Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
„Ти мени тежак? Ја те и не осећам, колик' да те и није на свешу”.| Наравоученије Ово је за оне који о себи одвећ много мисле.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Он приђе Алекси, узе му руку и ороси је сузама: — Бабо!... Ја осећам да ми је бог опростио!... Опрости и ти за онолике твоје муке и невоље!... А који је то родитељ што мрзи своје дете?
И досад је твоја рука падала на моје раме и обвијала се око мога паса, али овог чуда није са мном било!... Ја осећам да ће ми срце излетити из прсију ако ме се само дотакнеш... Полудећу, знаш ли, полудећу!...
Хоће ли око нас бити кога да нас надгледа и понуди?... Хеј, браћо моја!... Ја сам можда луд, али овде, у души својој, осећам да је паметно што вам говорим!... Послушајте ме, па се нећете кајати! Ко зна шта нам носи дан а шта ноћ!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И осећам где се буди, тихим шумом, Успавана душа ствари око мене. И мирише море рибом; док за хумом Свод се стакли, шири, мру
Мир. То је свечани тренут кад се сања. И кад душа хоће да остане сама. Често у те сате са сузом у оку Ја осећам тихо у болима дугим: Све је покидано са мном и са другим, И чекам однекуд нову реч дубоку, И докле се деле
Да ми мисли знате једини бог и ти; Да те за леђима осећам, на миру; Да ни реч ни поглед не могу ти скрити; Да знаш где је отвор на моме панциру.
у народ да му покажем моју силу и да га казним, проливши његову крв, и запаливши његову жетву, и отевши његове жене, осећам на себи поглед гордог презирања само тог једног човека. Отруј га, даћу ти један град и најлепши камен из мог жезла.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Боље, хвала богу! — рече болесник. — Баш осећам кад ме господин помоћник удари на ону телеграфску машину да ми вади ватру, а да ми раде нерви!
се покоју, отпуштам стражу и опет знам да мајкино уво слуша сваки мој дах, да свећа још гори, да њено срце шиљбочи. Осећам како ми се тресе ресица, како таласи пљускају, али је вода врућа и црна као мастило.
који, кад су врата шкрипнула, беше укочено управљен поврх њих — тек сам, велим, одшкринуо врата, а неки затварач који осећам да је унутра, у мени, хтеде их против моје воље и силом залупити и оставити ме напољу.
Јер она је утеха и живот! Ето. Ја тако волим чича-Ђорђа и тужим за њим, ја видим, ја поимам, ја осећам сву његову несрећу, и сâм сам несрећан и безутешан. Али ја видим њу поред њега, и све добива други изглед.
исправи и поверљиво махну руком, и тако слатко каже моје име: „Јанко, Јанко”, и онда још нешто, али не знам шта, само осећам да је нешто предано, поверљиво — љубавно.
— Одведоше — каже он. Опет ћуте, само мати час пô усекњује се, а ја чисто осећам како плаче. — Митре, тако ти бога, тако ти ове наше деце, остави се, брате, друговања с ђаволом.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Зар толицну чашицу, па и њу само до пола? — протестује гђа Сида. — Верујте, не могу више. Одмах осећам како штетно утиче на организам и конштрукцију тела. — А затим се диже и поклони учтиво.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Али сама Савка ме молила да останете! — Не могу. — Дакле, ви никакву љубав не осећате. — Ја осећам, те како осећам, ал' ми је љубав већ на врх носа изишла. Ја већ не могу дуго љубав проводити; наумио сам се женити.
— Али сама Савка ме молила да останете! — Не могу. — Дакле, ви никакву љубав не осећате. — Ја осећам, те како осећам, ал' ми је љубав већ на врх носа изишла. Ја већ не могу дуго љубав проводити; наумио сам се женити.
Ја сам срећно кући допутовао. Не знам ви јесте л’ здрави. Ви сте могли приметити из моји’ очију оно што према вама осећам; ако и ви то исто осећате онда смо ви и ја најсрећнији људи.
Није баш од најновијег света, ал’, опет, види се да је отворен. Управо да кажем да никакву љубав спрам њега не осећам, али мислим моћи ће се трпети. — Како се не би могао трпети! Видиш га како је здрав и једар — тај јектику добити неће.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи. Јест, мора, мора доћи, до новог рата. А зашто мора доћи ја не знам и да ме човек
Ја не знам и никад ништа не могу знати. Али осећам неку мутну, болну и збркану напетост у свима силама око себе и у себи.
И ту напетост ја не умем да изразим а осећам је и у ваздуху и у стварима, које као да су све од меса и мишића и сока и елана.
Чак сам се бојао оне радости и са зебњом је очекивао. Јест нашто се варати? У целој природи осећам нешто потмуло. набујало, надошло и сочно што улива неки грозан немир и сав ваздух као да је пун крви и пене.
Дакле, напред у неизвесно, у коме је само смрт извесна! Ево осећам лепо, како ме милује црно крило гавраново”. Два дана иза тога, пред вече двадесет петога јула, Јуришић је журно
Међутим, више него сваки други ја осећам потребу јасноће и то је један од мојих непостижних идеала. Ја болујем од неподношљиве неодређености; двоумица то је
амо-тамо између, гаравих, брадатих људи овуда по јаругама и кршевима, стежем срце да не препукне од експлозије, а осећам да ником ни зашта нисам крив и не кривим никога.
„Господе, — пи сала је — зашто си ме ставио на оваке жестоке, грозне муке? Зашто си ме убио? Ја заиста осећам да више нисам једно. цело биће. Ја се мучим, ја лудујем ја сам смрвљена, ја не умем већ да се изразим.
Само осећам да морам да плачем са свим а њима, и тражим све оне што плачу, — само њих свуда тражим. И све оне успеле офанзиве и
Па и ја певам, пијем, ждерем, играм, и све радим у неком бунилу, а осећам добро како живот плете и мрси нешто око мене страшно, непојмљиво и фатално.
А је ли тако? Јесам ли ја преображен заиста, осећам ли ону хармонију, онај мир, онај рајски мир „среће што плаче?“ не осећам, ни издалека не осећам.
А је ли тако? Јесам ли ја преображен заиста, осећам ли ону хармонију, онај мир, онај рајски мир „среће што плаче?“ не осећам, ни издалека не осећам. Љубав је оно фино лично оплемењавања, она уклања оне прљаве мисли, чини човека бољим. А ја?
Африка
Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима. Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене.
Црнац који весла трепери испред нас, час надуваван, час сплашњаван, усред ове гасне лупе. Осећам задовољство и несвесно што ми је пола грама кинина у организму.
ми их дају, али кад сам већ платио, неко трећи који им прилази нешто им каже, на шта они опет захтевају стару цену. Осећам да је вредност тих маски далеко већа, и у самој Африци, али наљућен што зацењују не што мисле да толико вреди, већ да
Како се не узбудити онда тим! Стегнутог срца, као деца у ноћи, ја осећам скоро нелагодност од овог џиновства у природи.
Они сви спавају јер је за њих ово вече сувише хладно. Ја и сам осећам свежину, јер чим се изиђе из појаса прашуме у савану, разлика је између температуре дана и ноћи врло велика.
Обојици мојих момака допуштам да избаце из џакова сву садржину па да их употребе као покриваче. Сâм ја толико осећам хладноћу да једва дочекам прву светлост свитања.
Одједном осећам такву муку од врућине, сунца, светлости, мириса на суву рибу, уља од палме, чекања и љутње, да имам утисак да ћу се
Жене пролазе кроз савану са калбасима на главама и једва се виде из била. Осећам се изврсно, ушушкано и меко на овом камиону који ме носи у дубину.
Већ неколико дана да се ја јутром више не осећам онако оран као првих дана у Африци. Тек пред подне престајем бити грозничав, горак и нерасположен.
Они се задувавају; дрво клизи са њихових темена, и њихов напор у први мах изгледа огроман. Помало осећам грижу савести што тежим на теменима тих бедника, иако ми кажу да се сâм не смем замарати ако не желим тропску
то примио као личну увреду), и продужавамо под небом величанственим; тако блиским да осећам скоро звезде по свом лицу.
Да бих је видео, ја надносим лампу против олује над воду, коју осећам већ и иначе по свежини која са ње бије и по једва чујном удару таласића о обалу.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ПАВЛЕ: Не знам на колико, не знам ни куда; у непознатом правцу, на неодређено време. Немам засад јасне намере, али осећам потребу да се уклоним, да се удаљим, да се осамим, да преболим.
РИНА: Ја то не чиним што хоћу да те убедим у своју љубав, већ тако осећам, осећам да тако морам да чиним. НОВАКОВИЋ (љуби јој руку). Збогом, злато моје! РИНА: Боже мој, како сам детињаста!
РИНА: Ја то не чиним што хоћу да те убедим у своју љубав, већ тако осећам, осећам да тако морам да чиним. НОВАКОВИЋ (љуби јој руку). Збогом, злато моје! РИНА: Боже мој, како сам детињаста!
СПАСОЈЕ: Да, дефинитиван. МАРИЋ: Пошто сам ја по целој ствари донео дефинитивну одлуку, не осећам потребу још и за неки дефинитиван разговор; па ипак, дошао сам да чујем.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Пљеснувши га по рамену, рекох да идеја није лоша, али да се не осећам спремним за то. - Није такав посао за мене, Атамане! - Ти, будало!
Мрак је падао нагло и готово чујно, и кад сам престао да се смејем, чинило ми се да га осећам на образима, на рукама, и свему. — Могао бих се заљубити у тебе, Рашида! — рекох. — Могао?
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Данас старе филмове приказују на телевизији и ја се помало осећам као да сам покраден. Не, нисам себичан: волим да сви виде филмове који су ми некада били драги, али мислим да није у
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Кад ме позову, бојим се да ми се не допадне друштво или ја друштву, а ако ме нико не позове, а ја се онда осећам некако усамљен и заборављен.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Док ће ти она мени — да ти покажем сабљу. Каку сабљу, питам ја, каже: ону у соби. Ајде да видим. А осећам колко је сати. Уведе ти она мене у собу...
Ја сам се овде у Алаху смирила. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: у Алаху? ХАСАНАГИНИЦА: Одједном ми се одасвуд указује. Осећам га у води, у мирису кадуље, у укусу бадема, у чешљу кад се чешљам, у маслини, у коњу, у црвеном и плавом концу,
Променило се нешто у мени. Ко да сам почела да разумем — и коленом! Како да ти то објасним? Осећам се тако, ко да је и моја кожа научила да мисли... Видим да не разумеш... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ајде, не фантазирај!
Досад сам осећала само бол. И зато што губим дете, и зато што се са мном тако поступа. Али сад осећам страх... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Да ти приставим чај? Оћеш од липе? Од шипурка? Од трешњиних петељки?
Иначе не би стигли да набавимо. Треба у кући увек имати резерву. ХАСАНАГИНИЦА: Осећам само гађење и страх. Плашим се јоргана којим се покривам, плашим се јастука на који спуштам главу; плашим се
Све ми је конопце с руку одрешио мрак! Нема људи, само дрвеће, осећам у себи други разум, друге моћи, ништа ме не стеже, дишем пуним плућима, слободно летим преко воде, сијам, ко да
пун поток облака... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Нисмо дошли да просјачимо, па да чекамо да нам се смилује! Да знаш, осећам се врло смешно! А још смо и покисли... Само ми још фали да назебем...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
ћу да те метем у крило, раскопчам ти јелек, и, увив моје лице твојом косом, загњурим га у твоја бујна, топла недра, и осећам додир твоје меке, нежне, топле коже и сишем, сишем... Ђипих. Ухвати ме страх.
Стоји она и чека. Ја једнако ћутим, а осећам ватру од њене близине. Почех да кидам један повећи грозд. Не могу, јак. — На ти косирче! — шану и пружи ми га.
Окренух се, а она се сагла чак до земље и ногама клеца. Једва се држи. Осећам како у мом скуту отима, чупа своје руке од његове; али он не пушта.
А недра јој топла, тврда. Чисто осећам како се неке грудвице растварају и крше у њеним недрима под мојим лактом. Чак ми и ноге горе од њене топлоте...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
»Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!« — Дотакнух се, загрлих је, манито ми срце бије, у жестини и заносу већ осећам бујну косу, што се по мом лицу ппоцy, мириси ми обасуше свак' задисак жељне душе.
БОГОРОДИЦИ Јуле, ћерке Пере Сегединца Ох, мајко света, Богородице, што слуга ти на мене каже лик, у јаду ти се налик осећам, помози ми, да, слаба, научим олакшати бар осталима бол, те сваки јад, ублажен, утишан, да грдној мојој рани буде лек.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Наклоност коју два лица к једној истој ствари осећају. Мој комша дакле има наклоности к овим талирима: то исто осећам и ја, следователно, ми се у симпатији наодимо, која нама, као сусједима, на сваки начин приличи.
Зато се можемо по вољи разговарати. МИЛАН: Господична Љубо, вами је позната моја наклоност, коју к вама осећам. Да је ова наклоност с ваше стране примљена, имао сам доста прилике приметити. Зато држим за нужно, да се објаснимо.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
ТРИФИЋ: Добро, обуци је. СУЛТАНА: Добро, обуци је, иди као шљокавица по вароши. Мислиш, не осећам ја шта ти мислиш? Ти си муж! Други би љусно од једа кад би видио да му је жена незадовољна, а он се јошт радује.
Оћеш да се најпре жива искидам, пак онда да ми купиш штогод? Мислиш да сам ја пањ, да ништа не осећам? док сам била код родитеља, сваки ми је могао угодити, а код тебе не може. Код тебе сам пакосна, код тебе сам...
Лалић, Иван В. - ПИСМО
(12. ВИИ 1989) СТРАМБОТТІ 1 Кад ноћу дишеш, ја у полутами Осећам како тишина светлуца, Док слушам како поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Све сâм отмен свет! Где год се окренеш — нека величина, на часну реч! Молим? Осећам се некако свечано, како да вам кажем... Као да сам и ја једна од ваших!
Други су углавном заокупљени сами собом. Не масирам вас? Знате, вечерас ми је ноћ од брбљања. Без везе. Једноставно, осећам да из мене тече нешто као нека поплава, а и ова винчуга... Ох, опростите — наш породични израз за вино!
Ох, опростите — наш породични израз за вино! Баш се осећам некако луцкасто. Управо је дивно што сам с вама, само кад би наишао неко познат да ме види, неко ко ме не трпи,
Не можеш замислити како ми је? С тобом се осећам тако младо и тако шашаво ...“ Мислим, човек мора да буде заиста потпуни кретен, то јест да је за длаку избегао теглу
“ Како вам то звучи! А? А тек ово: „Имам тридесет и седам година. Када сам с тобом, осећам се као да ми је двадесет, а понашам се као да ми је петнаест!
То сам схватила тек касније. Дакле, на свој рођендан, одох, наравски, тамо. Брод је у очајном стању. Ни ја се не осећам много боље, ако већ оћете да знате како се осећам.
Брод је у очајном стању. Ни ја се не осећам много боље, ако већ оћете да знате како се осећам. И ја сам се насукала, напукла сам са стране и поврх свега, још и пропуштам воду, прокишњавам. Све.
Ево сада! Хоћу да ћутим и слушам музику која ми допада и да ништа не чекам, већ само да постојим, тако некако — да осећам руке, ноге, зубе, непца, косу; једном речју, оћу да баш сад живим, ако си разумео шта оћу да кажем? А ти, шта ти радиш?
Нисам ни ја од јуче! Познајем те системе. И ма шта да ми се догађа, увек се осећам као на трибинама, као да посматрам саму себе како трчим по стази на десет хиљада метара са животним препрекама, па
десет ујутро до подне на матинеу, биће фурања на Аду Циганлију, глуварења и зезања; свега ће да буде, на часну реч — осећам то некако, и осећам још да нисам баш створена за патњу и те системе, ма шта се догађало, јер, биће толико лепих ствари
на матинеу, биће фурања на Аду Циганлију, глуварења и зезања; свега ће да буде, на часну реч — осећам то некако, и осећам још да нисам баш створена за патњу и те системе, ма шта се догађало, јер, биће толико лепих ствари због којих човек,
Морам да вам признам, и данас осећам нешто као благу муку када ми нетко спомене те декоративне кафане на гласу! Њихови власници мисле да је довољно
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
ЈЕЛИЦА: Млоги љубовници по романима нису толико за свадбу марили; но ја ту другојачије осећам. АЛЕКСА: Јер благородније чувствујете сладост љубови.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ У чуду блеје Жућа и мачак, низ пусто поље жито се зиба. Никога нигде. А Тоша ипак: „Осећам опет, мирише риба! Хајдмо на поток, друге нам нема, рибица можда на песку дрема.
Ласта нам пише уз тугу лаку, жицу јој лирску осећам јаку, она је песник у црном фраку. Крава, ко крава, сушта је проза, слова јој личе на стадо коза, од њених речи
опет, исти је био, ко да смо вечно основци ђаци, у тешком трену, пред митраљезом, својим се телом преда ме баци. Осећам и сад, што ћу вам крити, он ме, и мртав, вечито штити . . .
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Од првога часа, од сасвим првога часа. Само ја нисам знао да изразим шта осећам, нисам знао ко проповеда исто; није имао ко да ми објасни. Је ли, Марија?
— Немогуће је метнути је у постељу док ја нисам с њом. То је кукњава. Она је моја зеница, моја мезимица. Не осећам скоро да нису моје. Одакле долазите, господине? — Из ваше постојбине.
Или да их састављајући изненада прсте, заробим као инсекте. Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли, а све то друго, иако живот као и ја, остаје сићушно око
То се зове бити спреман на сањање. Међутим сам расејан; не започињем никако мисао. Истовремено осећам нелагодност што ћу врло брзо стићи, а овако погодан тренутак за сањање нећу имати све до сутра, или чак ни сутра.
— Чини ми се да бих вас чекао да ујутру. Страшно сам био гладан. Ћутимо. Обавијам је руком и осећам како се тргне али ћути. — Не бојте се, само ћу вас помиловати по лицу. Тако је лепо, не треба да ме се бојите...
Без побуне, без критике. Као сазнање смрти мрава. У средини сам фабрике природе. Осећам како расте и надима се важност судбине мрава а како сплашњава важност судбине Мене. Акватични сусрет у ноћи на чамцу.
Сваки лист има слепи напор да се одвоји од суседних листова како би што потпуније дисао. Осећам то, и онда несвесно раздвајам прсте на рукама како би их ваздух што боље обавио.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди Спокојства слатког не познају моћ.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Изнад жице видика још један прозор сличан моме отвара се. Осећам на рамену хлеба још једну руку и неко грло дрхти с оне стране гласа, више не певам сам.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
САРКА: Ју, право да вам кажем, баш је то уживање једна соба са балконом. Седим тако на балкону па се осећам, право да вам кажем, као да сам рођена на балкону. А свет пролази, пролази, пролази... Кажем вам, право уживање.
АГАТОН: Осећао сам ја још од првога дана кад сам те видео! Сећаш се, Симка, кад сам ти казао: Осећам да ми је ово дете нешто блиско? СИМКА: А знаш шта ја њему кажем, велим му: Као да ми је од срца отпала.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Али... хоћу да ти нешто кажем. Наш растанак можда ће бити дужи. Ти ћеш доћи... не сумњам... али ја сам стар... осећам... — доња му усна задрхта. — Не говори о томе. Све ће добро бити. — Људи смо... ти знаш...
Коњ потону, а мени вода до носа. Осећам како помамно креће ногама и глава му се појави, па кроз нос истера воду као шмрк. И заплива стењући и фркћући...
Само, казао је командир да му је вратимо кад неки наш погине. — Добро, онда води ти рачуна. — Разумем! Осећам како ми се мути по глави. Ови људи као да су потпуно изгубили појам о животу и смрти.
Усиљавао сам се да будем прибран и миран, када готово за вратом осећам дах непријатеља. Ипак, ипак, у батерији је осећање спокојства много веће, јер смо бар поштеђени изненадних препада.
А кад пукне у близини, онда полети земља од потреса ваздуха и осећам како ми прашина клизи низ лице. Негде лево учесташе пуцњи...
Ја сам са командиром. Не видим бојно поље, али по темпу паљбе осећам пулс и ток пешачке ватре. Наши плотуни су били прво пребачајни, онда је командир скраћивао, затим повећавао да љину за
— Тек сада, када смо ослободили Београд, осећам замах наше победе — вели Милутин уча. Истурили смо им престоницу под нос, а не могу ни прстом да је дирну... Сутон је.
Тешим је ја да се не плаши. Али како је она испред мене, то ни ја не Видим, али знам да „Ескило“ познаје пут, и осећам како земља пршти под његовим ногама. Сјурисмо се у поток.
Ја пешке пређох на другу обалу. Командант ме запита да се нисам угрувао. Рекох му да још ништа не осећам. — А, то за твоје године није ништа — теши ме он. — Када сам ја био млађи, падао сам, и нисам знао за себе.
— Он се окрете своме сеизу: — Сјаши и дај коња господину потпоручнику, а ти се врати. Приликом узјахивања осећам како су ми ле ђ а затегнута, а у десном рамену лаки бол. Ишли смо ходом док ја не прикупих дизгине.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Кога ће да умири ово вечито чергарење, ово терање без кривице и реда!.. Море, шта ту !... Знаш ли да чак осећам неко задовољство кад потрпам у канате своје прње, па озго уседнем са женом и дететом, а за душему привежемо козу, па
Зар би Бог допустио ? И зашто, зашто?... Шта хоће он... шта му то остаде неисказано, недовршено ? А знам, осећам да ће се то другом или трећом приликом све исказати. Па онда?... О, та ваљда и Бог гледа са неба на сиротињу !...
»Ето, и то сам видела! ... Вуче ме нека невоља напред, а осећам да не треба ићи. Свеједно, сад бар знам да сам... да сам...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Благоје, чујеш ти мене? СИМКА: Стоји ко одузет! ГИНА: Благоје! БЛАГОЈЕ: Кад је гледам, осећам се ко соба... ГИНА: Ко шта? БЛАГОЈЕ: ...ко соба у коју су унели љубичице!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Упознао сам свет у Приморју и осећам се, као код своје куће, тамо, сад, у сећању. Тај свет и ти играчи имали су врло једноставну политику.
Дугују ми и плате. У Бечу ми траже кирију, не ложи се. Иако је живот у војсци био и глуп и ружан, у свом пуку осећам се као усред неке моје фамилије.
Прем мојом кућом, видим да стоји права, кошчата, једна стара жена. Која чека. То је моја мати. Кад је узимам за руку, осећам како јој рука дрхти и како се сва стреса.
Тежак и огроман мрак Арсенала задржава кола и коњи полазе у корак. Доле, у дубини магле, осећам воду. Све је мокро. Он ми се међутим једнако јада. Мирним гласом. Броји. Говори о хлебу и не мрзи никог.
Кад је месечина била, она се свлачила крај прозора. Осећам нешто бело, витко, сузно, како одлази од мене; бело као роса водоскока кад ветар духне.
са мало разумљиве афектације, знам да су плави зидови небеса огромнији; видим звездане површине река, шума и гора, и осећам да ћу једном, тешким кораком, ходати по њима, давно заборавивши све ово. Опростите што тешко прелазим на ствар.
Стене су разбијене и набацане, као степенице, све дубље и дубље. Осећам да се оне спуштају огромне, горостасне, чак на дну мора.
Осећам да се оне спуштају огромне, горостасне, чак на дну мора. Стојим прав, и осећам мир, тамо далеко, на прузи видика, која, модра и широка, обавија небеса.
А чим се, у зору, пробудим, и отворим прозор, над овим непознатим градићима, ја, опет, све више, осећам да све ове куће лебде у зраку, и певам.
Блед и уморан излазим из цркве, осећам како дрхтим, и смешим се. Проводим три вечери, живећи у мрачним улицама, крај тих цркава.
Међутим, то не значи да желим да дам неки нарочити смисао томе да сам ушао у литературу. Напротив, велико је то да осећам да дишу они који за нама иду, и да ће их увек бити, који су готови да положе живот, тако, на неком ћошку.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу; нешто ми зуји у ушима, жеђ да ме умори, а поглед уморан, те једва гледам.
— Јеси ли видео ко смо ми? — упита поносно механџија. — Видео сам — одговорим механично, а осећам како ме снага издала и глава бучи од чудних утисака.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ако ти је до смрти, иди код ње. — Море, да видиш, нисам ни далеко. Целе зиме нешто не ваљам, а има недеља дана како осећам велики терет под грудима.... Све ме нешто дави, а не смем ником да кажем... Овако под лажицом, баш овде ет’...
А ја лешкарим тако и ћутим и мислим. Управо не мислим, јер за тај посао слабо марим, него ’нако некако осећам да ми се срце леди и стеже, кад погледам моје малишане. Заигра ми јабучица, затрепћу капци на очима и сузе саме потеку.
Заигра ми јабучица, затрепћу капци на очима и сузе саме потеку... Чудна ствар! Како сам пао у постељу, осећам да могу плакати кад год хоћу.
Гле само како су сви здрави и весели ! А ја ? Ја само осуђен, одвојен од света. осећам јасно близину смрти. За њих је живот, а за мене«...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
таму, Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не осећам тако.
Очаран, без свега што ме давно гуши, Осећам под сјајем ове прве ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и
То роса, тихо као сен, Пада на лист и цвет, И блага ноћ за један трен Освежи цео свет. И ја осећам у тај сат, Тајанствен, црн, и глух, Док као нежни, вити влат Мој болни дршће дух, Да то у тами неки Бог Над светом
Дај ми уста твоја, дај могућност тајну! Јер осећам стално распадање бића, И док покрај мене мре природа млада, Нечујно, у самом почетку развића, И црном равницом тихо
Ноћ мирише, И душу мучи силни песимизам... ИИ Осећам да нешто у мом срцу труне Лагано и стално. Ко ће ми помоћи? Настане га часом, као цветне круне Што се нагло распу у
Ко ће ми помоћи? Настане га часом, као цветне круне Што се нагло распу у јесење ноћи. Осећам да нешто труне, ал̓ ни јада Нити бола има.
Мрачно и влажно ко у гробу. Мемљиво свуда, свуда гуши. Осећам неку чудну злобу И мрак у мојој тужној души. С кровова ниских облак дима, Влажан и густ, на земљу пада.
Тело се тресе, шкрипе зуби, Осећам мрак у мојој души. Ко плеснив скелет да ме љуби И коштуњавом руком гуши. Тужно, о тужно!
НАСЛЕЂЕ Ја осећам данас да у мени тече Крв предака мојих, јуначких и грубих, И разумем добро, у то мутно вече, Зашто бојне игре у
Ја осећам ипак, испод свежих грана И калема нових, да, ко некад јака, У корену старом струји снажна храна, Неисцрпна крепкост ста
И осећам тада да, ко некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над пламеном који обухвата тама, Стара Црна Госпа запев
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ја, каткад, чистоту срца благу, Лајички живот, ал’ с њим и часе монотоне, Отужне, дуге, што ми похоту крате драгу. Осећам да ми данас већ врло тешко пада Да волим оно што сам толико некад вол’о! Брзо се прља, груби у овом свету јада.
Брзо се прља, груби у овом свету јада. Осећам да сам давно и много шта пребол’о, И срећна прошлост да је сирота прошлост сада.
И над тим колом, и над земним свиме Осећам где се моје биће диже Другоме царству, бесмртности душе, Љубављу својом без мрља и гриже.
Може бити споро, Ал’ ће тек доћи клонулост и задах Да скрију све што волео сам скоро. Осећам да се лагано одваја Стари свет жеља и мисли од мене, Да су ми дани са све мање сјаја, И бледо цвеће спомена да вене.
Само, ја данас у заблуди истој Долазим овде, с похотом, без части Да будем дете у природи чистој. Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шушти и тужна саучешћа
Мом духу, као и мом телу сада Груб додир само ствара радост неку; Осећам нешто тешко као клада У души, неку одвратност далеку...
Ја ипак видим из мртвачких кола Невине људе, и крај злобе њине; Осећам снагу целог светског бола, Знам да су деца земље и прашине. Умиру зраци, природна лепота.
И осећам душом мирис благе амбре И источну радост, и љубав, и страсти Господара старих поносне Алхамбре Што испише пехар крат
И док муком ћути моја мала соба, Ја осећам радост снаге, радост моћи; Осећам да сам, у то мртво доба, Чедо моћних снóва, видовите ноћи, И да скидам ланце
И док муком ћути моја мала соба, Ја осећам радост снаге, радост моћи; Осећам да сам, у то мртво доба, Чедо моћних снóва, видовите ноћи, И да скидам ланце тужног дневног роба.
Јер у том немиру природе и неба И немир се моје душе јасно зрца; Јер са сваком буном осећам да треба Поћи с буном тешко рањенога срца.
— ал’ позно — Да никад ничег нема више... ПРОМЕНА О, тако просто, тужно велим Да нисам више што сам био. Осећам, чешће но што желим, Велики умор драг и мио.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
А за твој камен не брини! Кад сам натоварен, осећам се ко перо! Само још да се подигне летња бугија, па да ме понесе, да ме понесе...
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Не разбирам што говориш, али знам, осећам... Ради што знаш... (Застаје.) Ама, мислим: ако нема овде... Ти си бар пропутовао свет, имаш свуда пријатеље,
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ова песма споро улази у тмину: Ја не видим више од ње помрчину И осећам само тешки тамни звук Како моје руке вуче у даљину.
Иако знам да тамо лежиш Расута сва до задње труни Осећам како амо бежиш. То тражиш лежај у мом телу. На два си места: онде труни, Да бих те овде имо целу!
Све више тамни моја соба. И шкрипе патос, плућа, ствари. И около се хаба роба. И док за својим столом седим, Осећам кичму, даску, јетру. И час се знојим, час се ледим На измишљеном сунцу, ветру.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
„Осећам да ћу да родим.“ Покривала му рамена чергом, лагала, курва. И рекао јој: „Нећеш да ми подвалиш!“ „Зар не видиш?
И пре него што се врећа жита измлела, Ти, синко, бапну на губерицу и завреча као јаре. Руке ми се одузеше, осећам како ми снага оде у другог човека, у тебе, жабо једна мушка.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
таму Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, ма да У том тренутку не осећам тако...
И осећам тада да, к'о некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над племеном које обухвата тама, Стара Црна Госпа запе
И осећам к'о да сам с храстом једно: Кроз жиле к'о да сишем подмлађење, И као да ми крави срце ледно Живота младог, сочног, једр
све шире, Кроз многе слоје простора и доба, Кроз живот цели што се чудно стире Од праотачког до најмлађег гроба; И осећам кроз мене како бије Дах тајни оних што ће за мном стићи, Будућност даљна што још брижно крије: У пупољку се то буде
И у час овај пролетњи и млади, Док свуда пуцка, шушти, струји врење, Ја осећам како у мени ради Живота светског вечно подмлађење. К'о дрвеће и моја душа пупи, И са блаженством сан стварања снива.
Ал' данас љуту ја осећам грижу До саме сржи сваке своје кости, И плачем: сузе једна другу стижу; И грцам: „Мајко, молим те, опрости!
Попа, Васко - КОРА
моје безазлено Дисање моје задихано Не опијај ме Слутим дах зверке Не играм Чујем познати псећи удар Удар зуба о зубе Осећам мрак чељусти Који ми очи отвара Видим Видим не сањам.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Драги мој господине! Ја сам закорачио у шездесетосму годину свог живота... „Не бих вам дао толико“. „...и осећам тегобе старости. Но Свемоћни ме је одржао још довољно крепког, да могу са успехом вршити дужности свог позива“.
“ „Три оченаша“. „У реду!“ Опат размишљаше нешто, па затим рече настојнику: „Знаш Марко, не осећам се баш најбоље. Зато ћу вечерати у својој соби заједно са својим гостом, уморним од дуга путовања.
“ Одједанпут постаде му све јасно и разумљиво. „Ове рушевине нису мртве, оне дишу! Осећам њихов бесмртни дах како струји кроз овај ваздух и оживљава садашњицу.
само незнатно изменили свој изглед, пратим погледом уске улице које су испрекрштале варош уздуж и попреко, а свугде се осећам као код своје куће. Зато радо силазим у тај стари град и шетам по њему, одевен у ношњу тадањег доба.
„Како ми није згодно? Ја сам, иначе, намеравао да потражим неку бољу гостионицу, јер осећам, и то врло убедљиво, глад и жеђ; а у друштву ће ми јело и пиће два пута више пријати“.
“ Он се насмеши. „То још не осећам“. „Али ће годинама доћи време када ћете то осетити!“ „Е, па баш зато морам свом својом снагом искористити садашњицу“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
расположења зависе, рецимо, од тога, на коју ствар заустављам свој поглед или какве природе или врсте звук или шум осећам око себе.
сунчани зрак и славуј, колико сам се пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор свемира и осећам сав онај, буран, пун страсти дах зоре пролећа, кад је ваздух сав од мириса и од цвркута, зујања оса, веселих узвика,
Он одмахну руком И дубоко уздахну. — Знам, побратиме. Али да ми ..је само та мука! — Ја видим, ја осећам да имаш крупнијих брига — рекох. — Зашто ми се не повериш? — Па, ево — рече он — прво: отац ми је обешен.
данас, кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа, да се миче и да тражи, постао разборит и свестан, осећам: да се у мени нешто ново рађа, буди, расте, као да стичем нову једну душу.
Па ипак, ова је карта учинила крај мојој агонији, повратила ме. Јер све до ње провео сам у неком бунилу и тек сад осећам да сам дошао к себи. Кад сам их оставио, удар је оно тако силан да сам био онесвешћен све до ове прве повољне вести.
“ Крајња неучтивост, јер се нисмо лично упознали. Ја осећам да је глупо што ћутим и да је потребно колико-толико да подигнем свој углед, па устајем да одржим здравицу.
истући ћу на мртво име крезубог студента, само ако се буде тамо затекао; тога подсмевала према коме од оног вечера осећам несавладљиву одвратност. Биће русваја. Јест, једино чекам да се снајка мало смири. Јер не би било лепо, части ми.
— Јуначки, Стеване, не бој се! — Прикупим сву снагу и укочим се, али осећам је Добро како гази преко собе на прстима и како ми се приближује.
— Али то је претерано, господине. Не треба допустити... — Кад гледам Грка, господине, онда осећам одушевљење за своју расу, као кад девојка истински осећа срећу што је млада, лепа и невина.
Колико ми се пута, пошто бих угасио свећу и умирио се, учинило да осећам чудне шумове и видим како њена бледа сенка пролеће преко оних безбројних крстића и звездица што их је некад, данима и
Тада ми се учини да летим над земљом и да с вртоглаве висине, доле испод мојих ногу, осећам бескрајну, недогледну даљину. Из трена у трен витло лети све брже, ветар витла све луђе.
Докле овако? Боже, Боже свети, велики! Смилуј ми се! Сажали се на ме. Спаси ме! Спаси ме! Спаси ме!“ Осећам: уста ми се осушила, у слепим очима, у билима, под грлом, под грудима, свуда, лудо брзо бије, куца нешто као чекић;
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна ја почех да живим, Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава К'о једина песма, једино
погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава К'о једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна
се сан, дубине звука И мелодијâ — тад пријатне јаве Опколе мене, и тад моје око Не види више предео од сплина: Ја се осећам подигнут високо, И тад певамо ја и виолина.
и нерве чујем да корача Сенка тишине и нејасна мира, И густа магла лагано се збира У покров бола, у завесу плача. Осећам додир трулог огртача, Себе, да идем из овог оквира, И влагу земље, да линије спира, Док шапат први буди се и јача.
Ја знам једну песму као зима 'ладну. Ја знам једну песму, и њу данас слушам У одмору моме, кад се сутом спушта; И осећам да ме мој полет напушта. Ја знам једну песму, и њу данас слушам.
иста, увек с умним гледом, У тренутку успомена многа Оног доба, ког сад више нема, Јавља ми се као бајка бледа; Ја осећам да се прошлост спрема, Да ми, мртва, живот приповеда.
Ја осећам њу и песму једну, Што је младост к'о свој терет има, Песму чудну, нејасну и чедну, Песму снова, песму о срећнима.
Ја осећам... И у часу махом, Песма стаје, угаси се, свене: Појави се живот с тешким дахом, И све оде у сан, успомене. Видим себе
4 Имао сам и ја своју младост, Сад је гледам и осећам да су Стари дани били једна радост, Једна љубав коју живот расу.
Ја осећам душу и своју и њену: Обе, вечне, стоје на једном осмеху, На једном простору, далеком времену, Које каткад ступа и шапће
Ја не знам више да л' се сећам сада. Ни кад је дош'о облик заборава. И не осећам страсти, ни олује, Ни како дише мир, даљина плава. И ја не чујем сузе, ни славује, Ни кад је дош'о облик заборава.
СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА Понова ево ја налазим себе У плодном крају старога незнања; Понова ево осећам потребе За пали тријумф бола и надања И илузија, и за све потребе, Сарану цвећа, жеља и страдања.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Заиста, како сада то осећам, да сам их онда разумео и неговао уместо што сам их гушио, знатно више бих оставио свету. Али тек у зрелом добу сам
Остали успеси, ма колико били велики, пашће у засенак, али ја осећам да могу мирно да се одмарам на својим ловорикама хиљаду година. ИИИ.
да су се догађаји који су претходили овоме догодили врло давно и уколико покушам да наставим прекинути ток мисли, осећам праву духовну мучнину.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
И данас, када се сетим свога детињства у Идвору, осећам да је главни смисао духовног живота на селу одржавање и неговање старих традиција.
године. Када се и данас сетим оних дана, осећам као што сам увек осећао, да је овај издајнички потез аустријског цара из 1869.
доста говорио о припремама за упис на колеџ и о животу у њему, а усто сам често помињао физичку снагу и борбени дух. Осећам да бих због тога требало да се извиним, али да ли заиста треба да се извињавам?
предавања и јавних говора за време лета у мајчином винограду, што ми је пружало необично задовољство, почео сам да се осећам готово покајнички. Мојој мајци је био познат мој антигерманизам и никад се није с њим слагала.
Али ту се морам зауставити. На себи осећам тешку руку верског фанатика која ме вуче доле. Његов ледени прекорни глас опомиње ме да богословље не дозвољава такво
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Ја се, разуме се, не осећам позваним да говорим о уметности уопште, него једино о књижевности. У ствари, све што сам досад рекао има једну једину
Разумљиво је онда што је и у претпоследњој строфи замисливи исказ „осећам себе кад гледам у траве и ноћи, и воде“ добио преокренут изглед „осећам себе у погледу трава и ноћи, и вода“.
је и у претпоследњој строфи замисливи исказ „осећам себе кад гледам у траве и ноћи, и воде“ добио преокренут изглед „осећам себе у погледу трава и ноћи, и вода“.
Тешко је сада говорити о могућим последицама. Ја се сам не осећам позваним да о томе говорим, као што сам – истину говорећи – мало био позван да доносим суд о тако великоме броју
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
раније (1911) сродне слике у Дисовој Тамници критичари одлучно одбијали пре као бесмислене него као неразумљиве: Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава Ко једина песма, једино
погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава Ко једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава.
рецимо, Бранко Лазаревић, критичар који је иначе с приметном наклоношћу писао о Дису, свеједно за исказ као што је „осећам себе у погледу трава и ноћи, и вода” каже да није ништа друго него „хотимична двосмисленост , несмисленост и тражена
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Да га не гледам. Али опет као у прикојаси: железна кола јуре преко опеване равнице, а ја и не подижући очи осећам где сам — на Паун-Пољу, покрај Бресја или испод Враголије...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Кâ да оде у вис горе, — Не дâ с’ видет’ оку моме; Ја осећам бол откида И жалим за њоме. Хоћеш ми се икад вратит’, Да те боље чувам таде, Мисли моја... или жељо...
Твоје „сутра“ ту ће с’ да наврши. А шта чека овај сметен бес? Ја осећам ране раздеране, Кад ни тебе нема задор наш. — — — — — — — — — — — Слава теби и имену твоме!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
СУНЦЕ Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем. Осећам то померање југа у своме срцу. Мајушно подне се руга у камену, варница што ће осветлити звездани систем мога крвотока.
Петровић, Растко - АФРИКА
Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима. Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене.
Црнац који весла трепери испред нас, час надуваван, час сплашњаван, усред ове гасне лупе. Осећам задовољство и несвесно што ми је пола грама кинина у организму.
ми их дају, али кад сам већ платио, неко трећи који им прилази нешто им каже, на шта они опет захтевају стару цену. Осећам да је вредност тих маски далеко већа, и у самој Африци, али наљућен што зацењују не што мисле да толико вреди, већ да
Како се не узбудити онда тим! Стегнутог срца, као деца у ноћи, ја осећам скоро нелагодност од овог џиновства у природи.
Они сви спавају јер је за њих ово вече сувише хладно. Ја и сам осећам свежину, јер чим се изиђе из појаса прашуме у савану, разлика је између температуре дана и ноћи врло велика.
Обојици мојих момака допуштам да избаце из џакова сву садржину па да их употребе као покриваче. Сâм ја толико осећам хладноћу да једва дочекам прву светлост свитања.
Одједном осећам такву муку од врућине, сунца, светлости, мириса на суву рибу, уља од палме, чекања и љутње, да имам утисак да ћу се
Жене пролазе кроз савану са калбасима на главама и једва се виде из била. Осећам се изврсно, ушушкано и меко на овом камиону који ме носи у дубину.
Већ неколико дана да се ја јутром више не осећам онако оран као првих дана у Африци. Тек пред подне престајем бити грозничав, горак и нерасположен.
Они се задувавају; дрво клизи са њихових темена, и њихов напор у први мах изгледа огроман. Помало осећам грижу савести што тежим на теменима тих бедника, иако ми кажу да се сâм не смем замарати ако не желим тропску
то примио као личну увреду), и продужавамо под небом величанственим; тако блиским да осећам скоро звезде по свом лицу.
Да бих је видео, ја надносим лампу против олује над воду, коју осећам већ и иначе по свежини која са ње бије и по једва чујном удару таласића о обалу.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— ја, знате, увек носим са собом добре кафе; ево и сад имам пуну кутију — па не можете веровати, како се сад добро осећам. Отац прота опипа се при том по своме црвеном појацy који це угледно вио око гојазног, округлог трбушчића.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХХХВИИ Празан је листак овај, Не пише ништ’ на нему, — Ал’ сад ће песма бити, Осећам то по свему. Ах, преварио сам се, Сагрешио сам Богу; Хтео сам све из’касти, — Па ево ништ’ не могу.
“ И тада ми исповеди, Што јој стидак досад скривô, Исповеди: „Ја осећам Испод срца нешто живо.“ Тек то рече, а исток се Зарумени, — дивна слика — Да л’ од жара моје среће, Ил’ од стида
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Затворио сам очи и наслонио чело на стиснуте песнице. Осећам мирис земље. Сетио сам се једнога леша чија је глава била заривена у земљу. Одмакао сам нагло главу...
А она шума чаробна. Моје се груди надимају за животом. Одупро бих се и ногама и рукама. Али осећам како нешто неумољиво притискује из позадине, као да им је задовољство да изгинемо данас.
— Напред! И гомила, устрептала и напрегнута, сручи се на реку. Таласи запљуснуше. Ја пропадох у неки бездан. Осећам како налећу на мене, батргам по води да бих се извукао.
— Ова двојица су болесни. Ићи ћу ја — рече Лука. — Ја се сада осећам потпуно способан — додаје Војин. Са своје стране напоменуо сам да је присуство Лукино овде неопходно, јер је он
Ракетла наново сину. Из ровова позади нас припуцаше пушке и онај се приклони земљи... Осећам како ми се вилице тресу, као у грозници. Сав сам дрхтао. Убише човека! — Ми смо готови — рече Драган. Ишли смо журно.
— Силази доле! — опоменух га. — Извлаче се... Дижу се... Трче десно... Скупљају се. Опет ме обузе немир. Као да осећам неки кобни дах, нешто ме гуши. Смета ми чак и каиш од шлема. Повлачим га прстима надоле. Чини ми се, лакше дишем.
Знате ли, Том — ословљавала га је као да је Американац — ово ме место подсећа на наш врт у Брислу... Тако се пријатно осећам. Али Тома као да није слушао шта она говори, већ је гледао у њу заљубљено и лагано дохвати њену руку.
Слушао сам га као да сам у неком бунилу. Био сам занесен и као да још увек осећам на себи онај продирући поглед Арлетин, који ме просто сажима.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
река, — Кад чујем какву српски брат и сека Сад песму пева, грлом милогласним А лицем ведрим и погледом јасним, — Тад осећам сласт мајчинога млека.
На крилу твоме плодно тек осећам Обилни живот; с чувствама сладосним На крилу твоме ток блаженства Ваља се љупко по грудма м’ младим, И плодно дрво,
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
И поздрави се тој Републици Да ми је мило бреме носити Што ми на слабо раме товари Голема љубав коју осећам За Венецију драгу, премилу. ЛЕОНАРДО: Хвала, Светлости! Ја одох с твојим поздравом Охрабрит срца жена млетачких...
Зар не и мог?... Зар сам туђинка?... Ох, боже мој! У овој земљи, земљи проклетој! Јест, туђинка сам! Јесте, осећам!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Дубоко у мене зарила си нокте. Ја у дивљем вриску чупам своје прси, Гризем сама себе и јаучем док те Осећам где пијеш моје мушке рси.
Измрвљен и крвав, а пијан од злости, Ја осећам: понор очију ме гута, А твој луди танац прожима ми кости, Твој ниобски осмех мозак ми полута.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Макарије Почео сам пре два дана да пијем напитке које ми справља наш нови брат Доротеј. Осећам се већ мало боље. Бол у утроби ми је уминуо.
Окупили су се овде као гроздови чавки, чекају на ред код Доротеја. Осећам неко млако задовољство што сам здрав и није ми баш непријатно што се они муче са својим балама и чиревима.
Испод панцира долама од јарко црвене чоје. На хрпту гребене, крај оскоруше у цвету, стоји коњаник, мој коњаник, и ја осећам како је млад и леп, стасит и снажан, нежан и мио. Правим покрет као да хоћу да му приђем, да му у сусрет пођем.
Мислим о томе како је леп и бујан како му је кожа мека и глатка, осећам је на длану и то ме уопште не збуњује, иако је далеко, ја осећам њену свиласту мекоћу у својим рукама.
како је леп и бујан како му је кожа мека и глатка, осећам је на длану и то ме уопште не збуњује, иако је далеко, ја осећам њену свиласту мекоћу у својим рукама. Дуго пропадам у празнину.
Све се у мени устумарало, ускомешало. Осећам се тако слабашан и ништаван пред тим тајанством. Ниједнога тренутка нисам поверовао у тумачење које је одмах по
Нисам склон мудровању и празном размишљању, радије се крећем него што седим са главом уроњеном међу шаке, али осећам да би ми ваљало кад бих за тренутак одахнуо, отро зној са чела и потражио међу својим мислима истину о себи.
Гледам око себе друге људе заокупљене ситним пословима. Осећам да су задовољни и собом и својом судбином. Све оно што желе ту је, надомак руке, довољно је да се пропну и да га
траве, међу крупним цветовима чију боју нисам у стању да одредим јер се мења: час је црвена, час жута, час зелена. Осећам да је и он ту негде у близини, можда одмах иза мене, чујем му дисање, али се не осврћем, радије чекам да ми приђе.
Желела бих да ми стави дланове на кукове и да ме привуче, снажно, уништавајуће. Осећам већ његов дах на свом врату. Окрећем се јер више нисам у стању да се уздржавам. Ужас! Лауш, стар и уморан.
Чак ни у овој сањарији не усуђујем се да га погледам, осећам како су ми се јагодице зајапуриле, забашурујем поглед дотичући овлаш ивице сребрног пладња на којем је поређана печена
Можда је прави тренутак да то и учиним. Баш сада. Јер први пут, после толико времена, осећам неку лепу, милу благост у души. Горчина је некуда ишчезла, наједном сам измирен са свим и свачим.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди, спокојства слатког не познају моћ.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ту, заштићен двоструким бедемима од осталог света, осећам се неописано добро; ту читам, размишљам, сањам, каткад и дремам.
- Да Вам окренем леђа? - Слушам! Врло се добро осећам у овом оделу, лако је и пространо, само његов опасач је сувише узан за мене. А Ваша одећа је опет мало подугачка.
Ја их склапам, и слушам већ ритмичко ударање безбројних весала лађиних, а осећам и њено благо лелујање. Ми путујемо...
Обишао сам и Принкипска Острва и науживао се њихових лепота. У слободној природи осећам се несравњено боље него међу зидинама Цариграда. Ту дишем слободније и доживљујем више.
Али се ипак не осећам усамљен код толико милих предмета који ме окружују. Када се не шетам по врту или не пишем ни рачунам у његовом
Почео сам да у Бечу, где сам провео своју праву младост, осећам тежину живота у туђини. Моја мајка страховаше да се онде не оженим и сасвим не отуђим и преклињаше ме, у сваком свом
Ту сам, тако рећи, одрастао до научника. Зато се и осећам овде као у својој очинској кући. Када сам се јутрос опет овде појавио, искупише се око мене сви званичници и
То исто осећам и сада, па зато морам погнуте главе да Вас проведем поред тога зида и одведем у мртви свет, какав је била наша Земља
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Говори! Истина, ако ја то све не могу да разумем, као ти, што си толико учио, могу бар да то осетим. Јест, ево осећам ја како је то лепо што говориш.
ТАШАНА (узнемирено, уплашено, звера да ко не чује): Ћути! Ћути! САРОШ (занесено): И кад болестан лежим, осећам како би ми лакше било кад би ме ти неговала.
Ох, видиш? (Приступа јој, надноси се над њом): Ево не дрхтим, не клецам од страсти за твојим телом, већ само осећам како би ми ту, код тебе, било све моје: и срећа, и мир, покој, кућа... Ето шта си ти за мене и каква!
Иза врата вири му завучен стари чибук. АРСЕНИЈЕ (уводећи га): Ту смо, ту, дедо. МИРОН (дрхтећи, поклецујући): Осећам, осећам, синко, да сам ту.
АРСЕНИЈЕ (уводећи га): Ту смо, ту, дедо. МИРОН (дрхтећи, поклецујући): Осећам, осећам, синко, да сам ту. И сада иди ти у цркву до намесника, па види да ли има што да ми нареди, поручи за гробље, и онда се
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
читам о Србији, Босни, Црној Гори, а нарочито о оном Санџаку, који никако не могу да ухватим ни где је ни како је, осећам да ми нешто из срца расте, овде, горе, горе, и груди ми буду тесне.
Не осећам га, као и да није ту, знам га само по његовој умиљатости и ваљаности. Чист, уредан, учтив, послушан. Све му иде од руке
Да попеваш „добротворки”!... Остарила сам. Сви ови моји јади старачки су. Осећам да ћу остати сама, и бојим се самоће. Не убоја се, Ноло, и да су ти рођена деца! Ми у гробље, они за трпезу, јȁ!...
— И за љубав и за новац понављала је тихо госпа Нола. — Нисам учена и не умем ти лепо и тачно казати шта сад осећам. Немило ми је на души, и хладно.
Отидни на гроб Тодору Лазарићу; а на мој, како хоћеш. Право да ти кажем, и ја се овде осећам помало туђа, вуче ме мој крај и обичаји, и можда ћу умрети далеко одавде...
том је старешини казао Павле једаред: — У мени има грађе много, и ја то осећам; али она је сва збркана, а ја, место да сређујем, само додајем...
Тај млад човек је пун рефлексија, и каквих, за његове године! Давно већ ја осећам да у том младићу сазрева пре свега мислилачка способност.
Ја нисам видео ни Шпанију ни Палестину, али осећам да тима мојим друговима завичај може бити само Шпанија или Палестина. Да нису из Шпаније, морали би бити из Палестине.
Идиот неки ми насрне на живот, а ја сам срмвљењ ја се сам смрвим! Ништица нека ме критикује, а ја осећам на себи шапу звери, и крвав сам! — Бранко спустио главу дубоко и ћути. Тако, до сада ипак није знао Павла.
Кратко речено: ја сам се инсталирао у трговини и у стручној журналистици. И морам ти признати, осећам се добро. Морам ти признати још нешто: ја ћу остати у туђем свету. И ту се добро осећам.
И морам ти признати, осећам се добро. Морам ти признати још нешто: ја ћу остати у туђем свету. И ту се добро осећам. Волим своју варошицу, и волим све вас, и тебе нада све, али велики свет ме вуче.
Живот је нас двојицу тако рећи раставио. Али само тако рећи. Ми смо браћа. Ја осећам то кад у очима Павловим читам оданост и привезаност безмало да кажем псета једног. А знам да он то чита у мојим очима.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
« или: »Тај човек добро ради!« — Шта осећам, или снивам, напио сам се вина, почео сам летити? Винка Лозића по бокалу браћо, ви знате како је кад се почне кућа
О! кад би жаркост љубови моје кадра била оно чувствованије код вас подићи које ја даноноћно вас ради осећам.« — и проче. Ова девојка има 20 иљада, осим сребра и шмука.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Ах, лакше ми је наћи путе небеске но стазе живота. Осећам се усамљен, поведи ме, поведи ме!“ И на то је биограф надовезао свој опширан коментар, објашњавајући дубину мисли у
Ја не бих умела рећи шта је то, не бих умела одмах наћи, али осећам тај несклад. Можда је то и тоалета. Глумице често пута облаче хаљине оне боје која одговара њиховоме лицу, али је
Никад у животу нисам јела дрва, не могу више. — Онда ти мора да си већ отрована. — Може бити! — одговори она. — А осећам да ме нешто гребе у гуши. — Е, то је. Ти си већ отрована!
— Па онда, видите, господине председниче, ја се у неку руку осећам невин, јер ту ми песму није диктовала никаква намера, већ више један нагон.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Увиђам то по несигурном ходу мога коња. Жива ограда је нарасла и осећам како ме гране шибају по колену. Старац као сенка одмиче преда мном. Запитах га куд води овај пут.
Али однекуд, из онога грања, као да ми неко дува за врат. Затискујем рупу шаторским крилом. Сада опет осећам како ми улази хладан ваздух у рукав.
А баш и нека се претрпи та рука, кад ми је хладно по целом телу. Нешто мора да се жртвује... У ногама осећам неки неодређени бол, као да ме неко боцка, па не знам да ли је то од жеравице или мраза.
Коњ фркће и подрхтава у хладној води. По гибању његовом осећам како се напреже да извуче ноге из речног глиба. Већ седим на води. Коњ дигао високо главу и само стриже ушима.
— јада се један. — Ја лакше подносим глад кад знам да немам ништа, него кад осећам ову конзерву, на коју стално мислим — објашњава ордонанс Груја.
— Ја и не знам ко то нареди да комисија заседава тамо, код оволиких кућа у граду! — објашњава ми један капетан. Осећам се нелагодно због деце. Размишљам већ где ли ћу наћи ауто да их вратим назад.
— Извини, молим те. Пушио сам целе претпрошле ноћи, јуче цео дан, па ову целу ноћ. Сад осећам како ми мускули дрхте и повраћа ми се. Телефонисте су везивале жице и неко од њих упорно је понављао: „Ало... ало...
Идем гладан, жедан, уморан, измучен, несрећан... ГОРНИЧЕВО 8. август Дижем се сав изломљен са сламе. Тек сад осећам колико ме цело тело боли од јучерашњих падова и напрезања. Подавио сам колена и наслонио главу.
Подавио сам колена и наслонио главу. Најлакше ми је у овом положају. Физичке болове могу још и да поднесем. Али осећам душевну потиштеност. Овога дана смо још даље од наше земље. Ако и на овом положају доживимо пораз... Спаса нам нема.
А то су већ различита душевна стања, те је и наш поглед усплахирен. Земља се обурва од силне ескплозије. Осећам како смрт лепрша над нашим главама, ту је, сад ће.
Заћутао сам бојећи се да се не почну шалити на мој рачун. Али дах ми је кратак и осећам како је пулс убрзан. Опет ме затресе хладноћа, и вилични мускули се згрчише, зуби ми цвокотали.
— Ето видиш... Проћи ће. Сада су ти руке топле! — теши ме Лука. Али сада ме топлота обузима све више. Осећам да ми груди сагоревају и ја као кроз маглу разазнајем предмете. Страх ме је обузео.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Ево једне тачке мог додира са фатализмом. Тај додир пржи ми месо, и осећам бол мозга што је тежак као да је почео да се декомпозира у балаву и слузаву материју.
Рекао сам: чим сам се нашао у њима! не, та је сензација много сложенија. Кад осећам да ми се нешто фатално мора догодити, добијам неку празнину у стомаку, трбух ми се сваки час упија ка кичми, и нужно
Ево ја пишем песме, зато што између три и четири часа не осећам ни за чим другим потребу, но баш за тим. У једанаест и по сам гладан, и ни по коју цену не бих могао певати; потом
чак кад су зли; као да и они сами ме се тиче шта ја у површном свом животу, или у животу обрнутом на другу страну, не осећам бога! Сам ја не мислим никад на болест до тренутка њене појаве, још мање на способност појединих лечника.
толико већ је да спремам дивљу сич му: Поклони Сунце, чија прљи ме врела сачма Залуд ме млеко твоје блажи и враћа моћ Осећам да се буди оно што тако давно зачма У крви нашој, мајко, у праотаца ноћ Неумитно, ђоном ћу газити поља јечма И пијан