Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И реч што никад не занеми, И вечно будна божја струна. А као песник, ти ћеш бити Странац у свету и у гори: Од осама се што усхити, Од хладних звезда што сагори. ПУТ Да пођем уз реку, све до врела, Да знам и извор и ушће!
А од тебе се никад нисам одвајао, Стога и не бех самац у дну свих осама... Због тебе сам се клео и за те кајао, Кад падне горко вече по горским косама.
Кад мину месец жут за косама, Тада с небеских црних ледина, — Као кап паде та реч једина: Тад појмих шта је моја осама... И појмих као отет чарима, Шта значи страх мој међу стварима.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
пригњечен, потлачен удрученије — притисак, јарам уже — већ ујазвити — ранити уједињен — усамљен уједињеније — осама, самоћа укрепљавати — окрепљивати улезити — улазити улучити — добити уљубити се — заљубити се умиљен — дирнут,
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И нечујно да све прође к'о тичији лет Без трзања и мисли; нити да ме дира Ход прошлости и сутона, осама и свет. Да сећања покрије један облак мира, И будућност моја цела да ми буде хлад На коме ће дан по дан мртав да се
Подижем будућност са својих осама! У њој ће све бити мило и весело! И топло, и љупко к'о узглавље њено — Као коса, уста, врат, груди и тело. 1905.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Човек се плаши да ће и нека лична пријатељства дубоко у себи, интимно, покопати. Са сваком великом несрећом осама око нас расте.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
КРАЈ ПУТА 21 ПОЗНОЈ 23 ВРБЕ 25 СУТОН 27 ТРУБА 28 СЕСТРИ У ПОКОЈУ 30 БДЕЊА 32 МОЛИТВА 33 ГОСПИ 34 БОЖЈАК 36 ДВЕ РАНЕ 38 ОСАМА НА ТРГУ 40 ПРЕДВЕЧЕРЈЕ 42 ТРАГ 43 ЈЕДИНОЈ 45 МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА 47 СИВИ
Самотна уздрхти бреза и твоје тело. Приклони главу рамену мом, горама у руј. Страх, осама ме, уза ме ти. Заспала травка, сен из незнани, самотну ме о чуј.
Тихо се тамо сјаранило што се крваво мрзи овде и љуби. Нема за мене биља овде доле. ОСАМА НА ТРГУ То куда непроход им, чудно ми се отвори пут. То куда ступај их лаки, стукнем, брале.
Плач и смех врве у вреви, букћу као смола, бледи проносе тугу. И ја бих у вреви да врвим, осама на тргу ме снађе, тишина њином хуку: куд они шестарим, са рујних лица штијем лобање коб.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Овде се распадам при сваком удару капље о склиску стену, тамо бих од мучких погледа своје браће. Овде ме разједа осама, тамо такође.