Ћипико, Иво - Пауци
Уто је старица средила постељу. Кад бијаше с послом готова, загледа се у сина. —Бићеш уморан? Блид си, пој опочини! И нато тихо изиђе и затвори за собом врата. Иво наново наточи и сит се напије.
Биће ти тешко — ну настој и ти. А све ће бити добро, — утјешљиво докрајчи мати. — 'Ајде „ напиј се још, па пој опочини! Иво изиђе уза стубе, униђе у собу и за собом затвори врата. Бјеше раздражен, немиран.