Употреба речи оног у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ох, мајко, мајко!... Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: — Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде. Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...

“ Осећала сам како му рука на моме рамену дркће... Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти. Утоме чујем из куће где ме тетка зове. „Збогом, Алекса!...

Ја му све исприповедам шта сам сумњао и о чему сам се оног дана уверио; кад сам свршио, а ја погледам у мог побратима: он је као прут дрктао, а лице му дође бело као листак

— Сад ме још строжије посматраше... Јест, јест, то је све Милетићево семе! Знате оног осуђеног несрећника!... Познајете ли ви тога Милетића?... — И он ме опет оштрим погледима проучаваше. Ја сам ћутао.

А баш ако сте наумни и то коме реферисати, а ви тамо међу мртвима потражите Виљема, али не овога Прајза, него оног Виљема Швајцарца.

сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: — Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! Дамњан прочита неколико редака.

село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Да оберем онај грашак! Да претребим онај пасуљ! Да разастрем оно биље, по оном столу, испод оног храста! Да приставим онај лонац! Да откључам онај подрум! Да исечем оном секирицом оне бундеве за оне свиње!

Мудрац међ нама ћути, ћути јер зна да бисмо од оног што би могао рећи највише пречули, мало разумели, па и то мало брзо заборавили.

Ко темељ тамници постави сада јој кров завршава. Пророци престоле скућили, али ни ноћу не спавају: од оног што су нас бичем учили бичем нас одучавају!

Певајући оно што нам се не пева, и славећи оног ко нам се не слави, идемо и стижемо и где нисмо хтели: на празно место, на које пада мрак.

И, уместо онога ко те лаже, ти оног ко ти говори истину, коју би и сам могао да видиш, голу истину да је твој тањир празан, оптужујеш за издају и лаж!

У овом мраку множе се омче и куке, свињска куга и међ људе се шири. У овом мраку стављају на муке и секу оног који браћу мири. Све што је крвљу купљено, главом плаћено, у овом мраку губи цену.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

,Оно је цар Јосиф! — вели Арса — што стоји код оног кочијаша, што маже интов, и штапићем показује куда кочијаш треба да намаже.’ — ,Шта, Арсо, да од Бога нађеш!

је Асан-ага, брат Осман-паше из Сребрнице, закупио муселимлук, а брат му кадилук у Ваљеву (то су били обадва стричеви оног доброг Хаџи-бега, нашег српског пријатеља у последње Карађорђево време).

ИИИ Ја и стриц Јаков нисмо се имали шта дуго промишљати. Ми смо од оног часа, како смо у шуму побегли, готови били да се с Турцима тучемо, али нисмо се могли ослонити, да ће народ с нама

милостивому лорду припадамо, што ће њега султан најбоље као свога пријатеља послушати, и заповедити да се престане од оног над Србима свирепствија.” Пита: „На ком је језику прошеније?” „На немецком.” „Ми нисмо добри немци”, но опет га узме.

куриру, и наложити му да он представи дивану и султану како најбоље буде знао, да султан заповеди везиру престати од оног свирепије над Серби, а и кад цару јавимо, то ће исто и он учинити.” И отидемо. 1. јануара 1815. год. ишао је г.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Као да ала из њега зија. Барем да има коме оставити — ни пô јада, али сâм као пањ; нигде никог до оног дугачког и сулудастог синовца, што све село тера спрдњу с њиме... Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби!

Има десет пута како је од јутрос слао оног његовог лудака: »Хајде«, вели, »рекао Рака да осечете потру...« Сад скидох и ту беду с врата! — Да бог сачува!

— Ја сам, брате слатки!... Ето видиш... беда! — одговори Рака, уморан од оног терета, тешко стењући. — А шта то чиниш, болан? — упита опет Сима. — Не питај, мој брате... Зло ти чиним!

Док ти се она окрете, па мени: »Ти би, канда, ватре?« — »Ја, вала, бих мало да запалим.« А она ти извуче чекмеџе из оног астала, извади жишку, те мени на лулу... Гледам ја — баш ватра! Гори лепо као год с огњишта. Сељаци ударише у смех.

— пита капетан једнога од њих. — Та свакојако, господине! Нема оних старих година. — Нема, ја — нестало је оног берићета. Памтим ја, док сам био практикант, па са шездесет талира живио сам боље него данас, као капетан.

и не помињем одабране људе из самог места — на прилику: новог учитеља Симу Стојнића, што је заменио Сретена Павловића, оног што га лане отераше чак тамо негде око Мироча у Влахе, за казну што је децу развраћао и говорио нешто ружно о власти.

Нећу помињати ни поп-Перу, оног што у највећем трку на коњу може да носи пуну оканицу вина на глави а да не упусти, и што увек води са собом једну

!« привикну на Ђуку и као попрети главом. »Сад, сад, господине — ето ме!« одговори Ђуко махнувши главом на оног сељака, па онда трже оба пиштоља и викнувши што игда може: »зооорт!« опали их. — Живио Ђуко! — гракнуше гости.

Утаја се у кући Давидовој; умири се по Крнићу све. Месечина сири помало. Кад ето ти оног сељака с торбом преко рамена — наиђе на ћуприју ону стару, што је сад ваљда на крнићкој реци.

роткве; други те нуди сланим бадемом; трећи ти се жали на музиканте што свирају чардаш, а он им наручио: »Сећаш ли се оног сата«, и то се тако жали да се већ и теби самом чисто сажали што не свирају »Сећаш ли се оног сата«; пети пришао па ти

им наручио: »Сећаш ли се оног сата«, и то се тако жали да се већ и теби самом чисто сажали што не свирају »Сећаш ли се оног сата«; пети пришао па ти подноси под нос чварак или ћевапчић сав уваљан у со и моли те да само »кошташ« за његову

Среја то стрпа у свој јанџик, па чека даље. Постаја мало, па ето ти оног момчића, поднесе капу и газда-Милуну да му да бакшиш. — А не играм ти ја момче! — рече Милун смешећи се.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он опет клону на земљу и склопи очи... Али то не беше сан... Био је као у неком полусну, у коме је чуо и оног малог црвчка што црвчи изнад његове главе, и онај шушањ што га зелембаћ — пред сами смирај сунчев — прави хватајући

Хаџија и пандури субашини спаваху око ватре. Маринко пробуди једног пандура, рече му да јави субаши да је нашао оног човека и довео га. Пандур приђе вратима и таман их отвори а из собе се зачу субашин глас: — Дође ли Маринко?

Један се пандур појави на вратима. — Је ли ту Мехо? — Јесте. — Нек дође. Мехо уђе у одају. — Кад си ти видјео оног Алексиног чапкуна? — Прије један сахат. Видјех га у воћу, код куће. Лазар обори главу, као да је св.

Маринко се истаче напред, па рече: — Ево, кмете, ево, попо!... Овде је био он и копао нешто. А ја сам иза оног грма гледао... И оп показа један грм напрема се. На ђубрету се видеше трагови копана.

Ја се смирити нећу док се трипут његовом главом не котурнем!... Тако ми оног небеског свештила што нас греје, и тако ми овог часног знамења!... И прекрсти се. Његове речи ледише срца...

И што гнев бешњи, тим и кораци већи... Најпре се ражали, и би заплакао да не беше оног народа... Али у срџби изумреше сузе... — Зар ја лопов? — викао је гласно.

А сад? Он дана кад се она проклета кесица нађе за њиховим аром у ђубрету — од оног дана све им леђа окрете. Људи су избегавали Алексу, а жене Петру; управо нису их само избегавали него презирали.

Нико не умеде ништа рећи... Ногић, као домаћин, скрете разговор на друге ствари. Он је питао то за овог то за оног. Катић је одговарао кратко.

Иван је био блажен. — Гледам ове друге... Будибокснама!... Ето, онај кметов... па онај Шокчанићев... па ето ти и оног Алексиног несрећника!... Сам лопов, хајдук!... Све је то једна сорта, као да је од једног оца.

— Хвала ти, драги ага, што тако лепо мислиш о мом Лазару... Он је погрешио што је пуцао на оног несрећника... — Је ли, човјече!... А ко не би пуцао кад му однесу оно што је крваво такао?...

Јеси видео како се он у часу преобрази: од детета поста човек!... Кмет је ћутао. — Још оног вечера мислио сам свашта — настави попа. — Сву ноћ нисам могао тренути. „Море, да ми не огрешисмо душу? — мислио сам.

Он ће страдати од оног зликовца ако га где у шуми нађе... И ја сам сву ноћ драгу тумарао по шуми док сам га нашао. Тако је то, мој Иване!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ће да оснажи хор којим те славе, Мој слаби глас сумње; и чим да појача Сјај сунаца што те непрекидно плаве, Жижак оног који у тмини корача? Господе, који ме посеја и зали, Зашто бејах нужан у свету и пуку?

Сви рекоше да ће одиста бити смешно, јер њихов пророк из села неће моћи гледати сунчану браду оног другог, и да ће се престравити пред његовим курјачким очима, и да ће бити згажен под ногом која је као нога у патке.

Јер зато што вас је моја душа обожавала, она се саздала од оног што је обожавала.“ Звезде ће ти говорити о Вечности, а зоре о Светлости.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Он руком хтеде да се дотакне девојке, али је она била давно устала и стала чак код оног другог празног кревета. — Видиш! Још као да се познаје! Он се добро загледа у прозор, а мени између обрва метну прст.

Једанпут доведе увече вранца, оног истог, нашег. Сутра му купио нове амове: висе ремени до ниже колена и бију га ројте по вилицама.

” И опет: „Боже, ама убиј оног Зеленбаћа!” Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе. И нехотично пођем вратима од велике собе, али се очас

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А обојица су имали још и своје надимке; поп Ћира се звао и Поп Хала, а поп Спира: Поп Кеса. Зашто су оног првог прозвали поп Хала, чули сте, а зашто овог другог поп Кеса, чућете.

). Све је ту мирно, фино и пулгерски, а и како би друкчије било кад ту нико и не пије из бокала или холбе, него из оног геџавог и жебрачког сатљика.

Пред кућом ред багрења и два велика јалова дуда, а испод дудова је клупа, а на клупи испод оног дивног хлада, врло згодног за претресање и оговарање свега и свачега, седеле су радо и често обе попадије.

Шта да се потуца којегде? Ваљда код оног Швабе да руча што му је куварица Чифутка, како кажу! Што баш у нашу недељу да тамо руча, да једе леб с кимом и друга

Поп Спира је био прилична ћуталица и иначе, а кад је јео држао се оног златног Доситејевог правила: »Кад једеш-једи, а не разговарај ни с ким«.

— Та иди, молим те! — љути се гђа Сида. — Па тек ова! — дира је опет поп Спира, па запева: Сјећаш ли се оног сата, Кад си мени око врата Бјеле руке савила? И кријући твоје лице Мени скоро... — Та који ти је ђаво!

— Простакуша једна... жао ми само оног детета, оне Јуле; какво та воспитаније може добити! — О, госпојица Јула је доиста симпатична девојчица — вели Пера,

Е, па ниси требала онако на крај срца да будеш! — Ето, сад ја на крај срца!... Та јеси вид’о само како су салетиле оног јадног момка, па не може наша Јуца до речи да дође... — Па... нека! Шта то фали!

) Шпацира се с њим испред куће, а изнела велику лопту што је на презент добила од оног Швабе капетана сас лађе »Мариа-Анне« па се лопта, па сваки час испусти, к’о бајаги, лопту, а лопта се откотрља, а она

као мртви, па све ћути и куња, само се чује неко тихо јецање и плакање, испрекидано гукањем гаврановим, оданде из оног комшијског јоргована. Кад ближе јорговану, а оно под њим неки црн, велики као човек гавран, њихов Гага.

А она пролази једнако поред оног јоргована, а он је тужно гледа, па јој вели: »Јуло, видите ли како сам црн као овај гавран!

Не волем ни да се сетим тога, а камол’ да ти још приповедам. — Но, па шта је било то опет сад? — Па од оног јаузна, Сида дрвље и камење на нас овамо... Да пропаднем у земљу пред оним младим човеком! Од њега ме највише срамота!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Чекмеџијић је имао код себе прстен, и три дуката, и све што треба, јер је све то са собом носио још од оног доба кад је код Сириџића фрајлаСавку гледао.

га не хтедох, не бегенисах га, а мати ми на то рече да ја хоћу леп чист тањир, но који је празан; него боље да бирам оног који ме може господски држати.

друго прокатор а друго фишкал; друго, кад узмеш нашег, знаш како је, онај је с оним род, онај је пријатељ, онај оног мрзи, па је све једно с другим сплетено, па откуд се сунцу надаш, лед те туче. Узми само Миливоја.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

И на сред Теразија сноп разних штапова: витла се, крши, меша, ломи и шиба по згуреним леђима и увученом врату оног грађанина, који би хтео да нешто зна и коме цуре танки млазеви крви из разбарушене косе, а не може никако да дође до

би некако грозно заурлао снагом оне вере коју је осетио чим је вест о улти— матуму сазнао после подне на завршетку оног писма, те би гомила тим његовим речима с места морала поверовати и отићи кући да се спрема.

дубоко и лажљиво била притајила и подала утицају оне ужасне сумње да је можда нејака и слаба, пред снажном претњом оног надувеног џина кога није познавала и чију моћ није могла одмерити.

Под утицајем оног неописано сладострасног осећања он је хитао да се што пре састане с Јуришићем, па да, било каквим поводом, отпочне с

А страх који је тога дана, за све време оног дивљачког двобоја побеснелих батерија, претрпео на осматрачници, био му је повод да и овог пута, као што је последњих

навреше једна за другом и све се збрка очајно у глави Христићевој: и оне дужности и бриге и онај страх, па се усред оног мучног хаоса појави једна једина слика, дражесна фигура његове жене и драге и слатке успомене краткотрајног уживања са

О дођи у помоћ, драги, твојој драгој Јелени.” И све док је тако читао, Христић је лудо живо осећао како румено месо оног витког тела, што је тамо далеко горело у страсној ватри чежње, дрхти у његовим снажним рукама па је, ноздрвама страшно

далеко горело у страсној ватри чежње, дрхти у његовим снажним рукама па је, ноздрвама страшно раширеним, удисао мирис оног најстраснијег меса и тако ускипео и распаљен, у лудачком немиру свих нерава, грчио се и трзао док су му очи пламтеле

где се у петој батерији, у сред оног воћњака, лудачки отимало о ућутале топове. И грозан лом и онај шкргут, па онда својствени тупи шумови бајонета у месу

И сети се како му је мало час, у сред оног урнебеса и ужаса наједном дошло да бега ма где а без обзира на све могуће последице.

полумрачној шупљини, у оној смртно хладној тишини торња, пирила је језива хладноћа тешких и ледених звона, пуних оног својственог ћутања у неком ужасно мирном и мртвачком ставу савршене непомичности клатнâ.

А она живост и метеж на перону, узбуђени и дирљиви узвици, она јурњава, језива радозналост и запомажућа брига оног поманиталог од нестрпљења света, што се безумно напрегнут, распитивао о својима и трчао и тражио на све стране према

Африка

једном црнкињом која пролази; у пространим је широким огртачима, индиго и плавичастим, под прозирним огртачем од оног брокатног чипканог тила од којег се код нас праве завесе.

Он прима путнике али их више не искрцава све до краја карантина. Петнаестог вечера од оног када сам се укрцао у Марсељу посетио ме је Вуије, да ми каже да је гром који је ударио пре неку ноћи погодио у предњи

Она је цела Африка изузев северних пустара, и оног компактног прашумског појаса који по екватору окружује свет. Где год није океан; од три стотине километара над

двора, компликована, с масом кулица, кровова, надстрешница, зидова, чудно осветљена, сасвим средњовековна као и оног у Феркасандугуу. Сам краљ скида ниско капу да би ме поздравио. Неуредан је, бос, неотмених, простачких покрета.

За ова два дана путовања, спријатељили су се сви вагони између себе, од мојих спаваћих кола, где су белци, до оног последњег, где је Бубу у друштву црних првосвештеника и њиних жена, које се на свакој станици запирају.

То је моја чежња, чежња целога мога поколења, толико европског, да се откинемо од свега оног што је Европа. Европа је уистину била ту, преда мном, а ја јој нисам пристајао.

Црњански, Милош - Сеобе 2

То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије. Тамо, испод оног редута, ја сам Вас, као млад човек, први пут видео, у пратњи премилостивог цара Леополда.

Загледан у Махалу, која је била на стотинак, два, корака, он је видео, јасно, и оног Еиннехмера, у плавом капуту, и хусаре, како растерују свет, око Еиннехмера и инџилира.

А затим ће бити у причама породичним. Са своје чатрње, Трифун је видео, код ђерма, жене, које иду по воду и оног грофовског Еиннехмера, у плавом капуту. Шеве су трепериле у ваздуху, над Махалом. Дан је био топао и багрем је мирисао.

Седео је као и сад, у диму, као у неком мрачном облаку. Каткад би се смешкао. Што је госпожу Кумру, љутило. Све до оног дана, кад су његови Махалчани хтели да изврну оберкригскомисара Гарчулу, Трифун, селидбу у Росију, није жени помињао.

Ћерка капамаџије Гроздина радо је, као и Ана, певала, а радо је и играла. Ђурђе је имао обичај да каже да оног, коме пева, затим, хоће да прогута.

Кажте ви њима да не лају! Та ми плаћамо половину!“ Исакович је у Будиму био постао непријатан, јер је био изнурен од оног лудог јахања кроз баровиту Бачку и кроз песковиту раван куманску.

На дну стрме улице указаше се тешка, црна, путничка, кола. Према обичају оног времена, висила су, на високим точковима, као да се људи морају возити у кожном сандуку, а само у гроб, у дрвеном.

Према обичају оног времена, и мати и кћи, имале су откривене груди, јако, тако да је Исакович, ушепртљивши, очи крио.

Био је утучен, јер се, после оног сна, о свом венчању, пробудио у лудом смеху, па му се чинило да постоји неки свет који није више јава, али га снови

При вечери, у трпезарији, после тог свог разговора са госпожом Евдокијом, Исакович је био сасвим изгубљен, као после оног доживљаја, са њеном ћерком, на путу у Гран. Муцао је кад су га нешто питали.

Треба да се испава, кад већ неће да настави партију фараона. А и госпоже једва чекају да се изгубе, и да сврате код оног белог зеца, који чучи, а то је природна потреба.

Низ њену косу боје кестена, низ њена плећа разголићена, према обичају оног времена. Кад се она осврте, виде како га и она гледа и како се смеши.

Теодосије - ЖИТИЈА

И прође глас по целој пустињи, манастирима и пустињацима и свима самотницима, да је син оног самодршца, владара српског, оставио оца владајућа. И говораху: — Заволевши да живи с нама, дошао је!

А посред њих њега самога, као оног што Давид каже: „Видех нечастивога где се преузноси и уздиже као кедри ливански.

Такође заповеди и свима игуманима да се придржавају оног што је по уставу законитом прописано у манастирима. Дозвавши у велику Архиепископију, у поменуту Жичу, благочастивога

Преподобни паде на колена и с плачем великим рече: „Ево, Господе, видиш невољу моју: из оног места у које ме приведе твоја доброта, из њега ме ова змија лукава гневом и шиштањем изгони.

Али зашто се ми уопште и боримо с тобом? Какво бисмо веће зло или теже страдање од оног што сада имаш могли навалити на тебе? Шта, бедниче, зар није од сваке беде горче и тегобније твоје живљење?

И тако са страхом и трепетом своје спасење твораше, опомињући се оног што апостол у смерности рече: Христос дође у свет да цпаце грешнике, од којиx први јесам ја.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

може утврдити да се њихов пословни дар махом не одликује великом ширином погледа: често је код њих мање смелости и оног снажног полета, што се обоје јавља код њихове браће динарског типа из Херцеговине, из источне Босне и из Србије, код

живота сасвим једнаки са Мавровском групом, рекански се печалбари на страни баве само ситним пословима: недостаје и оног предузимљивог духа кога има код људи мавровске групе.

котлини развило се врло знатно средиште, Гњилане, и у њему начин живота, унеколико различан од косовског и моравског, оног око Бујановца и Врања.

Пре ослобођења је оно било умногоме појелињено. Етнички састав се без сумње доста разликује од оног на доњодунавској плочи. Монголоидних је типова много мање него северно од Балкана.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— забрину се Шаров. — Како да неће! — повика Тошо. — Њему баш треба неко ко ће чувати млин од оног лопова Жуће, који му лиже брашно.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АНТА: Зашто? СПАСОЈЕ: Па... због оног. АНТА: Кога оног? СПАСОЈЕ: Па због оног твог кривоклетства. АНТА: Е, то јест, то ти признајем, ја и ти нисмо за

АНТА: Зашто? СПАСОЈЕ: Па... због оног. АНТА: Кога оног? СПАСОЈЕ: Па због оног твог кривоклетства. АНТА: Е, то јест, то ти признајем, ја и ти нисмо за таква предузећа.

АНТА: Зашто? СПАСОЈЕ: Па... због оног. АНТА: Кога оног? СПАСОЈЕ: Па због оног твог кривоклетства. АНТА: Е, то јест, то ти признајем, ја и ти нисмо за таква предузећа.

АНТА: По чему опет нисам? СПАСОЈЕ: Ето, нашао си ми оног публицисту! АНТА: Па шта? СПАСОЈЕ: Па то, узео ми две хиљаде динара прекјуче, а види данас шта ми пише.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Ти схваташ, млади пријатељу? поновио је. Схватао сам. Без оног ,,млади пријатељу” цела ствар би се завршила опоменом разредног старешине.

Кад би то била, бар понекад би спремила доручак да не идем гладан у школу и не би се удала за оног грозног човека кога сад морам да називам оцем, иако је он мени отац колико сам и ја брат нашој мачки.

то што постоји, а он рече да нема времена за празне приче: њему је јасно који је мене ђаво одвео да слушам трабуњања оног шашавог попа, а и звоно за улазак професора у учионице већ избија, он мора да се чисти, све што имамо расправићемо код

- Њу, Слободане, њу? Слегох раменима. Багрицки понови питање. Нисам знао и он ми уцрта кеца. То је поред оног из математике био већ други а до краја године било је нешто преко две недеље.

било једноставно: Бароница и сетерка вукле су једна другу час лево, час десно; затим је Бароница одговарала о стању оног нечег под Мимикиним вратом, саветовала дечаке да се не пењу на црквену ограду, јер је један црнокоси пре педесет

„Добро би било кад бисмо се рађали без родитеља”, сетих се оног писменог задатка, али не рекох ништа, јер Неда је упркос свему волела свог оца.

- Ти не знаш какав је он човек био пре оног пада - рекла је, а очи су јој биле модроплаве и раширене. Станика је говорила да Недин отац није био никакав човек ни

- Сад иди! - потпрашила је тур малецком, па упитала шта је то тако моћно, то што сам урадио, мисли. Јесам ли дошао до оног злата, нешто слично? - Још више! Измлатио сам свог очуха!

- Рекла си да је писмо Меланији упалило. Рекла си да је поправила све кечеве оног дана! - Све које је питала. Мене није питала. Моје презиме је на Ч.

Иза споменика чуло се брундање мога оца помешано с цијукањем оног парчета од жене, али им се није видео ни комадић носа.

Фрајери су као москити кружили око ње, а девојке, оне са стране, говориле да јој сукња виси с овог или оног краја. Није се видело да је то допирало и до ње.

Између вас није било ничег?” Био ми је смешан са својим избезумљеним, зајапуреним лицем. „Није било оног”, рекао сам. „Није ми ни жао што није било”, додао сам бацивши опушак цигарете.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— „Херајн“. — На здравље ручак, Софро! Ето нас код тебе, — рече Кречар. — На здравље! Седите. Соко, иди мало оног бољег вина пошаљи, па и кафе. Госпођа Сока изиђе; она је њега разумела.

Је л’ у два бурета? — Јесте. — То ће стати у један сандук, јер у први коли не сме ништа бити осим оног што сваки час потребујемо, а остало све у друга кола, јер дугачак је пут, да можемо у први коли комотно и лежати и

долази у његову биртију само да види његову фигуру, како му због тога добро иде, а лопова ни од корова, тако се од оног доба плаше чарде.

Ту је баш сад вашар, платно се скупо продаје. Чамча најми једну шатру, и од оног платна што је за себе купио дâ унети у шатру, и почне продавати свој еспап по добру цену, са великим профитом.

И то је гризло. Катица, та дична девојка, већ јој прелази време, неће да се уда, кад је отац није хтео дати за оног ког јој је срце желело. Велики удар; ни сва нада према Шамики није могла бољу уталожити.

— Ни ја, — рече одрешито Кречар. — Ал’ жао ми је мога труда, и не само што сам изредио, нег’ и оног што сам тек изредити могао. — И суза му кану. — И мени је жао, а знаш кога? — Кога? — Мене и тебе.

— Фала богу, нисам ни ја никог преварио, ваљда ће се и мене ко опоменути. — Саро, донеси вина, оног доброг. Госпођа Сара донесе и наспе. — Е, мој Јоване, да испијемо за душу нашег доброг Софре.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Рекао им је: нека иду и нека се туже Богу. Што се пак тиче оног једног случаја силовања, није хтео да га поверује, пошто је таквих случајева предвиђао много више.

Са двоје кола пуних хаљина, она је дошла у кућу скоро неопажена, од целог оног Земуна што се у плавим антеријама, црним шубарама и чизмама, швапским официрским шеширима, жутим, свиленим алагијасима

Но шта јој би сад, то више није могао да разуме. Њему није било до чекања. Згрозивши се, због оног што је хтео да учини, он је журио. Није хтео да мисли на оно што ће после доћи.

Унутра је било топло. Ватра је хуктала. Напољу је завијао ветар. Упаљен од врућине, лежао је на пећи, са пуном свешћу оног што је спремао. Наредио је да га пресвуку још једном и обуку.

Девер јој није био баш сасвим недорастао, како је испрва мислила. Најпосле, можда је после оног првог, страшног и обесног, и требао да дође овај који јој се сад учини ако не и драг, али свакако врло умешан да јој

сажаљење, а сажаљење га је обузимало исто тако плахо, после љутње, и онда би желео да са њима оде некуд, даље од оног живота и од оног краја.

сажаљење га је обузимало исто тако плахо, после љутње, и онда би желео да са њима оде некуд, даље од оног живота и од оног краја.

Исаковича је неколико жена, а особито једна Францускиња, у Темишвару, из позоришне трупе, посветила у тајне свега оног што жене воле, па је добро знао шта би ваљало и сада чинити, али се беше уплашио.

Најпосле, у подне, сетивши се оног што је јуче било, изгубивши памет, сва упаљена од чежње, сујете и ината, она уклони прво официра пред вратима

И ту жену, ето, које се сећао као и оног града над Дунавом, као и другова из старог, Подунавског полка, као и оне јесени, као и младости, неизмерним и

поља и облаке, па нек се бије како зна, док он то буде посматрао са висова с друге стране реке, чувајући себе за оног другог, оног правог противника, који му је загорчао живот и који га је чекао у даљини, у Шлеској.

облаке, па нек се бије како зна, док он то буде посматрао са висова с друге стране реке, чувајући себе за оног другог, оног правог противника, који му је загорчао живот и који га је чекао у даљини, у Шлеској.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Касније, „ако ли се њом такне девојка, она ће се страствено заљубити у оног младића који ју је дотакао.“) ЈЕЗИК И ЛОГИКА ЉУБАВНЕ МАГИЈЕ Љубавна магија није никакав скуп произвољно изабраних,

која се удала није у потпуности остварила свој циљ, односно није добила признање своје друштвене заједнице све до оног тренутка када је постала мајка.

¹⁰ У срезу бољевачком „жена која не може да рађа, ваља да оструже мало од стожера са гувна, али од оног стожера, који је ту самоникао, па је за стожер употребљен, па то што оструже да потопи у воду и да пије, па ће родити“.

жена пази да не сусретне никога ни с мањом телесном маном, као неког са зечијом (расеченом) усном, па избегава и оног с опекотинама по лицу, па оног који нахрамљује, затим човека јако космата, жену обрвачу (с јаким обрвама) па и онога,

никога ни с мањом телесном маном, као неког са зечијом (расеченом) усном, па избегава и оног с опекотинама по лицу, па оног који нахрамљује, затим човека јако космата, жену обрвачу (с јаким обрвама) па и онога, коме је лице местимице јако

⁸⁸ Занимљиво је овде напоменути да се понегде сматра да ће несрећа задесити оног ко трудници није испунио жељу, тј. ко се огрешио о њу јер јој није дао храну.

⁷ А кад једно од њих умре, онда се врши ритуално „отклапање“ оног живог (тј. одвајање од умрлог) како би се спречило да и оно убрзо умре.

¹⁵ За њега се каже: „добар га дан донио“. Посебна срећа очекује оног ко се родио на Илиндан, верују у Босни и Херцеговини.

Кад се жени не држе деца, обичај је у Жепчу да се направи колевка од оног дрвета у које је гром ударио, па ће се деца одржати.

Зато је обичај да оног који најпре угледа детињи први зуб, мајка дарује кошуљом.⁵⁷ Ницање зубâ олакшава се купањем у топлој води: „Кад

века, било погодно за регистровање оног архаичног слоја језика који се полако губио у последњих сто година. Најзад, меродавни стручњаци истичу да је Вукова

Онај ко је старији сматра се мудријим, озбиљнијим и достојнијим уважавања од оног који је млађи. Један од стубова читаве патријархалне идеологије и културе јесте култ предака.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао, и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен. ИВ Тражи се нада.

Понекад, они се срећу и, гле, поново их обмотава туљење оног јединог саксофона у вароши: Гершвин или Кол Портер — препознају се по свом успеху или поразу из тих година, одмеравају

Имала је, јадница, и својих брига. Читао сам да је најзад оставила оног ћелавка Мел Ферера и да се удала за неког другог типа, исто тако несимпатичног. Патили смо обоје.

