Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
И гледам како тај храст, отад олује, шумни бог, бог коме сунце изгрева из круне, освиће у неком зимском јутру као нарамак дрва крај фуруне.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Ух, чајине! — рече Крцун. — Али њека! Већ је крај зими. Ноћас је срета љето. — Како то! — пита Јанко. — Па освиће Сретење, а ми бајемо да се тада сусреће зима са љетом; она одлази а оно долази.
— Што би, кнеже?! Говори, ако си божји, како ти не бих помогао!? — Ево шта је! Сјутра ми је крсно име, црно ми освиће! И ја ето у оволикој пометњи заборавих, а звах силне званице, који ништа не знају за ову нашу нову жалост!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
МОРОВИЋ Четврт уре прх и лепет. Трипут тројком гађам девет. Моровићем, у освиће, једначе се смрт и биће. С нечим петим нешто треће тек крилима залепеће.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
НЕОБИЧНА ПСОГЛАВИ Псоглави (или пасоглави или и џиганде) „живе у пећинама тамо негдје у мрачају, у земљи гдје дан не освиће, и сунце не свијетли. Са свијем су као и други људи, само имају пасју главу, гвоздене зубе, и око на врх чела.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Нова краљица видећи прво и друго јутро да њезину мужу освиће испод главе по сто цекина, зачуди се и треће јутро кридимице украде мужу | педесет а педесет остави му; али кад јој се
Ћипико, Иво - Приповетке
Размишља: „И сутра освиће дан, ко зна да бог провиди за духан и крух!” Још дуго би се тјешио том надом и не би с мјеста кренуо, да није опазио
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Глава да ти се заврти пред том замршеном мрежом бјегунаца и гонилаца. Друмом подно Гаја сваког јутра освиће новоутабан траг дјечјих ногу. Ђаци пролазе у школу.