Употреба речи остаје у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... После се скоро никад и не

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ако ли пак не познајемо ни њихову доброту ни злоћу, ни разум ни неразумије, остаје нам да исљедимо њихова намјеренија и да се известимо зашто нам они таки совјет дају а не другојачи.

учи, и дан по дан и бољи и разумнији бива, а ко се дени, или се поноси, или се стиди што од другога научити, а он остаје стражњи. „Иже не собирајет со мноју, расточајет”, вели наш Спаситељ.

χρόνον παραμένει: Мудрост је сама од свију имјенија бесмертна, ибо ова брзо нас остављају, а она у све време с нами остаје”.

своје правди и добродјетељи претпочитава, у глупом сујеверију, у лудом тврдоглавству и самовољном незнању лежи и остаје, он се ужасно вара, и у прародитељном греху, тојест у незнању, својевољно остаје.

и самовољном незнању лежи и остаје, он се ужасно вара, и у прародитељном греху, тојест у незнању, својевољно остаје.

Праведно је дакле да се и богољубиви архијереји старају да ови похвални обичај всегда у нацији остаје. Право и пожелателњејше почитаније оно је које не из сујеверија и простоте него из здраве и просвештене происходи душе.

Ако ли (како се често случава) што има изгуби, ништа му не остаје него срамотно име. Ево један кратак разговор некога старога капетана Рашковића, из Голубића у Далмацији, с једним

друго разумно доказателство кромје што су тако и стари држали, то значи да силом хоће од истога врапца бесловеснији да остаје.

Нек нико из ових речи не закључава да свак ваља да остаје такав какав је; не, ово је за магаре, а не за човека. Него надлежи добро знати да је превелика различност самим делом

нека нико не закључава да је завист добра вешт, будући да и она може другда узроковати што добро и полезно; не, она остаје худа и зла, зашто њејзино намјереније није да што добро причини и произведе, него да то воспети, удручи и уничтожи, и

она има ови прекрасни дар и преимуштество: да и исто туђе зло намјереније на добро преобрати и употреби. Остаје нам да речемо шта је завист и како се рађа. Завист је скорб о совршенству другога.

” — „Нећу ни то, ја не желим да ме се ко страши.” — „Јошт једно остаје, пак ако и ово не будеш хотела, а ти мораш страдати како си и досад: хитрост и лукавство лисичје.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Па ка Увцу, кроз дим, кроз тескобу, а на пустом остаје на гробу снег јесењи, цвеће без корена. БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам

с коња у касу, и, пре но ме прогута ноћ, видех: под све гушћим, све црњим облацима, бачена покрај згаришта, остаје, чека снег, свиња о коју је обрисан крвав нож.

ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМЕ САВИ 1. Ево у каквом мраку остаје свет кад се угаси света ватра! По хлебу хвата се буђ, хвата се лед по путевима пуним блата.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

14, 15 ли пунктова. Сад у скупштини кажемо да ми сваки на своју страну с војском одлазимо, нахија остаје без старешине и суда, а народу који код кућа остаје требаће суда, зато нека скупштина изабере два поштена човека, да

кажемо да ми сваки на своју страну с војском одлазимо, нахија остаје без старешине и суда, а народу који код кућа остаје требаће суда, зато нека скупштина изабере два поштена човека, да и̓ у Кличевцу, немачком шанцу више Ваљева, оставимо.

Питам га ја: „Како сме тај проклети Француз тако да говори?” а Филиповић ману главом па каже: „Француз остаје свуда Француз”.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— рече па потеже пиштољ. Сину Срећково црно око, па му заустави руку. — Кад Срећко нешто рекне, оно остаје као свето!... Пиштољ за појас, па пут за уши!... Кад будеш почео на своју руку, чини шта знаш, али на моје име...

— Богу сам се заклео, харамбашо. И пољубише се. — Браћо! — окрете се хајдуцима. — Збогом ко остаје! Праштајте!... Онда приђе оцу па, љубећи га у руку, кроз сузе рече: — Бабо! Поздрави ми мајку!...

То место беше тако да се, просто-напросто, не да заузети; ако би се баш силом продрло, онда побеђенима не остаје ништа друго него да помру, па било то од оштре сабље И куршума, било у валима Саве или Засавице...

Ја праштам и молим да се и мени опрости!... И ја ћу с вама!... Мој је посао свршен, и сад ми остаје само да умрем јуначки с јунацима — ако ме примате?... Зека га загрли. — Ама што ме гледаш тако?...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Опет сви ћуте и уставили дах. — Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце. Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже.

А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота. Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.

остајте здраво! Сад ћете ми ваљда дати руку, јер ако ми је не дате, не остаје ми ни та утеха да се срдим. Она ми пружи руку и смејаше се. Ах, побратиме, знаш ли кака јој је ручица!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

« — А онај задовољан доноси још један бокал. И њега испразни Аћа, па оде да метне писмо на пошту; а домаћин остаје и задовољан размишља у себи како нема ништа лепше од учена човека, и како све иде као намазано.

Псује истина свет и пајван и газду, али опет остаје све по старом; како је коме удесније, тако и ради. Па кад је то све тако, онда ће вам разумљиво бити и ово што је гђа

Изумире полако и бахат људи и топот коња и тандрк кола и торокање жена. Једна по једна клупа испред кућа под багрењем остаје празна. Укућани седели испред куће после вечере и разговарали се о многим разним стварима.

— ’Ајде, куп’те перје, па да се полеже! И мало после дижу се комшинице и одлазе праћене фењером. Остаје соба с укућанима само. А затим се гаси свећа у кући, престаје шапат и настаје тишина.

Али Меланија остаје при своме, и вели да ни мами не би шкодило да мало више зна француски. Додуше, још га ни она (Меланија) не говори, али

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

А сељаци ако му за то коју ракију плате — добро, ако не — не тражи. Само ни ту не остаје. Опет одјури даље — по маалама, кућама да што послуша, исцепа дрва, донесе воде...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Каже, пре би у бунар скочила него што би за ћифту пошла. Сада Љуба хоће Милену Милеуснићеву да проси. Чика-Гавра остаје код куће, а са Љубом иде у Б. његове матере маћеха, која је тетка Милениној матери. Дођу у Б. Мајка је већ код Милеве.

Мајка држи за сигурно да ће бити шта, премда Милева мало навише тежи. — Љуба остаје при првом, тојест да сутра отпутује. Опрости се са мајком. Љуба ноћу дуго није могао заспати; размишљао је.

— И сам се радујем, — одговори Љуба. Тако сад у задовољству ручају. Вино још остаје на столу. Белкић једнако вином нутка госте, особито Љубу; но Љуба слабо пије: приметио је на Белкићу да га искушава да

„Два — осам — четрнаест — осамнаест . . . седамдесет — нула — остаје ми седам; седам и два девет — једанаест — дванаест . . .

седамдесет — нула — остаје ми седам; седам и два девет — једанаест — дванаест . . . триест и четири — остаје ми три; три — четири — пет — шест — десет . . . сума: једна хиљада четрдесет форинти и тридесет крајцара.

Алка је још млада, али тешко пада другарици кад другарицу под венцем види, а она остаје. Онда девојке постају суморне. Шта ћемо, кад све по срећи иде! Сирота Алка иде у башту да тражи љубичице.

Ипак јој Алка дужна не остаје, па ту падају ситне и крупне речи. Неописана мржња међ њима двема; једна Френегонда, друга Брунхилда.

Знате, једна на другу измишља, па и ова не остаје дужна; но још никоја није дошла до тога да се због тога пред судом тужи. — Сад на треће.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Има ту ваздан ствари за и против и ѕумма ѕуммарум остаје оно да ниједно тврђење није сигурније ни истинитијег од противног.

И кад рана стане да зарашћује он је, кријући, полије мало сирћетом те она онако нагризена и разједена увек остаје свежа и отворена и чак горе с њом стоји него у почетку.

угушити И свима као да стоји на лицу да ту промену очекују, и као преклињу једно друго за ту промену, али све опет остаје по старом, и малом дрхти брада па им то дрхтање свима кљуца у мозак, и све их прожима ужас кад једно у друго погледају.

Само од кога бих ја овде све то сазнао, и како би то гадно било да се ја о томе распитујем. Дакле остаје да сумњам, да ту сумњу носим у себи, да се мучим као најбеднији несрећник, а ја то не могу издржати...

Африка

Оној најлепшој најзад врућина и, кад смо већ уморни од наговарања, без икаквих увода одбацује свој „пањ“, и остаје мирна и бестидна као деран.

која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и њихов порок са Запада остаје у породици.

„Ви право, ви право, али сад не може, сутра!“ И шалупа се све више удаљује од брода Остаје још десет минута до поласка брода. Потпун мрак. Ту је и момак који спрема моју кабину.

Имам туш морске воде преко пута и да није покрета који остаје слободан и лак, дан би пролазио као у парном купатилу. Вуије ми се смеје.

Палмама свих врста, гумама, фромажеима, хлебним дрветом какотијеом, тако да само погдегде остаје широко црвена, сита и крвава.

За сваку сигурност он одмах удваја дозу кинина, ставља влажне облоге на главу и око груди, и остаје непомично лежећи да се не би даље умарао. Ујед најљуће отровнице не би пробудио тај израз ужаса у његовим очима.

Једино што остаје то је привићи се на жеђ, као на несносног друга. Срамота ме је да сам узбунио свет са тражењем банана и кокоса а да

Затим се моја кола удаљују; Вуије гледа за њима и врло дуго остаје на друму машући ми. Не обзирујући се на црнце, на боја, на кувара, на тумача који су ми се придружили, ја пуштам да

Старица, главна личност ове насеобине, остаје сва скупљена и ужаснута у дну колибе. Она држи на својим прсима масу гри–гриа и враџбина.

У висини се ломи грана од скока каквог мајмуна, а ћутање шуме остаје неповређено, апсолутно у својој величанственој страхоти.

Код некога болест иде лагано, локализује се и сасвим, код неког напада одмах на органе, и срце. Маса слепи, остаје без носа, ушију, прстију, читавих удова. Болест подла, јер је без бола; заглушна; њен ток не може се предвидети.

Иначе чулни живот црнца остаје у многом скривен за пролазника и поред огромног броја сажваканих плодова коле, који су врло јак ексцитатив.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Момку остаје други пет, пак се могу обоје по вољи усрећити. ЈАЊА: Па тако, на ову начину, може и жена удата да узми? МИШИЋ: О,

Црњански, Милош - Сеобе 2

Жалосно је да царевина, због оваквих, губи толико ваљаних војника.“ А шта друго остаје тим Расцијанима, кад је тако, него да се селе ма куда?

Кад је профоз отишао, са фењером у руци, Павле је видео да са њим, на зиду, остаје само његова сенка, у мраку. Над њим је био цео Темишвар, толике тврђаве, касарне, толики људи, коњи, али нико чак и не

Мени тамо не мож боље бити. Него сви сте ви полетели у Росију преселитсја, јер у Росији нико не остаје у служби, без награжденија! Аха! Аха!“ „Никакије награжденија, Шевич нема да тражи, мени!

