Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— вели поп Ћира из кола. — Срећан пут! — поздрављају га његови, гђа Перса, Пера, па и сама Меланија, која се опора вила од лаке несвестице, у коју је малочас пала кад је видела поп-Спиру у колима у којима ће јој се папа возити.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ст. Луковић ЦЛВИИИ О ЗАШТО? О зашто смо се, зашто смо се срели На мртвој стази опора венења, Под мутним небом маћијског јесења! О, зашто смо се погледали, је ли?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Па још даље, даље, све до данас, све до сутра. Истина, у понеким од тих башта расту и трпке, штуре воћке, оскудна опора сока, дрвенаста укуса; рибизла, чичимак, оскоруша. Но није ли и то лијепо, нема ли и то свој чар?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Загледани сви су у лажљиво време на зиду: о хајдемо! Границе у којима живимо нису границе у којима умиремо. Опора ноћи мртва тела, мртво је срце ал остају дубине. Ноћас би вода саму себе хтела да испије до дна и да отпочине.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Засад је стена још увек празна, поподневно сунце пали у њеним белим зрнима оштре искре, још је опора и непријатна. Али сунце већ нагиње према западу, чеше се већ о оштре врхове високих топола на овој страни реке, сенке
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Покојни Јова граничар говорио је народски: да опора воћка веже човеку уста. Е, сад је његов син имао везана уста као да му је стално међ зубима опора крушка.
Е, сад је његов син имао везана уста као да му је стално међ зубима опора крушка. Над тим устима је искочио снажан јеврејски нос, обао и меснато грбав, широких ноздрва с јаком тамном
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Растужујућа је зора, Сваки месец је грозан, горчином сунца горе. Опојним обамрлостима, љубав, надмела ме опора. О, нек распукне се ова већ лађа! о, нека одем у море! Али, заиста, доста сам плако.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Помијешао бих буве и слонове. Тек пошто му Јованче донесе неку дивљачну биљчицу опора укуса, нађену у процијепу једне стијене, Потрк се разведри. — Е, ово ће већ ићи.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Бијаше код краља неки му удворица виловник делијчина зла и убојица, Вук, ни Мађар ни Србљин, опора, сурова људина, те њему поклони краљ ону деспотину и он како онамо дође, та Максима и прогна одонуд.
О, ледена и опора вашега посла и сирове натуре, љута дима и дубоке провалије! Како се не сетисте кадгод ко вам је дао то добро што сте