Шта је то: играти се шуге? Ваша одана Хелен К., Лондон, септембра 1974.« ...Примио сам ваше љубазно писмо баш оног јута када сам покушавао да сперем сапуницу са косе после бријања и када сам најзад схватио да је то прилично

и очајнички, не обазирући се на препреке, баш као и њихови очеви после Првог светског рата, као и њихови дедови после оног рата и њихови прадедови после оних, оних, оних ратова и устанака.

Али ја их познајем још из времена кад су заиста били млади. Из оног времена кад је млади човек био витак и без увлачења стомака, а млада жена свежа под било каквим осветљењем.

Стигло вас је преко ноћи, прешло преко првих златних мостова у вилици и бора на врану. Сазнали сте то оног јутра пред огледалом када сте утврдили да вам је све више времена потребно да повратите своје лице од воска из сна.

Како је све то брзо прошло! Од оног првог смушеног пољупца у вашој капији до ове уморне даме којој је потребно све више ствари да би била, нећу да кажем

Милели смо даље кроз град, не брже од корака доконог шетача, а нисмо се смели заустављати због оног проклетог акумулатора, па сам панично покушавао да запамтим што више ствари које ће ми, ко зна кад, једнога дана

И док леже умирени, сувише топли и сувише клизави, сувише празни и сувише згађени од блискости, док леже после оног у шкрипавом звуку грамофонске плоче коју почиње да квари иступљена игла, Бел Ами мисли о томе шта ли ради Пуфко.

освајао град, не прекидајући своју причу, вешт и елегантан, брз и успешан, заводљив и учтив — сасвим другачији од оног који се сваког јутра пењао уз клизаве степенице гимназије, корачајући као коњ кога воде на кланицу.

Показавши низ белих зуба, он пљесну оног дебелог килавка по стомаку: »Увуци ту ватерполо лопту, момче!« на шта дечаци прснуше у смех, више да отклоне

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Кад се муж, то јест, са женом свађа, онда вичу: Бог убио, то јест, оног, који нас је свезао, а пре су молили да их свежем. Сад ко је луђи, то јест?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

маштовита, разиграна и неодговорна, и својом љупком неозбиљношћу угрожава самодопадљиву, трагикомичну крутост оног дела „праве” књижевности који је претенциозан, а без праве снаге.

Дечја песма се опире јаснијем одређивању и због двосмислености оног придева „дечји”: изражава ли тај епитет њену суштину, или њену намену, или и једно и друго?

Свака се књижевна творевина обраћа свима, а ником посебно и ником искључиво. Деца радо слушају понешто од оног што њима није намењено. Читају што их занима као и оно што се од њих тражи, слушају што им се чита.

Узалуд се опиремо грађанској добромислености претежног дела оног што је за децу написао; у овом моралисти има свежег даха доброте, љубави према животу, праве бриге за дечји духовни

Змајев портрет беспризорника није изгубио привлачност и поетску вредност, али он делује у супротном смислу од оног што је „песник хтео да каже”: Ево, децо, то је онај Пура-Моца, Што је већем трипут бежао од оца!

Осим оног „крекећу паре”, све остало су општа места леве публицистике. Пошто је, међутим, та фразеологија очигледно позајмљена,

Тај осећај живљења и нестајања, блаженство ништавности, губи се оног часа кад пређемо на кратковеке, јадне послове и задатке.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

дух, он се са успехом огледа на неколико поља и задовољава многобројне и разнородне духовне потребе српског друштва оног времена.

Он хоће да се одвоји »чисто евангелско учење«, оно што је основно и битно од оног што је доцније додато и штетно, од »човешких свакојаких предања и придодања«, »правоверје од сујеверја«, језгро од

Његове »торжествене оде« производи су школске реторике и узори оног »украшеног словосочиненија« (»ѕінтаxіѕ орната«), у коме ће се тридесетих и четрдесетих година вежбати ђаци по српским

« У први мах, он је тај посао радио из општег родољубивог осећања, из »гореће љубави к роду сербскоме«, за »сваког оног Сербљина који националисмус свога рода љуби«.

Хаџић је Караџића називао пуком незналицом и простим »преписачем« оног што му други дају и диктују; Караџић је Хаџића проглашавао за »фушера и шрлатана«, и стављао га у гомилу српских

Милићевић, Вук - Беспуће

његовог бледуњавог, уског лишћа, његовог звиског шума под вјетром, ради гнијезда која сједе међу његовим рашљама, ради оног бујног и гласног живота међу његовим гранама.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Питајте ма ког ноћног стражара, па и оног најстаријег, онога што и дању и ноћу спава — дању, јер је то таква служба, а ноћу опет, јер је ноћ од бога за то дата

Поче се као кроз маглу присећати свега оног што се десило о ручку; многе слике му изиђоше пред очи. И њему дође нешто тешко, паде му неки терет на душу.

— Дед, Кајо, дај ми оданде ону мјеницу из оног Пољопривредног календара. — Можда ће сад ко, зачуђен, запитати: откуд сад Јови Пољопривредни календар, и шта ће баш

— Ама још није готово! — виче из кујне домаћица. — Дај, какво је да је! Знам ја твоје ујдурме!.. Опет због оног »твог принца« што се задоцнио. — Није, бога ми!... — Дај амо кад ти кажем — осече се домаћин.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Па замало од рана ни трага. Брже, браћо, чаше напунимо, Напунимо оног вина жарка, Куцнимо се па онда папимо Та десници Краљевића Марка, Што удари силном Маџарину, Од бедра му отрже

Све од мора Јадранскога И од града тог Белога, Све од оног Дренопоља Што с' отеже мору Црну, Све то Душан себи згрну, То учини божа воља, Душан, Душан, бујна река, Србин

“ Па довати јера тананога И још оног, брате, дебелога, Тог у десну, оног у шуваку, Удри њима по ветру и мраку. Боже вели, чудна дела твоја!

“ Па довати јера тананога И још оног, брате, дебелога, Тог у десну, оног у шуваку, Удри њима по ветру и мраку. Боже вели, чудна дела твоја!

Куда гледа, на кога ли лаје? Па погледа крају и обали, Гледну тамо, па ми се ражали, Виде онде оног дивног Еља, И још Ења, њему пријатеља, И још једна беше ту сирота, Брате мили, оно красно Јота.

те баш ни једине, Падне на ум нојца некадашња, Што бијаше кâ ова садашња, И песмица што ја онда пева, Та са брда оног Магарчева, Па запевам отприлике вако (Чула нојца, сад нек чује свако): Тамо ноћна, без звездице тамо, Шта кроза те

Још чу ли ме, остарјела мајко: Волија сам клетог ђаурина, Баш и оног из горе хајдука, Та млађана“ — Милун већ не може, Све махове срце већ преоте: „И ево га!

ударише, Једним махом хтјеше да освоје, Ма их Срби наблизу пустише, Па узеше на то око бистро, Ког смислише, оног покосише, За час тињи Турке замрсише, Сломише их низ тврдо стијење Једном ватром, брате, кâ никога.

Ко би рекô око твоје сјајно Да је сјање огња оног крајно, Кад с' у један пламен скупи ноћу, Па засјаје том последњом моћу; Рекао би да ће сад изнова Букнут сила

Ти оћеш њему ото бити, У врагу као и ја рити. О кад се сетим они боја И премиленог оног зноја, У груди ми се срце смеје И већма ми се крвца греје! „За отечество, за слободу!“ — По целоме се чуло роду.

58. Не кте мома већ да чека, Већ га тисни и изврни Баш сред оног блата мека: Пропаде му фрак тај црни, И тај шешир, и те лаче, Ма ту његов јад тек заче. 59.

Воде, воде!“ И по воду она оде. „Што би, Боже ти силени! Да л' од оног — куку мени!“ Доне воду, а он пије, Ох, како му срце бије! И удри му још на уста — Ао муко њена пуста.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Разумеш? ЈУСУФ: Ма ајде! Ти би сад хтео да те ја цело вече одвраћам од оног што и не желиш да учиниш! ХАСАНАГА: Е, ништа теже, него да човек мудар и школован, када му кажеш „попара”, то

би, да је за мене коња везивала, дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не због рана, оно барем због оног детета, да се барем због њега, и због Алаха, самилосном покаже! По томе сад суди и каква је мајка!

Бог муслимана, хришћана и птица... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Треба тебе од таквог Алаха лечити, знаш! То си од оног безбожника научила! ХАСАНАГИНИЦА: Мислиш од Хасанаге? Не знаш ти његовог бога.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Пре је било пре, а сад је сад. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Богами, лепо! Не знам на шта се жалиш! После оног аге од буковине, кадија, свила и кадифа...

Кога ја имам у Имотском? Како то човек вама да објасни? Говорим, говорим, а реч по реч све даље и даље од оног што хоћу да кажем... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Замисли Хасанагу када чује! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Има да увуче рогове!

Ма немо да поричеш, почећеш да лажеш! Ко да ја не знам! Природно је да се радујеш! Сећаш се оног звездочатца? У Сарајеву, где ли но беше? Свеједно.

Никад се не зна где се шта може дознати. Одвој и нешто бистријих војника, да пазе и да слушају. Оног вранца, са седлом и уларима, ђутуре и комплетно, одвешћеш као на поклон санџакбегу. Додаћеш и оне млетачке сабље.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Пушта нас да чекамо... Ако, ако, можемо ми и причекати... ХАСАНАГИНИЦА: Иза оног сам прозора спавала, са сенком оног чемпреса у постељи. Колко ли ми је пута та сенка била једини пријатељ!

Ако, ако, можемо ми и причекати... ХАСАНАГИНИЦА: Иза оног сам прозора спавала, са сенком оног чемпреса у постељи. Колко ли ми је пута та сенка била једини пријатељ!

МУСА: Да није умрла, нико јој не би верово. АХМЕД: То јој је тако записано и суђено још оног часа када је бег обећо Имотском кадији. А можда и пре, пре седам година... Ко зна чија је ово правда...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Што беше, ни црном Циганину Господ да не дâ! Умре, пресвисну од туге кад виде оно дете како се бије, мучи и туче од оног њеног бесника. А лепо поче испочетка. Он миран, ради. Узе, отвори дућан, напуни га еспапом и отпоче да ради.

Одједном чух кикот, тргох се и погледах, а оно башта пуна комшијских девојака. Скупиле се око оног ћупчета. Све лепо обучене: на глави им беле, кô снег, мараме — шамије; тесни јелечићи припили им се за обле груди;

Изиђох из долине и почех се пети нашем винограду, који се одмах познавао по гомили камења, бреста и оног реда од дивљих ружа и трња, што је било на међи и спречавало да се виноград не рони у долину.

Па и она је сама била потамнела и по њеном ситном смежураном лицу видело се много блата, и то оног човечјег, старачког блата. Она није плакала, већ ме је преплашено гледала као стрепећи да се не покајем и не вратим.

одело, разузури се, осети се ту, у соби, затворена, слободна, седа у соби, готово се изваљује, као одмарајући се од оног плача на гробу и страха што је претрпела идући сама путем... У том би почеле и комшике да јој долазе.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ни олуја, ни бујица, то је цвркут рајских тица; — ил' је разлег од песама из највишег оног храма над звездама? По тихотној васељени разлежу се звуци њени смртном уву нечувени; а у мени?

Ал' не чујем оног звука, звонке јеке, мамна гука, што у светлиј' њених друга: Гласи мука и покаја, шапат јада, сузни бризи, неодољних

саде, да вам причам старе јаде, старе јаде, нове наде, што их наша звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука мала грдне јаде завештала; а кад

А кога зову, кога ли маме синови таме? Зар оног ком је, жив док је дисô, кроз оба света летела мисô, пасала смело невиђен свет?

Па реци, нагов'јести, дај Ми знак, што видиш отуд, свјетлост или мрак? Видиш ли врага, оног старог, твог? Једва га видиш, сломио га бог. Бињиши су му сад крпетине, а мач и круна подсм'јех свјетине.

Ал' храмови сви су мали поред оног храма света у ком главом обитава Астарота, мати света. Од сухога стоји злата саливена слика њена, под ногама слике

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

— па ђевојку за руку, говорећи: — На, води је, па нека ти је сретна и весела! А она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутра дан сване, браћа се врло забринуше шта се учини с њиховијем сестрама.

Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила сасвијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу не

Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у

А змајски цар одговори: — Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не бих ништа. Онда она вели: — Дошао је мој најмлађи брат а

А цар га стане сјетовати. — Немој — вели — даље да идеш, ја ћу ти за Баш-Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв

Кад ово дозна царска кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци.

Сад царски зет пошаље оног што је триста ока качамака појео за доручак па му не било доста, и каже му да огледа јело и пиће и види како је.

Онда царски зет повиче: — Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио да он трчи а тица да лети па три сахата прије тице дође.

Онда царски зет позове оног што је бацио џилит у небо и три сахата чекао да падне па га још нема, те овај угледа бабу па потегне џилитом у облаке

Онда рече царев син њојзи: — Кад дође змај, питај ти њега где је добио оног коња, па ћеш ми казати, да и ја тражим онакога, не би ли смо му како утекли. С отим отиде из двора.

Онда га баба стане одвраћати: — Како би ти узео оног губавог код тако красних коња! Али он једнако остане на своме, говорећи: — Дај ти мени кога ја хоћу, тако је

Није он онаки мајстор, него је ђаво. И мене је тако преварио и довукао амо с оног света, а и ја сам крштена душа. Него послушај ме што ћу ти казати.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Грозница ме чисто увати од стра, мислећи да сам јој ишчупао курјук, а не сећам се, да је коса туђа. Од оног доба заклео сам се да нећу руку метнути на њу. Лако се може догодити несрећа каква, па да страдам због неваљалице.

Пита ме гост, шта ми је. Јако се дими кујна, одговорим. Шта ћеш, мораш да покриваш своју срамоту; али од оног доба све се чувам да се не задими кујна, па се ни у саму песму не уздам.

Кад ју узедо, осам дана никад боље. После до шест недеља каља, ваља; али како прође шест недеља, помами се жена, и од оног доба сваки дан црња и гора. Па ако узживи јошт двадесет година, куд ћу онда? МАКСИМ: А какав ти је тај нови лек?

А гди се највише псује и скаредно говори, него код оног који нам зна три сата читати, како су псовке испод достојанства човека. Тако је.

Но ово засад нека стоји, него шта ћу с новцима, с новцима? Јошт ће најбоље бити да и испод оног дрвета закопам. С тим ћу мирније моћи на пут отићи и спокојније спавати.

Зар онај боље руча, који осам врста јела кроз грло пропусти, од оног, који се од једног наситио? (Покупи новце и метне у џеп. Затрпавајучи рупу.) Мој комшо!

(Иде к дрвету.) Оди, бриго моја! (Копајући.) Сад нек ми каже ко да је задовољнији човек кад има новаца, од оног који тиме не разбија главу. — Шта? Шта наопако? Шта? (Устане.) Је ли могуће? Моји новци? Тако брзо?