Плашио ме, да ће ме у пехоту преместити!“ „Мени су, видиш, хусаре дали, а нити ми се ишло, нити ми се остаје, ал’ што писах нећу порекнути! Нећу ја да будем први Исакович што писа, па порече. Нису такви били ни наши стари!

Узалуд их милују по косици. Узалуд се дозивају, немо, у ноћи. То њихово дозивање остаје без гласа и они остају лежећи, једно крај другога, непомично.

А био је уверен да ће му, лако, набавити и подвоз до Беча. Нека он само путује, молићу лепо! Он, Трандафил, остаје, молићу лепо. Исакович је са тим човеком седео, свако вече, дуго. Све је нешто са њим шапутао, брижно.

под својим шеширом украшеним нојевим перјем, пада, у кола, па се диже понова, а затим, заљуљан, испада из кола и остаје, непомичан, на зеленој трави. А и то се одиграло, брзо, као лепрш голубова.

Говори само о њему, Исаковичу. Исакович, видев да време пролази, а она остаје, поче да је мази и мољака, да изиђу из његове собе, да иде из Енгела.

Чује се да ће официри, који остану, добити грунт и племство! Јаника Антонович, оберкапетан, потписао је да остаје и добио је, кажу, племство и сто четрдесет и пет ланаца земље у Хунгарији.

Сеља је то, сељанка, па и у жалости остаје добра, и са смехом у сузама. Она друга, његова, на жалост, ћерка је капамаџије Гроздина, ћерка занатлијска, узана,

А кад би ишао у кућу, ишао би као у посету. Огрнуо би капут. Гроздин је Павла одмах, нељубазно, запитао, колико остаје у гостима. А кад му Павле рече, само два‑три дана, старац се одобровољио.

Он је удов, каже, за њим не остаје, да проси, нико. Не жали умрети. А нашао би још деветорицу, у Енгелбирти, за ту авантуру.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Међутим, њихово национално осећање остаје неодређено или без дубине; њега не води, као што то иначе бива, нека врста националног инстинкта.

Крајња је фаза тога процеса да се народно име губи или постаје споредно, а место њега остаје само вера. Нашао сам понеку жену и човека и у Средској који избегавају да кажу да су Срби и да им је језик српски,

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Поваздан зато бројим крушке на дрвету и кукурузе у њиви и рачунам колико ми још остаје да живим. Остаје ми још највише десетак дана, и онда се медвјед мирне душе може назвати Крушкотрес Кукурузовић

Поваздан зато бројим крушке на дрвету и кукурузе у њиви и рачунам колико ми још остаје да живим. Остаје ми још највише десетак дана, и онда се медвјед мирне душе може назвати Крушкотрес Кукурузовић Псетождер.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

) РИНА (још увек на вратима говори напоље): Ана, испратите господина! ИВ РИНА, АНА РИНА (остаје на вратима још неко време поздрављајући, затим улази). АНА (долази). РИНА: Отишао господин? АНА: Отишао.

У томе и лежи хармонија нашега брака, што једно друго не узнемиравамо. МИЛЕ: Онда ти не остаје ништа друго до стрпљење. РИНА: Стрпљење! Као да је то тако лако бити стрпљив. МИЛЕ: Најбоље: немој мислити на то.

Да их претечем, не остаје ми ништа друго до да још ноћас испишем брошуру и сутра по подне да је пустим у продају. Или то или да се уздржим, али

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- и ја га видех како сав слепљен са коњем лети према Халас-Чарди, док иза њега, у ваздуху остаје светла пруга, а у тек исцветалим багремима гракћу младе чавке.

Четири! - Није неопходно. Енглеска граматика и није нека граматика. Има двадесет страна. - У том случају остаје ми да набавим још две корњаче. Рекао си да имаш још латинску и руску граматику и да из руског имаш јединицу. Ниси ли?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

који је овако гласио: „Душу своју предајем Богу створитељу, земљи тело, а све моје движимо и недвижимо имјеније остаје мојој супруги Софији Кирић на уживленије до смрти, а после њене смрти нека се деца на равно деле”.

Вратиће коња Пери. Пошље Пери коња, и да му казати да му врати новац кад узмогне. Али ипак Пера остаје при своме плану; пролеће није далеко, биће за коње и живад хране. Само отац остаје ожалошћен. Прођу две недеље.

Али ипак Пера остаје при своме плану; пролеће није далеко, биће за коње и живад хране. Само отац остаје ожалошћен. Прођу две недеље. Шамика се приправи и иде да покуша срећу код Полачекових. Дође у Ш.

— Да је рђав, млого би му било и једно. — Па шта ти је тешко? — Жао ми је моје муке. — Па на млађима свет остаје. — Теби је лако рећи: „И ниње одпуштајеши раба твојега”, ал шта ћу ја?

Црњански, Милош - Сеобе 1

навикао да гледа тако, као да је видљиво невидљиво, а невидљиво видљиво и да прође тамо где би био радо остао, а да остаје тамо откуда би био радо пошао?

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Урођеници у Квинсланду верују да део детиње душе остаје у постељици, па је зато баба брижљиво закопа у песак.⁶⁶ У нашем народу постељица се негде (на Косову) даје псу, да

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

објекта, када сте, дакле, препуштени сами себи и досади која никада није тако тупа и неутешна као у детињству, не остаје вам баш много ствари за играње.

сами себи и досади која никада није тако тупа и неутешна као у детињству, не остаје вам баш много ствари за играње. Остаје само шуга, једна од најнесрећнијих и најпоетичнијих игара које су улепшавале наше ране године на планети Земљи.

ЈЕСЕН Време је да се пакујем. Крајње је време. Постоји време за распакивање и време за паковање, али шта ми остаје да стрпам у торбу кад су ми се фармерке излизале, мајице испрале и поцепале, кад су књиге за лето прочитане, сандале

Две дангубе више не мисле на онај живот, устрептали облак начињен од сувих птичијих тела. Ипак, тај облак остаје да лежи похрањен негде у кинотеци њихових призора, и једнога дана када га постану свесни, тај птичији облак ће их

Баш сте слатке, мале шашавице, баш вам завидим!« »За вашим точкићима остаје калиграфија трагова у прашини — изводите кривине и завитлавате се изнад историје. Шта је за вас историја?

Теши се тим да није све ни у освајању. Уосталом, остаје још и освајање неких лепотица, што такође није безначајан циљ!

У тим часовима његова опуштеност подсећа на дављеника. Све ређе остаје у кафани после поноћи. Онда је три дана неупотребљив и не може да дође себи.

Је ли она жена што спава — она иста девојка због које сам одевен скакао са железничког моста у реку? Колико ми још остаје да живим?

Хоће ли овако бити све до краја? Шта ће се променити? Шта ми остаје још да чекам? Једну собу више? Два службеника више? Двоја врата више на аутомобилу? Куда све то води?

Ипак, осећа да је прва рунда изгубљена и да му остаје још једино исцрпљујућа туча на поене. Није вредело чак ни то што је пре доласка по кћер скинуо метални носач са

– Они су те и наговорили да купиш онај плац да подигнеш кућу. Сељачка психологија! »Земља увек остаје.« Остаје — говно!

– Они су те и наговорили да купиш онај плац да подигнеш кућу. Сељачка психологија! »Земља увек остаје.« Остаје — говно!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Сјутра још остаје да се поставе судије по племенима, да се утврди законик, који је већ био, и порез какав је у законику и да се свргне

— Онда не остаје друго, но да им пишем њемачки — заврши Јанко. Владика, ушав, настави шетање и започе јадање како су се нови сусједи у

— „Ваистину, као и до сад, можемо је пјевати на поређе“, одговори млађи. — „То не може бити, но по старјештву она остаје мени“. Млађи се оприје.

Сјутрадан крену се сватови по дјевојку, а женик остаје дома. Цијелијем путем сватови мећу из пушака, а десни дјевер нуди вином људе, мимо чије куће пролазе.

И запита: — Шта је ту жалосно, Крцуне!? — А то, што постаје туђа! Оно, истина је, крв остаје крв, али од тога тренутка туђим људима постаје покорна!... Онда долази пета здравица, која се зове „добре молитве“.

Дакле, што бисмо ми? Ко би нас припазио оно мало дана што нам остаје? Како би нам било у пустој кући, у живој гробници? — Аох, аох нама! — рече Крстиња. — А сад обрнимо веселију страну!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Њена једноставност улива поуздање; на крају свих недоумица учини нам се да, ипак, знамо шта је поезија: оно што остаје кад сви напори и клонућа, сви узлети и падови прођу - тачна реч исказана изузетним поводом.

Дед само немоћно, с грдним чудом и неразумијевањем, подиже руке и закратко остаје нијем: нит је човјек шта украо, нит се тукао, а ето ти, опет, отисну се низ урвину камен, проломи се лед под ногама,

Ћопић те утиске не уграђује у неку јачу конструкцију трагања за изгубљеним временом; он остаје у границама лирске анегдоте.

отрчати); шишкавица (за варошко женско чељаде, погрдно); језичко (човек дуга језика, брбљивац, или онај који не остаје дужан); џека (неваљалац, рђа); нашушурен гај; сједећув (склон седењу); оноликачки: брондати (гунђати); пријашин; мирух

читање, обмана је очигледна: радња се одваја од уметничког дела, отпада као што отпадају скеле око довршене грађевине. Остаје чиста радост игре, игре незавршене и незавршиве, игре што је довољна сама себи.

Захтев да се стране речи избегавају у поезији и даље остаје на снази, и то са ваљаним разлозима; само је једанпут тај захтев, у игри, могао бити изигран; Ршумовић је искористио

долази и до одблесака стварности: израњају, заједно са речима, врло препознатљиве ситуације, портрети, збивања... Остаје, међутим, увек она лагодна нота игре и раздрешености.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

у свој истоветности нађу. Ништа ми дакле не остаје, него проговорити коју реч, зашто таково дело, с таквим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Још за неко време он остаје у дипломатској служби кнеза Кантакузина, али ради за своју ствар на Балкану. 1688. успе да се његов план у Бечу узме

народа, представника идеје о српској аутономији, Срби моле за његову слободу и Леополда И и Петра Великог, али он остаје вазда у заточењу, и најзад, 1703, када је букнуо мађарски устанак и настало врење у целој земљи, буде послат у Хеб, у

И он остаје у неизвесности и недоумици и често оставља »благоразумном читатељу« да се овај сам одлучи са киме ће се сложити.

Цео посао је схваћен на широј основици, врло добро је израђен и остаје најбољи историјски рад у српској књижевности XВИИИ века.

1788. врати се у Лајпциг где штампа своје Басне. Од 1789. све до 1802. он остаје у Бечу, увек учитељујући, али не у повољним материјалним приликама.

