мени то је Суданац, оно што је старо, то је Парижанин.
Није ли овај начин размишљања потпуно црначки“? Вуије каже: „Оно што је младо у мени то је Суданац, оно што је старо, то је Парижанин.“ Јутро потом сванула је пучина бескрајна, скоро безбојна под безбојним небом.
Погађа се да је сед, дежмекаст, коже изборане климама. Вече, оно нагло екваторско вече које пет минута измења своје боје по небу, тако да је већ ноћ када прође шест часова, спуштало
Девојка и младић стоје у реци до колена; у рукама им траве које сапуњају. Оно што ме изненади то је њино видно, јако и мирно дисање, приметно као у животиња које стоје у полу и чине се као да
праве прашуме и реке, и који прашума осваја одмах својим лијанама, врежама и папратима, уствари је жетва која зре. Оно што код нас значи жетву и храну, то је клас; овде, то је бујно зелено дрво у чијој се круни гоне мајмуни и са чијих
На гробовима луди празне флаше од џина, на гробовима жена ноћни судови — симболи њиног спола, и оно без чега не могу ни на другоме свету.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ЈАЊА (иза бине): Извуци коноп! Сад га за оно дрво окачи, Како га не би ветар предао Валима мутним бесног Дунава!... Ала је страшна ноћ!... Сад, Раде, сад!...
ПРВИ ТУРЧИН: Бива, све је тако као што рекосте; ’ма никако ми у памет не иђе како да се, код нас оволикијех, оно несрећно робље провуче!... Ко их проведе? Ко ли им кључеве издаде?... Брука, вјере ми!
СТАНА: Пашо, ти ниси бог! СУЛЕЈМАН: Алах ал алах!... Јемин алах! А богом ти се света заклињем: Да оно није глава његова!... (Лупа у дланове.) Уверићеш се сад!... (Ћерим долази и, прекрстивши руке, ћути пред пашом.
) СТАНА: Ти ниси бог! Ђаво ти грди мрачне зенице!... И опет ствараш дела таква Са којима се господ славио!... Оно ми није син!... Ни налик он!...
Кад не мож’ целу војску цареву, Оно бар једну главу за длаку!... А сада збогом!... Ја послом одох, А ти се сећај часа стравичног, Не кô што пише књига
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«. Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло.
увеличавале су гомиле народа који се из околних места и попаљених села преко наше границе збегао у Алексинац са оно мало пртљага, што је ко могао у брзини понети, измичући испред Черкеза.
Командант са својом пратњом изгуби се у кукурузима, а ми пођемо напред. Прођемо кроз село Мрсољ. Оно је још горело. Неколико кућа крај друма могосмо видети изблиза.
Он погледа само за тренут и рече ми зачуђено: — Шта је вама?! Зар не видите да су оно дрва? — затим продужи писање. Дрва? Ја опет станем гледати.
Зар у војсци није пуно примера, где су прости нестручни људи често поштогод много боље погађали но стручњаци. Оно истина, ја се не разумем у војничким стварима, али ја не знам зашто Турци не би смели заузети ону косу, и што то не би
Ја се не разумем у војничким стварима, али оно су на коси топови — турски или наши? — ја то не знам. Комаров прво погледа голим оком, после узе доглед и дуго је
Сваки предмет у пределу, преко кога се непријатељ примиче вароши, добија неки живот, неки жубор, неко кретање, оно страховито кретање, што се опажа на цвећу кад се кроз њега прикрада гуја присојкиња.
Таман ја жудно нагох грдну тикву, а оно бљуну вода на ме, шатор ми паде на главу, ја упустих тикву; био сам сав поливен, а остадох жедан. Шта се десило?
Ја нити умем да искажем, ни поново да изазовем у себи онај осећај који ме обузе при погледу на оно море усколебаних црних редова и колона, што су са свију страна у грчевитом трку стремили нашем шанцу.
сто корака пред нама промичу црвени турски фесови, како севају бајонети, чуо сам час слабије час опет као бура силно оно страшно: Алах! Алах! Алах!
огњеви, по болницама попалише фењери, бојно поље опусте, а болнице и лазарети оживише да се у њима крпи и поправља оно што је данас у крвавој борби раздерано, поломљено, искварено.
Та ви сте видели како су Турци побили много свиња по селима куда су прошли, рече Комаров још с већом срџбом. — Оно тако је, и ви сте тако и војницима рекли: »Боље да ви поједете ту стоку но Турци.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути. И Ао, небо, плаво небо, Тајовита красото, — Са висине звезда сине, Ао рајска
X Девојчице, немилице мала, Што си моје срце оковала? Није оно сиротанче криво, Што сам тебе на мом крилу снивô, Жељан био, па те загрлио, Прехитрио — па те пољубио.
Певаћу ти о слободи Српски и јуначки, Певаћу ти збиљу, шалу — Певаћу ти бачки. Натсијаћу златном вољом Оно сунце јарко; Ако хоћеш, показ’ћу ти Како ј’ пио Марко.
Радује се твој бабајко, Моје Српче мало, Кâ да му је од Косова Сунце засијало. Ако није засијало, Оно синут’ мора, Пре слободе мора бити Крвавих покора.
“ Пита ме горки јад. — Тад рећи нисам хтео; Сад рећи — не бих смео. XЛИX Пепо ли ми описујеш Оно дивно, силно море, Кад маина дланом меким Разглади му с чела боре.
Па још ноћца кад заплави, Па затрепте звезде мило, — А теби се тако чини, Да се море с небом слило. Оно море, што кад рикне, Задршћу се даљни краји. — Та страхота даклем уме Да се стиша и затаји!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Артиљерија повремено гађа и видимо засењујуће одблеске топова. Људи су ћутали. То је оно мучно и тешко стање неизвесности, шта ли ће нам донети сутрашњи дан.
Над нама је звездано небо. Изван рова напипаш неко камење. Никако не могу да разумем зашто је оно ту и ко га довуче. Војници су дохватили ашове да продубе ров. — Па овде, бре, све сам камен! — вели један.
Али овде ми је дневник, те ћу вам по реду изложити. Све оно што се односи на Дринску дивизију, тачно је. — Но, слажу се бар у нечем! — намигује Мишић.
Сигурно им је осматрач био далеко. Али наша?... Помлати их као марву. Кад удари у заклон, оно пусто камење распрсне се на све стране, па долеће чак и до наших ровова. Било је тешко посматрати.
— Човек је мамуран после пића. Него уморан. Преморен. И таман да заспим... — А оно јуриш!... — Још нешто горе... Осетио сам смрад. Али гадан. Оном до мене „приоћало се“.
А кад се већ устане... и потрчи, човек тада осети близину смрти, а то сазнање надјача све оно што је мисаоно у њему, заглуши чула, помрачи свест и онда се јури бесвесно... То сам ја све преживео.
— Шта смо радили?... Хм! Сад тек настаје оно што је главно. Све оно што смо испричали и он, и ја, све је то бледа слика онога што смо одмах затим препатили.
— Шта смо радили?... Хм! Сад тек настаје оно што је главно. Све оно што смо испричали и он, и ја, све је то бледа слика онога што смо одмах затим препатили.
Или су негде пали, те просули јело. Али оно што је главно, донели су... Маказе за сечење жице. То преподне, деветнаестог септембра, позвао ме је командант
Али уместо да ми се изгуби из вида, оно као да постаје све упадљивије. Гледам онда на супротну страну и, зачудо, сви ми предмети изгледају увеличани као да
Како смо се сада сви окренули према реци, нисмо ни приметили да су Бугари довукли један митраљез иза наших леђа, на оно ребрасто брдо. Ми сабисмо главе иза заклона. Наш пук пристиже, и налете на митраљески сноп.
Вама је свима познато „Правило службе“, а донекле, надам се, и „Дисциплински поступак“. Понављам и ја оно што је рекао господин управник: у вароши можете остати до седам часова, вечера је у осам, спавање у девет и по.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
ранији, њиме заклоњени период песничког развоја код Срба, а који је трајао безмало такође читаво једно столеће, јесте оно време када се зачела и у правим порођајним мукама, уз врло нагла и немирна смењивања најразноврснијих а оштро
Није оно ни пречишћено, и далеко од тога. Јасно је ипак: тај песник се не даје свести на једину, глатку формулу, већ и стога
Јер је несумњиво да није пуки случај што Бранко није први који би у српској лирици опевао био Стражилово и белило (не оно карловачко Белило, него апстрактно белило пасторалне поезије XВИИИ века), и што је Шулце за српску поезију био
А то је оно што је данас још потпуно нејасно. Баш због тога свега ни оваква, према Бранку Радичевићу наизглед потпуно равнодушна
Но све то ова књига даје само овлаш и узгред; јер она је ипак оно што јој име казује: антологија старије српске поезије.
1842. са Бранковом поезијом па сагледати јаз који дели ова два песника и све оно што су њих двојица — и не само њих двојица, дабогме — носили и значили.
Какву прекретницу садржи у себи оно Бранково насртљиво, одрешито и ђачки чедно: Београде, мој бели лабуде! Ту, у томе овако издвојеном стиху, један је
(На свој познати безобзирни начин, Вук је писао: „... а коме се допадне оно шта пишем, онај нек учи мој језик и дијалект.
Видаковића (и не само код њега) што стално ваља имати на уму да код њега свет може значити и светлост, и васиону, и оно што је својство свечево; да је скори — брзи, каткада, али не и увек; зло је што је код Чикоша небо заправо непце; и
али не и увек; зло је што је код Чикоша небо заправо непце; и боље би било да у лепој Боројевићевој песми не стоји оно мзда... Тешко је не сажалити се над мукама ових песника.
Њу ипак не треба потпуно потцењивати, али јој још мање придавати значај који нема. Мислим да је то песништво тачно оно што је о њему већ једном речено: пре ферментација поетичних стања и расположења, сирових и примитивних, него права
и примитивних, него права поезија, оригиналног и чистог стила, — пре импулс за лирско усредсређење него лирика. Оно је тако често неизлечиво вулгарно, а у језику који се просто распада од периферијских дијалекталних унакажења; његова
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ЈЕЛИСАВЕТА: И није!... Одлази! ВУЈО: А ну, божа ми вјера! и не каза ми, госпођо, хоћу ли пуштит оно Латинче — што ли је?... те на те важдан ишчекује? ЈЕЛИСАВЕТА: Ишчекује ме? Ал’ нека, иди, мож’ и чекати!
Пушку ти нама, џебане!... А књига?... Књига имамо и сувише! Та не извукосмо ли лане и оно што се којеђе по црквама находило, те савијасмо вишеке, — а бо’зна да нијесмо, цркве би нам постале црквишта?...
ЈЕЛИСАВЕТА: „Несрећу?...“ Јест, ја сам несрећа! Рођена ми је мајка несрећа! Дојиља ми је била несрећа! И оно млеко што сам сисала Било је клетва, отров, несрећа! Сваки ми часак беше несрећа!
ћуди ватрене Нарави њине тврде полуге У танане бих жице сукала, Да ми на жеља гласној тамбури Под лаким перцем оно спроводе Што им ја гласом тврде одлуке уз добру вољу тихо успевам... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ал’ Србо није Талијан!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, Јелисавето! Привиђаш, сунце, ти, — А мене народ љуби искрено, И све ће оно часом створити Што само усхтем ја... ЈЕЛИСАВЕТА: Да, Ђурђе, да!
А ево те још и у бешици служах... знаш кад те оно обучавах орлове стријељат? Па намјеште орла ти уби Иван-бегова најмилија јагара... Е бијаше смијеха...
Је л’ заслужио Да га у тебе моли госпођа?... О, господару! Ти се не сећаш — Кад оно страшна сила удари На кршну земљу Иван-бегову, Да је обори, да је разори — И силан паша рикну ужасно Храпавим
Брат крвник!... Слобода име!... Народ превара!... А вера, закон олтара нема!... Или је оно где подлост клања С метанијама лажи притворне Призивајући име Христово, Да грешног срца подле намере Именом божјим
Стаде ли крв? БОШКО: Хајд’мо, Богдане, хајде, Станиша! Те лутајући ваљда нађемо, Ако не мелем тешким ранама — А оно барем, некој колиби Куцнув на врата, измолићемо Уморном телу тврду постељу.
РАДОШ: Откад сте оно ногом несрећном У Турке пошли — издајници сте, И проклетници клети одонда... БОШКО: Не куни, бабо, својих синова!
) Ах, боже мој! И ту је текла крв!... Братска крв. Ви’ш оно онде!... И то је српска крв! И то!... И то!... Гле и проливену Познаје Србин свакад своју крв... А то је турска!...
Тисућ се нагрђенијех у својој крви купало, ни смијеш тврдит ово је али оно је Турчин, то ли рећ српска је ја л’ турска побједа... Ну бори се кâ вук!...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако 'оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а
Њега бу дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање кад би гдјегод бануо међу људе који га не познају — само кад нешто шапћу.
Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе. — Реља, Реља, не приличи ти ово руво више!
Ништа се не чује, ништа се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво изумирање вјетрово што трепери и клизи по снијежној бјелини око њих. — Моремо ли, Вујо?
Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса... у 'ном пристранку? — Јесам. — Оно су све пометенички и гињенички гробови..
Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије' откоса? Оно је гроб Слатке Душе... — Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе? — „Како то Слатке Душе!
— зачудих се ја. Како то слатке душе? — „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб... Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином.
Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином. — Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар!
Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо!
Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи. Преклани, биће баш уз оно девет бабиније' укá иза Мученика, забразди' и ја. До подне се зацрни читава њива.
— Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи.
Добро то, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...“ Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Смрди крв и уље и свилене рите! Мира, вечна мира, без животна знака! Дајте ми да сањам оно што бих хтео, Ону жену чисту кô дан из бајака.
за тренут, а потом У наше очи леш ће маја лећи И тај тренутни осмех ће изрећи Суд над некада вољеним животом: Оно што тада звасмо живот цео Беше тек један мали, светли део.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Знаш, поверљиве ствари нису за жене. АНЂА: Знам, де, разумем ја то! (Полази.) ЈЕРОТИЈЕ: А је л' понесе оно писмо? (Спази га у њеној руци.) Па овај, натрљај јој нос и кажи да ја то не трпим. Нека не чека да ја... АНЂА (оде).
— Признаницу твоју, признаницу моју, а то, брате, нису сумњиви списи. ВИЋА (буни се): Па, оно... ЈЕРОТИЈЕ: Оно јест, сумњиви су, зато што не мислиш да му платиш. А не мислим ни ја, ако хоћеш право да ти кажем.
— Признаницу твоју, признаницу моју, а то, брате, нису сумњиви списи. ВИЋА (буни се): Па, оно... ЈЕРОТИЈЕ: Оно јест, сумњиви су, зато што не мислиш да му платиш. А не мислим ни ја, ако хоћеш право да ти кажем.
ЈЕРОТИЈЕ: Не верујем да је то лице у вароши; оно се крије негде у срезу. Али опет, нека види. Кажи му нека завири где год се може завирити. По свима кафаницама.
ЈЕРОТИЈЕ: Шта? ВИЋА: Послао сам већ Алексу. ЈЕРОТИЈЕ: Ако, добро си учинио! Дакле, шта сам оно хтео да кажем? (Сети се.) Ах, да! Дедер, ти, Тасо прочитај ову депешу. (Да му.