Хм! рад би оног видити који би више посла од мене имао! (Преврће.)... о бичу, о свракама, да! све суптилне ствари. Хе! хе! хе!

МИЛОШ: А искуство? МАРКО: Искуство је стари пут за познатог путника. Сад ћу ја фалити оног који је десет реди једним друмом ишао, и није пут помео!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(9—10. ИИИ 1986) ФРАГМЕНТ Делимично по Пиндару Лепота која твори све сласти смртницима Истину ће да твори од оног што је лажно — Само будућност може поуздан бити сведок.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

га сваки дан како натуца нешто о тешком стању сељака и српским реалистима, или како пада на главу када прескачемо оног идиотског коња. И где је онда ту она тако потребна доза тајанствености из књиге „Како жена доживљава мушкарца?

Само је још то требало! Поред силних пепељара које испадају са оног трицикла (одувек смо у фамилији обожавали да мажњавамо којекуда пепељаре, па данас вероватно имамо најбогатију збирку

Мале Београђанкице расту, заљубљују се и удају, а њихови матори нису у стању да им пруже ништа више сем оног идиотског сервиса за ракију од кристала, купљеног на некој распродаји.

—Знате ли када ћу се вратити кући? —Када? —Никада! И ту се, најзад, заплаках. Мислим ту најзад нешто пуче. Усред оног експреса који је баздио на кисео купус и историју свих београдских мензи од 1944. до 1971. године.

Јесте, кредити! Лепо их видите у ганц новим колицима како као манијаци буље кроз шофершајбне иза оног „Л“ и мењају брзине, без да притисну куплунг.

У чему је био штос? Личио је на оног глумца Питер О' Тула, али сасвим без везе! Мислим, све док не отвори уста и не проговори!

Хоћу да кажем, када бих, на пример, издржала десет година на неком пустом острву клопајући само банане са оног нацртаног дрвета из вицева и када би ме, најзад, онако изгладнелу и никакву, спасили и пренели сасвим исцрпљену до

Максималан провод! Кад би само избио неки рат, макар ратић, па да постанем нешто генерал — натерао бих оног мог пуковника код куће да трчи на осми спрат без лифта и то са гас-маском! То би био спектакл!

Није сиромах могао ни да мрдне! — Зар не знаш да је то прича за крсну славу и да долази увек после оног масирања о бирању мис 1912. године у клубу „Сумарен?“ — Е па, драго дете ...

Протурам истог часа лажну вест да је госпођа Јелисавета, уместо да купи вагу, унајмила оног чичицу Григорија, руског емигранта с нашег ћошета, да јој сваки дан од осам до два седи у купатилу.

Најпре нас је постројила у кухињи: — Свлачите све са себе! — наређује с интонацијом оног генералисимуса који је једанпут, прича мој френд Суле, постројио све своје генерале, или не баш све, само оне

Сећам се, најмаксималнија је била оног дана кад јој је најзад стигла прва пензија, после силног чекања. Питала је чиновника докле ће добијати лову?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

“ И онда ме нису пустили. А све сам то учинио о своме трошку и ради оног пријатељства што је имао за мене и наше село. И како је добро ловио рибу!

— Не, ја сам ружна. — Лаже. — Јесте ли верени, Сагрера? — Сагрера је верена за Пабла, оног што вас је отпратио код рибара. Он је тек дошао, и има три дана само да су верени. — Зашто није Пабло са вама?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Анђела оног, што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ко може лупати ноћу на врата? Неко ко те спасава, или неко ко те прогони. Онај ко те спасава долази много ређе од оног ко те прогони.

Не постоји ништа више од оног што се може знати Не постоји ништа што се не може знати. Не постоји оно што се не зна, па се то што се не зна не може

Оно што се може сазнати, дакле, бескрајно је. И тачно је да нема ничег више ван оног што се може сазнати и што је бескрајно. Постоји мање од бескрајног, али и то смањивање мањег је изгледа бескрајно.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Откад ми стоји у џепу ова цедуљица на којој је тетка написала рачун о утрошку оног новца што сте јој дали. АДВОКАТ: Па имамо времена за то. ДАНИЦА: Ипак, да свршимо. Тетка ме је нарочито молила.

Ми питамо: откуд ти овде? АГАТОН: А што не питате за кога се удаје? СВЕ ЖЕНЕ: Па за кога? АГАТОН: За адвоката, за оног њеног адвоката! СВИ: Шта???!!!... МИЋА: Па то је ужасно!

СИМКА: Право кажеш! (Оде уз степенице.) ПРОКА: Ама, људи божји, видите ли ви како овај човек заобилази око оног што га питамо?!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Пук је стигао у Ваљево у први сумрак. Точкови топова затакараше јаче о џомбасту калдрму, и као да нас то прену од оног једноличног шума по сеоским друмовима. Пред осветљеним кафанама поседао свет и посматра нас радознало. Још пију и пиво.

Види се и један путић, који се одваја од насипа и води до места званог Чеврнтија... Настало је разрешење оног мучног стања ишчекивања. Војници знају шта им сада предстоји и, прибрано, готово накострешени, очекују и то чудо...

Тада су приведени војници из оне чете која је била у резерви, а налазила се испред наших топова и оног кукуруза. Војници су слегали раменима, јер су и они чували главу од пушчаних метака, те и не знају како се то збило.

Али наједном застадосмо запрепашћени... На супротној обали, код оног батаљона у резерви, засвира труба, онда настаде неки жагор, припуцаше пушке и војници, у паничном страху, полетеше

— Пређи на моју страну, да променимо ногу — обрати ми се батеријски наредник. И тада наједном нестаде оног тешког стања, које ме мучило већ дуже време, а ни сам нисам знао од чега је долазило.

Чуди нас само упорност командира. Батерија без осматрача је као слепац без вође. Али он још нема представу оног одступања. Уосталом, ми смо му рекли своје. Осећао сам вапијућу жеђ и затражих воде. Дадоше ми једну чутурицу.

И још налазе да им пасуљ није добар, па замичу у село за кокошке. — Једном баш ’нод’ код оног дрвета, пробушише ми казан. Срећом, бејаше купус. Истече чорба, али остаде густиш.

То преподне дошао нам нови командир, капетан Лазар. Љубазно се поздравио са свима. Његов заступник појаха оног лудог коња и оде у састав свога пука. Нити се поздравио са нама, нити смо ми зажалили за њим.

Враћали смо се један за другим, обузети мучним осећањем. Пред очима ми је стално лебдела слика оног мученика, који рукама држи своја црева, а у ушима ми одјекују речи: отаџбина... отаџбина...

Ми сада гађамо шрапнелом и са повећаном даљином, јер су наши сигурно у њиховим рововима... Засу нас шрапнел од оног брдског топа, неко јаукну.

— На непријатељску батерију, непосредно нишањење! Напустисмо и пешадију и оног брђанина, да се бар разрачунамо са овом немани, од које нам прети највећа опасност.

— Замисли да си командир... Непријатељ се налази на оном брду и ти си добио задатак да тучеш простор од оног гумастог дрвета па до ивице оне шуме. Шта ћеш прво да радиш?

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Али ипак мораде себи признати, да је највише охлади одговор оног дечка, који рече да су лончићи за малу децу, а не за онолике ђаке.

Таман се дошло до мете; таман да одморим родитеље, да се одморим и сама од оног сиротовања и гле!... Зар то може бити ! Зар би Бог допустио ? И зашто, зашто?... Шта хоће он...

И Љубица је са своје стране много допринела, да се хладноћа међу њима увећа, а то само због оног безразложног женског ината. »Шта ми се он ту љути... као да има какво право нада мном.

требаш ти њима. — Шта ти говориш... као да не знаш оног зликовца! — Зато и говорим што га знам... Мене и сваког другог он би одјурио, а тебе неће, јер си му ти потребан...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

) ДАРА: Шта је глумичице, оде ти драги? СОФИЈА: Какав драги? ТОМАНИЈА: Зар си спала на оног батинаша? СОФИЈА: На кога? ГИНА: Не зна на кога! На батинаша, који ми сина убија! СОФИЈА: О чему ви то говорите?

) СИМКА: Станите, чекајте! Замало да заборавим да вам кажем! Оног Дропца, батинаша, нашли обешеног! Обесио се на Татинцу, о неку крушку! Једна велика јерибасма, рађа по вагон!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

постао претплатник српских листова, а доцније и скупљач претплате за часопис Стража, часопис србијанских марксиста оног времена. Због тога је изгубио службу и послат за писара у Чонград, у Мађарској, неку врсту тадашњег чиновничког Сибира.

Хранио сам се од оног што сам, од навијача тог клуба, добијао. Са својих прозора, на Булевару, видео сам Омишаљ, у морском плаветнилу, чије

Господо, у славу друга мог, кога су стрељали у једној венеричној болници. Господо, ову чашу, у славу оног дана кад му свезаше руке. Беше јесењи дан, весео дан.

Једну чашу младости његовој. Зид је био бео као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај вином. Пијем у славу оног аустријског војника који му је пришао да му завеже очи. У славу банаћанског смеха којим је то одбио.

Његовој последњој жељи да му даду славску иконицу да је целива, последњи пут. У славу оног дана кад су га одвели. Пијем за проститутку којој је платио стотинарку да га зарази.

У славу оног дана кад су га одвели. Пијем за проститутку којој је платио стотинарку да га зарази. Оног истог дана кад се, спреман у бој, заклињао да ће: и по дану, и по ноћи, у свакој борби, на земљи и на води, и у зраку,

Али јој нису дали за оног кога је она хтела. Она се онда била решила, као Офелија, да се дави, али се затим предомислила и решила да иде у

смео бити сахрањен а да на његовом погребу не буде присутан и један официр, који представља ожалошћено величанство. Оног што хвата за дугме. Ту досадну службу нико није волео.

У литератури се пре, на оваквом месту, подсећао читалац на оног кога су распели, на Голготи. * Почетком септембра, године 1918, опет сам додељен у батаљон који одлази у Италију.

Веле, сматрали су да није лепо предати се. Стидели су се цареве капитулације. Оног што је имао обичај да пита за медаље.

КОМЕНТАР УЗ „МИЗЕРУ“ У зиму 1918, ја сам у Загреб дошао после оног крвопролића на Јелачићевом тргу (које је било наша велика несрећа). Загреб је био мрачан, запуштен, препун.

Као да плаћа порез. Док полазим у Париз, сусрећем, последњих дана, на калдрми Београда, и оног Биримца, кога је читалац познао на почетку ових коментара, у Бечу. Дошао је, сиромах, да регулише пензију.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не нађе Исуса тамо. Она виде само бео покров, у који беше

А он им исприча доживљај свој, казујући им и објашњавајући причу коју је чуо од оног старца у пустињи. ХРИСТОС У КРЧМИ У крчми је пуно дима од јефтина дувана, пуно срамотних речи и безбожне псовке.

После, наређењем Божјим, мушица је, на исти начин, упропастила и оног неправедног судију који је осудио на смрт Сина Божјега.

— Кукај, кукај сад! — довикиваше му жена кроз плач — кад се ниси могао смиловати и нахранити оног сиромашка... Ја сам ти лепо казала да ћеш се кајати.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Најзад дође и до боја, те се умеша и полиција да уведе ред. и ја сам њих, пре него што се почеше тући, надоват, овог-оног распитивао о заслугама због којих су одликовани.

то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик речи, својевољно мењао, не пазећи на јасне одредбе законске.

тренутку, управо најсудбоноснијем тренутку, кад се решава судбина земље, сетити да запева побожне песме над куфером оног пекмезара и да тиме моћно помогне трудољубивој влади у великим подвизима. Код тако сложног рада мора бити среће.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Кад љетос, зову мене и Жику, 'нако, у концоларију. Спремимо се ми, па 'ајд'. Кад бесмо, 'нако, преко оног прелаза, на киселој води, питам ја Жику: »Шта би ти радио, да изађе сад пред нас ћопо?

Ту се довијамо од сваке руке ко може бити писац оног дописа, али ништа не могосмо закључити. У једно време бисмо готови да окривимо учитеља, али поп и Митар устадоше тако

Ни чашице комовице да ми понуди!... Још да није сам ђаконисао многе године, па да не зна!... Само ме поп Јовица, оног дана кад му предам изговорену беседу, позове на чашу комовице, али чак његовој кући.

ЖИВОТ И СМРТ Одјекнуо је и умукнуо последњи звук манастирског звона... Још се разлеже тихо брујање као са оног света само у ушима болесниковим, горе у манастирском конаку, гдено се виђаху отворена врата.

Нема више онога дуготрајног, заносног миловања, ни оне среће, ни оног живота... Оде све!... Дете изиђе у двориште, завуче се у неки кутак, гледа... гледа... и тек почне се чиме забављати.

Севају му ужагрене очице грозничавим сјајем. Не скидају се са оног чаробног лица, које се чини тајанствено, кроз дуг, бео провидан вео...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Ето, на пример, мислио сам нешто и на тебе... ЈЕВРЕМ (престрави се). ЈОВИЦА: Па му, знаш, дође незгодно због оног шпиритуса. ЈЕВРЕМ: Ког шпиритуса? ЈОВИЦА: Оног, знаш, што кажу да си шверцовао.

ЈЕВРЕМ (престрави се). ЈОВИЦА: Па му, знаш, дође незгодно због оног шпиритуса. ЈЕВРЕМ: Ког шпиритуса? ЈОВИЦА: Оног, знаш, што кажу да си шверцовао.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

су и ови нови његови сељаци сушти »Вандејци«, и да ће грдне муке имати док их из политичког сна и мртвила пробуди и до оног степена свести доведе до ког су, хвала труду и заузимању његову, доспели они којима је долазио и остављао их у току

Јесте. Он ће дотле да послужује све, па чак и оног тамо необријаног у оном клопавом и раскоканом сламњем шеширу, са пропалим перчином, што се сви с њим шале, јер држе да

причала своје житије, обично прећутала да јој је то управо саопштено било; али је зато одушевљено причала како се уочи оног дана кад ће отпутовати четири сата на фијакеру возала по вароши и седам пута се превезла поред начелства и једанаест

Тек неколико њих. Већ је пао мрак на земљу, па се свет већ био разишао. Сељаци дирали оног грешног Крсмана за Гизелу, па наљутили и Крсмана и ћир-Ђорђа; Крсман отишао, а Гизелу отерао газда Ђорђе у кухину да

онако... које је казнио досаде... и зашто? — Па казнио је онога Петра за потру, Павла за бекријање, Милисава оног што је скин’о меденице с туђих волова, Рају што не да ђецу у школу, Кићу што напаствује чељад кад иде на воду. — Аха!

Не можеш га скоро више ни познати да је икад то био; остале му само још две ствари из оног доба: волео је да декламује и да прави дебеле цигаре од туђег дувана. Од једне извађене цигаре направи после три тање.

