Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
За колико осећамо сладост јела и пића? Само док нам кроз грло прођу, пак ту ти им конац. Свака радост у којеј срце, разум и душа
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И шта да икад жали срце јадно, Када је све наше, све што осећамо! ПУТ Да ми је да нађем нови ритам неки, И горду способност којој не знам име, Да свагда без страха пут пређем
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Овде се скривено сачувало старо балканско словенство, нарочито у женама. Ми их осећамо као неке старинске људе, из далеке прошлости, заостале у развитку.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Рекнемо ли даје, можда, реч о аутентичним, занимљивим ствараоцима другог реда, поштовање које осећамо према њиховом посебном дару тиме се ниуколико неће умањити. За Соријана су „Перо, Андерсен, Жил Верн...
Ј. Змаја, Луиса Керола, Едварда Лира и Душана Радовића... Тај, посебан тоналитет, ту умекшану интонацију гласа, осећамо и у неким старим записима и стиховима о зечевима који нису били намењени деци.
Недељом је бежо од божијег храма, У порти се туко са алваџијама. Ми данас осећамо наклоност према овом прокаженом отпаднику, и не прихватамо песниково згражање.
је светлосна тачка од које, повремено и неочекивано, долазе сигнали, сећања, слике, ликови, сазвучја: оно што осећамо, и оно знамо.
Тек кад нестану, закључимо колико су биле значајне за наш живот. Сад, кад Радовића више нема, осећамо, јаче него икад, улогу коју је играо у развоју наше песме за децу, као и у борби за одржавање наше културне и
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Макартур држећи се за лево увце пуно леда, а ми смо одговарали да нема ни благог говора ни о каквом повлачењу, јер се осећамо боље него икада у животу и све што уз то фура, што и није било нетачно, јер је Бранчило, један фини момак из разреда
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Нико не зна правац, ни циљ овога напорнога марша. А маршујемо баш у правцу Саве. Близину њену осећамо по свежем поветарцу.
Видимо пешаке како секу гране, па их вуку на ону страну где се врши прелаз. Већ осећамо мирис изгажене и изгњављене траве и трске. Пред самом баром батерија застаде.
Гађала је непријатељска батерија с повећањем даљине и талас челика се постепено приближавао. Осећамо неку ломљаву на осматрачници команданта дивизиона.
— А и лево... Гамизале су плаве колоне као мрави друмом и преко пола. Имало их је сада на свима странама. Осећамо скори судар и лака дрхтавица обузима тело. Наједном груну плотун доле у равници. Окретосмо двоглед низ пут...
У близини неко дозива: „Друже, друже...“ А куршуми фијучу све чешће, и ми погнути журимо, па и не осећамо колико кипти зној са нас. Пред нама се неко креће. — Хеј, друже! Онај застаде и ми приђосмо. — Где је командант?
Позади батерије сукнуше из земље четири црна стуба дима, разбацујући огромно комађе земље. Од страховите експлозије осећамо како нас запахну ваздушни талас. Дах нам застаде.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Тако ти ми лепо живимо с њим, слушамо га, па се осећамо да смо одвојени од осталог света. Слабо смо што и дознавали шта се ради по другим местима, док једног дана не пролете
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
господа официри, Од којих некима из стражњице празилук вири, Оборише главе ко да су на погребу: „Ми за тим не осећамо преку потребу!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ноћ се хвата. Нечујно пролећу задоцнела јата. А ми, као двоје сирочади, сами, У свежој тишини природе и ноћи Осећамо јасно, са тугом и стравом, Да у нашој души нема више моћи, Да устрепти силно пред лепотом правом.
— Да, драга, старост пре времена стиже, С поворком црном недуга у мана, Не осећамо ни сласти ни гриже, Ни свежи полет из младићких дана.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Неосетно, тихо, кроз алеје нéме, Сад нас прате сенке две: Старост и Време. И мада нам ништа не кажу, не чине, Осећамо терет њихове близине. Каткада се само окренемо стрâвно И спазимо поглед њин, укочен давно.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„И сам ваздух, колико год да нам изгледа прозиран састављен је из ситних делића. Иако их не видимо, осећамо их при најлакшем поветарцу. При олуји не могу ни велика стабла да се одупру налету тих делића.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Пати он од сипње, те се жали на рђаво време. „Пошто смо ми“, каже он, „земља, онда, кад год је рђаво време, осећамо велике болове. А да смо од земље, то је бар сваком паметном човеку знано.