Како она може да иде у срез по званичној дужности? ЖИКА: Ње се највише боје председници општина. ЈЕРОТИЈЕ: Оно, да је она строга, то признајем, али што не иде, не иде.
ЈЕРОТИЈЕ: Где је? АЛЕКСА: У кафани Европа, јутрос је стигао! ЈЕРОТИЈЕ: Јутрос? Овај... шта сам оно хтео? Дедер ти, брате, одговарај мени по реду, немој тако „јутрос је стигао”. Дакле, прво и прво... (Збуни се.
Дедер ти, брате, одговарај мени по реду, немој тако „јутрос је стигао”. Дакле, прво и прво... (Збуни се.) Шта сам оно хтео, господине Вићо, прво да питам? ВИЋА: Кад је стигао? ЈЕРОТИЈЕ: Ама, питао сам то! А, јест!
ЈЕРОТИЈЕ: И мрда!... ТАСА: Ала га брзо ухватисмо! ЈЕРОТИЈЕ: Море, то је оно што га још нисмо ухватили. ВИЋА: И може нам још и умаћи.
Дође неко па каже: „Дошао сам, газда-Миладине, да те замолим да ми даш оку кафе!” А ти му даш, је ли? МИЛАДИН: Па оно је еспап. ЖИКА: А наука није еспап, је ли? Ко ће да плати мени моје школовање? Десет година сам ја провео у школи.
Нек сврши, знаш, док ја дођем, оно: како се зовеш, одакле си, јеси ли осуђиван и тако те ствари. После ћу ја већ наставити...
СПАСА: Низашта, бога ми, господин-Жико, низашта. ЖИКА: Знам, де, верујем ја теби; а оно што си протурао лажне динаре, то је онако, више шале ради. СПАСА: У брзини, господин-Жико, знаш како је, у брзини!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
У рударству, којим су се у оно време бавили насељени Немци, тзв. Саси, преовлађивали су немачки изрази. У многим повељама, нарочито у даровницама
У својим каснијим радовима Караџић је одредио нов став према црквенословенском језичком наслеђу. Оно се смело задржати само у најнужнијој мери, и то стриктно прилагођено гласовној и обличкој структури српског језика.
Све се то одлично уклапало у општу културну оријентацију Срба у оно време. Природно је што је у књижевном језику Срба остало много мање црквенословенског наслеђа него код Руса или
били ти који су форсирали идеју јединства, језичког као и другог, а кад је уједињење остварено, показало се да им је оно било потребно ради решења њихових тада актуелних проблема, и да њихов крајњи циљ није изградња и учвршћивање
С Вуковим временом завршио се и период "класичног" народног песништва, када је оно достигло врхунски домет. Уметничком домету српске народне поезије нису допринеле само оне појаве које су непосредно
које даје рибар Никола Зет - "Како меу дружином васда смо чинили", начином увелико уобичајеним за јавно извођење. Оно што одликује све ове помене народне књижевности и записе текстова у петнаестом и шеснаестом веку јесте богатство
српских држава у епоху робовања под Турцима, преломни тренутак од кога почиње и другачије рачунање времена - на оно пре и после битке.
У њој је дата читава концепција устанка, неумољиво реална, са својим суровим али и светлим сликама. Досегнувши оно што је за епску поезију најтеже, Вишњић је обликовао панораму догађаја, а свеопшти незадрживи покрет народних маса
спољашње тумачење књижевности и прелази на унутрашње: на анализу уметничких својстава дела, а не околности у којима оно настаје.
Књижевни живот престонице, као и код неких других народа, усмеравао је развој и утврђивао заједничка мерила. Оно што је Недић покушао али није остварио, оствариће од њега млађи критичар Богдан Поповић (1864-1944). Он ће 1901.
За књижевност је одувек било од посебног значаја оно што се у језику дешава. На почетку 20. в. књижевни језик је стабилизован. Али су се извесни односи видно померили.
млади писци није, међутим, долазило само од опште скепсе изазване суровим и, за многе, трауматичним ратним збивањима. Оно је било и део програма нових књижевних покрета, чији су манифести преплавили европске књижевности најпре уочи рата, а
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Нема нама Миле више! Оно мало веселости Што имаше добри гости, То код Миле оставише. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи.
Видиш оно стење што се небу пење? То је воља судбе... горко придељење!... Кô боланог нада, небу подигнута, Подиже се гора од
па како је Млава онуда текла са великом хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се место данас зове Тишина, јер одонда увек ћути тамо Млава.
О, мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео... Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном! Међу људма си, међу ближњима!...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
МЛАДЕН И Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради.
Гробови увек су као пре били чисти и са запаљеним кандилом, у цркви једнако је горело оно златно кандило, поклон, дар њихове куће.
О матери, оцу, о њему, Младену, и млађем брату. Увек да имају ако не најбоља одела а оно увек чиста, незакрпљена. Да се, као и некад, басма, свиле, везови, шамије кад приспеју у коју трговину, прво код њих
И онда би настало оно уочи недеље, празника, њихово спавање овамо у соби. Он, отац, мати, и млађи брат у колевци. И сви, свршивши све као
У школи, да се учи добро. Ако није, а увек је био, најбољи ђак, а оно да је највреднији, најтачнији у чаршији, када из школе кући иде, да је с њиме сваки задовољан; да је онакав какав
Боји се и брине да ли ће он бити као што треба. Ако не бољи од оца, а оно бар као отац. Да се одржи бар ово што се има. Да неће и он бити као други, остали.
А оно не само да не напредује већ иде у пропаст. То је за Младена било најтеже и најгоре. Дућан, трговина, целог дана тамо с
Али ово код куће, то бабино ноћно бдење, седење на постељи, мишљење и вођење бриге о њему; оно свакодневно долажење, увек готово пуна кућа жена из родбине и из комшилука.
Младен, преко дана, или пред вече, у невреме, пре но што се чаршија затвори, сасвим случајно послом каквим кући дође, оно материно усплахирено, преплашено истрчавање преда њ и оно њено уплашено гледање у њега: да се можда тамо, у дућану,
се чаршија затвори, сасвим случајно послом каквим кући дође, оно материно усплахирено, преплашено истрчавање преда њ и оно њено уплашено гледање у њега: да се можда тамо, у дућану, трговини, није десило штогод, скрхало се, пропало, па он, не
да, иако је оца нестало, умро, радња тиме није ништа изгубила, већ да ће, ако не бити под Младеном боља, већа, а оно сигурно да ће бити иста онаква каква је била: угледна, на гласу, јака...
Или ако то не, а оно тим здрављењем као да се улагује, моли да они, комшије, побрину се, настану и не изгубе га из вида већ га поуче,
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
може бити и седиште виле, која се налази под кором (Бог да момчету златне роге, и оно »прободе кору, Ал̓ у бору млада мома, Пак засија као сунце«, нар. песма, Софрић, 26 ид).
, 296). Највише се у народној медицини употребљује б. лишће: оно се облаже на прси и врат детету које пати од глиста (ГЗМ, 12, 1900, 138; 151); на главу болеснику од запаљења мозга
Исто тако практикује наш народ и магично опасивање врбом, и то нарочито чине жене; оно се врши, обично пре сунца и у вези са ритуалним купањем, на Ђурђевдан (ЖСС, 121; СЕЗ, 7, 106; ГЗМ, 6, 1894, 371; 374;
Врло омиљено цвеће у нашем народу. Према хришћанској митологији, оно је посвећено светом Јовану летњем, или Богородици. Кад је Богородица хтела да окуми светог Јована, она је узела киту и.