долази у Земун, и ту остаје као поверљива личност српских устаника. Исте године, у нарочитој мисији Правителствујушчег совјета, ишао је у

Он тврди да се народ не може подићи до просвете док жена остаје »у простоти и варварству«. Он хоће да женска деца уче не само читање и писање но и историју, географију и логику, да

Он не оперише са магловитим системима и не лута у метафизичарским апстракцијама, но остаје увек на земљи и у најобичнијој стварности, мислећи о приликама и потребама свога народа.

тешкоће и бесмисленост таквога певања, Вук Караџић је са разлогом осуђивао тај Мушицков »римски размјер«, »за који још остаје питање да ли се у нас може пјесмом назвати«. ДИДАКТИЧАР И ПАТРИОТ.

Са заштеђеним новцем иде у Трст, ту даје лекције и штампа своје књиге. И ту не остаје, но обилази Италију и плови по Средоземном и Црном мору.

Од 1813. он је наставник српске учитељске школе у Сентандреји, и ту остаје као учитељ и списатељ до 1831. Силази затим у доње крајеве, обилази јужну Угарску, у два маха путује по Србији, и

Са титулом »књажевско-србског театра директор« организује представе у Крагујевцу и Београду. У Србији остаје од 1833—1839. После чини нова путовања, чак до јужне Русије. Враћа се 1842. у Србију, где у оскудици умире 8.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

А била је прилична; држала се још добро, иако се поодмакла мало од пролећа живота свога. Али што је било некад лепо, остаје ипак лепо, као што су, што рекао неко, класичне грађевине и у развалинама лепе; тако је и Јовина госпоја Каја још

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

сам још сирота, Ваља мени што учити Су чиме би за живота У поштењу могла бити; Јер у томе кад застрани, Шта остаје женској страни? 63. Ал' ме стрина пустит не те, Јер јој бија десна рука, „Остан', рече, остан', дете!

Она се труди да га задржи од пута, опомињајући му разне путне незгоде и опасности. Но он остаје при свом намерењу. Напослетку она коммт міт дер Фарбе херауѕ и рекне: Безопасан може да ћеш Шпиље избећи ноћ, Но

Ломи Арслан, ал' што чини Русто? Куд он шеће, све остаје пусто. На њега се Влајко сад нагнао, Ал' га Русто љуто дочекао, Залуду се Влајко мачем чува, Довати га Туре више

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Дјед само немоћно, с грдним чудом и неразумијевањем, подиже руке и закратко остаје нијем: нит је човјек шта украо, нит се тукао, а ето ти, опет, отисну се низ урвину камен, проломи се лед под ногама,

Дотужили су му већ од раног јутра, ока не дају отворити, али ни он им дужан не остаје. Већ је кокнуо једног поред самог бунара у дворишту, а канда је неко и у кући добио по репу, јер нешто ређе пуцају.

— Ето ти видиш. Водимо их тако, па ћемо овдје застати, одмарати се, ватру ложити. Попадало то с ногу, остаје уз пут, а тек овдје — ослободи, боже! Зови га, моли, убиј — од ватре неће.

Ех, ех, тада сам први пут заплакао, осјетио сам да иза мене остаје дјетињство. Пецкао ме је у тим сузама горко-слан укус нашег завичаја.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

На сцену улазе Хасанага и Јусуф. Ахмед, кога они који су на сцени и иначе не примећују, чак и кад говори, остаје на свом месту.) ХАСАНАГА: Коња одма да оседлаш! Полако, чућеш зашто! Поведи и резервног, да можеш да их мењаш.

Што мора да стигне, нека стигне што пре, за касније ти остаје мање зла. Ајде, сад ће и најгоре проћи... ХАСАНАГИНИЦА: Како проћи, црној мени, кад најгоре тек почиње!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

појаси се откаче и вуку за њим те дижу прашину... Само шајкача и коса остаје онако како их намести. А и други су га накарађивали.

Жену ни да погледа, већ увек, тобож послом, бежи у села, код чивчија, где су њихове њиве, и тамо остаје по читаве недеље. Шта ти нису радили, само да га замилују са женом, али ништа не помаже.

Али ево, опет, откад настаде лето — ко зна шта му би? — он отпоче поново да иде као и пре по пољу, селу, и тамо да остаје дуже и — што је најважније и најстрашније за њу, Цвету, он поче долазити к њој.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

л' се сам, расрдиће се, караће вас љут, толико спати што га пустисте, толико њега, што је сваки час необрађен што веку остаје, прогонит знао нештедимице, ма гонећ час, прогонио и век. — Пробудите га! — — Стани! нипошто!

Проговара газански стари вођ: ,,Не остаје нам друга припомоћ, делила само, превара и ноћ, ком не досади мржња до сада, том љубав нек је смртна досада.

се брадом зглађују, те газанскоме реч повлађују: „Не убисмо га мржњом до сада, нек му је љубав смртна досада: не остаје нам друга припомоћ делила само, превара и ноћ.” Поклонише се старци у повлад, у један клим, у један брадоглад.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Злоћо остаје злоћо, и бадава ћеш све чинити, али му нећеш угодити. Тај дечко ишао је за говедима. Кад би год догнао говеда кући

Наш Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетица рекла, па оде к њој и рече јој, ако остаје при свом обећању, да се спрема с њим на пут, јер он је приправио попутнину.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Ако није знала, могла се лако сетити. Не знате ви лукавство женско. ЈЕВРЕМ: Дакле, на чему остаје ствар? МАКСИМ: На томе, да жена добије награду, што по кући псује, што ради по својој вољи, прави штету, и оће мужа

ДОКТОР: Ачећа оштроумија немају места код човека жељног за науке. Остаје сад показати шта су предјели неба, климата. К првом предјелу неба принадлеже сва места под равнитељем.

ДОКТОР: То спада у физику, која није моја струка. МАНОЈЛО: Хм! добро би било, те би бар и ја научио. ДОКТОР: Остаје још да о грађанском земљеописанију неколико речи рашчленим.

ФЕМА: То је ништа, господине; ви сте фишкал, како ви напишете, тако остаје. АДВОКАТ (иде по соби): Да, да, то је тако, хм, и није баш. Но зато ништа. Видите ли ово перо? Оно је гром за свакога?

би га огласили за учена човека; али он, сирома, ћути, клони се и своје сенке, и, што ради, са страхом чини, па зато и остаје незнатан и сви га презиру.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ушима слушати како је гдикоја лепа господична свој удивленија достојни језик против мене пружила, али — ружа остаје ружа, ако ће нас двадесет реди на дан убости.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ми лежиш У наручју, ван причина и ствари; И свет се обнавља у мојој кретњи И љубави твог чина, изван мене; И зато остаје у равнотежи. Положила сам обе уске шаке Под твоја плећа, придигла полако; И заувек смо скамењени тако. (19.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

И где је онда ту она тако потребна доза тајанствености из књиге „Како жена доживљава мушкарца? „ шта нам друго остаје осим да изигравамо хронику о сиромашним љубавницима, и да фолирамо како смо поблесавели од љубави, док се као ватамо у

Литерарни кружоци, где мали кретени читају приче о томе како су лудачки заљубљени, а љубав им остаје неузвраћена! Таласање трепавицама и ти системи! Ићи непрестано улицом као да си негде задоцнио.

Када се већ једанпут нађу заједно у истој врећи, (пардон) кревету, шта им онда остаје, ког ђавола, друго да раде сем да изводе оне смешне покрете и фолирају страст?

— Мислим, ко ће бити тај њен муж? Маман изиграва коцкицу леда: — Баш ме брига: биће то њен муж и готово! — Онда, остаје још једна ствар... наставља матори. — Како ће ме звати?

Ах, ти недељни ручкови! Светови пропадају, ишчезавају поједини континенти, смењују се владе, а наш недељни ручак остаје увек исти истицијати!

У ствари, има нешто у тим журкама што ме чини срећном! Мислим, кад је напољу бљузгавица и кад вам не остаје ништа друго сем суманутог базања по вароши, е, па онда — нека је благословен онај ко ме позове у топле гајбе с каљевим

за успомену и, у огромним количинама, шминкали очи туђим ратним фарбицама у купатилу, када сте, дакле, напољу, не остаје вам ништа друго него да глуварите наоколо по разноразним радњама, да се љуљате у столицама за љуљање, да отварате нове

који се стално опаљују по раменима и говоре у скраћеницама и шифрама, а пију из илегалних флашијановића, док вама остаје да изигравате чаминг и зверате наоколо. То вам је најтужнији призор на свету, тај дочек, на часну реч...

Потом наведени тролејбус истог часа стиже и наведеном лицу не остаје ништа друго сем да опсује и баци тек запаљену наведену цигарету“.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Діенерін! МАРКО: Само, немојте нас заборавити. АЛЕКСА: Ја сам на служби. (Јелици, полако.) Моје срце остаје код вас у залогу. ЈЕЛИЦА: Аx, Готт! Како је мени! АЛЕКСА: Слуга сам нижајши. (Одлази.

Све што буде у нашем могућству, нећемо му одрећи, као пријатељи његове куће. МАРКО: А, Батић остаје моје дете. БАТИЋ (Алекси): И тако смо готови? АЛЕКСА: Совершено. БАТИЋ: То ми је мило.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Острво према томе не бих ни видео. — Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? — Пет. — Биће тачно кроз један сат овде.

И после, то су велике, лепе жене, матроне; може одсећи косу, наруменити се, она остаје жена и никад не личи на мушкарца.

Затим пчела излеће, изгледа занесена, луда, јури право напред на нови бокор биља, у нови цвет. Онај претходни остаје сав болан, празан, отворен небу.

Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли, а све то друго, иако живот као и ја, остаје сићушно око мене до у бескрај.

С времена на време она покушава да полети. Удара се о све око себе као слепа птица. Затим остаје мирна и задихана. То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ

— Кад би требало да се понова родим... Мислим на све то... Замислите тај дечко који дође, који расте, расте, и који остаје док ми одлазимо. Ускоро само они што су као он биће на овом језеру. Ниједан од нас; баш ниједан!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

и старост оста без мудрости у јеку забезекнућа свима смета пометња и мргодни поглед испод квргавих повија остаје само још овај наум да се пође по киши ка старом словенском богу богу Балкана богу олуја нека се покаже јавно у

о светлости која утробу има изливену од сировог стакла утробу која рађа чим преноћи и отвори се видицима утроба остаје пуна оних што се боје успомена и затворених соба и не смеју да гледају у сунце од стида окрећу главу кад виде

Сунце у ствари каже да је бог умро и један и други да нама остаје да видимо шта то значи остају дакле природне силе међу којима сунце највише се јуначи а смрт ако је бог умро

и други: вечерас настаје осека лепоте испод ногу се извлачи млаз за млазом од Ртња, Озрена и Западног Венца остаје голи гребен ноћ без петла лелек који се сам себи смеје и језик мучен у њему нада: неће морати да говори све

му ломе ребра затим кичму и све то дуго траје у ноћи без петла жена већ расплиће косе и вежба нарицање зна да остаје сама испод љубавних заплета звезда тако је то кад се удаш за војника Татару откресан брк Словенин оде низ тарабу

низ тарабу проклету пртећи на леђима издајника брата Герман бео као креч вуче нешто злата Латин слика пресна јаја остаје само сељак на лошем путу обаљен и пси му лижу ране. *** Бога ти божјег, шта се то с неба слама!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Не можеш, дабоме! Е, онда, кад и тебе избришемо, 'ајде, реци, ко нам остаје? МИЋА: Како ко, а ја? Као да ја не постојим?

