Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
На ономе јаблану има ти једна тица орлетица, која има гнијездо тамо и леже младе, али чим јој млади одрасту да би већ могли излетјети и оставити гнијездо, изиће
да би већ могли излетјети и оставити гнијездо, изиће ти из језера страшна једна змија шестокрилка, па уједанпут, када орлетица оде тичићима по храну, испне се на јаблан, и поједе све тичиће.
А тица орлетица, кад се поврати, па не нађе својијех младијех облијеће оно мјесто, те страшно пијуче и дан и ноћ, да је управ жалост
Кад је орлетица видјела своје тичиће живе, зарадова се толико да је својијем чудноватим гласом закречала тако да су све горе одјекивале
— Па гдје је, гдје је тај? — запита орлетица. — Ма гдје ми је, кажите ми. Ја бих га, да ми је ту, од радости и милоште овај час појела!
Онда јој тичићи рекоше да је он отишао, али они не знаду куда. Кад се орлетица смирила, онда јој тичићи рекоше: — Мајко, ми би теби казали за нашега избавитеља, ако нам обећаш да га нећеш
Она им сад обећа. Они се размакну, а Марко се извуче испод њих. Сад орлетица захвали Марку, и рече му нека каже шта хоће да и она њему учини за ту велику љубав.
— Е, мој пријатељу, — вели му орлетица — ако то желиш онда се мораш за то добро спремити. Дакле, чуј ме. Треба ти девет крухова, девет печенијех овнова, и
И док ја све то потрошим, ти ћеш бити горе. Наш Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетица рекла, па оде к њој и рече јој, ако остаје при свом обећању, да се спрема с њим на пут, јер он је приправио попутнину.
Али кад су већ били близу врха, било је већ све потрошено што је он био приправио, међутим орлетица зину још једанпут, а Марко не имајући што да јој баци, брже боље зграби за свој лист, искипе га цијелога и баци јој у
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
На ономе јаблану има ти једина тица орлетица, која има гнијездо тамо и леже младе, али чим јој млади одрасту да би већ могли излетјети и оставити гнијездо, изиђе
да би већ могли излетјети и оставити гнијездо, изиђе ти из језера страшна једна змија шестокрилка, па уједанпут, када орлетица оде тичићима по храну, испне се на јаблан и поједе све тичиће.
А тица орлетица, кад се поврати, па не нађе својијех младијех, облијеће оно мјесто, те страшно пијуче и дан и ноћ, да је управ жалост
Кад је орлетица видјела своје тичиће живе, зарадова се толико да је својим чудноватим гласом закречала тако да су све горе одјекивале,
— Па гдје је, гдје је тај? — запита орлетица. Ма гдје ми је, кажите ми? Ја бих га, да ми је ту, од радости и милоште, овај час појела!
Онда јој тичићи рекоше да је он отишао, али они не знаду куда. Кад се орлетица смирила, онда јој тичићи рекоше: — Мајко, ми би теби казали за нашега избавитеља, ако нам обећаш да га нећеш
Она им сад, обећа. Они се размакну, а Марко се извуче испод њих. Сад орлетица захвали Марку и рече му нека каже шта хоће да и она њему учини за ту велику љубав.
— Е, мој пријатељу, — вели му орлетица — ако то желиш, онда се мораш за то добро спремити. Дакле, чуј ме. Треба ти девет крухова, девет печенијех овнова, и
И док ја све то потрошим, ти ћеш бити горе. Наш Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетица рекла, па оде к њој и рече јој, ако остаје при свом обећању, да се спрема с њим на пут, јер он је приправио попутнину.
Али кад су већ били близу врха, било је већ све потрошено што је он био приправио, међутим орлетица зину још једанпут, а Марко, не имајући што да јој баци, брже-боље зграби за свој лист, искине га цијелога и баци јој у