На дан Свете Луције девојке одаберу по једну ј., па је сваки дан помало гризу до Бадњега дана, и оно што остане, баце у цркви међу момке, па на кога падне, тај ће јој бити муж (ЗНЖОЈС, 1, 245).
црва или какву бубицу), оно дају болеснику те поједе или у води попије, као лек који му је вила оставила (Вук, Рјечн., ѕ. в.).
Кад се каква ствар изгуби, треба намазати крпу карамфил-јагодом и бацити је на оно место где је ствар изгубљена, па ће се наћи одмах (ГЗМ, 1907, 496). У народној медицини к.
У овом последњем случају к. семе посипа се по постељи болесниковој, те на њему спава три ноћи, и свако јутро оно на коме је спавао проспе се на буњиште, »да га тице разнесу«. Кад што расте, нпр. поткожни чир, пије се теј од к.
Када тим путем прође чељаде коме се хоће да нашкоди, треба рећи: »Скупио се као ова купина, и обесио као ова жаба«, и оно ће се разболети (Беговић, 237).
је и сигуран утук, нарочито од грома и града. У л. не удара гром (»јер ју је Исус благословио, а гром удара само у оно дрво под којим сједи ђаво«, ГЗМ, 6, 1894, 370); због тога, кад грми, људи, нарочито чобани, ките се л.
ништа, једино може помоћи девојачко млеко (дакле, нема помоћи, јер девојачког млека нема — то је типични αδύνατον ‹= оно што не може бити› у приповеткама, в. СЕЗ, 41, № 78) или м. (Беговић, 241).
Ко болује од далка, провлачи се испод о. жила (СЕЗ, 17, 542), или притисну о. петом, заокруже дрветом оно што је о. захватио, па исти о. обесе над ватром да се осуши (ЖСС, 283).
Ћипико, Иво - Пауци
— Ко ће их питати? Ја се женим... Сјутра, кад захвати мрак, дођи овдје, понеси собом оно твоје, цурско... Не говори никоме ништа, па да видиш... — говорио јој увјерљиво, а речи му звуче једро и одјелито.
Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум? Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде колико поп мисли.
Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме... А шта нама, хришћанима, жели, дао, брате, њему бог.. .
Тако ми рече биљежников писар. Чудо, а оно двоје старих, мислим, о томе и не сања! Газда Јова се замисли. Лице му се уозбиљи и са углова усана нестаде трага
Ти ништа не рискираш. — Али ја се надам за мало купити ... Оно се не разумије у посао... —Толико боље! —Газда, чујте, — мален је муштулук ! ... Примакни! —Видјећемо, болан!
Ништа не одговоривши жени, подиже гуњац, напи се, а оно што остаде пружи њој. Жена испи заостало надушак. —Фала ти, Раде, као да си ме и вином напојио! —Што ћеш овдје?
— Својој кући... Не могу даље издржати... Што ће ми лудо дијете. —Не будали, жено! ... Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу.
— Не велим ја ... Око њих је тишина, чује се само зујање лептира и боја што их сунце буди; оно је већ освојило и долове у планини и завирује чак под литице. Осјећа се расијано чувство самоте и простора.
И осјећа воњ њене главе и чини му се да види оно њене коврчасте, плаве косе на затиљку, кад се бијаше сагнула да пије са његова гуњца.
Раде леже потрбушке на земљу, до њених ногу, налакти се и гледа у њу. — Машо — вели јој, — што ме оно осрамоти?... Сагријешила си се што одбјеже лудо дијете ... Чујеш, би ли сада бјежала? — Не бих!
— Не бих! — одговори жена и насмија се јако, разуздано.... — Не бих! — понови. — Жељна сам знати што би сад урадило оно лудо дијете: бих ли се око њега кињила као негда? . . И, говорећи, гуши се од смијеха.
Није ми ни у вољи, виси му подвојак као у вола... а куљав... Ха! — И надуши се смијати... Ма збиља — опази, — што ће оно месо на њему што не треба?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Један је био плећат и висок. Сенку оног другог, скврчену, кривоногу и грбаву и сувише сам добро знао. Оно снажно, здраво тело не приличи монаху. Приличи војнику и орачу, али никако не и монаху.
Упалио сам жижак у ћелији која је за њега била одређена, затим смо почели да вадимо из бисага оно што је. донео. Имало је ту свега: тиквица са некаквим семењем, врећица са осушеним корењем била, сувим стабљикама и
Ја сам и раније код њега примећивао неке настраности. Гледао би некуд у празно, не обраћајући пажњу на оно што би му говорио. Једно ми није јасно: траваре сам обично познавао као старије људе, махом старце.
Не претрже се нарочито у молитвама. Кад дође на службу, смандрља оно своје, као од беде, као да једва чека кад ће поново бити слободан од дужности да би наставио ровишкање по околини.
Недељне службе обављају се у празној цркви. Прохор је лукав. Тачно погађа оно око чега се и Макрије двоуми: да ли манастир да претвори у стециште кужних и убогаљених, или ће то остати храм одакле
Ноћ је била звездана, јасна, пун месец је лагано пловио небом. Човек је у таквој ноћи морао испољити радост. Но оно што се ту догађало било је претеривање без мере и конца. Старац и грбо су кликтали као какве успаљене женетине.
Нисам могао више да се замлаћујем са тим немогућим човеком. Оно што сам знао о Лаушу била је тајна и ја, као његов исповедник, нисам могао рећи тек тако овом мушичавом старом јарцу
Колебам се око једне ствари: да ли да му кажем све оно што сам дознао о властелину. Игуман мисли да само он зна. Простодушни старац.
окретао неколико дана, док му није издалека ставио до знања како је он ето и од тога вешт, те зна да врати мушкарцу оно што му је најпрече.
У томе и јесте њена моћ. У реду, рекао је најзад Лауш. Пристао је да се подвргне скидању чини и да уради све оно што му Јевђеније буде предложио.
Тешкоће су ипак биле мале у односу на оно чим је Лауш располагао. Имао је силно богатство и стотину отреситих и бистрих људи прекаљених у дугим ратовима,
Нико то није видео јер се догодило, ако се догодило, у дубокој тами шуме, изван домашаја светлости ватре, али оно што сам видео, а ваљда и остали, било је оно треперење на лицу, оно задовољство у изразу кад се вратио с њом.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О, Хебо моја, вина дај! Заборав оно даје. Кроз овај мили пољски свет Лахора бледо крило, Ширећи неми, благи лет, Лелуја цвеће мило.
ИИИ Све што год живи - свом се паду клони; Променом време означава ход; Оно нам даје веру и обара, Слаби и снажни цео људски род.
Слатко је кроз живот проћи и небу вратити оно Што души дарова небо кад на свет посла нас, И ведро, спокојне душе слушати смртно звоно И с узвишеном надом чекати
Симбол је и земља, и небо високо, А суштина оно што он собом значи. Тавни вео ноћи или светлост Феба, Звук који се хори из празне даљине, Одсев је истине, којој наћи
Није главно, дакле, оно што ме гони Да плачем ил' певам у часима лепим, Но суштина тога. Главно је: што стрепим, Кад барбитон тугу или радост
Ал' ко то долази амо? Шта очи пред собом виде? Какав је оно човек што к мени у кућу иде? Богови, Слепчевић то је...
Не знам како живиш тамо, И да л' ти се свиди место? Овамо се „ждере“ само Пола плате крчми дамо, А женскама оно ресто. (То још могу, хвала богу! Око флаша, око ногу...
(То још могу, хвала богу! Око флаша, око ногу...) Је л' пријатно небо оно, За „невине“ твоје груди И за ведро твоје лице, Хладни ветар с Краљевице?