ПОРОДИЦА (замакне лево). ПОЈАВА ВИ ДАНИЦА, АДВОКАТ ДАНИЦА (остаје насред собе са пуним служавником и гледа за њима). АДВОКАТ (наилази): Добар дан!

Шта хоћеш, целог живота ваљда да седиш на балкону? Имамо право да седимо док се не отвори тестамент, а тада остаје овде онај који наследи кућу. МИЋА: Разуме се! САРКА: А мени се тако допада моја соба.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Одмах се топе. Још тамо где има траве, остаје проређен беличаст застор, тежак и мутан, натопљен водом... Поред осматрачнице прође понеки пешак, мокар и каљав до

Командир се обрати мени: — Не сме се Ни помислити да изводимо овде наше запреге са топовима. Остаје нам једино да се ти сјуриш у сусрет батерији и наредиш да послужиоци поскидају затвараче са наших топова, па да их

— Ништа нам друго не остаје вели командир, већ очајан — него идући пут да се запрегнемо ми и војници. Ако ко умре, мање ћемо имати петљавине, него

Наслоњен на прозор пушио сам и мислио. — Шта си се замислио? — запита ме сестра. — Жао ми је мајке. Она остаје сада сама. — Не жали је. Она је сада ипак срећна.

Артиљерци су међутим размештени по положајима. Батерије се навикавају на самосталан живот, а тако остаје и за време затишја. Свака батерија поручује за себе „живу фураж“.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Јаком иду твоје муке и невоље, а помоћи ти се не може. Једино ти остаје: да зажмуриш па ништа да не видиш и да те се ништа не тиче. Онда и она тебе оставити на миру...

једна нечувена неправда, једно неоправдано насиље над слабим човеком, који је без икакве заштите, коме ништа друго не остаје, него да сагне главу и слуша... Та он јој је ипак друг, то исто што и она. Сутра се то може и њој десити. — Молим вас.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Пливаћеш ти за оном флашом! Краул и бетерфлај! БЛАГОЈЕ: То нећеш доживети! ГИНА: Крпа остаје крпа! Ниси ти ништа друго, до једна обична крпа, жедна ракије! И та твоја цвећка од глумице! Моћи ће да те привија!

БЛАГОЈЕ: О чему се ради? ТОМАНИЈА: Гино, погледај! ГИНА: Црни Благоје! БЛАГОЈЕ: Шта је? ДАРА: Па иза тебе остаје крвав траг! (Затамњење) ВИИИ СЛИКА НАСТАВАК СЕДМЕ (Исто место, неколико тренутака касније.

Не дотичи ме! ФИЛИП: Нема тога кога бих дотакао с већим правом, него тебе! (Софија му се отргне и побегне, Филип остаје збуњен. Све јачи ветар. Затамњење.) ИX СЛИКА ИЗНОШЕЊЕ ЛЕШЕВА (Касно вече.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Вратила се у варош где се родила, и где је одрасла, уз маћеху, а сад опет остаје без игде иког свога. Кад сам ја далеко, каже, живот за њу нема смисла.

Све се љуљало над нама, острва, брда, небеса. Нема ничег што је драго, што ми остаје, све се губи. Моје усне, што су дрхтале, и моје мокре, помодреле руке, зарониле су у зрак и воде, и заборавиле све.

Да, ово је једина земља где се зна да мртваци нису ђубре да нагноје земљу, и где туга дуго остаје туга, камење поцрни, и људи носе свој горак осмех до смрти.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

ме јако изненади, те нарочито нађем једног од посланика и поведем с њим разговор: — Без сумње ће кабинет пасти, пошто остаје иста скупштина? — упитам. — Не. — Знам, али како ће влада имати пуно поверење ове скупштине? — Изгласаћемо!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

И сад му не остаје ништа друго, но да позове противника на двобој. И ено га, примиче се једном бурумку и отпочиње изазивање...

Сад ће смлавити све до тла... И облак за облаком пролази, па са собом носи и његову зебњу, а он остаје опет весео, крсти се и благодари Богу...

га за риђу кићанку, расцепе му густу одећу на пола и заљуште до дна, снажна рука навије му сув тепељак и — кр!.... остаје го, углађен кицош, кога хитра десница баца на гомилу....

Маса народна је као шумски пожар: куд се она крене на зло, ту остаје све уништено. Па ипак је многи њен појединац овако ништаван, као овај Ђокић...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

У здравље! (Оде). ВИ ЈЕВРЕМ, СПИРА, СПИРИНИЦА ЈЕВРЕМ (остаје укипљен, држећи још увек перо у руци. Он узноси обрве размишљајући и издржавајући незадовољство).

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Па и опет он остаје и надаље добар комшија и поштен човек. Онај кука, а ћир Ђорђе вели: »Сам си дође; зар сам га с лимон звао?!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

О ономе што га уистину мучи не усуђује се, због стида; да се хвата у коштац са друштвеном стварношћу не уме, и не сме. Остаје му утабана, ничија земља апстракција, и комуналних проблема.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Али, то се не може поставити као правило без изузетка: један велики број њих остаје поред морске обале, или се задржи на ушћу реке или речице, не идући даље уз ову.

Ако се то понови још које године, јегуља остаје да стално живи у дотадашњој води и постаје изгубљена за расплођавање. Она од тада и даље расте, дебља и достиже много

Риба, или каква друга морска животиња, која је ушла у вршку, за све то време остаје у њој узалудно тражећи излазак, док се вршка не извуче и лов из ње извади.

Нема никаквих позитивних ни доказа, ни против-доказа ни за једну ни за другу од тих двеју могућности, и мистерија остаје и даље таква каква је.

не изокреће и не преврће на великим дубинама и да јој, ма како она пала на морско дно, кеса што гута рибу непрестано остаје разјапљена.

Али остаје један други пут, за који ће се ипак, кад се у будућности буде остварио, Виљемсон имати сматрати као претеча и пионир.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Јао каква си и колика си!“ — од тада је мати не пусти саму. Од тада капија није смела да остаје по ваздан отворена. Софка сама ни на капију, ни кроз капиџик у комшилук, па ни међу саме женске, није смела да оде, а

и свиле, те се није могло видети њено непрекидно упињање: чим осети како од његових прстију све по један мање и мање остаје у њеној руци, док не остане само један, она онда мора понова целу његову шаку да хвата.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Бог не дарива у вјечно нашљедство ни једно своје добро; ни јунаштво, ни памет, ни богаство, ни љепота не остаје за вазда у једноме дому, но прелазе с једнога на други!“ „Тако је, валај!“ потврдише му другови. „А да — што би?

Невјестама, осим тијех брига, остаје и другијех крупнијех, јер не мало Црногорчади на свијет дође у планини, те им је први удисај, задах старога Ловћена,

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Ако и одбацимо оно што оне значе као исцелитељско средство, остаје њихова вредност посебних, и стилских и књижевних творевина.

— Тешко ономе по кому се свијет свијести. — Ко за светом плаче, без очију остаје. — Кол’ко људи, тол’ко ћуди. — Где је чија кућа, ту и средина света. — Свет је најбоља школа.

— Би и не би: то смо ми; бит’ и не бит’: то је свит. — Ми старимо, свет се подмлађује. — На млађима свет остаје. О ЧОВЕКУ — Чељаде на свијету, кап на листу. — Од повоја без покоја.

— Ко иде с преваром из дома, враћа се кући са штетом. — Ако коза лаже, рог не лаже. — Лаж свака на лажи остаје. — Лаж се брадом не може покрити. — Ко много лаже, много се и куне.

— И даље ће сунце грејати. О БОГУ — Бог не плаћа сваке суботе. — Бог ником дужан не остаје. — Бог је спор, али достижан. — У Бога су вунене ниге, а гвоздене руке. — Лако мељу божји жрвњи.

Калуђер видећи велики сирац воска, и знајући да свијећа она што у такијем догађајима претече, остаје њему, повиче на ђака да донесе с коња улар, да око њега од свега онога граде свијећу.

Здрав био, куме! Не уздај се у ме, него пиј и једи, и једи и пиј, пак пјевај! (Пије). Домаћине, не ваља ти вино: не остаје, бар иза мене, ни капи! Збиља, не ваља вино: гладан би га човјек пио!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

„Ко воли свет и што је у свету, непријатељем Божијим назива се, јер свет овај пролази, а онај који чини вољу Божију остаје у векове.“ (И Јн.

СЛОВО 5 О светој литургији и да се нико не причешћује без игумана, нити, опет, да неко остаје без причешћа, осим са игумановим знањем Треба рећи и о божаственој литургији, коју по дужности свагда треба одржавати

2, 29-31) вама, пастви мојој. Јер видим како је ,све сујета, људско, што не остаје после смрти; неће остати богатство, нити ће сићи слава, јер када дође смрт, све ово ће уништити.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

За мном пустош, преда мном пустиња! Што ми је било нада, сад ми је чемер! Шта да радим с временом које ми остаје? Да ме петак суботи отура, субота недељи, црна ми недеља, спепељене душе, с капом од пепела!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Ниси требао, јер (показује на Анђу горе) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје? Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више.

Или, ниси тражио?... (Одлази тихо.) ЈОВЧА (остаје занесен, узрујан, у полусвести, савија цигару и пали, пије журно ракију. Готово шапатом): »Не даш је другом!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.| Моја крв, која, благодареније богу, почиње утољавати се и

вара ме више с сујетнима надеждама, нити ме чини зидати по воздуху градове; оставља ми моје златно време што ми јоште остаје, у моју власт, и предаје мене мени самому.

Штета | да толики многочислени народ остаје без књига на свом језику у време у које наука близу нас сија како небесно сунце.

с[а] старцем мештером довела и мом брату Илији узрок кричати и кавгати се, што он при свом старом измрљатим часловцу остаје, не дала.

и слаба младост није кадра расудити, и није јој за зло примити; потребује руковођења и настављенија; ако ли тога нема, остаје у тами и у превари. Ко се је научен родио на свет!

А за истину, која је сама злато ума нашега, не старамо се толико. Што је ко испочетка чуо, при оном остаје; не дамо себи труда за истражити и распознати праве знаке чисте истине; а што је горе, не смемо ни мислити, бојећи се

Ти знаш да наши прави ревнитељи хоће и изискују да народ вавек као под уларом остаје, да слепо следује и верује све што му се каже.

