Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том пекут се да славу насљеде. Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами
Добри моји синови ни у што сви стали, оружија са плећи врагом дат морали; сисе они змијеве сисати гоне се, са свих страна вражије напасти боје се.
пророци Славу возљубиша, Мене со отроци В пљени оставиша: Дом опшчи презрјевше, Возненавидјевше, О себје пекут еја. Оружија моја Злобње притупљајет, А окови своја На мја возлагајет: Чада удручаја Ногами топтаја Враг мој злоковарни.
чада Уж расвирјепјели (Каја мње отрада), В упорност приспјели; Утробу терзајут Моју, раскидајут, Сами уж смјатени. Оружија своја Врагом полагајут Ишчушче покоја, Но не обрјетајут: Завист, мерзост, злоба Меж ими до гроба, Вожда не имушче.
нежним пјеснама серца благомислених земљакиња својих восхиштава, исто тако је и сочинитељ ових стихова, посреди шума оружија Музом одушевљен, после славноизвершеног службе своје времене, сугуби лоборни вјенац, на жертвеник отечествене чести
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
— Он легне на десно уво и јуначки поред свога оружија зарче. Може бити да ће гдиком неправо бити што смо Роману у присуствију нас свију отпочивати допустили; но кад
Но со тим друге у већу јарост подигне. Тридесет њи, који буџу, који вилу подигну и немилостиво ова своја оружија, кад до Романа стигну, у движеније ставе, тако да овај витез, подобно оном из Манхе, у несвест падне.