1888. КОРИНТСКА ХЕТЕРА Крилата божице моја, хајдемо у доба оно Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима: Хајдемо у цветне земље где Тибар весело шуми И седам подножја љуби,
Отиде Јелка Салијином дому, И никад о њој не сазна се више. А ову плочу и крст више гроба Родбина диже још у оно доба. 16.
У души гризô се тиме: Откуда кмет да дозна, а још се тукао с њиме! Па клисар кад чује само, а чуће срамоту целу, Јер оно подмукло дете јавиће целоме селу, И онда ето ти бруке... Ту ћата нагло се трже, И упрепашћен стаде.
Откуд му крила? И што се по селу смуца? Има ли, пита га, оца, и зна ли рођења место? Амор му показа име, а каза и оно ресто, Но ћата подмигну на то! „Батали!“ одмахну само, „Ми, каже, овакве тице по перју и гласу знамо.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Писма једног астронома“. Касније сам то дело превео и на немачки, прерадио га и знатно проширио. Оно је, одлично опремљено, изашло 1936 године као издање књижаре Келер и Амеланг у Лајпцигу.
За кратко време доживело је оно и друго своје, данас већ растурено, немачко издање. Како је и прво српско издање распродато, спремио сам ово друго
Како је и прво српско издање распродато, спремио сам ово друго српско издање. Оно је израђено према другом немачком издању и том приликом је још и проширено.
Преписка није разговор; њој ће, пре свега, недостајати оно душевно расположење које је нашим разговорима на обалама плавога алпијског језера, давало ток и правац.
Па када на тај начин будем мојим пером постепено обухватио све оно што Вас из астрономске науке занима и што Вам је из ње приступачно, онда ћу - тако Ви замишљате - не знајући и не
предузимао далека лутовања у бескрајну васиону или у древну прошлост да бих својим рођеним очима сагледао изблиза оно што је наука опазила издалека.
То је палата Мађарске академије наука. Ја је гледам као драгог познаника. Ено, оно је прозор код којега сам данима седео и, гледајући на плави Дунав и поносни Будим, писао моје прво научно дело.
Опазим ли Месец, ја се попнем до њега и шетам по његовој површини да изблиза видим оно што ме је на Месечевим мапама заинтересовало.
При таквим путовањима облачим научне чизме и видим само оно што је наука докучила. При том изгледам сам себи као ваздухопловац при несталном времену, којем облаци и магла често
Тако могу, у мраку, врло добро видети оно што желим. Кретање дуж временске осе почиње, историја Београда одиграва се преда мном као какав филм који се одмотава
планове старих градова, Вавилона, Атине и Александрије, правим прибелешке, јер хоћу да Вам на нашем путу покажем само оно што је научно утврђено. Нека уобразиља покреће наша крила, а буктиња, науке нека нам светли кроз таму.
Потребно је да се за тај пут оденемо на начин оног времена. Прелистајмо ову књигу са сликама старих ношњи, изаберимо оно што нам треба, а добро нам стоји, па прођимо кроз ова гвоздена врата у зиду поред пећи, створићемо се онде где
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Песма „Рибарчета сан“ („Циц“) такође пева о суочавању инфантилне свести са стварношћу и разочарењу које оно доноси, али кроз знатно блажу ситуацију; однос јаве и сна.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем. Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве! И као да смо ми, док је био жив и стари и млади газда, каткад одавде одлазили трезни.
оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру не остави од вике и псовке — а оно и овде кад код тебе дођем...
Више за себе): Не знаш ти, чедо! Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш комшија, па с тобом одрастао, после те тражио, просио, па како те
свећама, тамјанима, парастосима — ноћу не смеш од страха слободно да дишеш, а камо ли да заспиш и одмориш се — а оно још мораш да пазиш, и да тамо, по чаршији, по вароши, по кућама, што ко не каже о теби, не помисли, не чује што.
) КАТА (ужурбано намешта по соби јастуке, исправља по поду ћилимове): Ништа, ништа се ти не бој. Оно је прошло. Деда је он, калуђер, Божји човек. Да смо те њему дали, сада би и он био баштован, а не ово што је!
Али да сам знао да ти је оволико тешко, мучно... Дакле, зато све кажи! Никако се не бој мене! Јер оно што је некада било, било је. И ево, можда ће ти бити криво, али ја се не кајем за то.
СВИ Срећан празник! МИРОН (у шали): Добро, бар и ти сада да се смејеш. — Идемо, ја и хаџи Риста, а оно одједном иза једног ћошка испаде пред нас Сарош... Сав усплахирен.
Само ти нам кажи, поучи... МИРОН Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина! Завесе се никако не дижу! Сунца нема!
Али морам да ти кажем, сад ми већ и ти ниси онако страшан. И тек сада, из лица ти и гласа, све више видим у теби оно што сам сасвим заборавила; сад тек све више видим онога Станка, комшију мога, лудога Станка, што ме је, док смо били
Знаш колико сам синоћ била срећна и весела, што сам се тога сетила. Сад ћу ја то. (Виче): Стано, донеси оно, што је за деду спремљено. Чује се Станин глас: Сад, сад, снашке. МИРОН (одбија): Не, не, Ташана!
Е, гле ти ње! Ах, само док ми дође! Изгрдићу је више него за оно пре што сам је изгрдила. МИРОН (љубопитљиво): За шта, за шта си је грдила? ТАШАНА (црвенећи): Та за оно, дедо...
МИРОН (љубопитљиво): За шта, за шта си је грдила? ТАШАНА (црвенећи): Та за оно, дедо... За оно што ми ти рече да си ме некада волео и због мене отишао у свет. МИРОН Остави то, Ташана.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Читаоница га је прва дочекала с новим именом: мајстор Коста. После се оно чуло више и више, на пијаци, у одборима занатлиског удружења, у општини.
Други и можда већи део паланке наставио је старо, оно што паланка сматра „шалом”: да извирује хоће ли однекуд малер, несрећа, брука на човека.
Сад има још да се покаже мајстор за сукње, и онда ћемо му признати мајсторство, и шнајдерско и оно остало.” Тек што се смеј стишао, у кавану улази мајстор Коста, и право томе столу и празној столици до говорника.
Стаде мајстор Коста мислити баш оно што газда Спаса није мислио. Позва Ристану у башту. Велика Госпојина је сладак празник у слаткој природи предјесењој.
И то наше домаће цвеће је увек некако слатких боја. Пита мајстор Коста гошћу своју ово оно. Ристана прича живот сироте: живот пун рада и жеља, младост пуну страха од старости.
Мајстор Коста скаче из постеље, гледа јесу ли сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време говорили да суд није право судио; и сети се да је Савин син давно умро, и да никаква правда не може бити учињена.
Дадоше га у обртну школу. Проведе две године, изађе без сведоџбе. Већ момчић, а ништа да почне радити. „Хоћеш ово? оно? хоћеш у калуђере?” Хоће да свира с бандом по погребима и каванама. Мајка закука.
Али га нико даље ништа не пита. Кад у једној породици почне да не ваља, ћутањем се бар одлаже оно што ће и тако доћи.
Све новине, мађарске и српске, забележиле су случај и казну. У оно време, белешка у новинама била је страшна ствар. А и без новина, куд ћеш већег ужаса: син на робији.
Кућу је дошао да прими и прода Секин муж. Он је отишао на гроб мајстор Костин, и дао мало уредити и оно што је још било Ристанин и Срећков гроб.
„Није три, него два. Онај Срећко несрећко, сећате ли се, њега ту више нема. Кад смо се оно једаред, има година, почели расправљати са швапским гробљем: ко коме прелази границу и сахрањује мртве у туђу веру, ми
— Чекајте, да ја још оно моје довршим. Возимо се, возимо, а она ретко да реч проговори. Дрема, види се да је увек уморна.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин — ми, дао бог, ови речи и немамо.