Не остаје ми више него 50 дуката. За такова места мало и ништа; али што му драго, (помислим у себи), нећу ја ни први ни последњи

Зато се не бојим да ћеду моје речи ни по видимому најмањем ласкатељству подложне бити. Мени већ не остаје што би[х] од Вас желио; ибо оно што ми је на свету пожелатељнејше и дражајше било, то сам вашом милостивом помоћу

Ово јошт ако ми доста не буде, ни сам већ не знам шта би ми се хотело. Но, премда ми почти не остаје шта би[х] желио, ништа мање толико сам се реди преварио да к тому не би[х] смео себи веровати, баш да се жив посветим.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ Бакоња као без душе, отрча ка мађупници. — Ди је Букар? — пита он. — Он се, брате, загнâ у сан, пак му остаје јоште доста докле допре до краја! — вели Дундак сједећи на прагу.

Одатле до манастира остаје му још два часа, а на добру коњу и мање, те се може одморити у чувеној оштарији. Договорише се да се састану у

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Бежи! Баш ме брига за војску! Нека све запали! — раздера се на кафеџију Ику, не подижући главу. Још мало ноћи ти остаје да ме мучиш, стално јој је претио у себи, у кревету — мучилишту, а њој говорио да поштене жене не наваљују на мужеве,

С лампом пође у своју собу. Без љутње, смирено. Нема више због чега да се плаши. У мраку он остаје сам. У мраку и он је мрак. Све је мрак. Да је убије? И туђе у њој? Туђе?

подсете на оца, чуло се безнадежно, успављиво лајање преровских паса, све дале и тише, и сетило га на кућу која остаје на Адаму, ижџикљалом, мршавом дечачићу што не личи ни на једног Катића.

Пандури кажу, зато што се пуцало на крала све ће радикале повешати, а туђе је то и срамота је његова што он остаје међу јасеновима да постане домаћин и наследник Аћима Катића.

Хоће да се накашље, нека не кажу после да се нису договарали, али кашаљ остаје у грлу. Апса је као небо, размишља Рака, а он као Бог. Кад умру, људи немају чинова.

— рече кад Рака отвори врата. — Хоћеш ли ракије? — Воде сам ти рекао! Апсанџија не затвара врата, он остаје у њима, од њега одлази пуст ходник, само неколико брезових метли и две велике зелене тестије, а тамо у дну — комад

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Држи му се за рогове и виче: — Ти ћеш се мени смејати? Ти! — удара Репати Рогатога, али ни овај не остаје дужан: — Добро је Поглавица рекао: сваком је своја кожа најближа! — насмеја се Ђаволак. Како су се само људи черупали!

Да је риба, отпливао би! Да је галеб, одлетео би! Овако, остаје му само да чека. Узалуд га је старац звао да извуку мрежу, упале светионик. — Баш ме брига и за мрежу и за светионик!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

који оцећа како зарања у неизвесност, уобличену и обезобличену, без дна а замамну: тад замре мисао и замире свест, остаје само кожа, сува и нестрпљива под жмарцима, остану и запети мишићи, у дослуху са оном напетошћу која је сва негде

Али, од свега, видео је, мало шта остаје: неки траг од сјаја, приказа у измаглици. Осећао је да се живот, да би се познао, мора изазивати; почео је да га

Победа је, разуме се, Стојана Чупића, Змаја од Хоћаја; али, од победе у њему остаје само нека измрвљена пустош која дуго држи.

врховима јагодица, дахом са длана, додирне ту материју од тамне тајне и претамне светлости, ту материју која, занавек, остаје око књига, додирне је чисто, у срж, као радост. Не: у скоку се одвојио од излога и потрчао.

И даље је препознавао: неко је, ево, протрчао, то су мала, боса стопала, још трапава, а у траговима тих стопала остаје прах ведрине.

Не мари, сенима то не смета а Вишњићева улица, некада пуна пијачне вреве остаје сад, у дану, улица пригушених шумова. Понекад бучније протутњи стари аутомобил или се скотрља, од Студентског парка,

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Он ћути додир неког тајног крила - К'о струје ситне у води што спава Што, када цвеће својим махом дирне, Остаје на њем измаглица плава.

Од тог додира тајне неизречне Задркти цвеће, а та магла плава Остаје трагом анђелског задаха. ... Анђел'ја млада, усамљена тада, К'о срна лака, к' кошута плаха, Силази мед' цвеће да за

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

земноме плођењу, да му тужну и кукавну судбу коликогод она ублажаје; јер он опет, ако и забуњен, свеђер умно остаје творење и цар земље, иако у ропству.

Човјек воље остаје свободне ка сви други бесмртни духови; његова ће душевна таблица с обје стране бити начертана с два сасвијем

Попа, Васко - КОРА

се у небо пење Обарамо погледе Кровови у земљу силазе Из сваког бола Који не спомињемо По један кестен израсте И остаје тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Равномерно обртање такве сфере око њене осе, којим остаје она стварно у самој себи, савршена је слика непролазности, док нам праволинијско кретање, које мора да се угаси кад

Као принцип живота и кретања, душа припада нижем свету постајања, и у њему остаје док опажа и жуди за предметима чула.

Ево, дакле, овде почиње Месец да улази у Земљину сенку, док се сасвим не помрачи. Он остаје тако потпуно замрачен догод на другој страни купе Земљине сенке не почне из ње да излази.

Кад сам растумачио шта је у мојој причи о Аристарху истина, а шта песничка машта, остаје ми још да саопштим каква је била познија судбина Аристархова учења.

Због тога се сва та дела овим указом забрањују и анатемишу“. Тим указом вратили смо се поново Грцима, па нам остаје још да учинимо правду старим геоцентричарима. Данас знамо да се може говорити само о релативним кретањима.

Галилеја тиме што је закон инерције општије схватио, значај његов увидео и дао му овај класичан облик: „Свако тело остаје у своме стању мировања или равномерног праволинијског кретања, сем ако не буде каквим силама приморано да то своје

Због тога ми за науку остаје мало времена. Тој мојој љубави испречиле се многе препоне“. Она се враголасто смеши: „Таква љубав тим је слађа!

Исказао је и једну реченицу којом је обухватио целу васиону, а то је: „Збир свих живих сила у васиони остаје увек исти, без обзира на акције и реакције тела међу собом“. О животу и судбини тог великог човека знам врло мало.

Мора да постоји нешто што остаје недодирнуто при свим тим променама”. „Без сумње“. „Па како да нађемо то што је непромениљиво?“, упитах га.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

срамним мислима и са лактовима на коленима седи на свом кревету, покрива лице рукама, скрушено, дубоко уздише, и тако остаје сагнуте главе дуго, целу ноћ. Плаче...

А зашто? А шта сам? Из чега сам? Где ћу? Боже, ништа сам био, знам; идем понова тамо, остаје слика, једино, једино слика остаје човека. И кукавичлук, снебивљивост, повијане — зар моја слика? Зар то?

А шта сам? Из чега сам? Где ћу? Боже, ништа сам био, знам; идем понова тамо, остаје слика, једино, једино слика остаје човека. И кукавичлук, снебивљивост, повијане — зар моја слика? Зар то? Зар само то да остане моја слика?

нови живот, свестан да нисам онде где је моје право место, да све више постајем растројен, побркан и збуњен и да ми остаје још једина нада: да се оженим што је могуће пре и живим, после тога, по својој вољи.

психологије, те изађох на једну од зелених тераса богатога конака који смо присвојили, да прорачунам тачно: колико ми остаје дана (не до пада Једрена, његова се судбина знала) него до оног идућег првог, кад ћу опет моћи да оне своје, онако

Дакле тако она остаје победилац. Као човек болећив, ја, тога тренутка, умало што нисам заплакао, јер је он тако очајно кршио своје огромне

А Београд, после тога, опет удари у бес и расипање, док оном голом народу не остаје ништа него да и даље љушти ону пројетину и пасуљ, од којих пре времена остари и пропада.

Прегледали су му доктори жену, па су казали најгоре од свега: да је операција једини спас, све што остаје, последња нада.

противио овом унутрашњем гласу, него му се напротив повиновао, утолико пре што му се све више и више чинило узалуд да остаје онде на ономе светоме месту, и да већ нема о чему ни да мисли, те је крстећи се брзо и шапућући и за себе неко

никако не постоји, онда се с тим мора рачунати, па се не може опростити лудост да се тиме и даље обмањује, те остаје оно друго ради чега се цела ствар мора разумно разрадити и рашчланити до крајњих консеквенција..

Тада наједанпут, цео онај простор остаје чист, сив, сав сив, пешчан и пуст, па се види да је земља остала само чиста и гола голцата планета.

То гробље било је далеко ван вароши, која остаје за брдом, ограђено старом оградом и опкољено брежуљцима и ливадама, на којима се још увек налазили зденути пластови.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Најличније, најнеотуђивије, Та које друго право, та што друго уопће остаје човјеку који је испливао го из бродолома, човјеку који је одсједио робију или ма што преломно доживио или проживио —

је испливао го из бродолома, човјеку који је одсједио робију или ма што преломно доживио или проживио — што му, велим, остаје и кад му се све друго порече, ускрати, одузме — доли тај голи и оглодани факат: ја сам преживио бродолом, ја сам

И стога, нашим нестанком не остаје упражњено тек наше мјесто у простору, већ се сам простор одједном сплошњава у беспросторност, у непостојање.

Колико пута дјетињом душом промакне, незнана, смрт! И за њеним проласком, куд је она помела својим црним скутом, остаје вир празнине...

“: из оне инфантилне скрби за озбиљност, из оног пубертетског страха пред неозбиљношћу, који већини људи остаје једно птичје страшило за читав живот. Чудно!

Ето, до те мјере људима све до конца остаје она тежња из дјетињства да буду „одрасли”! А зашто — нека бог зна. Ја никад нисам сасвим разумио у чему је заправо

Ту се још доста да опозвати, повратити, поправити. Додуше, и на пробама кнежевић прободен мачем пада мртав, а Она остаје неутјешна. Али ту Прободени опет устаје, Неутјешна се опет смијеши. Представа је, напротив, коначна, неопорецива.

Бесповратније чак него у самом животу. Јер у животу, на концу конца, остаје увијек бар мало, мало наде, луде наде. У представи нема ни те луде наде.

дјечачке године, имао прве другове и пријатељства, учио почетке виолине, доживио и спознао много шта од онога што нам остаје као праобразац за читав живот: најзад, ту се промитарио из безазленог дјетета у самозаљубљеног, прилично антипатичног,

неријетко око двадесет и пете наступа једна криза из које поета праецоx излази мутиран у критичара, и такав обично остаје до конца живота. Можда баш тој појави критика има да захвали за свој опстанак.

вријеме протјече, брзо протјече, синко мој, што га је већ много, веома много протекло, и што га још мало, јако мало остаје да протече. Што је већ скоро све посвршавано, што је већ близу час кад се са себе скида кецеља.

