Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
улица у правом смислу, само што у средини има мали простор, средсело или зборило, где се скупљају на разговор и где оро игра. Дворови или „авлије“ су прљави и запуштени. Кућа је на два спрата, од којих је доњи за стоку.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кнез се врати у кућу вичући: — Оро, ђецо! Оро! Сви нагрнуше за њим. Милица припали зубљу. Поп Марко, Рако Мргудов, Крцун Сердарев и Перо Пуров одвојише
Кнез се врати у кућу вичући: — Оро, ђецо! Оро! Сви нагрнуше за њим. Милица припали зубљу. Поп Марко, Рако Мргудов, Крцун Сердарев и Перо Пуров одвојише се да
Настадоше узвици: „Гледај га, молим те! не би ли рекао да је стотину пута играо оро!?“ да није зазорно, свак би још додао гласно оно што мишљаше: „Е згоднијег пара не можеш ни замислити!
— А млад и згодан бјеше, те ми га је и данас жао — рече Ћоро без смијеха, искрено. У тај мах разврже се оро, те сви младићи посједаше иза старијих, а женскадија се зби око домаћице, у углу.
Играше се оро. Сва их омладина дочека весело. Послије игре, сви навалише на Крцуна да пјева уз гусле. Он се дуго шчињао, али кад га
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
3оро бела — ма гле турског јада! Сунце грану — ох јад тек је сада. Пламте њима браде на све стране, А полећу тикве обрија
Тад му силе све клонуше, И умор се вати душе, Вас он клону и најзада Тежак њега санак свлада. 3оро бела, зоро мила, Дивно л' си се опремила! Гониш таму, гониш нојцу, Идеш ли јој у помоћцу?
Лете коњи и с њима јунаци, Ал' су бржи орли и облаци: Оро гласа разнео по гора, Е се дижу Српчад на злотвора. Куд пролази витешка дружина, Свуд је чека која десетина.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
мајка и отац иду у сватове, а друго да се и она, Нушка, тога дана проведе: да из наше баште преко зида гледа свадбу и оро што ће се играти целога дана. И Нушка је гледала цели дан.
Покупила камење и трупове што је нашла по башти, наслонила их уза зид до вишње, и попела се на њих, те гледала оро. Био је силан свет у игри. Чак сам и ја играо. Хватао се до најбољих момака.
И отуд је гледала овамо у оро, али тако гледала као да ни у кога не гледа. То је једило момке. Нарочито Младена, црвена, висока момка из њене
И заиста. Ено старојко и још неколико њих устали. Држе се за столице; хтели би оро, али као да им је жао да прекидају песму, па само стоје, заносе се по свирци и рукама, по такту, одобравају: — А, ха..
Жене то једва дочекаше и истрчаше из куће, сада тобож само да гледају, а после ће се већ и оне ухватити у оро. А оро већ почело.
Жене то једва дочекаше и истрчаше из куће, сада тобож само да гледају, а после ће се већ и оне ухватити у оро. А оро већ почело.
Једва се држи. Осећам како у мом скуту отима, чупа своје руке од његове; али он не пушта. Свирачи свирају, оро се већ раширило и почело да допире чак овамо, до нас, а он никако да дигне руку с њених, и да се одвоји и оде.
Освежи се, прибра. Очи јој синуше, образи запламтели, а по њима улепљени прамени јој косе... А са свадбе једнако оро. Почеше пушке. Испрва тиха, дугачка и монотона песма, па после бржа, веселија... А шупељка пишти, те срце кида...
Имала је и девера и свеће, поклона... Била је и игра, чак и „шарено оро“ ... Само што није било вечере, па као што је обичај да се после целе ноћи седи, пије, а сутра испраћа старојко, кум...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
И оде оро зраком пливајућ и стаде јести титанску му плућ; ал' чим нарасте — опет онај смеј, ниједна реч, већ смеј и опет смеј
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Није знала шта ће, јер ето и то дође. Дође да сада ,као свака | мати, која дочека ово весеље, мора прва оро да поведе. Напослетку и свирачи уђоше. Поклонише се пред Тодором и збише се и стадоше до зида уз капију.
А оро никако није престајало. Све се јаче шири, развија. Поче да опасује сву кућу и пуни цело двориште. Већ су околни комшијс
На капији улаз је већ био закрчен. Већ и туђи момци из целе вароши почели да долазе, и хватају се у оро... | А све то одоздо једнако је гледало овамо горе, на њу.
Поникну грнетом додирујући њиме под, тако да као испод земље поче да се разлева свирка, чувено „тешко оро“. — Тодора, Тодора! — повикаше сви.
