Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И тако занет оним сладострасним опојним осећајем он је сањарио како грли, милује и заводи оно лепо и топло тело што се с неким болом подаје, па се ипак смеши
Африка
Њина тела јако снажна, нису намазана палмовим уљем, оним опојним палмовим уљем на које мирише све што долази из Африке.
било ниједног цвета око нас који би могао мирисати као циклама, али вече над саванама било је натопљено ипак њеним опојним мирисом. Јужни Крст, косо пободен, сијао је пред нама.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
“). Те две кратке речи, с упитном интонацијом, дошле су као контрапункт опојним лирским дужинама, којима се одликује Ћопићева нарација.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
преду зима маха над жегом; кад из топле земље бије сувота и драж; кад зелено и чисто модро небо срце драга и пуни га опојним, раздраганим миљем — тога дана изиђох из собе саломљен од силне ватре и узбуђења. Не знам шта ми је било.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
дес дéцоратионс, Драјфусову аферу, и још туце таквих афера заједно, све то с присјеном неке велике петљаније с опојним дрогама у коју би био умијешан нећак предсједника републике, или сам престолонасљедник!...
Петровић, Растко - АФРИКА
Њина тела јако снажна, нису намазана палмовим уљем, оним опојним палмовим уљем на које мирише све што долази из Африке.
било ниједног цвета око нас који би могао мирисати као циклама, али вече над саванама било је натопљено ипак њеним опојним мирисом. Јужни Крст, косо пободен, сијао је пред нама.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Младенци смо, што су дошли на венчање! И невеста наша, Слава Победника, Са венцима рајским свежим и опојним Чека драгог свога крвавога лика, Чека га са стегом и трубама бојним.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Измеђ огледајућих шума, Чини се као да стрели са зеленога брега У хитрог јелена подигнута с лега. И природа сва дише опојним мирисом труљења: Надимљу зато брда, надимљу горе стења, Под које пође кадифена господа на договор; Бор, дивни зелени
Али, заиста, доста сам плако. Растужујућа је зора, Сваки месец је грозан, горчином сунца горе. Опојним обамрлостима, љубав, надмела ме опора. О, нек распукне се ова већ лађа! о, нека одем у море!