“ „Замисли, неки дан сам постао дјед!” Помишљао сам: овоме, од главних ствари у животу, остаје још само једна: да умре, па је готов човјек, читав човјек! Али, умјесто тога, одговарао сам: „Хајде, нека!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао. Остаје му, дакле, само да чека.

— Зашто ? — Зато, што ми је он поузданији. Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место.

Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света.

Сад није било сумње да су опкољени потером. Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и река која кривуда између потеса и шуме.

Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности.

— Умећу, ако имате коња — одговори она. — Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу... — Па добро, кад је већ оседлан.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Злоћо остаје злоћо, и бадава ћеш све чинити, али му нећеш угодоти. Тај дечко имао је за говедима. Кад би год догнао говеда кући,

Наш Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетица рекла, па оде к њој и рече јој, ако остаје при свом обећању, да се спрема с њим на пут, јер он је приправио попутнину.

Калуђер — видећи велики сирац воска, и знајући да свијећа она што у такијем догађајима претече, остаје њему — повиче на ђака да донесе с коња улар, око њега од свега онога воска граде свијећу.

гредица између којих лежи братило стио — хтео стиснути се (на кога) — бацити се стожина — колац стрн — клас који остаје на њиви пошто се жито пожње струка — огртач ступа — кучина сувал — питање сувотовати — живети о сувом хлебу

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И траг јој остаје, и слика се ствара: Небо плаво, ведро, као њено око, Поглед који прича, теши, разговара, Појима и воли и гледа дубоко.

Младост и све цвеће створи се пред оком. Ја осећам из њих како бол се вије: Замириса уздах из оног што није, Што остаје, труне, у сну у дубоком.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Накнадно истраживање је показало да ефикасност остаје иста, без обзира на медијум који се користи, било да је то ваздух, водоник, живина пара, уље или електронски сноп.

известан терет спустити вертикално наниже, или ћемо га на нижи ниво снети неком заобилазном путањом, количина рада остаје иста.

Сунце подиже воду из Океана, а ветрови је носе до далеких крајева где остаје у стању изузетно деликатне равнотеже. Да је у нашој моћи да је пореметимо кад год и где год пожелимо, ову снажну

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Национални савет за научна истраживања није организација која управља научним лабораторијама. Она остаје при томе да подстиче сарадњу између научника, где је таква сарадња потребна.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

пламен“ говорни низ испресеца декларативним везником да: Само пева на Багдали тајни пламен Да бајка да недовршена да остаје Да је Ипак (био) живот.

у везнику да, то је у Матићевом другом стиху практично показано као тројно пењање декларативне интонације: да остаје да недовршена да бајка Овде постоји интонационо понављање, дакле ритмизирано интонационо пењање, а све је изведено

да остаје бајка. То је најобичнији реченични модел: „Ко остаје? – Рекао је да остаје мајка“. Стога је у праву Јован Христић кад

да остаје бајка. То је најобичнији реченични модел: „Ко остаје? – Рекао је да остаје мајка“. Стога је у праву Јован Христић кад у предговору изабраним делима Душана Матића у

да остаје бајка. То је најобичнији реченични модел: „Ко остаје? – Рекао је да остаје мајка“. Стога је у праву Јован Христић кад у предговору изабраним делима Душана Матића у едицији Сто књига српске

Овде се одбацују, стресају сви локални, усконационални, мртви митови и њихова кратковида тумачења. Остаје исконско прожимање звезде на небу и звезде у срцу, које је карактеристично за све кругове које сам на самоме почетку

Међутим, кад овако, у један мах, и сасвим кратко, поређамо етапе кроз које је његова поезија прошла, остаје скривено какво је место и значај она имала не само у књижевном развоју него и у ширем, културном погледу.

У том погледу његов изразито мелодични стих из „Стражилова“ остаје без премца у српском песништву. Растко Петровић је, опет, непосредније полазио од искуства француске поезије: у

укључи и укључује различите језичке поткодове, стих поседује цео низ мање или више строгих рестрикција и његова мера остаје у границама језичке јединице не досежући до различитих сфера њене употребе.

У чистоме облику та два поретка изгледају овако: се сручи – сручи се, али песник први глаголски облик укида, па остаје: се сручи се, што представља језички ненормалан спој, у коме нам изгледа да се средњи елеменат, због двеју функција

у коме нам изгледа да се средњи елеменат, због двеју функција која мора да обавља у два стиха, стално удваја, а ипак остаје један јединствен.

једино што нам са сигурношћу остаје јесте књижевно и културно наслеђе, које ваља с још већом преданошћу прикупљати, сређивати, и са прибраношћу

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Па већ доцније, ако буде требало, смислићу ја још штогод, али најпре треба ово остварити. ДАРА: Не остаје ти ништа друго него опет с мајком да разговараш. ЧЕДА: Само кад би се с њом могло честито разговарати.

(Пољуби јој руку.) Ма шер ами!1 (Полази и са врата баца јој пољубац.) Папа! Па-па!... XИИ ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (остаје запрепашћена и гледа глупо час на врата на која је Нинковић отишао, а час у публику, као да би хтела рећи: „,Видите ли

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

најдуже налазимо, у коме је Станковић са највише боја и динамике приказује и који, најзад, читаоцу више од других остаје у сећању кад склопи књигу, отприлике овакав: она налакћена стоји на прозору горњег спрата, леђима окренута унутра,

В главе пред којим смо се малочас зауставили, кад на улици Тодора са женама „губи се испред Софкиних очију”, а „Софка остаје и даље нагнута на прозор осећајући како јој шалваре дуго, тешко падају по куковима и како јој се пуна плећа, услед тог

Штавише, особу која се појављује у њеним еротским сновима несвесно потискује, чак толико да остаје само безлично „он”. По томе је она посебан, готово усамљен, а чини се и загонетан лик.

А када се доцније у њеној уобразиљи и сновима таква особа ипак појави, она је - видели смо - обезличује: остаје само један, додуше телесно конкретизован, али зато неизвесни „он”.

Миле обавештава нас да његов пријатељ из детињства Мита, коме он долази у посету, умире; али до краја приповетке остаје нејасно од чега болује.

венчања - свога или вољене особе - оштро раздваја живот на две половине: што се очекивало, о чему се сањало, од тога остаје само један „никад неостварени сан”, с осећањем унутарње пустоши, с притајеним а дубоким немиром.

начелу, могло би се рећи, сва понављања у почетној и завршној глави садрже моменат обртања: опис догађаја (или стања) остаје исти, речи се у претежној већини не мењају, нити синтаксички пореци, али је промењен смер збивања.

Да би се показало којим средствима Црњански то постиже, предузећемо касније нешто опсежнију анализу. На крају, остаје још да се изнесу први закључци о улози прстенасте композиције Сеоба.

Он ступа у акцију. На крају романа тај се опис понавља, али уз обртање поретка: Вук Исакович тоне у сан, остаје пејзаж у коме се баруштине и разливене воде испаравају.

И најзад, као што цео један народ остаје без завичаја нашавши се у туђини, тако и појединачно узети ликови живе у једном свету, а својим тананим опажањем,

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

И мада је супстанција тих звезда око главе нематеријална, оне припадају човековом простору. Али то лице остаје најбољи доказ зеленога сунца и виђених шкорпија.

зоро Сунце је твој непријатељ У име правде у име пустиње Сунце се окреће истина мења место Онима који остају верни остаје само лаж Ал на истинитом месту је хладно На истинитом месту нико не диже дом Ледена птица ватре је једино знање О

који одбијају да преживе љубав и љубавници који враћају време уназад врт чије мирисе земља не препознаје и земља која остаје верна смрти јер свет овај сунцу није једина брига али једнога дана тамо где је било срце стајаће сунце и неће бити у

Петровић, Растко - АФРИКА

Оној најлепшој најзад врућина и, кад смо већ уморни од наговарања, без икаквих увода одбацује свој „пањ“, и остаје мирна и бестидна као деран.

која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и њихов порок са Запада остаје у породици.

„Ви право, ви право, али сад не може, сутра!“ И шалупа се све више удаљује од брода Остаје још десет минута до поласка брода. Потпун мрак. Ту је и момак који спрема моју кабину.

Имам туш морске воде преко пута и да није покрета који остаје слободан и лак, дан би пролазио као у парном купатилу. Вуије ми се смеје.

Палмама свих врста, гумама, фромажеима, хлебним дрветом какотијеом, тако да само погдегде остаје широко црвена, сита и крвава.

За сваку сигурност он одмах удваја дозу кинина, ставља влажне облоге на главу и око груди, и остаје непомично лежећи да се не би даље умарао. Ујед најљуће отровнице не би пробудио тај израз ужаса у његовим очима.

Једино што остаје то је привићи се на жеђ, као на несносног друга. Срамота ме је да сам узбунио свет са тражењем банана и кокоса а да

Затим се моја кола удаљују; Вуије гледа за њима и врло дуго остаје на друму машући ми. Не обзирујући се на црнце, на боја, на кувара, на тумача који су ми се придружили, ја пуштам да

Старица, главна личност ове насеобине, остаје сва скупљена и ужаснута у дну колибе. Она држи на својим прсима масу гри–гриа и враџбина.

У висини се ломи грана од скока каквог мајмуна, а ћутање шуме остаје неповређено, апсолутно у својој величанственој страхоти.

Код некога болест иде лагано, локализује се и сасвим, код неког напада одмах на органе, и срце. Маса слепи, остаје без носа, ушију, прстију, читавих удова. Болест подла, јер је без бола; заглушна; њен ток не може се предвидети.

Иначе чулни живот црнца остаје у многом скривен за пролазника и поред огромног броја сажваканих плодова коле, који су врло јак ексцитатив.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Већ лепо иди, У мојој кући нећ ћеш конака. А када сутра данак осване, Ти путуј даље!... Спаса остаје!... СТАНА: А с каквим правом, проклет човече, Отимаш мајци ћерку једину?

(Гласно.) На ноге, брзо!... За њима сад, Докле се вуци нису спремили!... (Сви одлазе, Хасан остаје напослетку.) Хајд’ ид’те ви, А ја ћу лепо дома остати. ЧЕТВРТА СЦЕНА Пред Станојевом колибом. Главаш сам.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

бојишта, на којима грми крупов топ и острагуша, далеко беже и врани гаврани, као и све друге тице, и све живо, а остаје само пустиња, и у њој само ова мала, пакосна зверка што се зове — човек... Ишли смо даље.

Један Рус размахнуо руком колико игда може, па се тако енергично крсти, да му по челу, где удара са три прста, остаје црвен колут. Мој Црногорац Марко вели му: — Мотај, вала, Русо, мотај, ма ти ништа не помаже.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ако хоће да је схвати, Мора бола осећати. Срећан срећом за њом гине, — Ал’ остаје још празнине. Њена с’ међа тужном крије, — Ал’ бол ипак испуни је.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

И ма како се ратна техника у будућности развијала, ипак, у основи, остаје на бојном пољу само и једино човек. А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема.

А пешаци су мислили да имамо муниције, те нам ништа нису оставили.“ Ух, ух, ух! — Не остаје нам ништа друго него да се војницима нареди да не смеју да опале ниједан метак без нашег наређења.

Каже Бојовић: — Овде ти не помаже ни тактика, ни стратегија, ни правило о преласку преко реке. Једино што нам остаје то је да прикупимо војнике у гомилу, па да се изненада сручимо сви колико нас има и шта коме Бог да.

Ако останемо у овом положају, изгинућемо сви. То исто увиђа и поднаредник. „Не остаје нам ништа друго него да претрчимо ову удољицу пред нама, и да подиђемо испод митраљеског лежишта. Ја ћу први.

— То не знам... Али знам једно. Око планета облећу ројеви сићушних светова, који се сударају и гасе. Али Васиона остаје. Исто се тако и јединке на земљи уништавају, али је живот вечан...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

имати други задатак сем један, практичан и сасвим посредан: да читаоца донекле припреми на те старе поетске текстове. Остаје ми дакле још једино да сасвим укратко објасним начела којих сам се држао приликом одабирања песама за ову Антологију.

Већ вриште коњи; смртоносни Севају мачеви; гину врази. Ал' изневери паклени пород, Вук. Непоколебим остаје духом кнез, Па крепком мишцом крвожедне Османске душе у тартар шиље. Но силам' људским предел је положен.

Слава, сила и богатство Променљив је образ мрака. И гордиња таје свака, И остаје вечно — ништа. Јован Ст. Поповић СПОМЕН ВИДОВА ДАНА (Одломци) За вечером Лазар седи, Сутра иде Видовдан, Погружена

Један тек споменик, „усрећити твој тобом народ”, Остаје вечно честит, остаје свима познат. Златне речи твоје, Сабурану изушћене врлом, На утеху људства разноси повесница:

Један тек споменик, „усрећити твој тобом народ”, Остаје вечно честит, остаје свима познат. Златне речи твоје, Сабурану изушћене врлом, На утеху људства разноси повесница: „Прими овај мач, ако

Који вас верује Бога и свеца, нека је са мном, Свирепост коме је драга, нек’ остаје турском у јарму!” Сви сад повикаше гласно: „Ми за тобом хоћемо, Ђорђе!

Од две верзије очевидно је боља она коју сам ја објавио год. 1937; но питање ауторства ове занимљиве песме остаје још увек отворено. Да је песма превод с мађарског, тврдио је већ А. Арнот; у вези с овим питањем в.

позив једног мени почитанија достојног Илира прамамити могла, које ћу све после опширније изјаснити, а за сада не остаје ми друго но врућа жеља и молба да би и остали Сербљи, који се у оваковом положенију наоде, мојем примеру следовали и

луга стан, У туђинском презирем Рају љубве сан: Српству верно служити, Крв за српство пролити Завет свети остаје Срба Милоша. А песник П. Н.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Од хијене се лакше питоми Владар пустиње — лав. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Али и питом — владар остаје! И тешко оном који покуша Са прождрљивом руком махнути На силног цара жарке пустиње...

Јуриш! (Сви вичући: „Јуриш!“ повлаче се са разбојишта. Пушке и бојна вика ућуте. Катуновић остаје сâм.) ПЕТА ПОЈАВА Катуновић, наслоњен на камен, сâм, а мало после Радош Орловић.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Појмићеш, но доцкан, шта остаје трајно. (1917) XXXВ Гуслари, где сте? Стег наш је развијен И крв је пала и гробље је свеже, Синови храбри

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Овако, кад спаваш овде у вароши, можемо те и пробудити ако затребаш. Не остаје ништа друго него да ти, господине Милисаве, свршиш брзо распис да да пођеш у срез! ЖИКА: Јесте!

Тасо, причекај ме на капији! (Сви се повлаче у канцеларију, сем Жике који остаје спавајући.) XВ ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА, МАРИЦА ЈЕРОТИЈЕ (на левим вратима): Анђо, Марице!

чим је капетан побеснео и почео зипарати, сакрио се напред, иза рафа за фасцикуле и ту се шћућурио и не дишући, те остаје на сцени све до краја.) АНЂА (покушавајући да му каже нешто): Јеротије! КАПЕТАН: Ћут'! МАРИЦА: Оче! КАПЕТАН: Ћут'!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Све што се у српској писаној књижевности оригинално ствара, остаје у том систему: у оквиру обредних врста - ванобредни садржаји, у систему створеном за верске потребе изражава се свака

Уместо да се развија препородним токовима, као што је и започињала, српска књижевност остаје на позицијама на којима ју је страна најезда затекла.

Тако Вукашин Мрњавчевић остаје убица "нејаког Уроша", сина цара Душана и престолонаследника српског царства, а Вук Бранковић - појам издајника.

Павле Угринов (1926) остаје доследан минуциозној дескрипцији, која успорава радњу и потискује сиже. Најистрајнији у експериментисању је Бора Ћосић

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

па да не би изгледала горда, због тог њихног богатства, првенства куће, она се навлаш заборавља и у разговору остаје тамо по читаве сахате, да увек морају да шиљу по њу и да је зову.

светом као посведочио, дао доказа, и све њих потпуно уверио о себи: да ће бити онакав какав треба да је син на коме остаје кућа.

их, и пошто слуга изнео мангал, да распали у њему ћумура, и по тезгама поређао зембиле, вреће, и друго, Младен остаје стојећи испред дућана.

још сунце није толико пало, те да је пред дућанима настало хладовине, већ Младен, као чекајући да сунце сасвим падне, остаје ту на капији, до бабе. Пролазници пролазе.

Да се тиме показује како је он од њих бољи, старији. Зато он остаје да и даље стоји на капији, више бабе, матере, да гледа како сунце све више пада, како улицу дужином напола осветљава.

Зато само, као прибирајући снаге да уђе у кућу, остаје до чесме да стоји, одупире се о дирек, слуша како вода тече, пада.

Час иду код ње, час се овамо враћају. Једино баба остаје мирна, прибрана, чинећи се свему невешта и пуштајући да јој снаха, мати, плива у срећи, задовољству, да оне две, као

И поче да бежи, склања се. Диже руке од свега. И као у инат, увређена, поче све чешће да иде од куће, да остаје код родбине по два и три дана.

— Ама, хајде забога, седни макар. Она једнако тамо, тобож нешто радећи, остаје, не долази. Чини се да не чује, не види њихно стајање, чекање на њу. — Хајде, нане! — почињу понова.

Зна он то, али тек његова је дужност да каже, посаветује. Они оду, затворе капију. Он остаје сам. Седи до прозора у соби.

Прекрштених ногу, заврнутих рукава од кошуље, расхлађен, раскомоћен, са упртом главом у двориште кроз прозор, остаје он да седи. ћути, мисли.

се вукла, ишла, као да има тобож још шта да понесе, једнако чекајући као на то његово решење, да и он с њима оде, не остаје сам, у сигурној, јасној смрти. А да му каже? Ко сме да му каже?

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

је прво поникао на Голготи, на месту где је Христос разапет (Софрић, 34). У песми »Бог ником дужан не остаје« (Вук, 2, 5) растргнута је коњима невина, лажно оптужена Јелица: где је од ње капала крв, ту је расло смиље и босиље.

, где остаје преко целе године (ГЗМ, 6, 1894, 662). Р. је као и код других народа (‹Хехн, Културпфланзен7, 251 ид›) тако и код

У чувеној народној песми »Бог ником дужан не остаје« имамо, можда, етиолошку легенду о постанку с. Ту се прича како је снаја, из мржње према заови, заклала рођено дете и

л. колико остаје живих чланова у кући« (ГЕМ, 1962, 178). Како у раније тако и у касније објављеним варовањима б. л. је (в.

дела, па се оно што падне ван сандука даје једноданцу (рођеном истог дана кад и покојник), а оно »што упадне у сандук остаје мртвацу« (ибід., 497). У неким крајевима облик ј.

, разговара с намерницима, води с њима љубав, остаје трудна и порађа се; »поп« крштава дете; утврђује се на кога дете личи и »оцу« се изручује цеђ на главу (СЕЗ, 84, 1972,

Ћипико, Иво - Пауци

— А што не бих? Раде упути се попријеко планином, да потражи благо; гази цвијетну густу траву, и за њим не остаје траг, као да је се не дотиче.

попријеко планином; Маша иде за њим и, гледајући у његове стопе, чуди се што цвијетна трава за његовим стопама не остаје погажена.

Није она моја... дјетиња је! — и показа кретом главе на старијега. — Да, дјетиња! Њима остаје. Није она као прљави скитачки новац што свугдје допре!... — Умири се, сине! — мири га стара. — А што вели господар?

Здраво се је, ну неродица убила је мали пук, а боме и веле, — бог сачува! Синко мој, ако овако подржи, не остаје мнозима него узет' шћап у руке, па у просјаке! Јема их и сада у селу, те нимају шаку пуре! И мајка му од срца уздахну.

„Ча је да дам двије каце маста (четири хектолитра) добити на сто фиорини, кад и мени доста остаје!” испрвице говораху дужници, задовољни само да дођу до новца...

Он је све своје продао и од његова рода у селу већ нико не остаје. За њима журе се два младића из засеока, који истом изиђоше из војништва да буду с друштвом на окупу.

И онда пожали што остаје запуштена, јер су вјерним трудбеницима незаситни наметници што никада не осјетише у њезином тешком задаху срећу и

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

тражити оправдање, говорити како сам био против Прохорове мржње према људима, његове себичности и жудње за славом, али остаје ту нешто што свако оправдање чини одвратним: ја сам ипак, заједно са осталим, намакао омчу на врат овоме човеку и

Није згодно, рекао сам, да свакодневно одлази код Доротеја у одају, да му лично носи храну и да тамо предуго остаје с њим сама. Саслушала је мирно, замишљена, без трага узбуђења. Нисам то очекивао.

Шта ја желим? Све што бих могао овде да поменем чини ми се да је недовољно. Моја мочвара остаје неизменљива. Мутна водурина која се љеска на сунцу, задах трулежи, цркнуте мрцине које пливају унаоколо, ројеви

Једна ипак остаје толико отпорна на мој труд да морам пристати да је домислим до краја. Наравно, Прохор, ко би други.

Клесање стене боље напредује него што сам очекивао. Расте рупа, но расте и гомила ситног камења и камене прашине што остаје после клесања.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

их човек натраг зове, Спокојно оне зраком плове; Ни молбе наше ни наш јад Не чују оне више тад; И само тужна успомена Остаје даље за времена. 1886. ЕЛЕГИЈА Под сенком древних шума потоци тихо стреме.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

јер што она изгуби, згушњавањем, на величини, толико добива на интензитету своје светлости: зато њен целокупни сјај остаје непромењен. Тај процес траје, у том смислу, догод звезда није стигла на највишу степеницу Б.

Но поред све њене гломазности, та опрема није незгодна, нити она оптерећава туристу; он остаје још увек далеко лакши него што је на Земљи.

Но она не губи тим ништа од своје женске грације, а њен лепи костим постаје, као што видимо, све модернији. Жена остаје увек украс природе и циљ наших жеља у свим поднебљима и временима.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Само брзо, да на време стигнете на гробље! СЛУШКИЊЕ са корпама одлазе. ТАШАНА остаје сама. Мрак пада. Ствари, рафови, оружје, све се јаче црни, испољава и тоне с мраком.

Не бој ми се ти. (Остаје над Парапутом клечећи до његове главе и једнако га утуткавајући јорганом.) ЈОВАН и СЛУШКИЊА (одлазе у кућу, горе).

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

смерност, неки сладак глас, и нарочито осмејак, који, уосталом као код свих што од туђина стрепе, некако дуго остаје на лицу. Стаде мајстор Коста мислити баш оно што газда Спаса није мислио. Позва Ристану у башту.

У складу с тим натписом, домаћин је све више волео да остаје у кући. Ревносни претседник се почео тужити на безброј седница. Брижљиво облачење је попустило.

Брижљиво облачење је попустило. Рукавице су сасвим нестале из гардеробе. По цео дан остаје гос-Тоша у собним ципелама, и у нечем што је можда прародитељ данашњој пиџами, у широким панталонама, и некој врсти

Пожури да заврши посао, гурне своју фабричицу уза зид, улази у цркву и он, и остаје у њој подуже. Тако завршава дан и рад редовно.

из бискупије у два маха, „с поштовањем за његове способности, и за лепу репрезентацију, али баш због тога”, да не остаје на шеталишту сувише дуго, да не иде откривене главе, и још неке маленкости.

Погрешила сам много, али у доброј намери. Шта ћете, нису све памети ни у једној глави, па ни у мојој. Сад ми остаје да поправљам што сам покварила. — Паланка је утихла. Некако необично брзо и темељно.

пробуди једно млађе, и дочекаше зору у расположењу које је тешко описати, које се као сан доживљује, и као сан само и остаје. После, као увек о свему, причала је госпа Нола и о том „лумперају” сваком ко је хтео што да сазна.

Ја не видим како треба овај свет... Какав је то љубавник који девојку гледа на стакло! Мени остаје да се заљубим, и узмем за струку једино историју древних народа, и да жмирим у далеку прошлост. — И тачно је тако било.

Ђаво би нас знао, хоћемо ли то кад поправити. Али то сад не спада на ствар. Дакле, ако чика Јову издвојимо, остаје фрау Роза. Зна се, Милане, сад већ давно да је она непокрштена Јеврејка.

Од чега живе, и цветају, и миришу, и красе свет читави плаштови и зидови оног зеленила и цвећа — то остаје загонетка! Гранчице расту такорећи на очиглед.

У прошлост не може нико. У будућност, колико њих одабраних ће свега ући! Свима осталим људима остаје, од свет људства, само шака савременика!...

нема; биро је затворен; собе пуне кофера и путничких торби; јединац син и наследник је енглески поданик: чика Јова остаје на гробљу потпуно сам. Другови се срдачно руковаше.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Шта јој остаје него викати: О Зопф! и одважним кораком првој бедници следовати? Но најпре науми писмо свом невернику написати, а

), но будући је овај био во, зато поменуто положеније да је један само магарац Валамов говорио, непоколебимо остаје. Је ли пак он, као магарац, заиста говорити могао, следоваће награда за оне који труда себи дали буду о том особито

рекне: ми се задржавамо, а не гледимо за чим смо; со тим узима родитеље девојкине и у другу собу одлази, а девојка остаје сама с младожењом. »Фрајлице, како се овде унтерхалтујете? »Доста свакојако.« (Младожења у себи: »Лепо говори«.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

то још разумем; али такав разлог није могао постојати у доба када је дотични мој предак заборавио своје презиме. Остаје ми, за решење ове загонетке, једина претпоставка: да је тај мој предак морао умрети гдегод у иностранству, и то под

су пропадале, стрмоглављивале се у поноре, бивале затрпаване усовима и умирале од глади у сметовима, а врх Хималаја остаје и даље неиспитан и непознат човечанству.

А обрните ствар, па ћете видети како стоји. Моја жена губи парницу као неморална, компромитована са вама и шта јој остаје онда? Остајете ви, разумете ли, ви!

Али се у војсци не остаје само при пуцању из празне пушке, већ ти једног дана даду метак у шаке, а на извесном одстојању наместе неку наказу,

Сад остаје још само да умрем, како би публика, која чека крај представе, могла ићи кући. Ја ћу већ и у том погледу учинити све што

жив магарац, коју реч мртви лавови признају, али је не признају живи магарци, а кад већина нешто не признаје, онда то остаје само мртва књишка мудрост.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Чују пуцњаву, и таман ми на пут, а и они. — И то јест — одобрава наредник. — Једино нам остаје још ово — продужи командир — да окренемо на рукама топове и каре уназад. Да се лагано привучемо опет друму.

Досад их је носио неки колективни занос. Досад је још било неке наде. Али сада, пред болним сазнањем да већина народа остаје, одушевљење се гасило, дух је малаксавао, нада умирала и понеки, неодлучни, скретали су са пута.

Неки се опраштају јавно и одлазе. Други крадомице, ноћу, и замичу заобилазним путем. Али већина остаје збуњена, неодлучна.

Чујем да командир то одлучно одбија и остаје на осматрачници, мада има температуру услед маларије, коју још из Солуда вуче.

После дужег ломатања враћају се и веле да је позади нас прави амбис, према Петерском језеру, и да нам остаје још једино онај пут према Горничеву. Командант је нервозан и забринут.

Опкољени смо са свих страна. Још нам једино остаје она јаруга. Без размишљања, појурисмо на ту страну. Боље је и таква смрт, него Бугарима у руке.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Живот није немогућ, већ претпоставља прекорачење у вечност. Ако више није могућ ни један корак, остаје велико ослобођење, Самоубиство, највеличанственија матура.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ако је неко високог порекла он то остаје и на ђубришту. Јеси ли икада видела стубове прозрачније од мојих, златног јахача и златног орла, казаљке које показују

Станковић, Борисав - КОШТАНА

АХМЕТ (одлази иза Коштанине кућице). КМЕТ (остаје, и сваки час вири. Час гледа у Коштанину колибу, час на друм, са којега се чује свирка. Храбрећи се): Иду, иду сватови!

Одведоше ми те! КОШТАНА (одгурне Салче): Ћути, стара. (Пење се у кола.) САЛЧЕ (остаје онесвешћена на земљи.) Коштану у колима, опкољену пандурима, сватовима и са свирком одводе друмом, који води ка Бањи

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

И у мојој крви Овај грдни повор ја ћутим гдје врви, И од мога жића све остаје мање. И њихову кобну пјесму: тика-така Ја слушам, и срце све удара тише; И ја видим јасно: све више и више Да

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК 458 47 ДИОБА ЈАКШИЋА 465 48 ЈАКШИЋИ КУШАЈУ ЉУБЕ 470 49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ 475 52 СМРТ ЈОВА ДЕСПОТОВИЋА 539 ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА 544 53 СТАРИНА НОВАК И КНЕЗ БОГОСАВ 545 54 НОВАК И

Мада ово траје веома дуго, недељама и недељама, Марко остаје потпуно миран и — што је веома занимљиво — у свакој од поменутих ситуација тражи савет и помоћ од Шарца, који одиста

Све је изгубљено, остаје само „худа срећа“. Истом трагиком обојене су и песме о времену Бранковића и хрватских банова.

(Бог ником дужан не остаје) Свака од ових словенских антитеза у пуној је хармонији са садржином песме коју отвара: прва и трећа наговештавају

Његово осећање немоћи је потпуно; оно остаје такво чак и онда кад син јединац полази у неравни бој. Ни стрепња за сином не враћа старцу снагу.

Али, ипак зато, он остаје и човек из народа не само по оделу (до онога тренутка кад скида бугар–кабаницу да би својим сјајним рухом збунио и

“ 49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ Два су бора напоредо расла, међу њима танковрха јела; то не била два бора зелена, ни међ’ њима танковрха јела, већ

имао три (или четири) живота, па му нитко ништа није могао, макар га и двапут (или трипут) убио, јер му још иза тога остаје један живот... Ова овако схваћена и изведена мисао налази се у ВИИИ пјевању Виргилијеве Енејиде, ст. 560 и д.

Но ипак противречност остаје противречност (једна од многих противречности у нашој епици) и том противречношћу замагљен је феудални лик Мусин.

Муса — и поред тога што је рођен код оваца на плочи студеној и што је отхрањен овсеним скробом — остаје странац, а народни јунак је Марко — без обзира на то што га је родила краљица и што се појављује у улози турске

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Пак он њојзи рече: — Да колико јоште на вами остаје дуга? Она му рече: — Пет литри злата смо јоште дужни. И на то он ражали се и таки узе од сандука кључ, те извади кесу

сабрале штоно је Бог заповедио да тако буде: обирак, заборавак ли житу, воћу, винограду да не чини домаћин: нека оно остаје нејачим а што још из тога претече да буде пољским птицами и осталој животињи.

и хлебац има, може и зајмом наћи, а кад се тога пометне, и о другом не зна радити, ни се има чим окретати — го просјак остаје! Ако би му што и узајмио, веле људи, безевија је к битанга. неће да ради ни да послује, зато је спао те ништа нејма.

Ја пан, ти пан. У невреме што је и врло ваљало, — неваљало и ни зашто то на празно остаје. Знање, вештина, штоно се мудрост назива, она је свему мати; беседи и свакој справи.

Из големе невоље и многа жеља произниче. Податљива рука никад празна не остаје. Ка слепац — без очију и у подне. Млад делија а стар просјак. Без прилике ништа не ваља чинити.

А да не би имао ко на њих гледати, не би ни они беснили. Таки и богатица ширећи се, доста пут понајсиромашнији остаје: свуци га с руха — ко је, вуцибатина!

Да и ја учиним! Зашто не бих чинио?... Душа каже: не греши човече! А тело вели: што чинио, чини! Инди, душа ниподашто остаје, за једну шегу, кад је тело надвлађује својим зактевањем.

семена не издаје, остају нам празне оставе и сама трава не расте него ли види се црна и суха много пут земља: остаје на њој клетва да је пуста како нека планина што је проклета (Ђелвуј) од Исуса Навина рад злочестих неких људи

Ал' ево јорданска вода познајући те тко си, те не прима те у себе, него бежи натраг и сухо овде остаје Море, како те виде, та сместа и пробеже.

И то напред излази! И виноград кад се једампут обере, ил' се њива пожње, то већ на њему ништа кроме лоза и лист остаје, или стрњиште на њиви; ако где соји клас узбуде.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И он је сад ту, дошао и он на овај џумбус. Сви га дирају, а он опет ником не остаје дужан. Девојке га зову и питају га хоће ли да им буде часник.