од седам година и трудим се дознати што се год дознати може, али о музама не знам ништа постојано казати, јер ја у оно време нисам био на свету кад су музе и грације, и Јупитери и Аполони на Олимпу владали.
Но великоможна судбина, која често даје човеку оно што не би желио, друго је с њоме закључила. Један млади господичић, којега је отац зној млого људи у свој сандук
сочинитељу очитао сентенцију, о том нико неће посумњати; но сочинитељ жели себе извињена видити што речени рукопис у оно доба јоште није читао.
Кад на осму годину ступи, сама га природа на оно опомене што му је судбина определила. Оружије, какво је то за њега побужденије!
Има ли у торби леба, сира, печења и мало вина?« — Ово питање вопроситељу ни најмање чест не чини, оно показује његово невјежество и непознавање романтически књига. Јер кад су ироји и страдалници у романима јели?
У ову рубрику доћи може да човек често налази оно што не тражи, а каткад што нигда и не би желио наћи. Тако, на пример, кад сека Јуца код свог швалера ужива сладост
круна и венац, принесем, а за један моје комшинице пољубац ја би се разрешио и више што учинити неголи само навести оно што сви, откад је романа постало, наводе.
истину јавити морам (добро би било кад би сви историци ову дужност точно испуњавали и не намећали читатељма оно веровати што није нико ни помислио).
Оваковим аргументирањем забављајући се гледаше свог будуштег љубезника како спава, и представљаше себи слатко оно време како ће с капом визите правити, кад јој наједанпут дође на памет да мора са својим љубезним побећи ако мисли
Али је наша мома добро испекла оно што Вла каже: чеј ја мун нуј минчун (само што је у руци, то је извесно). Она закте да се Роман завери, и почем ово
Је ли пробитачније, дакле, оно чинити што би ви на балу или у каквом друштву само од неке моде чиниле, или боље непознатом човеку прићи и од њега
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
до кад човек остари па забада нос у своју младост“, ја ипак то чиним, по ономе нагону који код дављеника, за оно неколико тренутака растајања од живота, изазива пред очима слику прошлости, па чак и далеке младости.
Путеви су нам били различити. Оно ја што је поникло из мога првога плача прошло је кроз живот заливајући се сузама.
Путеви су нам били различити. Оно ја што је поникло из мога првога плача прошло је кроз живот заливајући се сузама. Оно је у свету видело само зло и невољу; све му је било мрачно, све туробно, све суморно.
Небо вечито застрто облацима, земља вечито орошена сузама. Оно је саосећало свачији јад, болела га је свачија невоља, тиштала га је свачија беда.
Оно је саосећало свачији јад, болела га је свачија невоља, тиштала га је свачија беда. Оно је плакало са туђих недаћа и бусало се над туђим гробовима.
Оно је плакало са туђих недаћа и бусало се над туђим гробовима. Оно ја што је никло из тренутка моје збиље пошло је у живот под тешким теретом и посртало је под бригом.
Оно ја што је никло из тренутка моје збиље пошло је у живот под тешким теретом и посртало је под бригом. Оно се бринуло о сунцу да ли правилно ходи; њега је мучило што се земља другаче не окреће, што су реке криве, што су мора
Са дубоким браздама исписаним на челу, оно се задржавало пред сваком појавом и улагало све своје напоре да је реши; оно се заривало у сваки проблем, застајало
Са дубоким браздама исписаним на челу, оно се задржавало пред сваком појавом и улагало све своје напоре да је реши; оно се заривало у сваки проблем, застајало пред сваком тешкоћом, и тако ходило кроз живот прегибајући се под теретом брига.
заривало у сваки проблем, застајало пред сваком тешкоћом, и тако ходило кроз живот прегибајући се под теретом брига. Оно ја што је никло из првога мога осмеха прошло је кроз живот са осмехом на уснама, гледајући све око себе веселим
из првога мога осмеха прошло је кроз живот са осмехом на уснама, гледајући све око себе веселим погледом и ведре душе. Оно се смејало слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових мана.
Оно се смејало слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових мана. Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе од онога кога он са висине погледа.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А када му скидосмо блузу, угледасмо рану на мишици. Од муке се насмејасмо. — То ти је оно: „Болан здравог носи!“ — покушава да се нашали поручник Лука. — Е, није баш тако.
Никад краја. Гр-ру! Гр-ру! Гр-ру! Гр-р-у!... Гр-р-р-ру! Гр-ру! Намах се све утиша. — Шта је оно?! — повика командант. Извисмо се из заклона. Не верујемо очима својим.
Нешто ме смлати!... Сад не можемо ни напред ни назад. Заробљени!... Страшно и болно сазнање. А оно, драго и мило, изражено у појму: породица, земља, другови, као да се откиде са моје душе, и остаде само скелет.
Остао сам. Зашто сам остао? Уображавао сам да ће ми бити лакше, а оно, из часа у час, западам у све тежи положај. Сад се нема куд.
— Молим вас, ви тражите све оно што ја немам — одговори трговац набусито. — Немаш? — Немам! — Немаш? — и Лука му се унесе у лице.
И како ја не водим рачуна, и како се он чуди што нисам досад све коње погубио, и како ово... како оно... и да ће он мени да одузме батерију. Испадох ти ја најгори човек!...
Разуме се, редов је навикао на батине као на неко редовно следовање. Када каплар добије батине, то ти је оно војничко предовољство, у години дана једанпут... Али када поднаредник добије дебљи крај, е то је мало необично.
Све што се до овога часа одиграло, могу још и да разумем... Али оно што је настало после тога, то нисам кадар ни да схватим, ни да појмим.
Ето... то ти је оно: „Ил не да ђаво, ил не да Бог.“ Уместо да смо упали у Бугарску, па их разбуцали још у почетку, ми чекамо да мобилишу,
Наравно, сваки ће радије жртвовати оно што је туђе, него своје. Јавио сам се новом команданту, и он ми је одредио положај.
Један Бугарин нишани пушком некога. Мени притрчаше неколико војника. То је била слика за оно неколико секунада... — Спасавајте се! — викнем, па потрчимо сви низбрдо. Наиђосмо и на побијену запрегу предњака.
Тако нам се бар чини. Али ходајући по њој, видимо мале брежуљке, ониске висоравни, као оно наборана вода на лаком ветру.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
да само једно могу; све је утопљено: бескрај, пустоловина, манастири, мој живот ми сија као звезда из далека, и све оно што треба да се настави чека да је прво угњавим песницама, па... Нема више љубави за човечност, већ дахтање.
О! мрзим, мрзим да ми откривају истину, да свићу дани и да гледају у мене! Где сам то сада? Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води; онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун
Тада и оно што би већ било Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени: О, болно неко прапотопско месо; Дрхтању нашем
ОВО О ЈЕДНОМ ПЕСНИКУ Милану Дединцу Чудо Господе, велико чудо! Море: оно, оно! свуд море! Ми смо се пели уз планине А кроз грање и кроз горе Модра, Страшна - рибља - вечера. Чудо боже!
ОВО О ЈЕДНОМ ПЕСНИКУ Милану Дединцу Чудо Господе, велико чудо! Море: оно, оно! свуд море! Ми смо се пели уз планине А кроз грање и кроз горе Модра, Страшна - рибља - вечера. Чудо боже!
Доста је моје тело испаштало; оно хоће да уђе ослобођено у свој рај. Доста је својом лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих
ни против академија наука, већ знам да живот постоји пре и после друштвеног морала, изван, испод и изнад њега, да и оно што друштвени морал сматра наказним улази тако нужно у живот као правилност, и да и сама индивидуалност је изазвана од
одела и сламарице и пороке, и шупље ваше погледе, и покрете ваше без страсти, и пепео и дим и макадам и зеленило: све оно што ми се свиђа или што ме гади: само да од нечег сакријем новорођеног, и да одсечем од вас њене јауке.