Прилегли смо шћућурени један уз другог, јер на хладној ноћи осећамо лаку, непријатну дрхтавицу. Поноћ је. Светло и звездано небо је очекујући немо.
Ми се пријатељски привијамо један уз другог све више, осећамо топли дах нашег најближег друга. У нашим устима, очима и образима и загрљени осећамо да је ово тренутак кад један
У нашим устима, очима и образима и загрљени осећамо да је ово тренутак кад један другом треба да праштамо. Ми добро знамо шта нас чека и дрхтимо, зуби нам цвокућу.
И као после сваке нове заповести осећамо страх и живље куцање срца. Зора свиће. На руменом небу оцртава се онај положај: „Боже, јесу ли они тамо, шта раде,
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
зраке - пипке на околне предмете и да преко зрака-пипака видимо околне предмете на исти начин као што те предмете осећамо преко чула додира.
Ово је открио Галилеј пре више од триста година. Деловање овог Закона осећамо увек када се сударимо са неким предметом.
Интуитивно осећамо да наука никад неће продрети у тајне те позадине, али нас наша вера бодри да верујемо како иза тога непробојног
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
И на овој окуци књижевне еволуције пресреће нас шала и слика о метафоричкој стоноги. Већ је поменут Матић. Сви ми осећамо изузетну мелодијску снагу коју носе многи његови стихови и свежину која је непоновљива колико и неухватљива.
Али је занимљиво да је при томе полазио управо од тропа. Занимљиво стога што ми заиста у својој култури не осећамо чисто језичко моделовање на аутологијској равни пошто се оно подудара с границама наше културе, она га подразумева,
При томе ништа није отворено речено, него се само наслућује у повременим наговештајима. Ми осећамо како нам књижевно обликована језичка фразеологија емитује дифузну, али стару, у заборав палу семантику.
дадаизма и надреализма: да се језичка средства троше, хабају, да се аутоматизује њихова употреба, па да више не осећамо ни њих ни оно што се помоћу њих описује. О томе је код нас 1920.
тела и предела, као и веза тела с простором: као да тело и предео једно у друго пресежу, и као да при кретању тела осећамо како се простор размиче.
– све од самих латентних информација, које је језик својим дугим памћењем скупљао и које ми, тек у поезији, јасно осећамо, али још не умемо да их протумачимо.
А већ у Писмима Јове Станивука осећамо како се стихови разграђују, како се у прозу осипају, или се можда из прознога медија нису никада ни могли да издвоје.
Ми, у најмању руку, осећамо да је песникова визија непосредно пријемљива на основу примарних језичких узорака моделовања и разумевања који су
И што је много битније, вођени тим узорцима које свако од нас поседује, ми готово нагонски осећамо (ако нам се допусти да претпоставимо постојање некаквога „језичког нагона“) да се иза призора у циклусима „Игре“ и
много шта у данашњој употреби природнога језика доживљавамо као низ мањевише (не)разумљивих конвенција; једноставно осећамо да је одређена употреба или комбинација допустива и исправна, а друга недопустива или неисправна.
У овом другом случају осећамо да су на снази извесне забране које не можемо да прекршимо без одређених последица у комуницирању.
синтагми у Попиноме песништву огроман број – на формалнограматичкоме плану је допустива и исправна, али у исто време осећамо да је на семантичкоме плану прекршена извесна забрана.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
31 Софка није приповедач, али је зато повлашћени лик, привилегована јунакиња, па већ и стога с краја на крај текста осећамо њено опажање и доживљавање.
Штавише, ми осећамо да би припајање њено уз наредни пасус прикрило разлику између два приповедна погледа (или два угла приповедања) који
То је свакако зато што у првој не осећамо додатно преуређивање говорног низа, док у другој управо то осећамо. А где се год осећа додатно, при томе и
То је свакако зато што у првој не осећамо додатно преуређивање говорног низа, док у другој управо то осећамо. А где се год осећа додатно, при томе и сврсисходно, (пре)уређивање говорног низа, ту се читаоцу осим обичног пружа и
Али праву меру те противности осећамо тек у прозној реченици Сеоба, где при читању најпре пада у очи необична употреба зареза.
