Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
те бих прстом мало-помало гурао послужавник с карафом воде и с чашом, или бар књигу, по стакленој плочи мог ноћног ормарића. Гурао бих минималним напором, густирајући полагано, све до тачке кад ће превагнути — па трассс!...
је мом кревету — корачање јој се није чуло, тек сам чуо када је цвокнула стаклена здјелица с компотом о плочу ноћног ормарића. Руке су заплесале над здјелицом као два бијела пламена и распрострле бјелину салвете.