Као и много чему другом, и откровењу је нужна нарочита атмосфера: атмосфера откровења. Хоћу да кажем да оно што се зове животом унутарњим и животом спољашњим, или духовним И телесним, једног човека, само су две крајности
Немогуће оболети само делимичном афазијом, којом би се уништило оно што ремети хармонију правилног напретка. И то је оно што се сматра испаштањем, још у овом животу, грехова: сувише
Немогуће оболети само делимичном афазијом, којом би се уништило оно што ремети хармонију правилног напретка. И то је оно што се сматра испаштањем, још у овом животу, грехова: сувише велико богатство искуства, сувише проширени простор да би
Шетајући кроз мрак узмем је за руку, и, не што погађам њене мисли, већ је њој немогуће више да мисли до оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да је цео ток њеног живота скренуо новим
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али, шта се то других тиче? Потајна гордост Седефне руже подавала је зрну бисера све бљештавије и раскошније боје. Оно сада у себи није носило само нежни сјај Месеца, бљесак Сунца, већ и преливање небеске дуге.
И повуче се вода, отпоче Ведранова служба. Али, узалуд Ведран из изворâ вади лишће и труње! Оно, стално однекуд наилази као уклето. Никако лице извора да заблиста.
Људи су од њега захтевали да се преврће преко главе, да буде оно што јесте: Смешно Лице! — Смешно Лице! Смешно Лице! — викало је за њим и велико и мало.
Зар је могуће? Је ли тај осмехнути момак заиста оно исто слабашно и вечно забринуто дете? Мајка претворена у облак спусти се још ниже: био је то њен син!
— Гле, камо се оно сакрило! — узвикну и загледа у своје радосно лице у огледалу, сети старичиног мучног хода, па прошапута: — Кад бих
— Па, добро! — насмеја се презриво. — Моја трећа жеља је срце твога пса! Извади и дај ми га! Није оно вредније од свирале и мача. Шта се трзаш? — хтеде Златокоса да додирне младићев образ, али се овај одмаче корак уназад.
— прође му као удар грома кроз срце. — Не схвата ништа, нема ни разума, ни душе! Човек може да жртвује оно што је његово, али има ли права да жртвује неког ко му верује, ко га воли?
« — помисли Старац. »Мора да се присетио старог дуга!« — потрча Старац, сав претрну: на обали је реке? Није? Врбак је оно? Није?
— Није могуће! — прође му кроз главу. — Лудо би било поверовати да је ово оно исто девојче које је још пре пола века видео како из мреже вади рибу и баца је у реку? Сумануто!
— Не жури, јуначе! — залепета орао крилом тако да камење полете низ стрмину. — У смрт своју не лети! Оно што њих мучи није сан, већ несаница. Зато су ме послале да за њих натргам траве с острва у мору дебеломе.
Досети се Варалица, притрча и кану кап воде на дететове очи: оно прогледа, другу кап му кану на усне: насмеши се дете, трећа му груди додирну и оно поче да дише спокојно и дубоко.
и кану кап воде на дететове очи: оно прогледа, другу кап му кану на усне: насмеши се дете, трећа му груди додирну и оно поче да дише спокојно и дубоко. — Она ће остати наказа за сва времена!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
да видим њих, децу, дом, кућу своју. (Бесно): А оно? Кога имам да видим? Њега, с Циганкама по механама; и њу, мајку, што само плаче и кука... (Гневно): Ах!
А оно?! (Гневно): Ено га! С Циганкама! Ни оца, ни матер, ни Бога, никога не види и не слуша... Море, што камен не добих, него
МАГДА (полази ка капији): Који? МАРКО Млад, млад! МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје! Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали.
(Грлећи Магду): Ово је моја друга мајка, њезино сам млеко сисао. МАГДА (разнежено): Слатко моје дете, како ми оно све зна. (Раздрагано Коштани): Певај, кћери! Певај, и баба има бакшиша.
МАРКО (љуби га у руку): Хвала, газдо, и срећан ти празник! МАГДА (нудећи га): Узми, газда. Све је исто оно што си волео када, као некада, лети по месец дана овде дођеш да се разонодиш и проведеш.
Почео је да се меша са земљом и трулим лишћем. Није више онако јак, силан и чист као оно када га ти пронађе и спроведе овде у чесму.
Ох, толико је оно тога било пуно и жељно да ће ми мртвоме земља бити вечито тешка. Де, кћери, де још ону: »Насред села шарена чесма,
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ту је, ту је оно што ми срце мами, С чега ноћу бдијем до у освит сами, — Ту је оно благо, љепота Мостара, Ту је кита смиља, ту је
Ту је, ту је оно што ми срце мами, С чега ноћу бдијем до у освит сами, — Ту је оно благо, љепота Мостара, Ту је кита смиља, ту је злато Мара!
А знаш ли зашто Оно полуђе? У моје срце Ти ноћас уђе, Па с њега оде Свих бола тама, И ти га ватром Запали сама — Јер искре саме Из
1911. ЕЈ КОЊИЦУ Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило, Гдје је доба оно, гдје су дани они Кад је срце пуно рахатлука било?!
И њезина суза, што се тужно сија, Плач, јецање оно што га сваке ноћи Влажни вјетар носи по глухој самоћи, То је мога рода тужна елегија... 1903.
1902. БЕГ РАШИД-БЕГ На чардаку старом бег Рашид-бег сио, Пуши. Пољу гледа: гдје оно све брже Пуст зеленко један одмиче и хрже, — И у срцу бега букну пламен мио...
'' 59 Једна се одрони звезда Са своје висине јасне! Оно је љубави звезда Што тамо пада и гасне. Са јабукова стабла Падају хрпе цвета, Ветри стижу и тим се Играју,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
у град, али не зато што су врата затворили грађани Перитеорија, него зато што је то учинила неверна куја Видосава. Оно што у песми нарочито одликује Момчила јесте његова огромна физичка и морална снага.
Али наш народни певач био је, изгледа, у много већој мери паганин него хришћанин. Управо, за њега се може рећи оно што је Коцјубински рекао Горкоме о Хуцулу: „Хришћанство је он искористио само за то да улепша своју незнабожачку веру“.
У вези с тим важно је и оно што је напоменуо Маретић: „Из старих и вјеродостојних извора излази да је Вук са својом војском био на Косову и борио
1 Ја ћу овдје назначити о њему оно што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех садашњијех
учини му се да ће од њега добар коњ бити, и узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити.
У оно доба кад су људи стојали збуњени и ужаснути пред неиспитаним и неукроћеним силама природе, жеља да се те силе савладају
Народни певач — с правом — води рачуна о тој сразмери. Уосталом, сви јунаци на свету много једу и пију. Оно што наједанпут поједу и попију Хомерови јунаци из Илијаде изгледа просто фантастично.
Оно што наједанпут поједу и попију Хомерови јунаци из Илијаде изгледа просто фантастично. Али зар је мање фантастично оно што направе у биткама?
Наравно, ко би данас делио царство по томе коме је оно „од кољена“ — тај би заступао идеал правде из XИВ века, како је говорио Светозар Марковић.
(„Ђурђев данак — хајдучки саставак“) и растајање у јесен („Митров данак — хајдучки растанак“), победе и поразе. Оно што нарочито карактерише хајдуке јесте изванредна отпорност у свим приликама.
