Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Море, господине, остави то. Коме је сад до тога!... Ми страдамо, овај... и како ћу рећи, оногај... као два мученика. Јутрос нас газе, братићу, и туку као стоку, као овај... Их, шта ту !...
Чуј ти само мене. Па кад се он зачуди и запита како и шта је, а ти опет: што ме уби и осрамоти, Господару, зашто оногај ти тако једнога тако рећи свога чиновника и подајника, а?...
— Не мешај се ти, брате, у туђ посао, док нисам и тебе... оногај... — Марш одатле, безобразна животињо! дрекну Веља и стаде се освртати да нађе своју батину.
— Ви сами... чекате учитеља ?... Тхе, шта ћете.. мора се!... А ја баш то гледам оногај... сваки дан, па... па ми баш, овај... жао ми, није вајде... Љубица почиње зверати очима...
— Код таке фајн-жене, брате, тражити сељанке и вући се са њима ноћу по потоцима!... То је... оногај... не да се рећи...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица поче долазити к себи. — Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац... Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем.