Ћипико, Иво - Приповетке
Већ се из поља враћају тежаци, домину путем, одмахују дугим, нажуљеним рукама, журе се да уморни опочину од убојите копи. А он стоји још ондје погурен, и не може га се добро назријети.
се силом таласи ломе, и задрти пусти рати око чијих бијелих влажних жала пјене се валови, јурећи у мирне заклонице да опочину. .
'Ајдемо, ноћ је! НА ПРОШТЕЊУ На помолу мора и приморских села зауставише се да опочину. А и беше кроз го крш угрејало; сунце, док се родило, чисто и сјајно, као да је из мора изишло, поче одмах да греје.