А после, бога ми, јело се и пило на његов рачун, па је ваљада и тај разлог нешто вредео после оног првог. Он, дакле, опомене расположено друштво да је време да се разилазе; требаће сутра раније на рад да иду.

године. Стигао је Сретен у механу и седе до Провира, бившег пољака, за кога кажу да је пришипетља оног старог пропалог режима.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Не слушај ни учењака, ни сељака, ни Вука, ни Оног с Неба: Не пиши како говориш, већ пиши како треба! А како треба, измеђ Суботице и Пећи, Једино ће ти Хаџија са

МАЧКА На рубу шуме: црна мачка. Ах, та упорност посматрачка! Да ли је заспала? Или се сећа Оног далеког, мутног столећа О којем, у сате несувисле, Мачке, у природи, воле да мисле?...

КАКО СЕ РОДИЛА ЉУДСКА МИСАО Бејах у Крапини, и тамо сних Време пре временâ свих, Мир и тишину давнога света, Оног од пре милион лета; Била је јесен, кишна ко сада, Ал нигде куће, села ни града...

Виличав, ниска раста, дугуљасте лобање, Он никад не би отишао на море, или до бање. Хранио се од оног што улови: Тешки су, за људе, онда били услови; Опстајали су само они које је био рђав глас: Овакви као што смо ми,

Некад сам са њим била срећна, А онда — целу ствар однесе враг: То се десило оног пролећа Кад му се изгуби сваки траг!

Рано сам почео мислити на бекство од куће, утолико пре што сам се за време оног првог боравка, године 1950, у Београду, заљубио у наш главни град.

Ако што и допишем, то неће битно пореметити устројство оног што сам већ написао. Милован Данојлић

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И да ти донесем тада душу нову, Без иједне пеге негдашње — сву белу. И хоћу да оног часа, кад на мене Падну косе твоје и пољубац један, Будем као некад безазлен и чедан, Да први пут познам чар љубљене

Све је у мени ко на гробној плочи: Ја прошлост браним од смрти што прети. Но оног часа кад ја склопим очи, Тад све ће са мном засвагда умрети.

сан исконски прохујале среће Утиснуте давно у људској памети, Он се свако вече кроз просторе креће, Вечна опомена оног што се свети! Хладни мртви свете, далеко од мене! Прошли су ме снови, не буди их више.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

није могла да се отресе њега, оца, његових оних поцепаних постава на хаљинама, његовог зноја од неопраног одела и оног његовог лица; оног | страшног, мртвачког гласа, који није молио, него који се губио и мро у његовим узневереним

се отресе њега, оца, његових оних поцепаних постава на хаљинама, његовог зноја од неопраног одела и оног његовог лица; оног | страшног, мртвачког гласа, који није молио, него који се губио и мро у његовим узневереним устима, због срамоте и

Једино што је било још светлости, то је долазила од оног великог купа жара, који се црвенећи жарио и светлео и око кога су се сушили пиштимаљи. За Софком уђоше и остале.

На крову, који је препокриван сад, сигурно од оног новца добивеног за њу, падоше јој у очи нове ћерамиде, које су јасно одударале од старих, црних, маховином већ

Зато је њих Софка са осмехом гледала одозго, како им лица, од пића и од раздраганости, дошла румена, врела, и то од оног тамног женског руменила; како им се очешљане косе све више развијају и у нереду, витицама, падају око вратова;

А ноћ је била једнако мрачна, и двориште, калдрма скамењена. Једино из оног тамо кута у дну дворишта, где се сливала и скупљала нечистоћа, заударало је, на ђубре, на трулеж.

А сада, без њега, дошли као обезглављени, јер над собом више немају оног који им је својим именом давао силу, одбрану, безбедност.

Извађене и набацане уза зид белеле се гомиле камења. Земља се црнела мека и изривена. Поред оног њиховог сопчета и цела је кућа била споља окречена, па и она велика соба, особито оне њене црне, куршумима изрешетане

Али, да се не би приметило, увек би налазила неки | посао у штали или око оног ђубрета. А то све зато да би била што даље од њих, да би их тако отуда, из штале, из каквог кута, из мрака, могла што

Али то њу није изненађивало. Све јој је било тако јасно. Све се, исто као некада, и сада понавља. Исто као што од оног њиховог хаџи-Трифуна њени почели да пропадају, тако, ево и овде почиње од свекра јој, Марка, мужа Томче, и саме ње.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Гле! очима им трепти роса немо... ЊЕН ОДЛАЗАК Оставила си дух прошлих времéна У одајама својим оног дана, Кад су те немо од твојих драцена, Ружа и снова однели из стана.

То је буна мртвих, то је уздах свега Што је некад могло да води, да блиста; То је протест оног што једино вреди; То је стара буна, вечита и иста... Не знах да још живе ти мртваци бледи...

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „А има ли синова?“ „Не. Старији му погибе на Дебелом Бријегу. Бјеше посјекао три француске главе, оног дана кад погибе... А млађег ранише Никшићи лани, те умрије од рана.“ „Хеј грехоте. Оста ли бар дјеце од синова?

Што је било, било! То је свршено, нити се ја за то кајем, вјеруј ми, но ми је жао оне несретне цуре и оног доброг поштеног старца, што их више нећу видјети... Фала нек је Богу...“ „Ама, чоче, може бити да те и мине тавница!

Дакле, одмах првијех дана, иза оног сретног часа, видје да му је немогуће да се оствари оно за чијем је чезнуо и што му се у једноме тренутку учињело као

„Срећо моја!“ тепаше јој мати. „Биће, као што твоје срце жели. А и моје жели то исто... Грабићемо се око оног... лац-ма-нина!“ рече јој на ухо. X Иза Ловћена, с мора се дизаху облаци, као војске, па летијаху небом.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Знатан део фразеолошке грађе који је језгро питалица налазимо (наравно без оног стереотипног „питали“ и „одговорио“) — и у пословицама, а приличан број питалица доживео је ширу и детаљнију мотивску

Како оваца не држим, паса не чувам. — Одговори се кад ко пита за кога, а онај који се пита хоће да каже да за оног нити зна нити се с онакима меша. Као сиромах у богатој вароши. — Одговори се на питање: како си? или како живиш?

— Тко зло чини, горему се нада. — Враг и сам себе није добро учинио. — Не бој се оног ком ниси добро учинио. — Нитко човјеку горе не учини нег’ он сам себи. О ИЗГЛЕДУ — Какав изглед, така и прилика.

— Рђавој мајци деца пасторци. — Брат брата над јаму води, али у јаму не меће. — Тко не љуби свога брата, оног туђа бију врата. — Брат брату најдубље очи вади. — Ко не држи брата за брата, он ће туђина за господара (душманина).

— Грехота и срамота најближе су комшинице: чувај се прве, не бој се друге. — Чија штета оног и срамота. — Стари руг нова срамота. — Добар глас далеко иде, а зао још даље.

Не кумим те Богом и светим Јованом због оног доброг човека што добро чини, већ те кумим Богом и светим Јованом оне зле жене што зло чини.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке бо- | лести, па ће му дати штогођ иште.

даду једно ждријебе, а она њима колаче, али им добро прикричи да ни по што не ломе колача док она не пријеђе | преко оног брда.

“ Па ђевојку за руку, говорећи: „На, води је, па нека ти је сретна и весела!“ а она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутра дан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама.

Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила сасвијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу, не

Кад цар све то, чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у

“ А змајски цар одговори: „Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не би ништа.“ Онда она вели: „Дошао је мој најмлађи брат а

Али цар га стане сјетовати: „Немој“ вели „даље да идеш, ја ћу ти за Баш-Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв

Кад ово дозна царска | кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци.

Кад то види царска кћер, онда замоли свог оца, да оног роба, којег је прије три година дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да

Сад царски зет пошаље оног што је триста ока качамака појео за доручак па му не било доста, и каже му да огледа јело и пиће и види како је.

Онда царски зет повиче: „Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио, да он трчи, а тица да лети, па три сахата прије тице дође.

“ Онда царски зет позове оног што је бацио џилит у небо и три сахата чекао да падне па га још нема, те овај угледа бабу па потегне џилитом у облаке

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И тада оног неподобног уклоните са заступништва вашег, а онога кога сте изабрали уведите, а овога оставите да се затим покори.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

А сад, захваљујући форсираном маршу, ми смо стигли пре него чудо... Овде ће морати да се покаже! Видо си оног ћопавог? И оног соним чворугама? Разумеш? ТАНАСКО: Да кажем да разумем, пре ћемо лећи!

Овде ће морати да се покаже! Видо си оног ћопавог? И оног соним чворугама? Разумеш? ТАНАСКО: Да кажем да разумем, пре ћемо лећи!

Ту нас је довело! Ту нам је сада положај! Треба чекати, и отворити четворе очи и уши! Све нам зависи од оног што ће овде да се догоди!

С њим би се много усрећила, нангро! Да му носиш по затворима цигаре! ЦМИЉА: Видиш ти оног тамо? ИКОНИЈА: Кога? Ааа, оног! Видим, нисам ћорава, сипам човеку пасуљ! ЦМИЉА: И ти то тако...

Да му носиш по затворима цигаре! ЦМИЉА: Видиш ти оног тамо? ИКОНИЈА: Кога? Ааа, оног! Видим, нисам ћорава, сипам човеку пасуљ! ЦМИЉА: И ти то тако... Ништа, сипаш му пасуљ?

Издире се, ко да сам ја на нафту! ВИЛОТИЈЕВИЋ (прилази Ставри): Другар, да ти кажем! Нашо сам ја излаз из оног што се десило! Није то тако страшно, ко што изгледа! Мислим то, што су ме смакли са говорнице.

ЦМИЉА: Па то је онај! ЈАГОДА: И после, тако усплахирена, и бесна, одем код оног вајног вереника! А тамо већ знате шта сам све видела! Улетим, а они усред позе! Она у вешу, све на њој црно и розе!

Прва се прене Иконија, која почиње да скупља судове у веш-корпу. Остали се још увек не померају: стоје, под утиском оног што су видели на небу.) ИКОНИЈА: Е, па, сад је, ваљада, готово! Све је било како налаже обичај!

Ја имам нешто мало уштеђевине, и постељине, колко за први моменат, с те стране немој да бринеш. Само да одем са оног Репишта! Немаш појма, страшно, ни трунке конфора! Проблем ће нам бити само стан. Али и ту се може нешто учинити.

Ко да му детлић извирио из главе! А уво расцепљено, расцопано, крв само липти! ТАНАСКО: То је чворуга оног маторог! МАНОЈЛО: Заврћи ту ногавицу! Наравно, гука! Потприштила се, поцрнела, отекла!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Мислим, слатка мати, пресвето души мојеј име, гди си да целујем стопе ногу твоји[х]! Од оног блаженог дна, велим, не могу видити мало дете при сиси, да у исто време не размислим неисказано благодејаније, милост

греческога рода и имена, | пре Христова пришествија мученик је био за благочестије, праштајући и благосливљајући оног истога који му је отров дао.

А не умејући судити и расуждавати сврх оног шта знаду, ништа не знаду; или би много паметнији били да не знаду ни оно што знаду, јер би барем при општем

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Оно су вараунке. Ајде, сад. — Пајуни и вараунке — понови Бакоња, сједнувши опет. — Све је овди чудно, све! Због оног сам пајуна добија јутрос ћушку од стрица! А јето овди је и кувар у вратарским хаљинама, а кажу да није вратар!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

више онај, није одавно, годинама, још пре Париза, много раније, сећа се, па толико пута је мислио о томе, баш тамо код оног забрана на коси, сада, наравно не личи на небеску капију, као онда, гледан на месечини од Мораве.

И рекао је, памти, не, сваки пејзаж презире, узбуђење за лошег сликара и уседелице, не за оног несрећног учитеља, за њега не, а овај његов завичај је беда, сажаљење због кога се кајеш.

Неће да умре као председник паланачког суда! Погледа: све је исто, куће, зима, и оног познаје, и жену познаје, не, то је беда, сиротиња...

у звонари, лелече над селом, стреса иње са брестова, разбија свитање у парампарчад чаша, литрењака, стакла кафанског, оног јучерашњег, оног што је прошцем разбијао, ништа нам није требало да разбијамо Левићеву кафану, до Бога сви су чули,

над селом, стреса иње са брестова, разбија свитање у парампарчад чаша, литрењака, стакла кафанског, оног јучерашњег, оног што је прошцем разбијао, ништа нам није требало да разбијамо Левићеву кафану, до Бога сви су чули, викнуо је, сви су

Ђорђу глава поново клону на сто, и сто закрцка под тешком гомилом увек истих ноћи и истог кревета, мучилишта оног ораховог; пред свадбу га је Аћим довукао из Паланке, за њу и њега.

Сигуран је: никад никога није толико мрзео као стрину. Кад год је могао, обарао је на јасле, и после оног кад их је отац затекао, њу, псето, премлатио вилама, а он два дана није смео да му изађе на очи, и увек се због тога

пута, с рабаџијама и Толом, сетио се бачених ђинђува, острагуше на коленима, страха од хајдука у Јасичкој планини, па оног плача у механи, у соби за трговце. Тада је ово и почело...

Продаш ли је скуп о, могу је и гусле опевати. Тако ми, не одмарајући ни своје ни коњске ноге, стигосмо до оног брда у Београду на коме су Турци Саву Немањића спалили.

— Ја сам о теби боле мислио — устаде од простог стола застртог новинама. — Видим оно дете, ћутљиво и послушно. Оног вредног дечака са живим очима...

Требало је да се врати браћи па да увиди да је и њих изгубила оног дана кад је велика газдарица постала. А док је била у својој кући, браћа и снахе су јој често долазили и увек нешто

Веруј ми, није ми у нарави да лажем. Није, белог ми багремовог коца, оног са кога су кучићи лизали крв оца мојега. Ако се на оца не изметнеш, ти ћеш имати памети.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А једнако, и на ове доле и на оног горе, сунце је бацало своје јесење зраке, док се ветар лоповски шетао између грана.

Полако, на прстима, искраде се из куће, али кад је дошао до оног места где му се чинило да види како из плодова ораха искачу малена, раздрагана бића, он спази само опале орахе како

Већ им је и перје пробијало, али шта је са најмлађим? Једе као и остали, чак и више, али је стално малени го као и оног дана кад се родио, а још му ни кљун не чврсне! — Шта да радим?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Зато је светлост ту густа и у таквим наносима да је ни кошава, кад витла, не разнесе одмах. Господар Јеврем ту види оног себе, младог, како у јутра непромочива од блеска, пљуска лице овде, на Сакачесми, корак од раскрснице, а онда пролази

Одговор је, исто тако изнебуха, искрсао оног мајског дана 1839. када се Вучић вратио у Београд са свог победоносног пута по Србији.

Није размишљао о томе шта се све догодило од оног времена када је, 1815, тамновао у Небојши, па до сада. Није размишљао и није се питао откуда то да је, готово уз

Пижон, такође је становао у Јовановој, близу угла Вишњићеве, укосо од данас рабатне, приземне куће Велислава Вуловића, оног председника београдске општине који је дао да се, 1909, поплочају улице на падини према Душановој.

и у томе неки неспоразум са речима: зашто да зграда у којој се уче природне науке и математика заклања сунце и небо? Оног дана, 3. јуна 1862. године, овај је простор изгледао друкчије. Вили су први сати поподнева, и недеља.

У својој стражари које нема, на углу Капетан-Мишине и Симине, Сима терџуман увек гледа, и одмахује главом, оног луцкастог терџумана који, пре много деценија, наилази са везаним низамима и мирним грађанима, одједном јак од поверења

Од великог угледа и кнез грочанске нахије, Васа је и дале препознавао у себи оног змаја, неосетљивог од вечне младости, кога је сад требало затомити.

Први пут није био сигуран да зна за шта се то тукао, после оног 30. новембра. Нека је победа сигурно била ту, свуд унаоколо, али чудно окрњена.

Није ки лако присетити се ко је тај стари човек. Он, свакако, има неке папире. Папири? Узун Мирко, одједном, види оног стражара на Сава-капији, у зору 30. новембра 1806, у тренутку када он, Узун, пуца у њега.

касније: као да се тај трен што је сада ту, истеже, а онда, истањен, заокружује и сав стаје у њега па обликује, уместо оног обичног Стојана, неко необично створење које уме и да види и да чује оно што се најчешће нити види нити чује.

Зашто баш њега? Добрача добро памти и види још, у себи, оног младића, готово дечака који у Бечу, потпуно слуђен, буљи у књижарски излог.

Сав од предосећања да ће га, убрзо, наћи лака смрт, Добрача је, после оног говора, дао да се ископа шанац за одбрану Чачка и три је месеца војску из тог шанца, своје Гружане, хранио и опyжао о

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Зар да остане Тама?... И ход се чује... Да л' поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази; К'о да са оног света долази. Ил' крадом облак иде на више? Ил' болник какав тешко уздише? Ил' анђ'о мелем с неба доноси?

Пренес'те их, браћо моја мила, Поред оног убавог Белила, Кроз Карловце, где сам младост пров'о, Па на оно мирно Стражилово; Ту још једну стару отпевајте, Ту ми,

Да ли да иде? А прошлост? А верност?... ....................................... Зар да заборави на оног човека .......................................

Зајеца тихо, тешко, к'о сироче. Ну намах стане киша дивних суза; С мирноћом оног ком нешто предоче, Ја вере, с нечим младих кукуруза, Загњурено у бездану дубину Ствари, које му знак тајанствен

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Твој праведни гњијев заустави од вјечнога оног несретњика и злијех му у зло помотњиках те су на праг дошли погибије: атом уђе у сунчану зраку, толи неће у

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Кад је посматрамо са овог места на којем се сада налазимо, видимо да је управо изнад врха оног кипариса онде, с ону страну потока.

Питагора поче да прича. „Моје родно острво Самос налази се пред малоазијском обалом недалеко од оног места где лежи лепи град Милет, са којим је мој отац Мнесархос водио живу трговину.

Долином те реке ишао сам уз воду до њеног извора на Пиндосу; одавде сам пошао низбрдо долином Арахтоса до оног места где се он излива у амбрачки залив. Ту седох на лађу која ме довезе овамо“. „Колико си дана тако пешачио?

„Сигурно!“ „Ти можеш, Сатире, а да тим не промениш ту размеру, оба та броја помножити са именитељем оног разломка, па долазимо до размере двају целих бројева“. „Очигледно!

одржао је Велики Сенат вароши-републике седницу на којој је одлучено да позвани, присутни и несумњиво највећи лекар оног доба, Хипократес, помно испита сумњиво стање разума абдеритског грађанина Демокрита и да о томе поднесе своје стручно

У то им се придружи и Хипократес. Кад опази оног роба са телетом како стоји непомично као кип, рече номофилаксу: „На Акрополи атенској видех једну стару статуу,

Номофилакс се замисли шта да ради. Његов пут ка Демокриту водио је баш поред оног воћњака. Зато прихвати Милонов предлог.

Он поче пажљиво да чита тај спис. Кад стиже до оног места где Аристотелес говори о проблему полуге, он га прочита три пута.

Јер изгледа неразумљиво да се већи терет може померити мањом силом, све кад се она, поврх оног терета, оптерети и том полугом.

Могу тај терет, обешен испод средине полуге, тј. оног места где је она обешена, по вољи увећати и смањити, а да се равнотежа не поремети“.

мањи од та два терета са два још мања, од којих је сваки био тачно половина уклоњеног; један од тих терета дође испод оног места полуге на којем је она била обешена, па се могао одатле уклонити, други од тих терета беше од тог места четири

Чим се тај положај равнотеже пореметио, покренуо се дужи крак полуге, под дејством оног терета, нагло у вис, па се могао употребити као праћка којом су се на непријатеља могли бацати лонци, напуњени

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Мало после кренусмо се... Ја нарочито уживам кад брзи воз полази из станице. Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент.

Али ми се сад све учини друкче него некад. Оног дана кад смо стигли овде, побратим и ја, сећам се, имали смо мало једно разочарење.

Али топло јулско јутро, пуно запаре, не унесе нимало свежине, нити оног зориног мириса ствари који је пожелео да удише да би се окрепио и он се као зачуди кад не осети баш никакве промене у

мириса и од цвркута, зујања оса, веселих узвика, звона, шкрипе кола, одјека мотике што цепа мирисну земљу; сву сласт оног ђив-ђив несташних врабаца, чија неуморна и страсна препирка, уз прве сунчане зраке, узбуђује и позива на игру дете, а

Усред оног суровог стења којим је опкољен, он ми се чинио јак, постојан, истрајан као и то стење, човек у коме као да су збијене

Све сам стрепио да не падне лампа што је висила над нашим главама и мора бити да сам имао упрепашћен изглед као жена оног ратног богаташа у возу.

Ја увек путујем брзим возом. Јер он, дакле, полази из станице елегантно, клизећи, без оног, дакле, досадног сецања и шкрипања... Доносим важне, повољне новости. Држава се рапидно консолидује.

ево моје речи, истући ћу на мртво име крезубог студента, само ако се буде тамо затекао; тога подсмевала према коме од оног вечера осећам несавладљиву одвратност. Биће русваја. Јест, једино чекам да се снајка мало смири.

Како сам одшкринуо врата, дочека ме опет онај исти продирни и презриви поглед из крајичка оног одвратног ока командантова, које бих са ретким задовољством ноктима ископао. И тако понова легнем на своје место.

мучења за њега и замишљао како бих га раздробио, растргао, згазио као црва и растрљао да трага не остане од њега и оног пакосног ока, врата наше собице понова зацврчаше. Муњевито звирнем ка вратима и замало нисам вриснуо. — Је л' она?

Али зар се данас то исто не чини? Зар нас, исто тако, не застрашавају Богом; то јест не нас, тебе и мене, него оног Милосава са кривим ногама, и Јанка и Марка и Трајка? У име онога који нас позива на мир, они нас воде у ратове.

Пази ти... ја тебе познајем боље него што ти познајеш оног старца што јечи, хугисту и патриоту. Није за тебе никад била сестра Ѕтепхенѕон, сањалицо!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Све у свему, рђав посао. И тако, ето, за тај мудри и срачунати корак ка оплемењењу соја, учињен од оног претка који није хтио да плаћа сталије и контрасталије, догоди се да отада па за вјечита времена читав низ покољења

Па се тако, све за љубав људског достојанства оног обичног просјечног човјека, на другу страну и другим начином, опет пориче и умањује то исто достојанство тог истог

— тако пуно патње, и тако близу и ништавилу и неуништивости — у ствари било само љескање, и мигољење, и треперење оног силног, грдног, неуништивог осјећаја живота у мени, и оне страховите, неутаживе жудње за њим.

и треперење оног силног, грдног, неуништивог осјећаја живота у мени, и оне страховите, неутаживе жудње за њим. Оног осјећаја живота који ме је, макар и неспознат, непрепознат, макар и прерушен у своју супротност, у игру потитравања с

Смрт је само за друге. Она припада не-ја. Она је својственост, она је, штавише, баш најприсније обиљежје оног широког, пространог, небројеног не-ја које наспрам нама и свуд око нас стоји. Смијешно! Чиста протурјечност, апсурд!

Међу хрпом осталих ислужених ствари, ту је лежала и једна стара дјечја виолина. Виолина оног бакиног брата што је умро у младићким годинама.

И извињавао сам се: — Свака је музика тужна! Сами звукови по себи на мене су тако дјеловали. Органски, као на оног паука између двије греде.

Снагу пуне искрености добивамо тек пред лицем нечег далеко важнијег, далеко пресуднијег од оног што признајемо. Можда тек пред лицем Оне напрам којој све друго постаје ситно и безболно до ништавости.

И ријеч оног другог великог лудог старца: „Кад је човјек једном научио да мисли, ма о чему мислио, он у ствари увијек мисли на

Стваралачке фантазије. И смрт је наш стваралачки акт. Наш највиши стваралачки акт. Стога, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти. Одатле бива да је понека смрт већа драма за другога него за самог оног који умире.

Стога, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти. Одатле бива да је понека смрт већа драма за другога него за самог оног који умире.

систем само је нужни посљедак тога, а изградња тог система само је настојање око накнадног логичког наравнавања оног првотно даног момента.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш како је. Уцена је повишена одмах после оног убиства. Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо где он дође а пре ниједан чобан није могао доћи с оног језера. Сутрадан царев син оправи се опет и пође с овцама управо к језеру.

— па ђевојку за руку говорећи: — На, води је, па нека ти је сретна и весела! А она сила оног часа отиде с великом хуком. Кад сјутрадан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама.

Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила сасвијем. Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу не

Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у

А змајски цар одговори: — Оног најстаријег и средњег бих заклао па их пекао, а најмлађем не бих ништа. Онда она вели: — Дошао је мој најмлађи брат,

А цар га стане сјетовати: — Немој — вели — даље да идеш, ја ћy ти за БашЧелика казати: оног истог дана хад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили с њиме, крв

Уочи тога дана дође лисица до оног мјеста гдје су њеног побратима убили и бацили у грабу, те узеде његову главу, метну је на врат, кад он оживи.

Кад ово дозна царска кћер, онда она пише свом оцу и каже му да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака који џилитом бедеме њиног града пребаци.

Када то види царска кћер, онда замоли свог оца да оног роба, којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да

Сад царски зет пошаље оног што је триста ока качамака појео за доручак па му не било доста, и каже му да огледа јело и пиће и види како је.

Онда царски зет повиче: — Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио да он трчи а тица да лети, па три сахата прије тице дође.

Онда царски зет позове оног што је бацио џилит у небо и три сахата чекао да падне па га још нема, те овај угледа бабу па потегне џилитом у облаке

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

пута кад те видим гредом Да корачаш хладна, мирна, строга, Увек иста, увек с умним гледом, У тренутку успомена многа Оног доба, ког сад више нема, Јавља ми се као бајка бледа; Ја осећам да се прошлост спрема, Да ми, мртва, живот приповеда.

И мокро свуда! Ух, како је 'ладно Биле и ваздух... То ја нисам умро! О куку, куку, зар живота треба За оног коме свет је већ изумр'о. Падај, животе, с јауцима мојим. Цепај се, време.

Младост и све цвеће створи се пред оком. Ја осећам из њих како бол се вије: Замириса уздах из оног што није, Што остаје, труне, у сну у дубоком.

тада Да је свет овај исти однекада, И да ће такав и остати вазда: Да вечно пати с унутрашњег рада, Да залуд траже оног ко га сазда, И коме иду њихови милиони.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

које су ово поткрепљивале и тада већ биле добро познате, а знала се и веза између атмосферског електрицитета и оног који производе машине.

Све док је организам у одличном стању он реагује тачно на силе које га покрећу, али оног тренутка када настане неки поремећај у било ком човеку, његова снага за самоодржањем слаби.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

У тим приликама, ми немирнији дечаци би збијали шале на рачун оног старијег ђака који би, збуњеним и дрхтавим гласом, рецитовао нешто о светом Сави, што би му учитељ саставио за ту

У тим приликама, ми немирнији дечаци би збијали шале на рачун оног старијег ђака који би, збуњеним и дрхтавим гласом, рецитовао нешто о светом Сави, што би му учитељ саставио за ту

Суштина овог открића јако ме подсећа на функционисање гајди и српског гајдаша. Можда је нешто од оног усхићења које је српски гајдаш пробудио у мени, у мојој раној младости, пренето и на моје добре студенте Армстронга и

Историја Баната забележила је један велики догађај у рано пролеће 1872. године, у пролеће које је дошло иза оног Божића када су се мој отац и моја мајка сагласили да се не слажу око предлога да пођем у Праг.

Када о свему томе данас размислим, можда би се то и остварило да није било оног ружног догађаја у Карловцима. Осим тога, у Прагу се осећао још један утицај, много јачи него било који аустријској

Одлучио сам да нађем неки нут и ослободим мајку терета који се на њу свалио, бар оног што се тиче мене. Једног дана сам на последњој страни неког илустрованог листа нашао оглас паробродарског друштва

блажен осмејак, пун правог ирског хумора и ја сам знао да је хтео да ме на фини начин подсети како се он још увек сећа оног нашег разговора у коме сам ја више ценио почасни докторат Универзитета Џонс Хопкинс него све титуле надбискупа и

Он је тада вероватно много личио на оног симпатичног младића који ми је показао пут до станице. У јесен, исте те године, на овај Универзитет уписао се и

У ушима су ми стално одјекивале речи оног симпатичног младића да ће ме можда једног дана срести као студента на Универзитету у Принстону.

Тиме су хтеле да ме засмеју, што им је и успевало. Онда би четврта запевушила: ”Погледајте сада оног лепотана, просто бих се заљубила у њега кад се насмеши.

није имао никакав други циљ осим да заради само толико новаца да може, заборављен од свих, да скромно живи све до оног часа када га, како он то рече, господ не узме себи из ове ”долине суза”.

Никад ми није избледео онај утисак који је он учинио на мене оног дана када је наш исељенички брод ушао у њујоршки залив, оног ведрог и сунчаног дана у марту, када сам први пут прошао

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Она је према томе циљу кренула већ оног тренутка кад се од стилскоекспресивне периферије окренула према језичким јединицама, клишеима, обрасцима који

Она уноси асиметрију у синтаксичку симетрију; у ствари, требало би рећи да је она производ оног огледалског обртања о коме смо већ говорили.

и активира онај значењски садржај који је у ову нашу реч унело хришћанство, а језик је то заувек запамтио: објава оног што нам с оне друге стране долази као стално и вечно у пролазноме.

традиције, могло би се рећи, проблем је затеченог, најчешће од неколико поколења канонизованог поретка вредности; оног, на пример, поретка наших језичких, књижевних, па и ширих културних вредности, који је после Првог светског рата тако

Зашто, тешко је рећи. Али, знам да се никад нисам толико радовао као оног дана кад сам добио из Љубљане одштампане његове сабране списе.

