Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Он воли лепе речи као лепо цвеће и лепе мелодије; оне га заносе и опијају. Он слика речима, често и мисли речима, сав се предаје ређању лепих, звонких речи.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Зар збиља плаветнило и зеленило снегова и леда око земље, љубичасте магле небеса, које су ван живота, не опијају слађе нето вино? Зар збиља охолост и снага, самоћа звери, слобода и мржња, не опијају слађе него млеко?
Зар збиља охолост и снага, самоћа звери, слобода и мржња, не опијају слађе него млеко? Вечни мрак и вечно небо, што над црквом пада, модра пустиња мора, што се иза ње шири, руменило тела,
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... — Казаше људи што дођоше из општине. Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина?
Ћипико, Иво - Пауци
— опази господин управитељ и погледа на свога старјешину. — Бештије, опијају се, а сутра ће цркавати! —одговори начелник. — Акамоли невоља! — осмиј ехне се пресвијетли господин.