Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Касније, кад год сам гледао жуту пахуљу осмијеха што се рађа на измореним лицима патника, погнутих људи и забуђених жена по свим мјестима људске патње, од стрпљивих
брата, али незавршен; чинило ми се да је истинитији од онога у салону, некако голији, непосреднији; на њему није било осмијеха. Наивно сам помислио да се осмијех на сликама ваљда наслика најпослије.
* О подне ми је моја нова болничарка донијела компот. Унишло је у собу нешто лепршаво, бијело, са жутим лептиром осмијеха на уснама.
да сам примијетио, само се никад не усуђујем да отворено кажем, да то мрдање обрвама, та натуштена чела, то одсуство осмијеха, то набирање чеоних кврга и чворуга, стоје на кудикамо већој цијени код примитивнијих „пучанстава” него код
На лицу још желатинозно меку од узбуђења, породио је зачетак осмијеха поново нађене супериорности, и црте су се стале нагло укрућивати. „А-ха! ступа у дејство Соуé!
Поглед ми паде на слику бакина брата умрлог у младости. Очи су, као и онда, гледале равно у ме, кроза ме, без осмијеха, као и очи човјека изведена из самице. Ускоро се јавио рад црва. Помислим: колико дуго живи црв?
Ћипико, Иво - Приповетке
Изим неколико срдачних ријечи и њена љубазнога осмијеха, ништа другога међу њима није било. Разговарајући, дошли би до њене колибе: дјевојка би га понудила чашу вина, нудећи
Ћипико, Иво - Пауци
али, не заборавите да рука руку пере... И насмија се смијехом који се посвема разликоваше од негдашњега умиљатога осмијеха дућанскога момка.