Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ИСАЈЛО: Остави сад, ево некога. ПОЗОРИЈЕ 3. (ШАЉИВАЦ И ПРЕЂАШЊИ) ШАЉИВАЦ: Ко седи овде, момци? ИСАЈЛО: Г<осподин> доктор. ШАЉИВАЦ: Има ли код доктора готови рецепта, да ми дате један?
МАНОЈЛО: Е, разум смо ми изгубили, па је то и без њега написано. ШАЉИВАЦ. Јесте ли ви дали у новине, г<осподин> доктор, објавленије о неком изгубљеном разуму? МАНОЈЛО: Јесмо. ШАЉИВАЦ: Боже мој, такву ствар, па не чувати!
МАНОЈЛО: Али гди ћу га наћи? ДОКТОР: Оћеш да заборавим на моју моралност? ШАЉИВАЦ: Оставите, г<осподин> Доктор, потражићу га ја. ДОКТОР: Ви? ШАЉИВАЦ: Мени су и тако позната ваша заведенија сиђени с памети.
Шта вам се чини од Дауфине, Провенсе, Ланведок с Роусилан и Гвијене с Гаскогне? ПУТНИК: Г<осподин> доктор, или ви зло изговарате те речи или ја нисам био у Француској.
Препоручујући се Вашој милостивој учености јесам итд.“ То је велика несрећа, г<осподин> доктор! ДОКТОР: Нека себи припише. ШАЉИВАЦ: Ја би опет молио за тог бједног човека. ДОКТОР: Нема му помоћи.
) ШАЉИВАЦ (Исајлу): Ако онај стран човек дође, пустићеш га унутра. ИСАЈЛО: Оћу. Је ли г<осподин> доктор нашо свој разум? ШАЉИВАЦ: Ништа се не брини. ДОКТОР: Неваљали и покварени адвокати!
ШАЉИВАЦ: Ништа се не брини. ДОКТОР: Неваљали и покварени адвокати! ШАЉИВАЦ: Шта је, г<осподин> доктор? ДОКТОР: Критике, против мене критике! Ко су то?
ШАЉИВАЦ: Ви добро знате житија чауша, г<осподин> доктор, но кад се сад нов чауш појавио, треба и нешто боље да произведе, као што је и ваше Земљеописаније совршеније
ДОКТОР (дуго ћути, па после као из сна): Шта се са мном учинило? ИСАЈЛО: Опростите, г<осподин>. доктор, али знате како сте нам казали, да вам разум код куће чувамо? ДОКТОР: Какав разум код куће?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
У овом разговору прођу два сата, колико да их није ни било. Кад би што г[осподин] Л. почео говорити, једва би[х] чекао да он престане и да ћути, а да она говори.
При ручку г[осподин] Л. Почне | нешто казивати, тако да не имађаше времена јести. Госпођа често опомињаше га да руча, да гладан не остане.
Ко би нас видио, не би рекао да смо ту дошли ручати, но смејати се. Кад ово престане, вели ми госпожа Ливи да ме је г[осподин] Л. весма фалио и да је похвала његова неложна.
И кроме ови[х] гостију, мој пријатељ г[осподин] Ливи свакога фторника частио би неке своје пријатеље од учени[х] људи, а свакога петка бивали би у довољном