Из ње пада студено камење, оно бије по таборах Турке; не утече друга никаквога, ни да каже како с' погинули. Устави се на истоку сунце, а и сјајан
Оштро гледај, а оштро беседи, оштро агу на мејдан зазивај! То је оно Његошево младо жито коме је вековима долазила жетва пре рока.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ. АЛИ, ОНО ШТО ОСТАНЕ У ТЕБИ ПОСЛЕ ЧИТАЊА (НЕКА СЛИКА, НЕКА ИГРА, НЕКА МУ ЗИКА), ТО ЈЕ ЊИХОВА ВРЕД НОСТ.
брице Па му као брица Смако брке с лица ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ Ово је песма о краљу Који је волео праљу У оно витешко доба Кад се волело до гроба Било је код тог краља Много добрих детаља Те златна дворска хаља Те круна од
пругама Са неким лаким тугама У својим ситним грудима У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ Није рано да сазнамо сами Шта је оно лепо што нас мами Што нас тајно чека поред цесте У заседи иза петнаесте Кад осетиш да ти срце лупа Као нека
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Да му миш потрчи уз ногавицу, не би ни онда. Ех, кад баш он измисли онај проклети надимак?! — Ко је од вас двојице оно казао? Одједном, неочекивано, Јованче устаде с мјеста и мирно, чврстим гласом, одговори: — Ја сам рекао.
Ту је још дуго чучао у жабокречини, крстио се и гунђао: — Оче наш, иже јеси, оно је био сам ђаво! Како ли је само наоружан, све звони!
— Пази, заборавио сам да је потпрашим барутом! Е, јесам нека шепртља. Оно звијере, као да је слутило да се ради о његовој кожи, одједном подиже главу и загледа се право у Мачка.
— Стој — повика Мачак. — Знам ко је крив. Вирио сам иза дрвета и мислио да то тебе једе вук, а кад оно Сивац... — Једе мој шешир! — запањено додаде Стриц. — Еј, црни Сивче, зар не нађе бољег доручка?!
шешир широка обода, па чим је стигао у логор, одмах је помрачио славу Стричевом припростом шеширу од сламе и картона. Оно, истина, амерички каубоји јашу коње, а Стриц је обично јахао магарца, па је зато и био ред да носи обичан сламни
куја смјело је јуришала на безобразника и тако је многи окачењак одјурио подерана тура, срећан што је читаво остало оно што се крије иза тура.
Оставио је тамо оно што највише воли. — Богами, баш јесам! — искрено признаде малишан. — Никад ја не бих плакао због трна и мушице, али
Неискусни Николица донио је отровну бунику и љековито велебиље, оно од кога се козама рашире зјенице. Боко загризе и једно и друго и разроко се загледа у малишана.
— Боље је да не говоримо — предложи Мачак. — Ја бих овдје сакрио главни дио своје радионице, оно што ми баш не треба у логору, а буде ли много дјеце знало за пећину, брзо ће се чути и у селу.
— Враг с тобом и твојом кујом! — гунђа он у мраку и пипа чворугу на глави. — Богме ћеш сутра платити за све оно! Али већ ујутро Јованче заборавља и страшан сан и своју чворугу и трком јури у Прокин гај.
) и трком појури у прво љесково шипражје. Забезекнути учитељ није скочио иза катедре и појурио за Луњом као оно некад за Јованчетом. Овоме се он ни у сну није надао од једне дјевојчице.
Зато он само слеже раменима и пристаде: — Па добро, иди. Него... а шта се оно прича о дрекавцу у овој јарузи? Да се он можда не крије баш у овој пећини. Мачак одједном поблиједи и устаде.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Него запанти оно зло место, те и другом каже да се чува. РААВА Тебе, жено, нашао сам у курварлуку и у механи кано леп, скупи бисер у
за руке; не дизах к небу до Бога мојих руку; него шњима греших и људма пакост чиних; зато се и бојим, да ми не рече ка оно леном слуги: Свежите му руке!
Садање, ако би колико дуго много то злопатење било, хеле опет, опет, кад год, има му крај. Ако не друго, а оно смрт је сваком покој.
нам онај незагашени, увек плантити огањ у дубоку, беззорну, вечиту ноћ, безмесечну и без звезда, мислећи се какво ће оно доби бити на судњем данку.
И старо до старога жито ће вам бити и претицати и оно поодавнашње испред новога ће изручивати. И каде добро ово време дао нам је Бог; за нашу храну ово семе чврсто и
И по кућа и по подруми, по тавани, по ћилери, по кошара и на снегу, на мразу, на леду, на великој печи и врућини оно ниче и расте и клас свој и род издаје!
О свему томе и мноме благодари се Бог, кад не мучим, него ово проповедам на божију хвалу, — те тако оно њино појање, наше се здеша! Ш њихове прилике и ја појати пред Богом учећи нудим се.
Туштене по земљи воде сливајући се једне у друге, све у море теку! А оно не отиче никуд; ветрови га разњихују, а докле му је мера и обграда, даље се не шири, нити кад се мањи; ни долази, а ни
КРИНОВИ Смотрите пресађене кринове, то бело, лепо цвеће... Како оно лепо расте; нит се труди ни мучи, нити преде да прави себи одела!
и владалац Господ, когано од страха стрепи небо и земља и воде, и свако му се колено поклања на небу и на земљи, и оно што је доле, под земљом, — не кроз које анђеле, серафиме ли, или преко које друге му слуге, али сâм собом к нама
Ама је ли тек свето писмо, а нису ђачке које неваљале поџепнице, — оно је све чисто сребро и прокушавано злато. Нит је писмо тврда руда да се с ватром претапље, ама ко се ш њиме иште
И један уписа у својој цедуљи да је вино од свега понајснажније, јер оно свакога човека може с ногу свалити и најпаметнијега изумити, ко га много пије.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Зато је више није певао пред мајстором. Па и оно малочас, можда шегрт Поте и не би запевао и, ни крив ни дужан, добио шамар да није сам он, исти калфа Коте, звиждукао
Укратко рећи, та се песма најрадије певала у оно доба кад и ова наша приповетка почиње. Била је чисто фатална са своје прилепчивости; и ко је само једаред чуо, није
И то вам ни писац не уме казати, јер то ни сам не зна, али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио само на
И све док цвета дафина, оно неколико дана, чорбаџи-Замфир нерадо оставља кућу и слабо излази у чаршију. Ту седи и пуши, пије кафу и амберију,
па је уштине за оне њене једре и румене образе, или је потапка по гојним плећима, од којих чисто хоће да прсне оно мало јелече њено.
Имала очи као кадифа, косу као свила, усне као мерџан, зубе као бисер, струк као фидан, а сва је била оно право „злато материно“. Она је та на коју је сваки мислио кад је запевао ону песму „Синоћке те, леле, видо’, Зоне“.
А имала је обичај да оно што каже упорно брани, па и да се потуче, јер је била позната као убојица. Зато су је избегавали; а кад је се нису
— Мори, зар она си је једна?! — прихвати тетка Рушка. — у Јордана Калтагџије дом што си процафте девојченце, ете, оно Тимче... Како замбак т’нка! Да остаде јоште турцко, ћаше, две ми очи, заради њума зулум да се напраји на вêру ни!...
Њекња си беја’ у амам, а туј си у амам беоше и оне, ете, та Дика Грнчарска, Гена Кривокапска и Ленче оно Кубеџијско.
Беше ту и оно Зоне Замфирово; ама оно си, како чорбаџијско, беше са своји; не бањаше се ни па збореше сас овеја. А ове — ама знаш
Беше ту и оно Зоне Замфирово; ама оно си, како чорбаџијско, беше са своји; не бањаше се ни па збореше сас овеја. А ове — ама знаш како ми чес’ давају, како
Па кад гу вид’о ону њојну т’нку снагу, па оне њојне пусте косе, па оне беле, цврсте груди, како два филџана, па оно њојно девојачко срамување! Леле, тугоо!