њима богобојажљив, па тек тај страх и богобојажљивост треба објаснити, а објашњење ће нас одвести ка расветљавању оног специфичног вида старе варошке културе који је Станковић књижевно моделовао.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

” Да ти нисмо прешли праг, то је истина, то је знаш због оног што си олајавала Христину, али кажем ја њој:” „Па нека, нека каже свет да смо сад потрчали зато што је министарка, па

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Тренутни однос између оног ко говори (ја), коме се говори (ти) и на кога се упућује изван говорног чина (он) израстао је у примарни троделан

,„На крову, који је препокриван сад, сигурно од оног новца добивеног за њу, падоше јој у очи нове ћерамиде, које су јасно одударале од старих, црних, маховином већ

Могу се, међутим, и другачије именовати: они прозори и ови прозори. 121 Сада именовање већ зависи од заузетог места оног ко именује, чак непосредно; јер, да ли ће бити они или ови, потпуно зависи од удаљености тела говорниковога (првима је

Али пошто се место мења, мора се мењати и именовање: са овог су места прозори они, а са оног би већ били ови; тачно онако као што говорник и његов саговорник један другога супротно именују заменицама ја и ти.

У Софкиноме доживљају управо то и налазимо: с једне стране, одвећ велик простор (ВП), преко мере оног кућног на који се навикла; с друге стране, одвећ мален (МП), тако да је притискује.

Тако у злој Софкиној коби почињемо назирати, поред свега осталог, и губитак оног језгра породичне среће између четири кућна зида у које нас - као што је то у првом поглављу показано - не уводи нико

При томе се потомци повезују с прецима: „Све се, исто као некада, и сада понавља. Исто као што од оног њиховог хаџи-Трифуна њени почели да пропадају, тако, ево, и овде почиње од свекра јој, Марка, мужа, Томче, и саме ње.

Вук Исакович види језичким се средствима васпоставља као сам процес перципирања, као постепено кретање његовога ока од оног што је ближе ка оном што је све даље и даље у празноме простору.

Беше као луд. Његова сенка на зиду личила је потпуно на оног црног монаха, кога је дан пре, са неверицом, посматрао како се превија, над коцем у земљи”.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ил’ обрне неродица, Гора Црна Нема зрна, И ма да јој мало треба, Ни толико нема хлеба. Ил’ са оног сињег мора Залети се кивна бора, Сила бесна, Урнебесна Напустила поре меко, Па се вину јачој страни, Са стенама

— Љубав има своја права Кâ и слава што ће да му Спомен вечно обасјава. — Па зар кога прати ваља Од божанског оног плама? Зар је љубав срам за кога? — Срам је тад’ и младост сама. Та зар љубав са науком Упоредо не сме стати?

“ ПРИЧА О РИБАРУ И О РИБИЦИ (Од Пушкина) — СЛОБОДНО ПРЕВЕДЕНО — Живео је рибар стари с женом старицом Украј оног ширног мора, сиње пучине.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Зар се ти сумњаш о мени? ВАСИЛИЈЕ: Ја се не сумњам, али... ЕВИЦА: Немој лудовати, молим те, ко би на оног бивола погледао. Ево га гди иде, баш добро. Иди се уклони, док ја с њим свршим.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Ватро безболна, о жестино даха Оног чега нема, примедбо мог праха, Што приста на себе, али наде пун, Због које је сваки свршетак непотпун, Одсевом циља

Краков, Станислав - КРИЛА

Тада би пљачкали и силовали. Редови су ипак остајали мирни, само је и даље звонио одјек оног такта: — Један, два...

Петровић, Растко - АФРИКА

једном црнкињом која пролази; у пространим је широким огртачима, индиго и плавичастим, под прозирним огртачем од оног брокатног чипканог тила од којег се код нас праве завесе.

Он прима путнике али их више не искрцава све до краја карантина. Петнаестог вечера од оног када сам се укрцао у Марсељу посетио ме је Вуије, да ми каже да је гром који је ударио пре неку ноћи погодио у предњи

Она је цела Африка изузев северних пустара, и оног компактног прашумског појаса који по екватору окружује свет. Где год није океан; од три стотине километара над

двора, компликована, с масом кулица, кровова, надстрешница, зидова, чудно осветљена, сасвим средњовековна као и оног у Феркасандугуу. Сам краљ скида ниско капу да би ме поздравио. Неуредан је, бос, неотмених, простачких покрета.

За ова два дана путовања, спријатељили су се сви вагони између себе, од мојих спаваћих кола, где су белци, до оног последњег, где је Бубу у друштву црних првосвештеника и њиних жена, које се на свакој станици запирају.

То је моја чежња, чежња целога мога поколења, толико европског, да се откинемо од свега оног што је Европа. Европа је уистину била ту, преда мном, а ја јој нисам пристајао.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

“ веле пакосно За сваког оног што се десницом Гараве пушке смело машио. „Бунтовник грозан!...“ А зашто?... Ево! Осмелио се човек згазити На

Дивна је глава оног ђаура Што је на коцу волô погинут Него променит веру Христову. Тамо да водиш ову старицу. А кад се бака добро

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

се стежу око ње гвоздене руке, шумарци се претворе у шуму бајонета, од свуда зину на варош страшне, гараве чељусти оног ужасног чудовишта што се рани грдним гвозденим ђуладима, што из своје гараве утробе бљује после пламен и громове, што

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Хајде! — довикнуо сам војницима свога вода. Нечујно, као мачке, вукли су се војници преко оног камењара. У подножју брда сакупили смо се. Звездана ноћ...

На врху застадосмо. Наредио сам им да прилегну. Пред нама је била нека удолица, а преко ње продужетак оног ребрастог брда на којем су Бугари. Чекали смо...

Таман да пође, кад се капетан „Фикус“ придиже. Гледао је полуотвореним очима. — С’ушај!... Зови... оног дежурног... забушанта! — Шта ће вам он сада? Капетану се приклопише очни капци и глава клону на груди.

— Слушај, вечерас појачана опреза. Скрени пажњу људима, а то учините и ви, Драгане, на бугарски ров код оног краставог камена, где су почели да копају саобраћајницу. — Разумем! — Ракетле што чешће.

Наш војник на стражи рече ми да је ноћас бачено око сто двадесет бомби. Мало подаље лежао је леш оног бугарског војника. Ветар је дувао и уз цику струјао између жица. На фронту је била тишина.

Хајде да видиш. Молио сам га да не прави галаму. Доста ми је тога. Али он је ишао напред те се нађосмо код оног топчета. — Највећу! — наређивао је Коста. — Човече, дошао сам да на миру поседим. Остави, молим те.

Онда готово нечујно проговори: — Не свиђам вам се... Не допадам вам се — а из оног здравог ока потекоше сузе... — Госпођице, није реч о томе... — Како да није?... — викну и лупи ногом.

Чим сам се удаљио из овога друштва, почела ме мучити сумња да Арлета можда воли оног француског официра. И зато сам се решио да не идем сутра на састанак са њима.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Овоме се клања, на оног гледи, А с овим се љуби, с оним беседи, Дању-ноћу по шпацири куда не ходи, Компаније свакојаке к себи

Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана. Запјевај нам слатку пјесан, радост оног брака Кога простор још раставља једне ноћи мрака, Све те мисли, све надежде, предвкушене сласти, Што ће двоје уживати

Но не! То је давно било, повјест сада мртва, А љубови нашој жива подобаје жртва. Пој која је срећа оног који љубљен љуби, Јогунасти како дане у пустоши губи; Како љубов, куд год иде, преобража твари, Што се љуби, све

Дјевојка је, дјевствовала дабогда довјека! Ни без оног на што хули не било јој л'јека! Мрзи Србље и што је год том имену славно, Одвраћа се серцем од нас и клевеће јавно.

Чувство је судац ту. Не знате шта је восторг душе. Обзире с' владетељ, херој лети. Ум хладни оног води, а овога Кипеће серце, храбра и десница. На друштво чекат не зна ова; Изводи достојна себи чуда.

Божество нам је душа у телу; а Дубоко чувство чесног и краснога Чист образ његов. Милошеве Силе су огњене слуге оног. Та Милоши би, лаж да не сплете Вук, Скиптр задржали несрећне Сербије.

1835. Владислав Стојадиновић Чикош СПИРИДОН ЈОВИЋ СПОМЕН Сећаш ли се оног сата Кад си мени око врата Беле руке савила, И кријући твоје лице Мени поне нехотице Твоју љубав открила?

Сећаш ли се оног јада Кад глас дође изненада, К’о из ведра неба гром, Да ја морам одлазити, Тебе, драгу, оставити, И мој возљубљени дом?

Него чуј ме, Цвет-девојче: Ево тврду реч ти дајем Да ћу ти се јунак јавит Оног дана кад се венчаш У по прве твоје ноћи.

јуна 1796, а та његова песма — сада већ без оног непосредног и хумористичног пријатног тона који је једина чиста драж његових стихова, сва упарађена као и Орфелинова и

Вуку из Шишатовца у Беч, 10. новембра 1816. и писао му:” „Ево вам опет две оде от 4. и 5. ноемвр. Оне ми таки после оног пакета својевољно истекоше из персију, и у другом новом метруму. То ми допустите за извиненије што их шиљем.

Са тог валцера се опомињем оних арија и звукова које је она на свом фортепијану извијала: Сећаш ли се оног сата... Мени је ова песма и сад мила и остаће ми мила навеки. Та моје је срце сад тихо, мирно и спокојно.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

гвозден огрљак Кроз трошну земљу, црне слојеве, Копајућ гнева оштрим ноктима, Проринô земљу, презрô подземност; Да оног дана, дана Видовог, Крвави печат владе паклене На чело тисне целог народа... ВУКСАН: Да! да! И право има Орловић!

Тако ми оне крви точене Којом сам некад вољно квасио Тврди остатак царства пропалог; Тако ми оног сивог Ловћена, Са којега сам некад кидисô У тавну маглу дима пушчаног; Тако ми бога, господару, смем!

Изломише ми старост лиснату, Одвојише ме с децом рођеном... То беше ужас самој природи, Оног се дана море љуљало И рикајући гневно, ђипаше Мутнијем песком море шибајућ — А с облака се змија јављала

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

своје старо огњиште и земљу. — Е, мој Мијо, тешко да ти то... — Ма, што тешко?! — На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру.

Опогани се свијет, истрова се, па крај! Ни оне старе пјесне, ни оније' људи, ни оног весеља и шенлука, ни оног старинског јунаштва... Све се изродило и некако асли преокренуло. — Богме је тако, Симеуне!

Опогани се свијет, истрова се, па крај! Ни оне старе пјесне, ни оније' људи, ни оног весеља и шенлука, ни оног старинског јунаштва... Све се изродило и некако асли преокренуло. — Богме је тако, Симеуне! — уздахну неко у мраку.

А ја зграби' штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек ми не да лагати — викну одушевљено Симеун и показа руком на гроб

Донес'-де, Мићане, још један ардовић! Другог дана јопе' штуц на раме. Испратисмо га ја и Партенија надомак оног моста на Гомјеници. Туј још попише по неколико полића, ижљубише се и алалише.

! Уби ме, не мући ме више. Алал ти крв, уби ме! — преклиње Асан-бег. Алал ти крв и овог и оног свита. — Шта је теби, Асан-беже, вечерас? Да се нијеси збиља, Бога ми, уморио? Е, баш ја ништа не знам!

Сатра ми сваке године љетину. Дочу то некако славни суд. Ето ти једног дана оног шикуције што купи мирију и порез: „Давиде, вели, дочуо суд да те снашла биједа, па ме је послô да...

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ВИЋА: Дабоме! Не би морало шифром чак и кад би вас пензионисали, због оног што сте удесили да се човек задужи код Управе фондова на туђе имање.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Хрватску је запљуснуо нов талас вештачког стварања језичких разлика према Србима, најјачи после оног у доба усташке тзв. Независне Државе Хрватске под нацистичким окриљем 1941-1945.

века донео је српској публици једну нову литературу, која отвара поглед на свет витештва и куртоазије, другачији од оног који јој се дотле нудио.

јер, како је једном приликом велики српски антропогеограф Јован Цвијић запазио, сваки српски сељак осећао се потомком оног племства које је на Косову погинуло.

Сложене структуре, раскошне имагинације и затамњеног смисла, та поема открива друкчијег Бранка од оног какав је у већини других песама, што се говори о разноврсним могућностима овог песника који је своју судбину сам

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Зар да остане — Тама?... И ход се чује... Да л’ поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази — Кô да са оног света долази. Ил’ крадом облак иде навише? Ил’ болник какав тешко уздише? Ил’ анђô мелем с неба доноси?

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Алилуја! ПСАЛМИ И Нек буде хваљен Господ у слави, Да живи Бог, творац моје славе. Одмаздом шине оног ко зада ми злед, Народе ми гони под моју моћ. На ме кад големих дигне се сила, Изнад њих дигну ме његове моћне руке.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Све кључеве од подрума и од оног њеног сопчета, од сандука, ковчега у којима су стајале нове, стајаће хаљине, новац и друге драгоцености.

И то што је Младен тако дуго чекао, желео, напослетку дошло је. Свршило се и то. Напослетку сасвим. Нестаде оног страха, бојазни, да ће сада, пошто је отац умро, можда свашта бити од њих. Очева смрт престаде да се осећа.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Наспрам задњег треперења западне светлости видео сам само њихове сенке. Један је био плећат и висок. Сенку оног другог, скврчену, кривоногу и грбаву и сувише сам добро знао. Оно снажно, здраво тело не приличи монаху.

бисмо га ми чешће помињали у својим молитвама него што помињемо друге људе, а ми смо овде да се молимо подједнако и за оног најбеднијег који нам никада није дао ни кокошије јаје ни шаку жита; за таквог можда и највише јер је његов живот овде

Вероватно је народ, на основу оног ршума који је Дадара касније по Вратимљу чинио, у причу о њему закачио и ову ситну али живописну појединост само да би

Име је дакле првобитно садржавало у себи погрдно значење, али без оног н звучало је некако присно, скоро нежно. Била је то нека врста излива љубави.

Не без злурадости, то отворено признајем, гледао сам како васцели божији дан мурави оног раздешеног, дебелог крмка Богдана.

Јер шта ће бити са манастиром, светилиштем твојим, ако се после оног нечувеног дела Прохоровог и ово, још срамније, догоди?

Зар је ово могуће? Кажем: ово је казна. Да није она грешна жена спопала својом разблудном страшћу оног недужног младића, он не би у бекству од њене похоте излазио из тврђаве, да није изашао, она не би послала ову петорицу

Макарије Лауш је уморан и безвољан. Кесице испод очију су му још модрије него оног дана увече, после битке. Да ли сам у погодно време дошао к њему?

Лауш мисли да нас је притерао уза зид после оног несрећног Доротејевог испада, па жури да то искористи како би нас потчинио својој вољи.

У једној руци држаше пламени мач, у другој јагње.“ Никанор није свети Јован па је и његово виђење штурије без свег оног тајанственог сјаја и чудесних бића.