Она тако прелама и Дафинин унутарњи живот. При томе Дафинин субјективни доживљај није укинут, ми га осећамо, али га отприлике осећамо као и песникове емоције у његовим стиховима: чим их одвојимо од структуре стиха, оне чиле.
При томе Дафинин субјективни доживљај није укинут, ми га осећамо, али га отприлике осећамо као и песникове емоције у његовим стиховима: чим их одвојимо од структуре стиха, оне чиле.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Маринковић) Осећате л’ струју Поноса и дике, Којом трепте ретки дани И свечани само? — Осећамо, осећамо! Знате л’ да се данас Један тамјан пали По васцелом Српству И тамо и амо? — Знамо, добро знамо!
Маринковић) Осећате л’ струју Поноса и дике, Којом трепте ретки дани И свечани само? — Осећамо, осећамо! Знате л’ да се данас Један тамјан пали По васцелом Српству И тамо и амо? — Знамо, добро знамо!
Њине руке руковане Пред очи нам стижу амо; Топли стисак ових руку Срцем, душом осећамо. У нама се радост буди — Као да је већем јава Што те руке руковане, Што тај стисак обећава.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
По томе ценимо да се налазимо на знатној висини. Понеки пут из неке јаруге посукља хладан ваздух. Што се више пењемо, осећамо како ветар све јаче струји. У четинарској шуми угледали смо очуван заклон. Сигурно је ту боравио неки командант.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
По нашем убрзаном дисању, и по свежијем ваздуху, који са задовољством удишемо, осећамо да смо се попели врло високо. О томе нас уверавају и наше очи.
То се види и по свему осталом. Што дуже шетамо, све се јасније осећамо у интернационалној вароши. Ова два накинђурена војника су без сумње Гали; то видим по њиховом говору, гестовима и
Наш воз убрзава без престанка свој лет, јер Земљина атракција бива све слабија. Ово последње осећамо већ и сувише јасно. Наши покрети постали су плашљиви, а гести светитељски.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Душко пропаде у сунчаној прашини као у амбизу; ја сраст'о с Лабудом, и вриштим с Лабудом, и ветар нас носи, и земљу не осећамо, и нигде краја пољу. А Лука наш чува круг око салаша, и појахује и одјахује и кад хоће и кад неће. — Смеј.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Са батеријама је изгубљена свака веза, и сада, без икакве улоге, стојимо у овој рупи сличној гробници. Осећамо се као осуђеници на белом хлебу... — Јављају, да је поручник Јанко тешко рањен — извештава телефониста. Гр-р-рууу!
земљо, и ко те створи! — псује неко. Са висине опажамо позади нас колону војника, све један за другим. И тако осећамо неко задовољство што нисмо на њиховом месту... На путу се испречио коњ у снегу.
— Лези, лези! — чули се повици. Пешаци припуцаше из пушака. Лежемо на земљу. Али земља тврда... По звуку мотора осећамо да је близу, готово над нама... Дах смо зауставили, али срце бије, кожа се јежи, а нерви све више затежу... Прође...
Прошлост њихова остала је са оним лешинама, садашњост је очајна, а будућност неизвесна... Осећамо већ топли дах. Одмичемо све више југу и ваздух је топлији. Видимо и зелене ливаде, иако је још јануар месец.
Али сваки радије замишља миран повратак, те су зато људи радосни када се каже да ћемо ускоро кренути. Из дана у дан осећамо како се ближи одсутан час. — Ови се баш не шале!
Чак ни пас да лане. Према звезданом небу назиремо контуре високих планина и по свежем даху осећамо њихову близину. А негде при врху светлуца ватра, час слабије, па јаче. Из наше позадине чујемо гласове: „Чувај...
уре! — налетели су на наше предстражарске линије. Иако смо огрезли у рату, сви осећамо лако узбуђење. Као да је сваки у себи прикупљао старо искуство те су лица људи укочена, погледи пуни ишчекивања.
Сви смо уморни и суморни. Осећамо да се десило нешто тешко и као да слутимо нешто црне и горе. Уместо да се приближавамо отаџбини, ми смо све даље од ње.
Његова храброст потиче можда из њега самога, или због извесних обзира. Али ми сви осећамо како смо приморани да будемо храбри. А то су већ различита душевна стања, те је и наш поглед усплахирен.