наваљивали, мучно ће она пристати, особито пред мужем и осталима, старијим, да игра и то баш сад, и то чувено „тешко оро“ — она одмах поче, и то као никада дотле, тако слободно, раздрагано.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Како главари одоше за њим, момчадија ухвати коло а у колу по двојица, по четворица, играху оро, кликћући као орлови, и махајући рукама, као орлови крилима.
Момци их раздвојише, па се помијешаше, те и оне играху оро. Дивно коло, а у томе колу најдивнија вила бјеше Стана Пејова!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Земља дала, помогô ти господ Бог и свети данашњи год! Ко ти о злу мислио, о клину висио, ништа не радио ни браздио, оро ни копô, већ иш’о у савске лугове ћерати дугове! Нити изаш’о из лугова нити ишћерао дугова.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Толе, засвирај радикалку! — сети се Аћим. Тола стаде у средину и засвира радикалско оро. Прошле недеље била је Вукашинова свадба. На њој, сви одреда његови, Аћимови, непријатељи.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Твој жубор, водо, срмени фрулом ћу тужан у осој, оро на присој да заори. Сред ора стидна кад стидана, помени, водо, за мене.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Кад би, уочи Видовдана, полазила чељад из куће на оро, домаћин би свакоме предао по струк б. и рекао: »Да будеш као овај цвет црвен и јак« (Софрић, 16).
Станковић, Борисав - ТАШАНА
КОСТА (улази): Мени, мени. За мој рачун. И младожењско сам оро играо. Ко зна да ли ћу да се женим, па бар овако. И добро сам платио. (Одлази.
Деде, бре, чочеци! Свирка: »Тешко оро«. Чочеци играју. Наза баца јелек. Испред изваљених бегова игра по један чочек.
Чочеци играју. Наза баца јелек. Испред изваљених бегова игра по један чочек. У страни Цигани мушкарци свирају »Тешко оро«; чочеци их прате дахирама. Бегови чочецима лепе меџидије по челима. БЕГОВИ Сароше, где си до сада?
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Колико се пута отац ноћу дизао, ишао с пандурима. А тамо, кажу, сада човек не сме ни да приђе. Песма, оро, пушке! Па и крв често легне. СТАНА (уплашено): Јао, Васка, јао! Зато мајка целе ноћи седи. Нит уздише, нит плаче.
Т’нко и високо кроз ноћ и на месечини свирив. А из серај и башче, куде младе жене и девојке око шеврдан и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма... И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Млађе га, истина, нису могле и смеле љубити, али су га утолико чежњивије кришом гледале, нарочито недељом, кад игра оро на ћошку Шефтели-сокака. Од свију момака он је најлепши био, а у колу најбољи играч, а према свирачима најгалантнији.
мезимица, његово чупе Зоне, недељом оде са другарицама на ћошак пред Калоферлијски хан или на Бит-пазар, где игра оро; или у неку авлију или неки пошири ћорсокак, где се момци и девојке љуљају беле недеље на „нишаљкама“, и где се
па отрче весело тамо где се оро игра. Ту стану. А обично и најрадије стану на какав басамак или камен, — једно да боље виде, а друго да изгледају веће.
И докле год оро траје, или још боље, докле год Мане не пође кући, и она стоји ту, држећи Гену за руку, а када Мане пође, одлазе и оне
СЕДМА У њој ће читатељ наћи све раскошно шаренило и лепоту једног скупа младежи обојега пола, који се скуп зове оро; а том ће приликом већ помало моћи и завирити у душу и скривене осећаје Зоне Замфирове.
Понекад би долазила и до места где се игра оро, али никад сама, већ увек с понеком другарицом и праћена измећарком.
трофеј била је и она песма о њему и лепој Катарини и она нова игра која се уз ту песму играла, — а таје песма: Игра оро код гробљиште. и у оро Катаринке, а до њума млад наредник, леле, туго, млад наредник...
и у оро Катаринке, а до њума млад наредник, леле, туго, млад наредник... А на таквим местима се увек десе и понеки странци,
Отпоче оро. Одиграше неколико игара, и „Криву бањку“ и „Бербатовску“ о „Тедену“ и „Заплањку“; и наизменце водише коло редом први
— Па... нећеш да ми будеш измећарка? — Јок! — рече поносито Калина — Несам за вашу кућу... — А, за оро ли си? Ах, што си па девојче за оро!... — рече пакосно и погледа је презриво од главе до пете. — Зоне, мори!...
— Јок! — рече поносито Калина — Несам за вашу кућу... — А, за оро ли си? Ах, што си па девојче за оро!... — рече пакосно и погледа је презриво од главе до пете. — Зоне, мори!... Не слушај гу, Калино, што збори! Иди си!
Живот си нема од њекња!... — Што, море? — вели запрепашћено Мане и остави цигару. — Ете за оно оро и за играње, — изеде си резилак, ем знајеш как’в резилак!... — Па кој ги рече за оро? Ти ли? — Јок ја!...