То је било добро јер се од оног махања цеђ мало охладио, па кад је пришао да нам са коже отире грехе, било је лакше поднети.

Имао је стас, лепоту, снагу. Али није имао стрпљења. Није хтео да чека. Своју драгоцену чедност изгубио је оног тренутка кад му се прва прилика указала.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Анђела оног што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом

Он правду штити а неправду гони, И срца има спрам бола и туге, Он теши оног који сузе рони, Јер су му равна господа и слуге. А душман ако народу му прети, Са мачем уме за народ умрети.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Потребно је да се за тај пут оденемо на начин оног времена. Прелистајмо ову књигу са сликама старих ношњи, изаберимо оно што нам треба, а добро нам стоји, па прођимо

угао што га чине праве уперене из нашег ока према Сунцу односно Месецу, онда нам тај угао даје и однос страница оног троугла.

У томе моменту налази се Сунце баш у продужењу оног полупречника Земљиног који спаја њено средиште са Сијеном. Ератостен застаде.

календару одређује се датум Ускрса по менама Месеца, али је правило по којем се те мене рачунају различито од оног у Јулијанском календару. Оба рачуна слажу се у томе да су им резултати погрешни.

првобитног, научног, текста и замењивање са побожним претставља нам судбину наука у средњем веку, а васпостављање оног првог текста - ту је истинити догађај био песник дивне једне алегорије - обнову и препород наука при крају средњег

рачун извршити врло тачно, нарочито онда када пун Месец падне око поноћи између суботе и недеље, рачунајући по времену оног меридијана који пролази кроз куполу храма Христова гроба у Јерусалиму.

Овај потоњи свршио је Терезијанску Војну Академију у Винернојштату, отишао у Србију и прешао, после оног прелазног звања у Управи Београда, у српску војску где је постигао чин пуковника генералштаба.

Великим гестом показује присутнима, као свештеник еванђеље, велики манускрипт који је малочас извадио из оног свежња хартије, па га полаже на зелену чоју стола. Слушајмо шта говори! „Врло поштована господо!

То је некад била наша учионица. Давно је то било, али се живо сећам оног доба. Ја, сам долазио на час таман пред подне, јер никаквим средствима овога света није било могуће дигнути ме пре из

Од оног тренутка, који се тако дубоко урезао у мојој памети, ја сам био, све до данас, у ствари, само гост у мом очинском дому.

Ја зацвилех и почех, у болу, да певам ону нашу старинску песму: „Сећаш ли се оног сата, кад глас дође изненада, к’о из ведра неба гром. Да ја морам одлазити, Тебе, драгу оставити, и мој мили родни дом!

Нашем разговору не беше краја. Сетисмо се оних времена када је библиотека била смештена још у старом буџаку, па онда оног доба када се већ зидало ново велико крило зграде са бетонским конструкцијама по моме проналаску оне зиме када су ме

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Челик срце је у груди! Челик срце, боже свети, Тврђе него бајонети! Згинућемо ако треба – Ал' гле оног плавог неба, И гле, ове сабље ковне, Сабље ковне чудотворне!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана! Буд тамо, код куће, нисам на миру од оног старог, оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру не остави од вике и

Пићу, хоћу, чак и опићу се. СВИ (пију). ХАЏИ РИСТА (Стани): Стано, за вечерас да ми спремиш... Али, да ли има још оног, мога вина, што смо га ја и побратим пили? СТАНА Има, има. Чува се.

А нана им никада, никада неће доћи! Ах! Када буду порасла, деца моја, о нани ће само зла слушати... Гле оног старијег шврћу, како ми паметно око има и лепу округлу татину главу... (Окреће се.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

И Сека је повучена са оног првог плана на који паланчани тако радо истурују своју децу, само ако икако могу. Још побољева, нема радости од ње.

И деси се чудо. Нога ојача, Сека оживе и пролепша се, и врати се кући у сељачком оделу оног краја, као нека фина лутка. Али се и мајстор Коста вратио преображен.

„И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и други свет.

Сека је родила мртво дете, не осећа се најбоље, муж њен пише да би добро било да је неко одведе до оног блата где се некад лечила. „Ко да је води!” — бризнуо је у плач мајстор Коста.

Изгрдим момка, оног пустог коцкара Милана, кога би требало и да избијем, али ми одједаред дође жао што је слуга, и окренем се и шмркам.

— Хја, тако је то било и биће код трулих газда: једна беба, десет вампира. Чуће се с оног света и Петар, и мати Петрова и Тошина. Она је поквасила сермију, њено је оно што је најбоље.

Чу ли, на погребу капетанову, оног вашег ђаволског господин Јоксима? Језик му змија, али памет му ваљаста, што ми кажемо.

Тако се једино и живи... Него, треба мало боље да видим и оног Србу. Чудно говори и много зна, тај балавац... Дете без матере, готова несрећа...

Шта ћете, узела сам дете, па сам се закачила и за родитеље. И преко њих некако и за оног њиховог попа. Јер тај жупник, неки род и помоз-бог им јесте, верујте. Чим се где састану разговору краја нема.

Госпа Нола рече недотупавност: — Можеш радити шта хоћеш, али у Трст нећеш путовати, и нећеш се удати за оног болешљивка.

Шлајфер је сахрањен по лепом времену. Студено, али мирно и сунчано. Дошло је доста свакојаког света, и оног који никада с њим није општио.

Слободна сам једва једаред. Ако Јулица успе да укроти оног вилењака, ко зна, лепа је и она, млада је, а има у њој снага и воља, ко зна, може још све и добро бити...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

А тенерис ассуесцере мултум ест. У детинству се мора учити онај који је рад сентенцију славног оног мужа који је при погледу непријатеља први бацио оружије и почео бегати, цели свет уверењем тресући: Дулце ет децорум

Вашу красоту и љубов ко књижеству у првој ћу оди споменути. Мало је тешка? О, ништа, ја познајем ваше остроумије; од оног дана како сте се досетљиво код вашег господара супруга изговорили, ја сила на ваш разум зидам. Нисте јошт?

содржи красну вашу ћурдију млого година на радост ваше фамилије и проче — не знам друго казати него да је то план за оног филозофа који жели по начину вашем нову републику правити. Но сад, г.

грми, а будући да предња два зуба није имала, зато није ни чудо да при овој грмљавини из уста њени киша од пљувачке на оног следоваше који је био предмет њеног разговора.

Јошт сам на оном месту, и из оног ти предела пишем гди си ме, неверни, оставио. Ја сам најлепше планове правила како ћу те грлити и иберашовати, кад

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

укрштају возови, то и онај други воз има своју тачку и запету и онда ту се сретну две тачке и две запете, од нашег и оног другог воза! — резоновао је Јовица Станковић.

— Шта се смејеш, бре? — пита га паша. — Смешно ми, милостиви пашо, за оног трећег, како ће тај да прогута лубеницу?

Баш штета што ми се разбила ова ћилибарска муштикла, а тако сам је волео... Како би било да сачекам оног инжењера на прозору па да му проспем бокал воде на главу... — Ето, тако то иде редовно.

Најзад, опет као пре, узех акт, одох у дотичну јединицу, магацин бр. 3, али не затекох више тамо оног расходованог, већ једног прекобројног капетана. — Разуме се!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Капетан Ваља се љутио: — Видите оног репоњу, молим вас, како се натоварио. — Пустите их. То је добар знак. Нису, значи, још преморени — размишља

Друмом су шкрипала кола. По некој чудној асоцијацији мисли, сетих се оног убијеног воденичара... Можда се још увек окреће онај воденички камен. Али тамо су сада Немци.

Пуштајући сада густе димове и жмиркајући, обрати се он Ђури: — Виђиде, Ђуро, богати, код оног Арнаутина Селима. Ама понеси пушку и убиј пса, ако само уста отвори.

Потпоручник Рељић упаде: — Људи, пристао бих да ратујем још две године, само да не вучем више топове преко оног крша и камена. Докле живим запамтићу оне муке и напоре. Слушајте!...

Троше оне при том раду последње резерве енергије, да би постигле разрешење оног мучног стања. Нагон за одржавањем влада свуда у природи.

а имаш ли ти стрину? Сви се смеју, па и Енглези. Објасни нам један, како Енглез тражи од оног одрпаног пешака пушку. И новац му чак даје. А овај му оно одговара.

Увидели су одмах разлику између новог и оног старог топа. Француски официр, који је требало да буде као неки инструктор нашим војницима, не може да се начуди како

Ни стопу нисмо узмакли. Усредсређеном артиљеријском ватром разјурисмо их са оног опасног ћувика, одакле су могли најлакше да се сјуре на пут. Морал и вера наново се увлачи у наше душе. 10.

Кренули смо одмах. Али ја из своје свести не могу да истиснем слику оног маларичног болесника и непрестано мислим, како ли је њему сада. А требало би га обавити облогама и дати му аспирин.

Али од мене као да се ипак удаљује, далеко је у висини... Оног клубета нестаје, и са мојих очију као да спаде нека копрена... Почео сам се знојити. Мучио се онај у углу целе ноћи.

Изненађени нашом навалом, Бугари почеше да одступају. Једна наша колона наступала је по средини оног вертикалног ближег крака, где се налазе Метери Степе.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Али (да ли да узвикнем, авај!) зар није могуће да и то ново издвајање новог света из оног старог није извршено по нарочитом закону некога општег! Ево једне тачке мог додира са фатализмом.

Разлика између тела у покрету и путовању и оног у миру, била би као између надраженога младићства и тренутка када је ово потпуно смирено.

Али наиђе ли болест, послаћу по лекара. Налазимо се у таквој баханалији животној да се не можемо ни сетити оног што не доживљујемо.

Прича о расипном сину је лаж! Не донесеш ли свету ма шта од оног што си раније имао и што би му послужило као јемство да се ти враћаш са по пута - а не само зато што си и последњу

препотопски паук, лепи се за застор мог прозора, Никада га, никада га неће моћи пробити, Ја сам најмрачније сунце иза оног застора; Ни Он сам усамљеност моју више неће заробити!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Указа и на невоље које чекају оног ко крене ка извору живота, признаде да се само један гутљај воде—животнице може узети, па заплака.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

У раном добу, када с чежња тајних Трепери душа, с њоме сам се срио На изворима гора завичајних. Од оног часа њезин корак мио Ја свуда чујем, и све мислим на њу, И с њом у срцу носим свијет цио...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Сабље су имале „мухур“, жиг с иницијалима мајстора-ковача или оног коме сабља припада, као и с ликом свеца-заштитника.

је стока једна грдна“, неспособна не само за јунаштво него и за јуначку песму, али за Зоговића она је таква само до оног тренутка кад су на смену домаћим феудалцима дошли турски и кад се пучина — ваљда под благотворним дејством турских

Скочи бане па из грла викну, те набрекну оног хрта жута, доке своју курталиса љубу. Запе љуба бјежат низ планину, он шћаше бјежат у Турака; не даде јој Страхинићу

Нема оног страшнога јунака на шарену коњу великоме“. Тад навали љута Арапија, оде цару триест хиљад' војске. Онда царе Марку књиг

“ Кад је друго јутро освануло, опет виче стража од Арапа: „Навалите, љута Арапијо! Нема оног страшнога јунака на шарену коњу великоме“. А Арапи јуриш учинише, оде цару шесет хиљад' војске.

Кад је треће јутро освануло, опет виче стража од Арапа: „Навалите, љута Арапијо! Нема оног доброга јунака на шарену коњу великоме“. А Арапи јуриш учинише, оде цару сто хиљада војске.

Ето оног страшнога јунака на шарену коњу великоме!“ Онда Марко удри међ' Арапе, на три стране војску рашђерао: једну војску сабљ

“ Ђевер снаши тихо одговара: „Снахо моја, Хајкуна ђевојко, обазри се здесна налијево, па погледај оног ихтијара штоно сједи, као ефендија, у црвеном стиском тетривану, б’јела брада прси му покрила: то је главом старац

мушке главе, од четворо узима тројицу; гле с’ тројица, узима двојицу; гле двојица, онде обојицу; гле је један, и оног једнога. Редак дође Ковиљкином двору да јој иде Мирко и Маринко, да јој иду на цареву војску.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

прва љубав непролазна Љубав чека пожурите где сте У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО ПОДЕЛИМО ГА НА ДВОЈЕ

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Сјећаш ли се како су оно још поодавно жандарми три дана гонили везаног оног момка испод планине, а све због једног револвера. — Их, зар ти мислиш да бих ја издао нашег Николетину?

Гонећи пред собом похватане момке, усташе наиђоше баш испод оног брдељка на коме су Јованче и Стриц чували овце. Видећи наоружане људе, дјечаци се притајише иза једног трна, па чим

— Неко плаче! — шапатом рече Луња. — Ено, иза оног жбуна. — Да погледамо — рече Јованче нешто узбуђеним гласом и одлучно закорачи пут зеленог густиша, а за њим у скоку

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Био је добар мајстор, али сиромах; па ипак је било разлике између оног првог и оног другог, доцније отвореног дућана. Онај први је био мањи и празнији, а овај други већи и пунији.

Био је добар мајстор, али сиромах; па ипак је било разлике између оног првог и оног другог, доцније отвореног дућана. Онај први је био мањи и празнији, а овај други већи и пунији.

ништа не помаже, — тако и овоме само пусте у уши мисао о женидби и женици — и ви сутра лепо не можете више да познате оног јучерашњег сређеног, мирног и задовољног човека! Тек му кажу: „Море, онај „човек“ много се нешто распитује за тебе!

До дућана Мана кујунџије — оног првог у првој глави описаног дућана, у који је мајстор—Мане онако вешто, салтоморталски, ускакао — био је дућан

Тада би обично Мане испружио шију из оног свог малог дућанчета, као гуска из гушчарника кроз летве, и ословљавао би је речима, као што се обично деца

Дошао је и неизоставни наредник Перица, наредник и писар у штабу, назван „лепи Перица“ због оног белог лица и због она два младежа на образу испод десног брка.

вино јевтиније, и, што је главније, не дангуби, — добива у времену, јер се од жупског вина много раније опије него од оног глупог швапског пива.

А у исто време кад је кудила Мана, хвалила је оног Манулаћа чорбаџијског. Хвалила га је и она и све тетке и стрине, а и мајка јој Ташана, чији је он најозбиљнији

— Разбирам си, убаво разбирам. Теб’ ти кеф и мило и наводаџија си за онога зевзека чорбаџи-Јордановог, оног Манулаћа... за њег’ ти мило... — Е, мило ми, де! Што ке ми чиниш?

А на освету је једнако мислио од оног вечера од растанка кад јој је припретио осветом. Али како, на који начин ће јој се осветити, то још није знао, и зато

Тако ће се рестаурирати у очима публике и јавног мњења, које га је држало за ленштину од оног фаталног случаја кад му је једнога дана лист задоцнио, изашао на пола табака, и у његовом рођеном и властитом листу

Прошла читава година од оног кобног вечера, а ствар још једнако стоји да не може бити горе. Мање се, истина, говори, али кад се већ говори о том,